Sofija Živković
HAGADA O STVARNOSTI
Filip David
San o ljubavi i smrti
Na prvi pogled ovaj roman ostavlja utisak prejake intertekstualnosti.
Šta donosi drugo, i svako sledeće, čitanje? David nam nudi polifonu stvarnost koja nije realistički pred-vidljiva, a ni fantastička u domenu fantastičke književnosti. Nailazimo na double coding i u temi i u formi. U temi je kodirana priča - s jedne strane za-umna a sa druge simbolička, a u formi: roman može odati utisak malog zbornika različitih filozofija, pisan do pola vezano, a od pola digresivno i fragmentarno. Kritičari ističu kabalistički misticizam. Sam autor je govoreći o svojim estetičkim izvorima za ovaj roman spomenuo jidiš književnost i hasidske priče. Međutim, to nema presudan uticaj za književno razumevanje, jer ’’San o ljubavi i smrti’’ ima svoju osobenu panreligioznost koja ga izdvaja od eventualnih i evidentnih izvora. U prvom delu pratimo život rabinovog sina Jakova. Ime je dobio po staro-zavetnom Jakovu, koji je posle ’’rvanja sa Bogom’’ dobio ime Izrael (Izrailj). To ime u biblijskoj i univer-zalnoj simbolici ima jako mesto. Načini kojima možemo doći do nje su mnogobrojni, a jedan od njih je: Izrael mora svuda da pođe, svuda da stigne, jer ga u svakom kutku sveta čeka po iskra Š’hine. Tako Isak Lurija, veliki učitelj kabale, objašnjava jevrejski galut (dijasporu), a celo njegovo učenje bilo je kao religijski odgovor na progon Jevreja iz Španije u 15. veku. I David uzima Lurijin mit o iskupljenju grehova. To je vrlo važan momenat, jer ćemo u drugom delu romana videti kako se taj greh odrazio na istorijske događaje vezane za Jevreje. Tematika jeste jevrejska, ali samo nominalno. Tematika koja tretira nadnaravno, mistiku i ludilo, sama po sebi je delikatna, jer je tu tanka granica između kiča i književnovrednog. David je prevagao te dve strane i ostavio nam roman koji nas ne ubeđuje u čuda, već ih pripoveda kao sastavni deo uobičajnog življenja. Dok čitamo osećamo duh starovremenog, ali ne izrabljenog ili već čitanog. Leksika koju koristi, na primer, u delu Prepisivač Tore ima zvuk onostranog, utoliko pre što koristi aoriste. Tu nalazimo tipične stilski markirane reči (pošast, čudo-tvorac, krasnopisac, arhanđel, volšeban, pali anđeli), što zaista podseća na duhovno štivo. Roman počinje citatom o razlikama među svetovima: ’’Ispod zemlje se nalazi svet koji je isti kao i nad zemljom (…) Samo jednog tamo nema. Nema visokog neba iz koga bi trebalo da sevaju plamene munje, otkuda bi trebalo da sija sunce.’’ Podtekst ovog odlomka uvodi nas u priču o ovom svetu i njegovim varijatetima, jer taj svet nije monotono homogen, već naprotiv, ali je pitanje na koji način ga otkrivamo. ’’Zašto je Gospod načinio tako komplikovan svet, u kojem postoji više dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost’’, pita se rabin. U starohebrejskom jeziku postoji ’večiti prezent’, odno-sno nema morfološke razlike među vremenima. Tumači Biblije tvrde da je to simbolička svevremenska dimenzija. Iako autor kaže da roman ima samo priču a ne i poruku, čitaoci će shvatiti gde se krije njegova suptilna pretenzija da nam ipak saopšti nešto što nije tek puko slaganje događaja.Za Davida je dramaturgija jedna totalna disciplina koja podrazumeva poznavanje mnogih drugih. Primećuje se da je i književnost jedna takva, totalna, disciplina, a u njoj se to poznavanje širih okvira naziva intertekstualnost. Ta intertekstualna draž prikazuje se najpre u Kratkom romanu o ljubavi, gde imamo pozivanje na kabalu, i sentenciozne upade koji opet potiču ili iz Zohara (’’Ljubav je jaka kao smrt’’) ili iz univerzalnog shvatanja ljubavi kao mističkog iskustva. Nailazimo i na ontološka pitanja kao što su harmonija u svetu, dokazi o postojanju Boga, estetičke dileme (’’zar ružnoća i zlo nisu takođe od Boga?’’, a uzgred, Leon Jevrejin je u 16. veku mislio baš tako - da je dobro ono što je lepo, a ne obratno kao po platonovskoj etici lepote), refleksije o stvaranju sveta. Davidov junak pominje da su neg-dašnji talmudisti oprezno koristili jezik, jer se pogreškama u jeziku remeti ravnoteža. Mirjana Novaković u romanu Strah i njegov sluga postavlja sličnu zamku: svet je nastao jezikom i svako izvrtanje ga uništava. Davidov junak konstatuje ravnotežu, ali se pita ima li u njoj neke zakonitosti. I Albahari u Pijavicama govori o haosu ’’koji nije lišen reda ali je taj red toliko zamršen da i pored najbolje volje ne možemo da ga shvatimo kao red’’. To je stav koji ne izlazi strogo iz judaizma i nanova nas odvlači na panteističku stranu.. Nataša Polovina citira ‘’smisao nije u onome što je jasno, očito i shvatljivo nego u skrivenom’’, i postavlja pitanje da li nas to pisac poziva da se bavimo onim neočiglednim. Prvi deo knjige ima sakralnu atmosferu: i ekspresivna leksika ali i situacije poput putovanja pod naročitim okolnostima, sa naročitim saputnicima, i napokon - Jakovljevo inicijacijsko venčanje sa mrtvom Rokele. Venčanje je u ovom slučaju neophodno, mitski dug, jer je, kako se kaže, ‘’neostvarena ljubav ravna je strašnom prokletsvu’’. Inače, u kabali obed i seksualni čin predstavljaju gotovo obredne radnje. U drugom delu, Kratkom romanu o umiranju, pred nama je drukčija stvarnost i samim tim - drukčiji jezik. Počinje citatom iz Volterovog Kandida, što je već nagoveštaj ‘profanijeg’.
Volter ne ume da smesti zlo u Lajbnicov optimizam i zato je Panglos tako karikiran. No, Kratak roman o umiranju je roman o zlu i baš zato je Volterova sumnja dobrodošla. Pisan je na mahove dokumentarno, ali ta faktografija ima svoju funkciju u književnom. Srećemo autističnog dečaka koji je samim tim čudan okolini, neadaptibilan, i koji polifoniju romana doslovice eti-mološki sprovodi: njegov život praćen je unutarnjim glasom koji ga vodi i koji je posebno bitan u izgradnji ovog lika. Dečak je od malena znao napamet 5 dela, i to: Spinozinu Etiku, Zohar, Knjigu o Jovu, Pesmu nad pesmama i Lekha dodi. Svako od njih je nosilac određene simbolike. Zohar i kabala, Spinoza koji je bio isključen iz jevrejske zajednice kao jeretik, pravednik Jov, Pesma nad pesmama koja je bila diskutabilna da li da se unese u biblijski korpus, i Lekha dodi, pesma koja se peva za Šabat. Dečak se javlja u ich-formi, gde kaže da ne ume izraziti svoje emocije i zato želi da vrišti. To je svakako simbol nečeg višeg od fonetske reakcije. Glas je zatočen u dečaku, ali i on u glasu, i u tome je tragika. Shizofreniju je pisac uneo kao ne toliko medicinski koliko nadčulni motiv. Posmatrati psihičke poremećaje kao još jednu stvarnost čini se da je to jedna od interpretacija. ‘’Ja sam možda glas Boga’’, kaže glas, i time negira da je egzaktno božji, da je uopšte siguran u svoju prirodu. On je možda glas Boga, ali ne mora biti. Demonologija ima svoje ravnopravno mesto. Otac tog autiste vodi razgovore sa doktorom nacistom i u tome nas pisac odvodi do arijevskog i sumanutog. Razgovor u salonu: moral i zakon jačih, vrlo efektni dijalozi. Strah od blizanaca se spominje na jednom mestu, opet ne slučajno, jer to može imati veze sa Mengeleovim eksperimentima – baš na blizancima. Blizanci su u mitu zastrašujući, jer su razbili sklad jedinstva. U dečaku i kasnije mladiću, Eriku Vajsu je jedinstvo razbijeno rascepom ličnosti, tj. Glasom.
Prikazuje se jeza rata činjenicama i knjiškim detaljima, a sve liči na kontrast nauke i okultnog.
Treći rajh je bio obeležen naučnom namerom stvaranja idealne nacije, a naučni argument je glasio: Jevreji su krivi, jer su vazda prisutni. Postojao je i izum za merenje prisustva Jevreja. Postoji dokument Ministarstva kulture Trećeg rajha, a Ministarstvo nauke je implicitno bio sam Vermaht.
Epizoda Brod ludaka dolazi kao ilustracija celog drugog romana. Duševni bolesnici na brodu, i lucidno pitanje ‘’šta su oni, nenormalni, mogli da znaju o odnosima u svetu normalnih, o ratovima…?’’ Bogo-javljenska noć, Erik - padavičar kao iz biblijskih parabola, požar na brodu, molitve, to je situacija u kojoj je došao kraj romanu, ali ono što nije završeno jeste taj drugačiji svet, jer Erikov Glas je ostao kao izdvojeni junak.
Ovaj roman je svojom kontemplativnom dinamikom započeo razgovor sa čitaocem. Događaji se nadovezuju i dopunjavaju međusobno. Ratno stradanje prikazuje više fenomen zla i metafizički greh, nego rat. Ovo nije parapsihološki roman jer ne daje odgovore, samo pregršt potpitanja o onome što se pod stvarnošću podrazumeva. Davidova kombinatorika liči na Peljevina, u smislu njegovog mešanja huma-nističkih oblasti i književnog pristupa, i ne dozvoljava jednosmerno tumačenje. Istorija i religija, obično i neobično, mnogo krajeva umesto jednog, i napokon – kao što kaže kabala - ‘’Tu gde stojiš, tu su i svi svetovi’’. Književni magazine
