Бранковић се родио у Јенопољу 1645, а с посланицима Ердељским послан у Турску 1663. А кад дођу у Едрене и данак предаду Турском цару, Петар Јанко, који је као посленик у залог био дошао, умре… Кнез ердељски Апафи у договору с бољарима својим постави Бранковића послаником, и то оотпишу Бранковићу и везиру…Недуго за тим дође у Цариград Српски патријарх Макцим Први, враћајући се с аџилука, и онђе му каже велики толмач Панајот Нихусија, како је Њемачки цесар науми ода удари на Турке, и позива све ришћане у Турском царству, да скоче на оружје и, ако да Бог, те се избаве, да ће и не смао под заштиту своју милостиву примити, него да ће им и отечество њиово повратити. И тај му исти толмач каже, да се у Едренету налази од Бранковића лозе посланик Ердељски; зато патријар пошаље најприје свога архиђакона у Едрене, и с Доситејем миторполитом Едренским и с млого ондашњим бољарима ришћанским договори се о ономе, што му је толамч у Цариграду казао…А кад то све као готово уреде и сврше, онда патријар с осталима, који су то знали, на Аранђелов дан огласи Бранковића Српским деспотом…Након три године Бранковић отиде с братом архиепископом Савом у Москву и вратиши се отуда (1668) проведе с братом у Ердељу више од 10 година трпећи гоненија од Калвина, од који најпослије и утече у Каравлашку (оставивши брата у апси) к војвоси Шербану Кантакузену (1681).
1688 пошто Нијемци узбију Турке из Мађарске и отиду у Србију, дође у Беч, и Леополд Први, постави га грофом тј. великим жупаном, и разажаљу прокламације по Србији, да народ устаје на Турке… Бранковић из Беча отиде опет у Влашку, и новопостављени му војвода каже вољу ћесареву; а на пролеће 1688 поже к Дунаву, да би се прикучио к своме Смедереву, ђе се надао, да ће се око њега скупити војска Српска са свију страна; но видећи да су Турци око Кладова засјели путове и богазе, не смједне прећи у Србију, него се врати у намастир Тисман, да чека док Нијемци и Срби с оне стране дођу на Дунаво…Тада Бранковић устане из Тисмана с људма својим, које је онамо био скупио, и дође према табора Њемачкога, да се састане с фелдмаршалом Лудовиком Баденским. Но Баденски се учини болестан и не прими га к себи, него се заустави у логору у Кладову, док се мост начини, а кад се мост сврши, пошаље га под стражом у Ршаву, а оданде у Сибињ 1688 октомврија 29.
Вук Стефановић Караџић, Историјски списи