Granice Multikulturalizma

Paskal Brikner
Granice multikulturalizma
Prosvetiteljski fundamentalizam ili rasizam antirasista?
Šta reći čoveku koji kaže da će radije služiti Bogu nego čoveku i koji je siguran da će mu se otvoriti vrata raja ako vas zakolje? Volter
Kolonizacija i ropstvo su na Zapadu stvorili osećanje krivice i zbog toga se on divi tuđim tradicijama. To je stav onih koji su duhovno lenji, pa čak i rasisti Ajan Hirši Ali Ne može se poreći da neprijatelji slobode dolaze iz slobodnih društava, iz dela prosvećene elite koja dobre strane demokratskih prava uskraćuje ostatku čovečanstva, pa čak i svojim sunarodnicima, ukoliko su loše sreće da ne pripadaju njihovoj verskoj ili etničkoj grupi. Ko ne veruje u to, treba samo da pogleda dva nedavno objavljena teksta: knjigu Ubistvo u Amsterdamu(l) iz pera britanskoholandskog autora Jana Burume, posvećenu ubistvu Tea van Goga, i prikaz te knjige koji je u New York Review of Books objavio engleski novinar i istoričar Timoti Garton Eš. (2)
Burumina reportaža, napisana u anglosaksonskom stilu, fascinantna je po tome što u njoj, uz prividnu nepristrasnost, svi učesnici te drame dobijaju priliku da progovore ubica jednako kao i žrtva. Ipak, pisac ne uspeva da sakrije koliko ga iritira bivša poslanica u holandskom parlamentu, Ajan Hirši Ali, prijateljica Van Goga i osoba kojoj se takođe preti smrću. Burumu njena kritika Kurana dovodi u nepriliku. I Timoti Garton Eš je oštar prema njoj. On smatra da je ona neodgovorna i kontraproduktivna u svom stavu apostola multikulturalizma. Eš je neumoljiv u izricanju presude: "Ajan Hirši Ali je danas hrabri i otvoreni prosvetiteljski fundamentalista, pomalo sklona pojednostavljivanju stvari".(3) Tu tvrdnju potkrepljuje činjenicom da je ta mlada žena, koja nema dlake na jeziku, ranije pripadala muslimanskom bratstvu u Egiptu. Garton veruje da je ona jedan kredo samo zamenila drugim ranije je bila islamski fanatik da bi sada postala fanatik razuma.
Ovakvo izjednačavanje nije nešto novo katolička crkva ga je tokom čitavog 19. veka koristila kako bi zaustavila reforme, a nedavno su ga u Francuskoj, tokom spora u vezi s nošenjem marama, upotrebili protivnici zakona kojim se marame zabranjuju. U slu¬čaju Hirši Ali, koja je i sama bila žrtva ženskog obrezivanja i prisilnog braka, a onda iz Afrike pobegla u Holandiju, ta optužba je naprosto pogrešna. Razlika između nje i Muhameda Bujerija, ubice Tea van Goga, jeste u tome što ona nikada nije zagovarala ubistvo kao sredstvo za nametanje svojih ideja.
"Kuran je delo čoveka, a ne Boga", piše ona u svojoj autobiografiji. "I stoga, moramo biti slobodni da ga tumačimo i da ga prilagođavamo modernom dobu, a ne treba da pogled okrećemo unazad i živimo onako kako su živeli prvi vernici u dalekim, strašnim vremenima."(4) U ovoj rečenici uzalud ćete tražiti tragove sektaštva. Jedino oružje Hirši Ali su ubeđivanje, pobijanje i razgovor. Ona ne podleže patologiji proziletizma i nikada ne izlazi iz sfere razuma. Njena nada da će doprineti tome da se jednog dana iskorene tiranija i sujeverje nije rezultat nezdrave egzaltacije. Međutim, u očima naših prepotentnih profesora Ajan Hirši Ali i drugi muslimani koji se ne slažu (Taslima Nasren, Vafa Sultan, Iršad Manji, Sejran Ates i Nekla Kelek) predstavljaju ljude koji su počinili neoprostiv greh oni su demokratske principe shvatili ozbiljno.
Kad se slabiji brani od jačeg, onda je, naravno, lakše napasti slabijeg. Kukavice će uvek onima koji pružaju otpor prebacivati da samo izazivaju mržnju moćnih.
Jan Buruma, ne bez perfidnosti, oduzima pravo Ajan Hirši Ali da se poziva na Voltera. Volter se, piše on, suprotstavio jednoj od najmoćnijih institucija svog vremena, katoličkoj crkvi, dok se Hirši Ali zadovoljava time da vređa "ranjivu manjinu u samom srcu Evrope". (5) Pri tome, međutim, on zanemaruje činjenicu da islam ne poznaje granice. Muslimanske zajednice Starog sveta oslanjaju se na milijardu vernika. Ispresecane različitim strujama, one mogu postati istureno krilo fundamentalističke ofanzive, a mogu i da budu primer religioznosti koja nalazi zajednički jezik s razumom. I to nikako nije neka sporedna stvar, već je upravo reč o jednom od najvećih izazova 21. veka!
Nije dovoljno što Ajan Hirši Ali mora da živi u izolaciji, okružena telohraniteljima, zato što joj radikalni islamisti prete da će joj prerezati grkljan. Ona kao i francuski profesor filozofije Robert Redeker koji takođe dobija pretnje smrću na islamističkim vebstranicama mora da trpi i to da je ismevaju visokoparni idealista i filozof iz fotelje. U Holandiji ju je čak levica optužila da je nacista!(6) Dakle, branitelji slobode su predstavljeni kao fašisti, dok su fanatici naslikani kao žrtve! Taj zlokobni mehanizam je dobro poznat: oni koji se bune protiv varvarizma bivaju i sami optuženi da su varvari.
U politici, kao i u filozofiji, znak jednakosti se uvek svodi na abdikaciju. Ako mišljenje uključuje vaganje koliko nečije reči dobro opisuju svet, što će reći pravljenje poređenja, onda poravnavanje razlika svedoči o bankrotu intelekta. Ako uzvikujete "CRS (Compagnies Republicaines de Securite, jedinice francuske policije za razbijanje demonstracija, prim. prev.) jednako SS", kao što se to radilo u maju 1968, ili tvrdite da je "Buš jednak Bin Ladenu" i izjednačavate Voltera i Savonarolu, onda se zadovoljavate sumnjivim paralelama. Tako se prosvetiteljstvo često smatra samo još jednom religijom, podjednako ludom i zadrtom kao što su to katolicizam, inkvizicije ili radikalni islam. Na tragu Hajdegera, čitava jedna škola mišljenja, od Gadamera do Deride, osporavala je pretenziju prosvetiteljstva da je ono otelovljenje nove ere samosvesne istorije. Stvari stoje potpuno suprotno, kažu oni, ta epizoda u istoriji filozofije i književnosti nosi korenje sveg zla naše epohe kapitalizma, kolonijalizma, totalitarizma. Oni smatraju da i sama kritika predrasuda nije ništa više do predrasuda, iz čega proizilazi da čovečanstvo nije sposobno za samorefleksiju. Oni smatraju da je Evropa gurnuta u mrak zato što je bilo nekih ljudi od pera koji su želeli da u razmišljanju o Bogu i otkrovenju krenu od tabula rasa. Grozomornom dijalektikom buđenje razuma je navodno iznedrilo samo monstrume (Horkhajmer, Adorno).
Čitava istorija 20. veka jeste svedočanstvo o fanatizmu modernosti. Nesporno je, takođe, da je vera u progres dobila formu religijske vere, ona ima svoje visoke sveštenike od Sen Simona, preko Viktora Igoa do Ogista Konta. Zastrašujuće svetovne religije nacizma i komunizma, sa svojim smrtonosnim ritualima i masovnim pokoljima, bile su jednako strašne kao i najgore teokratije i to dok su smatrale, bar u slučaju komunizma, kako su njihova radikalna negacija. U 20. veku više ljudi je ubijeno u suprotstavljanju Bogu, nego u ime Boga. A ipak su najpre nacizam, a onda i komunizam, na kraju poraženi od strane demokratskih režima koji su inspirisani prosvetiteljstvom i ljudskim pravima i koji počivaju na temeljima tolerancije i pluralizma. Na sreću, romantizam je umanjio apstraktnost prosvetiteljstva i njegovu pretenziju da stvori novog čoveka, oslobođenog svakog religijskog osećanja i telesnosti.
Mi smo danas naslednici oba ta duhovna toka i znamo kako da pomirimo posebnosti nacionalnih, lingvističkih i kulturnih veza (koje postoje u jednoj zajednici) s univerzalnošću ljudske vrste. Modernost je već dugo samokritična, sumnjičava prema sopstvenim idealima i sklona da osuđuje sakralizaciju uma koji je slep za vlastita preterivanja. Jednom reči, modernost je stekla određenu mudrost i razumevanje sopstvenih granica.
Prosvetiteljstvo se pokazalo sposobnim za preispitivanje sopstvenih grešaka. Kritika vlastitih poj¬mova koji pokazuju prevelike pretenzije samo je još jedan dokaz vernosti njenom duhu. Prosvetiteljstvo je sastavni deo savremene duhovne aparature do te mere da ga prizivaju čak i verski fundamentalisti kada žele da objave svoju poruku. Sviđalo nam se to ili ne, mi smo deca ovog kontroverznog veka i prinuđeni smo da svoje očeve osuđujemo, koristeći jezik koji su nam oni zaveštali. Budući da je prosvetiteljstvo trijumfovalo čak i nad svojim najvećim neprijateljima, nema sumnje da će savladati i islamističku hidru ukoliko veruje u sebe i ne anatemiše retke reformatore islama.
Mi danas posedujemo dva koncepta slobode jedan potiče iz 18. veka i zasnovan je na emancipaciji od tradicije i autoriteta, a drugi izvire iz antiimperijalističke antropologije i polazi od pretpostavke o jednakoj vrednosti svih kultura koje se, stoga, ne mogu vrednovati samo na osnovu naših kriterijuma. Relativizam nam preporučuje da svoje navodne vrednosti posmatramo samo kao plemensku dogmu s područja koje nazivamo "Zapad". Multikulturalizam počiva na tom stanovištu. Rođen je u Kanadi 1971. godine i njegov je osnovni cilj da obezbedi miroljubivu kohabitaciju stanovništva različitog etničkog i rasnog porekla na istoj teritoriji. Multikulturalizam polazi od jedinstvenosti i legitimnosti svake grupe, što je onda osnova njenog prava na postojanje i određuje njen odnos s drugima. Kriterijumi pravednog i nepravednog, zločinačkog i varvarskog, povlače se i na kraju gube pred apsolutnim kriterijumom poštovanja drugog . Ne postoji više nikakva večna istina verovanje u nju proističe iz naivnog etnocentrizma.
Svako ko stidljivo želi da podseti na to da je sloboda nedeljiva, kako život ljudskih bića ima jednaku vrednost svuda i kako su odsecanje ruku lopovima ili kamenovanje preljubnica podjednako nedopustivi svuda, rutinski biva osuđen u ime nužne jednakosti kultura. Kad smo tako druge strpali u geto njihove jedinstvenosti, zašto bismo onda brinuli kako žive i da li pate? Kad razmišljamo o njihovoj teškoj sudbini, teši nas isticanje nedodirljivosti njihove različitosti. Ipak, jedno je priznati ubeđenja i obrede svojih sugrađana drugačijeg porekla, a nešto sasvim drugo dati blagoslov nekoj zajednici koja, plašeći se da je drugi ne zagade, podiže zid između sebe i ostatka društva. Kako se može prihvatiti različitost koja ljude isključuje umesto da ih prihvati? Ovo je paradoks multikulturalizma: on na jednak način tretira sve zajednice, ali ne i ljude koji ih čine, budući da im oduzima slobodu da odbace sopstvenu tradiciju. On priznaje i prihvata grupe, a onda i nasilje nad pojedincem. Tradiciju pretpostavlja volji svih onih koji žele da okrenu leđa običajima i porodici zato što, na primer, žele da u ljubavi uživaju u skladu sa svojim predstavama.
Zaboravlja se apsolutni despotizam manjina koje odbijaju asimilaciju ako nije praćena statusom eksteritorijalnosti i nekim posebnim pravima. Tako se u okviru postojećih nacija rađaju nove nacije čiji se pripadnici, na primer, osećaju najpre kao muslimani, a tek potom kao Kanađani, Englezi ili Holanđani. Tu identitet trijumfuje nad državnom pripadnošću. I još gore radi poštovanja posebnosti, pojedinci bivaju zatočeni u etničke ili rasne definicije i gurnuti natrag u izolaciju iz koje smo upravo hteli da ih oslobodimo. Tako su sada crnci, Arapi, Pakistanci, muslimani i drugi doživotno osuđeni da budu zatvorenici svoje istorije, svoje boje kože i svoje vere kao i u vreme kolonijalizma.
Njima se brani ono što je do sada bilo naša privilegija, brani im se da iz jednog sveta pređu u drugi, iz tradicije u moderno doba, iz slepe poslušnosti u doba razumnih odluka. "Ja sam svet vere, obrezivanja(7) i braka napustila da bih otišla u svet razuma i seksualne slobode. Prešla sam taj put i sada znam da je jedan od ta dva sveta naprosto bolji od onog drugog, i to ne zbog privlačne, svetlucave robe, već zbog njegovih temeljnih vrednosti", piše Ajan Hirši Ali u svojoj autobiografiji.(8) Obrana prava manjine sa sobom nosi i pravo pripadnika tih manjina da se bez rizika izdvoje svojom ravnodušnošću, ateizmom, kroz mešani brak ili time što će zaboraviti na solidarnost klana ili porodice i biti kovači sopstvene sudbine koja pripada samo njima samima i ne sastoji se od pukog ponavljanja obrasca koji su ostavili roditelji.
Etničke, seksualne, verske i regionalne manjine su dosad primile mnogo udaraca, pa se sada, zbog toga, tretiraju kao da neka vrsta malih nacija. Kad pokazuju najdrastičniji oblik šovinizma, to im se, uz mnogo naivnosti, oprašta kao da je reč o legitimnom izrazu samopoštovanja. Umesto da se sloboda slavi kao sila koja razara determinizam, podržava se ponavljanje prošlosti, a zajednice se ohrabruju u pritisku nad pojedincem. Marginalne grupacije sada stvaraju neke oblike moralne policije, rađa se mikronacionalizam koji maše svojim zastavama i, nažalost, neke evropske države to i dalje podržavaju. Prisila na etničku, versku ili rasnu solidarnost, osuđivanje svih otpadnika uz tvrdnju da su izdajice ima za cilj da uništi svaku težnju za autonomijom. Pod maskom raznolikosti stvaraju se etničke i verske tamnice čiji zatvorenici nemaju privilegije koje ima većinska zajednica.
Dakle, nije nimalo čudno što je Ajan Hirši Ali na udaru naših intelektualaca. U portretu koji je oslikao Timoti Garton Eš ništa ne nedostaje, pa čak ni staromodni mačizam medijski uspeh te žene koja je bila poslanik u holandskom parlamentu mogu da objasne samo njena lepota i glamur, a ne, recimo, to što govori nešto što je tačno.(9) Ešu ne pada na pamet da postavi pitanje da li bi integristički teolog Tarik Ramadan, kojem on, inače, ispeva vatrene ode, možda trebalo da svom izgledu plejboja zahvali za ugled koji je stekao. Tačno je da Ajan Hirši Ali krši vladajuće stereotipe političke korektnosti ona, Somalijka, tvrdi da je Evropa superiorna u odnosu na Afriku; iako je žena, nije ni udata niti ima decu; muslimanka, a otvoreno kritikuje zaostalost Kurana. Gazeći sve te tabue, ona postaje pravi pobunjenik, za razliku od lažnih revolucionara kakve naše društvo proizvodi kao na fabričkoj traci.
Janu Burumi i Timotiju Gartonu Ešu kod Ajan Hirši Ali smeta to što je jake volje, temperamentna i tvrdoglava. Ponašaju se kao oni inkvizitori koji su u svakoj ženi koja je za njihov ukus bila previše živog duha videli đavolom zaposednutu vešticu. Dok čitamo njihove ponižavajuće reči, postaje jasno da se rat protiv muslimanskog fundamentalizma mora najpre dobiti na simboličkom polju i da tu pobedu moraju izvojevati žene pošto su one osovina i porodice i socijalnog poretka. Da bi u arapskomuslimanskim društvima došlo do nekog napretka, one se moraju osloboditi i moraju im se obezbediti jednaka prava na svim poljima. Inače, uvek kad je neka zapadna država pokušavala da zakonski kodifikuje manjinska prava, usprotivili su se pripadnici tih manjina uglavnom žene. Velikodušnu spremnost da se izađe u susret kao, na primer, kad se u kanadskoj državi Ontario javio predlog da muslimanima bude dozvoljeno da šerijatsko pravo koriste u rešavanju sporova (bar u slučajevima nasledstva i porodičnih sporova), ili kad je Jute Limbah, bivši član nemačkog Vrhovnog suda, izneo predlog da se nemački ustav proširi specijalnim statutom za manjine koji bi, na primer, muslimanske devojčice oslobodio nastave fizičkog vaspitanja(10) pripadnici manjinskih zajednica vide kao korak nazad i ponovni pokušaj izolacije.
Mistična snaga poštovanja drugoga, barem onog koje se razvilo na Zapadu, krajnje je sumnjiva jer poštovanje etimološki znači "posmatranje iz daljine". Setite se da su u 19. veku domoroci posmatrani kao toliko strana bića da je delovalo nezamislivo da bi mogli da se prilagode evropskom modelu ili čak da postanu francuski državljani. U to vreme drugačijost se posmatrala kao izraz manje vrednosti, a sad se ona vidi kao nepremostiva distanca. Uzdizanje autarhije je zaoštreno do ekstrema i postalo je osnova dobro poznatog političkog modela šta je južnoafrički aparthejd bio drugo nego bukvalno shvaćeno poštovanje različitosti, zaoštreno do tačke da je to drugo postalo toliko drugačije da više nije imalo pravo ni da nam se približi?
Tako briga za ravnopravnost religija koči svaki reformski pokret u okvirima tih religija, a čitav jedan deo stanovništva i to uglavnom žena biva zatočen u statusu manjine. Pod krinkom različitosti, na suptilan način održava se segregacija. Iza uzdizanja lepote svih kultura vrlo često krije se dobro poznat perverzni paternalizam nekadašnjih kolonijalnih gospodara.
Neki kažu da islam mora zaostajati za nama budući da je nastao tek u 7. veku. Ili, kako tvrdi Tarik Ramadan, mase vernika još nisu dovoljno zrele da se odreknu kamenovanja (on sam poziva da se uvede moratorijum na tu vrstu kažnjavanja, ali ne i da se ona ukine)(11) Međutim, takav pogled previđa "nestrpljenje slobode" (Mišel Fuko) koje obuzima muslimanske elite kad pogledaju sekularne nacije koje su se oslobodile okova dogmi i nazadnih običaja.
Prosvetiteljstvo pripada čitavom ljudskom rodu a ne samo nekolicini privilegovanih u Evropi i severnoj Americi, koji onda sebi daju za pravo da ga drugima uskraćuju i po njemu gaze kao razmažena deca. Možda anglosaksonski multikulturalizam i nije ništa drugo do zakonski aparthejd, praćen kao što to često biva slatkorečivom demagogijom nalik onoj kad bogati objašnjavaju siromašnima da novac ne donosi sreću. Mi nosimo teret slobode, samoostvarivanja, jednakog prava među polovima, a vama ostaju radosti arhaičnog, zlostavljanje u skladu s običajima predaka, dogovoreni brakovi, marame i poligamija. Pripadnici manjina stavljeni su pod zaštitu kao što se radi sa spomenicima. Mi ih zatvaramo u rezervate da bismo ih odbranili od fanatizma prosvetiteljstva i nevolja napretka svima koji su nam poznati pod zajedničkim imenom "muslimani" (oni iz Magreba, Pakistana, Afrike) zabranjeno je da se okrenu od vere, ili da veruju samo malo i povremeno, da ih Bog uopšte ne interesuje i da svoj život vode daleko od Kurana i plemenskih rituala.
Multikulturalizam je rasizam antirasista. On ljude vezuje za njihove korene. Job Koen, gradonačelnik Amsterdama i jedan od stubova holandske države, zahteva, na primer, da se prihvati to što "neke ortodoksne muslimanske grupe svesno diskriminišu žene" i to zato što nam je potreban "novi lepak" koji će "održati društvo na okupu". U ime društvene kohezije on nas poziva da ekstatično aplaudiramo kad pripadnici tih grupa pokazuju kako ne tolerišu naše zakone. Aminuje se koegzistencija malih, hermetički zatvorenih grupa od kojih se svaka drži svojih, posebnih normi. Ali, ako dignemo ruke od zajedničkih kriterijuma za razlikovanje šta je ispravno a šta nije, podrivamo samu ideju nacionalnog zajedništva. Kad, na primer, neki državljanin Francuske, Britanije ili Holandije tuče svoju ženu, onda se on zakonski kažnjava. Da li treba njegovo delo da prođe nekažnjeno ako se ispostavi da je sunit ili šiit? Da li bi njegova vera trebalo da mu da pravo da krši zakone zemlje u kojoj živi? Drugim rečima: na taj način se kod drugih glorifikuje ono što uvek pokušavamo da suzbijemo kod nas samih: neumereni protekcionizam, kulturni narcisizam, čvrsto ukorenjen etnocentrizam!
U temelju te tolerancije počiva prezir pošto ona polazi od pretpostavke da neke zajednice nisu sposobne za modernu. A šta ako odupiranje britanskih muslimana nije proizvod samo retrogradnog rigorizma njihovih vođa već i nejasne slutnje da pažnja koju im država poklanja nije ništa drugo do suptilni oblik prezira i da im se, zapravo, šalje poruka da su suviše zaostali da bi se priključili modernoj civilizaciji? Neke italijanske opštine planiraju da obezbede posebne plaže za muslimanke kako bi mogle da se kupaju daleko od očiju muškaraca. Moglo bi se dogoditi da se u Roterdamu, već u roku od dve godine, otvori prva "islamska bolnica" u kojoj će se poštovati sva pravila Kurana. Kao da smo se vratili na američki jug u vreme rasnih podela samo što ovu rasnu segregaciju podržavaju najeminentniji predstavnici naprednih snaga u Evropi!
Borba se mora voditi na dva fronta: manjine treba zaštititi od diskriminacije (recimo tako što će se podržavati manjinske kulture i podučavanje na manjinskim jezicima i što će se školski kalendar prilagoditi verskim praznicima), a pojedinci se moraju zaštititi od pokušaja njihovih vlastitih zajednica da ih zaplaše.
I još jedan, poslednji argument protiv anglo¬saksonskog multikulturalizma: on, naime, ne daje rezultate. To su priznale same vlade evropskih zemalja. Velika Britanija je godinama služila kao azil za džihadiste, što je, kako je svima poznato, imalo dramatične posledice, a sada mora da prizna da je zakazao njihov socijalni model zasnovan na komunitarizmu i separatizmu. Mnogi su se zgražavali nad francuskim autoritarizmom kad je skupština zakonom zabranila ženama i devojkama da nose marame u školama i u državnim institucijama. Frankofobija Timotija Gartona Eša, koji svoj tekst u New York Review of Books počinje pričom o Sen Deniju, dostojna je vašingtonskih neocons a! A sada političari u Velikoj Britaniji, Holandiji i Nemačkoj, šokirani brzim širenjem običaja nošenja marama i čadora, i sami razmišljaju o donošenju takvog zakona. (12)
Činjenice su zastrašujuće i govore protiv onih koji žele da Evropu prilagode islamu, a ne obrnuto. Što se više povlačimo pred radikalizmom bradatih, njihov ton postaje oštriji. Pomirljiva politika samo povećava njihove apetite. Zasad nema nikakvih osnova za nadu da će ih dobronamernost razoružati. I kod nas, u Francuskoj, postoje kolaboratori džihadizma i na ekstremnoj levici kao i na desnici. Prilikom prošlogodišnjeg spora povodom karikature koja prikazuje Muhameda skupštinski poslanici UMP (Union pour un Mouvement Populaire, desničarske partije) predložili su da se donese zakon o blasfemiji koji bi nas vratio direktno u stari režim.
Moderna Francuska je izgrađena u borbi protiv hegemonske moći katoličke crkve i neće dve stotine godina posle Revolucije da prihvati jaram novog fanatizma. Stoga, težnja islamskog revanšizma, a naročito vahabita iz Saudijske Arabije, muslimanskih bratstava, salafista i Al kaide, koji pokušavaju da se u čvrste u evropskim društvima i ponovo osvoje Andaluziju, podseća na kolonijalistički poduhvat kojem se moramo odupreti.(13) Kako su Evropa i Francuska postale sekularna društva? Tako što su vodile beskompromisnu borbu protiv crkve i njenih pretenzija da upravlja duhovima ljudi, da kažnjava one koji žele da izmaknu njenoj kontroli, da blokira reforme i da ljude, pre svega one najsiromašnije, drži u stanju rezignacije i straha. Obe strane su se borile izrazito surovo, što je, na kraju, dovelo do nesumnjivog napretka i omogućilo da se 1905. donese zakon o odvajanju crkve od države.
Francuski model (koji je kasnije primenio i Mustafa Kemal u Turskoj) treba da zahvali srećnu pobedu nad opskurantizmom i događajima kao što je Bartolomejska noć. U tome je njegova nadmoć. Zašto bismo islamu dopuštali ono što više nećemo da trpimo od crkve? Sekularizam, čiji se principi inače nalaze u jevanđeljima, počiva na nekoliko jednostavnih principa: verska sloboda, mirna koegzistencija različitih vera, neutralnost javnog prostora, poštovanje druš¬tvenog ugovora i opšte prihvatanje toga da božanski zakoni nisu nadređeni državnim već da je njihovo mesto u srcima vernika.
Francuska je, kaže Hana Arent, tretirala kolonizovane narode i kao braću i kao podanike. Na sreću, prošlo je doba kolonijalizma. Ali, republikanski ideal jednakosti počiva na ideji da svi ljudi, nezavisno od rase, pola i vere, imaju ista prava. Taj ideal još ni izdaleka nije ostvaren. On je čak i u krizi, što su pokazali nemiri u francuskim predgrađima novembra 2005. Ipak, rekao bih da je on bolji uzor od problematičnog obožavanja različitosti. U suprotstavljanju pravu na različitost mora se nepokolebljivo braniti pravo na sličnost ono što nas povezuje jače je od onog što nas razdvaja.
Stanovište Jana Burume i Timotija Gartona Eša stoji na liniji politike američke i britanske vlade (iako se oni ne slažu s njenom politikom). Džordž Buš i Toni Bler su doživeli poraz u ratu protiv terorizma zato što su se usmerili na vojni sukob, a zanemarili sukob ideja. Ta dva političara, nepopravljivi bogomoljci kod kojih je razmetanje ratnom strategijom u kombinaciji s idealističkom naivnosti, zbog svega toga nisu mogli da vode borbu tamo gde je to bilo neophodno učiniti na terenu dogmi, tumačenja spisa, reinterpretacije verskih tekstova.(14) Još juče je hladni rat bio povezan s globalnom borbom protiv komunizma, u kojoj su važnu ulogu igrali sukobi različitih ubeđenja, kulturna borba koja se vodila na filmu, u muzici i književnosti. Danas zapanjeno posmatramo kako britanska vlada i krug njenih muslimanskih "savetnika" koketiraju s krilaticom radije fundamentalizam nego terorizam. Pri tome, ona ne vidi da su to dva brata blizanca i da će fundamentalizam zanavek sprečiti evropske muslimane da učestvuju u reformi islama.
Zato je najvažnije založiti se za prosvećeni evropski islam. Evropa može da postane uzor, blještavi primer za reformu, koja će, kao što je to u katoličanstvu urađeno na Drugom vatikanskom koncilu, otvoriti put za samokritiku i preispitivanje sopstvene savesti u islamu. U svakom slučaju, treba voditi računa s kim se razgovara i ne treba kao prijatelje tretirati one fundamentaliste koji ne igraju otvorenih karata i hoće da koriste levicu ili intelektualce kako bi svoju veru poštedeli izazova sekularizma.(15)
Vreme je da pokažemo solidarnost sa svim buntovnicima u islamskom svetu s nevernicima, ateističkim libertinima, šizmaticima, čuvarima slobode kao što smo nekad podržavali disidente u istočnoj Evropi. Evropa bi trebalo da ove disonantne glasove ohrabri, da im pruži finansijsku, moralnu i političku podršku, ponudi im partnerstvo, pozove ih i zaštiti. Danas nema svetijeg, ozbiljnijeg i urgentnijeg posla koji treba obaviti u ime harmonije za buduće generacije. Ipak, naš kontinent kleči pred božjim ludacima, u samoubilačkoj beslovesnosti etiketira i kroti slobodnomisleće ljude. Blagosloveni bili skeptici i nevernici ukoliko mogu da utišaju smrtonosni verski žar!
Nije li neobično što se 62 godine nakon sloma Trećeg rajha i 16 godina posle pada Berlinskog zida značajan deo evropskih intelektualaca bavi opanjkavanjem prijatelja demokratije? Oni žele da po¬pustimo, da se povučemo, oni propagiraju light varijantu prosvetiteljstva. Današnja situacija, naravno, ne može da se uporedi s dramom tridesetih godina kad su najbolje glave u Berlinu i Moskvi, u ime rase, klase ili revolucije, uzele oružje u ruke. Danas je opasnost mnogo difuznija i fragmentarnija. Nema ničega tako stravično opasnog kao što je bio Treći rajh. Čak je i režim mula u Teheranu tigar od papira koji bi pao na kolena kad bismo pokazali makar malo čvrstine. A ipak, svuda ima onih koji šire paniku. Kant je prosvećenost definisao devizom Sapere aude! Imajte hrabrosti da se poslužite vlastitim razumom! Kultura hrabrosti možda to nedostaje našim dušebrižnicima. Oni su simptom umorne Evrope koja sumnja u sebe i skače u zaklon i na najslabiji signal za uzbunu. Iza melase njihove dobronamerne retorike čuje se jedna druga muzika muzika kapitulacije!

1. Ian Buruma, " Murder in Amsterdam: The Death of Theo Van Gogh and the Limits of Tolerance", New York ( Penguin Press ) 2006.
2. "Islam in Europe" u New York Review of Books, 5. oktobar 2006.
3. I Buruma govori o "prosvetiteljskim fundamentalistima", vidi str. 27 pomenute knjige.
4. Ayaan Hirsi Ali: "Mein Leben, meine Freiheit" , Munchen (Piper) 2006.
5. Buruma, Ibid., str. 179.
6. Kako kaže Jan Buruma, poznati holandski pisac Gert Mak upoređuje film Potčinjavanje Ajan Hirši Ali s antisemitskih filmom Jud Suss koji su snimili nacisti ( Ibid., str. 240).
7. Za informaciju: u Francuskoj je 30.000 žena afričkog porekla već obrezano, a takva sudbina tokom narednih godina preti još 30.000 devojaka. Francuska je dugo bila jedina zemlja u kojoj su osobe koje vrše obrezivanje bile zakonski gonjene. Zakonom od 4. aprila 2006. mere protiv njih su još pooštrene. Od oktobra 2004. irurška rekonstrukcija klitorisa spada u zahvate koje finansira Fond za zdravstvenu zaštitu.
8. Ayaan Hirsi Ali, Mein Leben
9. Timoti Garton Eš u pomenutom tekstu: "U stvari, ona je za novinare neodoljivo privlačna tema budući da je visoka, neobično lepa, egzotična, hrabra, otvorena žena s neverovatnom životnom pričom, a sada živi pod neprekidnom pretnjom da će biti ubijena kao Van Gog. (…) Nećemo pokazati nedovoljno poštovanja prema gospođi Ali ako kažemo da bi njena priča i njeni stavovi verovatno privlačili mnogo manje pažnje da je ona, kojim slučajem, niska, zgurena i spuštenog pogleda.
10. Jutta Limbach: "Making multiculturalism work" , in www.signandsight.com
11. Ramadan je taj svoj stav ponovio i u raspravi s Nikolom Sarkozijem 20. novembra 2003. godine na francuskoj televiziji. Njegov brat Hani Ramandan, takođe državljanin Švajcarske, brani kamenovanje kao vrstu kazne.
12. Više različitih istraživanja potvrđuje da se 87 odsto britanskih muslimana osećaju pre svega kao muslimani, a u Francuskoj taj broj iznosi 46 odsto. To znači da većina muslimana prihvata republikanske ideale, stavljajući svoje verske principe iza lojalnosti francuskoj naciji.
13. Setite se poruke Al kaide od 18. septembra 2001. godine: "Slomićemo krst. Vaš jedini izbor je ili islam ili mač!" A septembra 2006, posle izjave Benedikta XVI tokom govora u Ratizbonu o nasilju i religiji, demonstranti u Jerusalimu i Nablusu su nosili transparente na kojima je pisalo "Jedino rešenje je osvajanje Rima". A Jusef El-Karadavi, duhovni vođa Muslimanskog bratstva i mentor Tarika Ramadana, u jednoj od svojih najčuvenijih propovedi kaže da je "islam dosad dva puta isteran iz Evrope, ali će se sada vratiti kao pobednik". On kaže da sada "neće osvajati mačem, već propovedima i ideologijom". El-Kuradavi takođe prihvata samoubilačke napade.
14. Toni Bler je 2004. godine povodom Božića štampao dve čestitke, a na jednoj, poslatoj onima koji nisu hrišćani, ne pominje se Hristovo rođenje. Kakav se samo paternalizam krije iza tog perverznog izraza navodno dobrih namera!
15. U vezi s dvoličnošću i duboko ukorenjenim antisemitizmom Tarika Ramadana treba pomenuti da on veruje kako je njegov deda Hasan elBana, osnivač Muslimanskog bratstva u Egiptu, došao na loš glas zahvaljujući mahinacijama reakcionističkog "cionističkog lobija". U tom kontekstu preporučujem knjigu Frere Tariq (Brat Tarik) iz pera Karoline Furest (Caroline Fourest (Paris, Grasset, 2004)), u kojoj se iznose ubedljivi argumenti zasnovani na obimnim istraživanjima. Posle objavljivanja knjige, Karolini Furest je fizički prećeno na vebsajtu Ramadanovih prijatelja www.ouma.com. Bila je izložena pravom lovu na veštice i izvesno vreme policija je morala da je štiti.
Objavljeno u nemačkom prevodu na sajtu internet magazina Perlentaucher (NSPM)

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License