GLAVA XVI
JEVREJI U VOJSCI I U JAVNOM I DRUŠTVENOM RADU
Po turskim zakonima, vojska se borila za prevlast Islama na svetu i, dosledno tom načelu, vojnik je mogao biti samo pravoverni musliman. Nemuslimansko stanovništvo turske carevine plaćalo je harač za svakog muškarca, kao otkupninu od vojne službe. Tu taksu plaćali su u Srbiji Hrišćani i Jevreji podjednako, i nisu služili vojsku. Kada je stupio na snagu Ustav od 1869. god., vlasti su dobile narećenje od Vlade, da se u smislu tačke 35. toga Ustava regrutuju i Jevreji u srpsku vojsku. Jevreji u Srbiji, i inače iskreno privrženi svojoj otadžbini, narodu i vladarima, prihvatili su ovo naređenje kao svetu dužnost, koja se ima dobrovoljno i savesno izvršiti. Pismo onog Šapčanina, citirano u 13. glavi može se smatrati kao opšte mišljenje celokupnog jevrejskog građanstva oslobođene Srbije. Jevreji su u toliko radosnije stupali u srpsku vojsku, što su im uviđavne vlasti pružale mogunnost da se i u vojsci mogu hraniti shodno svojim verskim propisima, primajući novčanu hranu, i što im je stavljena u izgled emancipacija i ravnopravnost sa srpskim stanovništvom.
Ma da su ograničenja od 1856. i 1861. god ostala u snazi i posle donošenja Ustava od 1869. god. Je-vreji su, u stvari, uživali sva građanska prava, i ta ograničenja više nisu primenjivana na njihovu štetu. M. Ubičini u svojoj knjizi1) kaže: Jevrejska Opština koja postoji od pamtiveka u Beogradu, nije priznata nikakvim zemaljskim zakonom. Ona ima stalnu sinagogu u Beogradu i igra ulogu veroispovedne opštine na isti način i pod istim uslovima kao i hrišćanske crkve. Ustanovljena je u poslednjem vremenu jedna komisija, koja ne se sporazumevati sa rabinom u cilju da se prizna opštini, koju on zastupa, zakonska sankcija, koja joj je do sada nedostajala.
Međutim, Vlada i zvanična crkva ne propuštaju ni jednu priliku a da sa svoje strane ne istupe protivu predrasuda koje u Srbiji još postoje protivu Jevreja, od kojih ni najobrazovaniji ne čine izuzetak. Otprilike pre tri godine, kada je prethodnik današnjega rabina umro, delegirala je Mitropolija Beogradska više uglednih sveštenika da prisustvuju svečanom pogrebu, kao što je i Ministra prosvete zastupao kod te ceremonije jedan od najviših činov-nika toga nadleštva."
J) M. Ubicini: Les Serbes de Turquie, str. 80.
„Jevreji uživaju, kaže I. Leb1) ista prava u sudu opštine, a i u ostalim nadleštvima sva politička prava. Oni mogu birati i biti izabrani u odboru opštine, mogu biti zastupljeni sa dva delegata u Trgovačkom Udruženju, mogu biti porotnici u trgovačkim parnicama, mogu, čak, u teoriji, biti izabrani za poslanike u Skupštini ili za članove Senata, i jedan Jevrejin sudelovao je kao poslanik Velike Zakonodavne Skupštine na sastanku od 28. februara 1877. godine."
O tome izboru kaže „Izveštaj Alijanse Izraelitske sledeće:
„Izabrani Jevrejin je zaslužan čovek, koji je svojim sposobnostima učinio velike usluge svojoj opštini čiji je predsednik. Zove se Avram M. Ozer, tridesetih je godina i pripada uglednoj beogradskoj trgovačkoj porodici. Evo pod kakvim je prilikama izvršen njegov izbor. Posle pada ministarstva Marinovićeva, trudio se njegov sledbenik, Ministar Čumić, da pridobije za svoju konzervativnu partiju jevrejske glasove i uspeo je u tome na taj način, što su pri izborima za Veliku Skupštinu imali da glasaju za konzervativnu partiju, onda partiju u opoziciji. Jevreji su, mećutim, zahtevali da imaju kandidata Jevrejina i taj je zahtev primljen u toliko radije, što je konzervativna partija imala velikih obaveza prema predloženom kandidatu g. Ozeru. Da bi se definitivno sporazumeli odnosno izbora svoga mandatara, Jevreji su se skupili u lokal „Tikun Hacot" i posle uobičajenih molitava rabin je održao govor, koji je uticao na prisutne da se ne uzdržavaju od glasanja, jer je njihovo aktivno sudelovanje u izborima neophodno potrebno da bi došli do svojih prava.
h) Loeb: La Situation des Israelites en Turquie,en Serbie et en Roumanie, Paris 1877.
Tome sastanku prisustvovao je i Upravnik Grada, koji je tražio neka objašnjenja od predsednika jevrejske opštine, i pošto su ga ona potpuno zadovoljila, izjavio je, da je kandidatura g. Avram Ozera ne samo po volji Ministru već da će i Vlada sa svoje strane učiniti sve da ga uzme pod svoje pokroviteljstvo. Tako je već prekosutra g. Ozer bio uvršćen meću osam zvaničnih kandidata. Podržavan na taj način od Vlade i od opozicije, jevrejski kandidat imao je glasove i jednih i drugih, računajući tu i glasove najviših ličnosti kao g. g. Marinovića, Magazinovića i t. d. i skupio je najveći količnik (454 na 752 glasača). Tako je jevrejski kandidat izabran."
„Nesumnjivo je, da Jevreji imaju sva politička prava, ali im se oduzima pravo da se kreću po unutrašnjosti zemlje, i verovatno sprečava i pristup slobodnim zvanjima i napredovanje u vojsci.."
„Jevreji su uputili molbu Velikoj Narodnoj Skupštini 1877. g. u kojoj su molili da se ograničenja nji-hove ravnopravnosti ukinu. Ta molba nije ni uzeta u pretres, pošto je ta Velika Skupština imala samo da rešava o zaključenju mira sa Turskom i ona je trajala svega dva sata. Ministar Inostranih dela g. Ristić u svome ekspozeu je, istina, pokušao da u vezi sa pitanjem zaključenja mira sa Turskom govori i o ravnopravnosti Jevreja, koju je i Turska zahtevala, ali je bio prekinut od dva poslanika, koji su mu stalno dobacivali, da to nije na dnevnom redu. Predsednik Skupštine stavio je na glasanje: „Rat ili mir"? i svi su bili za mir. Skupština je svršila svoj zadatak i nikakav drugi predlog nije došao na rešavanje, pošto je Skupština odmah raspuštena."
U smislu Ustava od 1869. g. Jevreji su služili srpsku vojsku i videli smo, da su to radosno i dobrovoljno činili, ali nijedan nije mogao biti unapređen ni u koji čin. Nije mogao postati ni podoficir a kamo li oficir. U ratu sa Turskom 1876. i 1877. god. Jevreji su, boreći se oduševljeno i hrabro za svoju otadžbinu, ujedno izvojevali za sebe i napredovanje u vojsci. Iz rata od 1877. god. jedan izveštaj glasi:
„Odlikovani srpski Jevreji. — Četvorica jevrejskih vojnika dekorisani raznim ordenima. Prvi je dr. Samuilo Pops, beogradski opštinski lekar, koji je uzorno vodio poljsku vojnu bolnicu; drugi je Dr. Bernard Bril, beogradski lekar, koji je odlikovan Takovskim Krstom; treći je Benjamin Ruso, koji je dekorisan srebrnom medaljom za hrabrost, zasluženom u smelom napadu na Gramadi; četvrti je Mihailo Ozer, koji je najviše osvetlao jevrejsko ime i o kome se govori u celoj Srbiji. Kao trubač beogradskog konjičkog eskadrona bio je osam puta u vatri, odlikujući se svaki put, a u borbi na Šumatovcu dekorisan je pred celim bataljonom, kada ga je pukovnik javno pohvalio i proizveo za trubača štaba."
Jevreji su bili u garnizonima: beogradskom, smederevskom, požarevačkom i šabačkom, svugde po 8-20, a služili su u pešadiji, konjici, artiljeriji i kao dobrovoljci u legiji Knjeginje Natalije. Po listi imena vidimo tu svesnu i patriotsku omladinu iz starosedelačkih porodica: Alkalaj, Ozer, Amar, Demajo Koen, Levi, Mandel, Ruso, Hiršl, Finci, među mnogim drugima, koji su pravim oduševljenjem dali najlepše dokaze iskrenog rodoljublja prema zemlji, koja im je bila kao prava majka.
Ta oduševljena omladina često se sastajala u opštinskoj zgradi u Solunskoj ulici, gde su održavana književna predavanja i društvena savetovanja. Iz tih ozbiljnih dogovora iznikla su razna omladinska udruženja, kao što su: „Srpsko-Jevrejska Omladinska Zajednica", „Srpsko-Jevrejsko Pevačko Društvo", osnovano 1884. g., „Potpora", osnovana 1897. g., i druga. Rad svih tih društava bio je na prvom mestu patriotski, i zbirka „Beseda", od Davida A. Koena, štampana 1897. g. u Beogradu, dala je živog izraza rodoljubivom nastojanju te oduševljene omladine u Srbiji.
Brat mu, Leon, postigao je kao akademski slikar glas klasičnog umetnika. On je kao mladić, osetivši u sebi silni dar prirode za slikanjem, napustio krojačku radionicu, kuda ga je otac, silom roditeljskog autoriteta, naterao da uči zanat, i pobegao u Minhen, gde se je, posle kratkog vremena, svojim umetničkim radovima prikazao svetu kao talenat originalne veličine na polju slikarstva. Po oceni njegovih drugova — umetnika, radovi Leona Koena imaju se uvrstiti u tvorevine trajne vrednosti, ništa manje od slikara klasičara italijanske i holandske škole. Objekti kojih se Koen u svome radu dotakao, pripadaju onom svetu bizarne fantazije, koji samo pravi umetnik po milosti prirode svojim nadprirodnim vidom može zapaziti, ostvarivši slike svoje fantazije čarobnim bojama koje mu genije umetnosti meša. Meću te slike pripadaju umetnička dela: „Josifov san", „Raj" i druge. Druga grupa opet su slike iz srpske istorije, kao „Despot Đurać Branković", „Usamljeni grobovi" i druge, pa i slike iz svetske književnosti.
Njegovi radovi, koje čuvaju njegova braća, bili su izloženi maja meseca 1926. god. podstrekom i saradnjom velikog broja njegovih drugova, prijatelja i poštovalaca. Izložba ove retke zbirke prave umetnosti izazvala je novo ushićenje i istinsko oduševljenje prema velikom umetniku.
Neki iz te omladine, školovani u beogradskim srednjim školama i na beogradskoj Velikoj Školi, okušali su svoje spisateljske sposobnosti u javnim glasilima: Avram M. Ozerović u „Trgovinskom Glasniku"; Hajim S. Davičo u „Otadžbini" i u pripovetkama, oštampanim u zbirci „Sa Jalije"; Jovan Mandil u „Beogradskim Novinama", i živa njena delatnost izražavala se u srpskim rečima i u srpskim pesmama.
Ni jevrejske žene i majke nisu zaostale svojim patriotskim radom iza srpskih žena u tome ratu. „Jevrejsko Žensko Društvo", osnovano 1874. g. sa čisto humanim zadacima, pozvalo je svoje članice na saradnju oko negovanja ranjeika i bolesnih srpskihvojnika. Na taj poziv u prostorijama opštine u Solunskoj ulici sakupile su se jevrejske žene i devojke, po izveštajujoš živih svedoka, da spremaju šarpiju za ranjenike i da šiju rublje za vojnike i za bolničke postelje.
Ovo prvo jevrejsko žensko društvo dokazalo je u toku svoga pedesetogodišnjeg rada opravdanost svoga opstanka širenjem dobrotvornih dela u sirotinjskim izbama siromašnog stanovništva, i buđenjem smisla za dobročinstvo u stanovima imućnijih Jevreja.
Kod predsednice eškenaskog ženskog društva „Dobrotvor" u Beogradu, osnovano 1894. g., nalazi se diploma Srpskog Crvenog Krsta br. 217. Ona je izdata u ime visoke zaštitnice Crvenog Krsta, Knjeginje Natalije, za dobrovoljnu pomoć ratnim ranjenicima i bolesnicima na Cveti 1877. g. Potpisana je od predsednika glavnog odbora, Mitropolita Srpskog Mihaila, i od sekretara, Milana St. Markovića, u kojoj se daje, radi ovih zasluga, društvena zahvalnica g-đi Jeleni Leblovoj, pokojnoj babi g-đe Elize Feldman, sadašnje predsednice društva.
Koliko je ovakav rad beogradskog Jevrejstva nai-šao na svestrano priznanje od strane Vlade i srpskog građanstva, vidi se po raznim dokazima osobite pažnje sa te strane, kojima je stalno hrabreno na istrajnost u svome radu. Avram M. Ozerović postao je poslanik Zakonodavne Skupštine; Hajim S. Davičo generalni konzul u Pešti; Moša Pinto i Estira Ruso učitelji u Beogradu; d-r Samuilo Pops opštinski lekar; d-r Bernard Bril dvorski lekar; Maksim Flajšer i Simon Landau dvorski liferanti — pored drugih odlikovanih Jevreja u javnom radu.
Na čelu jevrejske opštine sefardskog obreda bili su predsednici u poslednjoj četvrtini prošloga veka: Samuilo Davičo, David Ruso, Jakov Alkalaj, Edija Buli, Hajim Azriel, d-r David Alkalaj, Avram Ozerović i drugi.
U eškenaskoj opštini predsedavali su: D-r Bernard. Bril, Leopold Breslauer, Maks Štern, d-r Samuel Pops, Jakov Levenzon, Adolf Rešofski, Samuilo Šajnesonov i drugi.
Sva copyright prava ima B'nei B'rit loža Srbija 676 i ona je saglasna da se knjiga objavi kao web prezentacija doprinoseći time predstavljanju istorije Jevreja Balkana i to bez bilo kakve finansijske nadoknade.
