GLAVA XV
Ma da je ekonomski položaj beogradskih Jevreja bio dosta težak, njihov verski i kulturni život se ipak dosta dobro i plodno razvijao. Uprava Sefardske opšnine je, po mogućnosti, podupirala i izdržavala svoje siromahe, a izbeglice iz unutrašnjosti zemlje uvek su nailazile na srdačan prijem i pomoć, koliko su im braća mogla dati
Pored požrtvovnog rada u humanitarnoj težnji za pomoć stradaloj braći, vidimo i živu kulturnu delatnost beogradskih Jevreja. Jevrejski odsek u kneževoj štampariji radio je dosta marljivo pod nadzorom Hajima Daviča. Docnije, pod upravom hahama Jakova Šaloma Kalderona, izlazile su redom jevrejske knjige, razne sadržine. Prva knjiga štampana u toj štampariji 1837. god. bila je knjiga ligp rrl— „Tikun Hacot", — molitvenik. U istoj godini izašle su iz štamparije knjige „Imre Bina" i - „Ševet Mišor". Prva je moralni putokazatelj na španskom, a druga iste sadržine na jevrejskom jeziku.
1838. god, izašla je knjiga Zemirot Jisrael", — liturgiske pesme slavnog Izrailja Nađare, uređena od Hajima behor Daviča.
1839. god. izašla je knjiga „Darhe Noam", od rabina Jude Alkalaja, iz Zemuna. Ova je knjiga potpuna gramatika Jevrejskog jezika na špan-skom jeziku. U uvodu te knjige rabin Alkalaj razvija svoju ideju, da se Jevreji ponovo nasele u Palestini kao zemljoradnici i da se za tu svrhu otkupi što više zemljišta u Palestini. Povodom ovoga dobio je rabin Alkalaj mnoge prigovore od ljudi koji su mu hteli pokazati da je na pogrešnom putu. Ispunjen ve likom ljubavlju prema zemlji otaca i polazevi od tradionalne nade celoga jevrejskog naroda, koja svakog Jevrejina nevidljivim koncem vezuje sa istorijskom otadžbinom Palestinom, rabin Alkalaj je izdao zasebnu knjigu—„Šelom Jerušalajim", u kojoj razlaže žalosno stanje Jevrejstva u raznim zemljama, u kojima su Jevreji jedna neznatna manjina bez ikakvih prava, te razvija potrebu osnivanja jedne velike Jevrejske kolonije u Palestini. Ta kolonija se može otkupiti i naseljavati jevrejskim zemljoradnicima. R. Alkalaj izdao je još i druge brošure: „Goral Lašem." vpv ltlz plv — „Petah kehuda šel Mahat" i u svojoj mnogobrojnoj prepisci sa poznatim ličnostima Jevrejstva sve je jasnije razvijao svoje ciljeve i planove odnosno zadobijanja Palestine za Jevrejski narod. Nije isključena mogupnost, da su te ideje, bar donekle, bile poznate i Dru Herclu, čiji su roditelji u ono vreme takođe živeli u Zemunu. Noseći osnovnu ideju R. Alkalaja u sebi, izgradio je, D-r Hercl svojim organizatorskim sposobnostima, veliki svejevrejski cionistički pokret. Rabin Juda Alkalaj može se, da-kle smatrati pretečom ideja koje je D-r Hercl oživotvorio.
Jevrejska štamparija u Beogradu izdavala je svake godine po dve-tri knjige, među njima i po koju volu-menoznu. God. 1841. izašla je knjiga rrg vrtč — „Vaj-laket Josef", od Rabina Josifa Finci, zbirka raznih tumačenja iz Jevrejske književnosti; 1845. god. „Likute Hazoar", uređeno od Avrama Pizina, „Tikunim", od Israela Farhija, uređeno od Hajima behor Daviča; 1859. god. „Jikre Dešihve", zbirka liturgijskih delova i pesama za pomene.
Godine 1861. štampana je velika knjiga: „Damesek Eliezer" od Rabina Eliezera Papo, iz Sarajeva, izvod iz Šulhan Aruha. Rabin Papo bio je veoma plodan pisac i nje-gove knjige su rado primljene i priznate u Jevrejstvu. Drugi vešt pisap i izdavač mnogih knjiga bio je Rabin Moša David Alkalaj, ili kako su ga kratko zvali: Haham Buhor. On je preveo na španski i izdao popularnu knjigu od Verge: „Ševet Jehuda", izdao je više školskih knjiga, jevrejsku gramatiku, računicu, „Hagada šel Pesah", španskim prevodom, i 1868. god. izdao je knjigu: „Maase Moše" u dva dela, izreke Talmuda po azbučnom redu, — zaostavština Rabina Moše Levija, iz Sofije.
Rabin Moša David Alkalaj stekao je velike zasluge za beogradsko Jevrejstvo izdavanjem svojih knjiga Njegove su knjige odgovarale duhu ondašnjih potreba i on se starao da, pored školskih udžbenika, prevede i izda na španskom jeziku i druge popularne knjige za narod.
Rabin Alkalaj bio je oko 20 godina i rabin sefardske opštine u Beču. Umro je 1902. god. i sahra-njen na jevrejskom novom groblju u Beogradu. Njegovu biblioteku od nekoliko stotina jevrejskih knjiga, poklonio je pokojnikov sin, D-r David Alkalaj, jevrejskoj biblioteci u Beogradu.
Štampano je u tom vremenu još raznih školskih i molitvenih knjiga, delom jevrejskih sa španskim prevodom, ili samo španskih, tako zvanih „ladino". Pregled tih knjiga daje nam u nekoliko pravo na suđenje o intelektualnom kvalitetu ondašnje generacije.
Po sadržini tih knjiga, one se dele na čisto veroispovedne, kao što su: molitvenici, psalmi, ver-ske pesme i tome slično; na tumačenja pojedinih me-sta u Svetom Pismu, apologetiku, i na talmudska objašnjenja, zvana „Halaha". Sa pretpostavkom, da je znatni deo beogradskih Jevreja imao potrebu za ovakvim knjigama, može se zaključiti, da je znanje Svetog Pisma u originalu, Mišne i Talmuda, pa čak i Zohara1) bilo dosta rašireno u Beogradu. Dalje se po-uzdano može tvrditi, da su Jevreji bili pobožni u duhu tradicije i da su verske propise i običaje brižljivo negovali u porodici, u školi, pa, razume se, i u hramu. Ta pobožnost njihova bila je iskrena, srdačna, pa čak u nekim običajima i fanatična. Pored nesumnjivo lojalnog i patriotskog držanja prema otadžbini i vladaocima bilo je kod njih jako živo i žudno osepanje i prema svetoj zemlji Palestini. Od mnogobrojnih verskih Psalmi, „Zemirot", što ih je jevrejska književnost proizvela u toku mnogih vekova beogradski su Jevreji našli za potrebno, da ovde preštampaju i odomaće pesme Izrailja Nađare, kojima je sadržina uvek ista: Bog, Izrael i Cion. To isto nam potvrđuju i knjige R. Jude Alkalaja iz Zemuna, čija je glavna sadržina ljubav prema Cionu i duž-nosti svakog Jevrejina prema istorijskoj domovini
1) Kabalistički komentar Biblije na aramejskom jeziku jevrejskog naroda
da se ona obnovi. Probuđeni u svojim najmilijim snovima o obnovi Ciona, odista su neki Jevreji iz Beograda otputovali u Palestinu, da tamo vrše dužnosti pionira u radu na njenoj obnovi.
U jevrejskim školama izučavala se ponajviše, gotovo isključivo, jevrejska književnost na španskom kao nastavnom jeziku Učitelji za početnike, sistem razreda po njihovim godinama nije još bio uveden, bili su pomonni sveštenici, a rabini su predavali zrelijim učenicima, kojima su se često priključivali i pojedini građani. Mnogi učenici naučili su srpski jezik i nešto računice od drugih privatnih lica koja su malo više bila upućena u te predmete. Žen-ski pol nije u opšte pohađao školu, ali se i tu po koja pojavila sa željom da bude pismena. Takvi su izuzetci učili u krugu porodice od nekog učenog člana iste. Sasvim nepismenih ljudi bilo je srazmerno malo.
O prilikama u porodičnom životu starih Jevreja nije potrebno naročito govoriti pošto je uopšte poznato, da je jevrejski porodični život uvek bio primeran. Obično se omladina oba pola venčavala u mladim godinama i ostajala je u roditeljskom domu, gde se porodica i proširavala. 0 porodičnim svet-kovinama uzimalo je celo jevrejsko stanovništv srdačnog učešća i ovakve svetkovine pratili su opšte veselje i svirka muzike. U slučajevima smrti ili u drugim tužnim dogaćajima, celo Jevrejstvo je delilo tugu i sažaljenje sa pogoćenim porodicama, što je i inače u duhu vere i običaja jevrejskog naroda.
Jevrejski kvart na Dorćolu obuhvatao je ulice: Jevrejsku, Mojsijevu, Solunsku i donji deo Princ Evđenijeve sa poprečnim sokacima. Po spoljašnosti, njihove se kuće nisu ni po čemu razlikovale od ostalih turskih kuća, ali u tim „avlijama" (dvorištima), gde je stanovalo po više porodica, vladala je primerna čistoća i red. Petak je bio dan opšteg spremanja i tu su pomagali svi ukućani, da i kuća dobije sjaj Subote. Za čistoću i red obično se starala domaćica i ženska čeljad. Bilo je u jevrejskom kvartu stalnih radnji sa ćepencima na ulici za bakale i veće trgovce, a zanatlije i starinari redovno su jutrom iznosili robu na ulicu — pred kuću, a uveče je vraćali u stan. Ulice su danju bile dosta žive i šarene, a noću je vladala tišina i mir. U danima svetkovine „Hanuka", a naročito na praznik „Purim", svet je punio ulice i radosno raspoloženje se iskazivalo raznim šalama, maskama, igrom i svirkom.
Samo po sebi se razume, da su Jevreji Subotom zatvarali svoje radnje, a tako isto i o jevrejskim praznicima. Kada je donesen zakon da se radnje imaju zatvarati nedeljom, jevrejski trgovci došli su u ne-zgodan položaj. Ekonomska borba im nije dopuštala da drže svoje radnje zatvorene dva dana u nedelji, subotom i nedeljom, a vera im nije dopuštala, da otvore radnje Subotom. Neki trgovci sa manje verske stalnosti otvarali su Subotom svoje radnje i zbog toga su došli u konflikt sa svojim verskim predstavnicima. O ovakvom sukobu sa ovdašnjim rabinom izveštava Izrael Štern u časopisu „Hamagid", br. 12. od 19. marta 1862. god. Štern priča, da gospodin Haham (koga ne imenuje) nije hteo primiti zakletvu koju je trebao da položi trgovački pomoćnik upućen od varoškog suda, zato što dotični pomoćnik radi kod jevrejskog trgovca, koji drži dućan otvoren Subotom. Štern moli poznate rabinske ličnosti u Evropi, da se izjasne u prilog olakšanja tih propisa „Šulhan Aruha", jer po istom tom paragrafu ne dopušta se polaganje zakletve ni menjačima, koji daju novac pod interes, a kojih ima dosta u Beogradu. Gospodin Haham, svojim fanatizmom, oglasiće mnoge Jevreje da nisu dostojni da polažu zakletvu i time će naškoditi dobrom glasu jevrejskih graćana. U trećem narednom broju istog lista opoziva Štern svoje zamerke pro-tivu Hahama i izjavljuje: „G. Haham je na dan „Purima" naprasno umro i on priznaje, da je pokojni Haham sudio po svojoj savesti i moli oproštaj od seni po-kojnoga. ako ga je uvredio". Valja dodati, da je Štern bio jedan od učenih Jevreja, što se vidi iz njegove korespondencije sa Leopoldom Levom, učenim rabinom i književnikom iz Segedina, i po odabranoj biblioteci njegovoj, u kojoj su bila najvažnija dela jevrejske književnosti, rasturene nakon njegove smrti po Beogradu i Zemunu.
Usled ekonomskih teškoća i uvećanih troškova, poreze i kirije, jevrejski su trgovci postepeno svi otvarali svoJe radnje Subotom jer nisu mogli, pod tim okolnostima, dva dana u nedelji zatvarati svoje radnje.
Šezdesetih godina prošlog veka, kada je Dorćol, iseljavanjem Turaka, prestao biti centar trgovine, pojedini veći trgovci i bolje zanatlije preselili su svoje radnje više Dušanove ulice i u gornje krajeve novog Beograda i postepeno i svoje stanove uzimali pod kiriju i u gornjim ulicama. Maksim Flajšer, Simon Landau, Levenzon i drugi eškenaski Jevreji i pre toga su već stanovali u varoškom kvartu, jer nisu nikada bili vezani za Dorćol. Za menjačke radnje (sarafe) znamo da su već u početku XIX veka bile oko Kalemegdana, Varoš-kapije i Vasine ulice. Industrijalci Munk i Štajner, fabrikanti sapuna i tutkala, osnovali su svoje radnje početkom sedamdesetih godina u palilulskom kraju, gde se još i danas nalaze. Oko polovine XIX veka podigla je sefardska opština svoju školsku zgradu u Solunskoj ulici, u koju su smeštene, pored škola i kancelarije opštine i rabinata, biblioteka i prostorije za sastanke.
Kada se Narodno Pozorište uselilo u novu zgradu 1869. god., uzela je eškenaska opština pod zakup dotadašnji lokal u Kosmajskoj ulici za sinagogu, gde je ova bila sve do 1. novembra 1925. g.
Sva copyright prava ima B'nei B'rit loža Srbija 676 i ona je saglasna da se knjiga objavi kao web prezentacija doprinoseći time predstavljanju istorije Jevreja Balkana i to bez bilo kakve finansijske nadoknade.
