GLAVA XIV
POKRET PROTIV GRAĐANASKIH PRAVA JEVREJA
Ma da su Jevreji živeli veoma skromno i povučeno obavljajući svoje poslove na vrlo skroman način, ipak su neki srpski trgovci razvili dosta veliku kampanju protivu trgovaca Jevreja, i neopravdana zavist konkurencije dovela je Jevreje pred žalosne činjenice i do javnog kompromitovanja srpskog imena u Evropi.
Kada je Knez Miloš 1839. god. ostavio Srbiju, trgovina je bila slobodna svakom, a novi trgovci, misleći, da se trgovinom mogu za kratko vreme i na lak način obogatiti, primetili su, da je to polje u glavnom u rukama Jevreja. Trebalo je omrznuti Jevreje u narodu i pronaći optužbe protivu njih, da bi se potisli sa položaja, koje su vekovima držali u Beogradu. Iste su ciljeve imali i trgovci u Šapcu i Smederevu, gde su Jevreji takoće živeli od trgovine.1) Posle raznih neosnovanih optužaba uspeli su, da je 30. oktobra 1846. god. izdato narećenje, kojim se Jevrejima zabranjuje stanovanje u unutrašnjosti, kao i posed nepokretnosti. Na osnovu toga naređenja morala je većina Jevreja u Šapcu i Smederevu da likvidira svoju imovinu i da se naseli u Beograd. Bilo je svega nešto preko 2000 Jevreja u celoj Srbiji, od kojih je veliki deo, usled toga pokreta i izuzetnog zakona, pogoćen u svojoj egzistenciji, morao napustiti zemlju, da sebi traži hleb na strani. Ali su njegovi neprijatelji želeli da Jevrejstva sasvim nestane u zemlji.2)
I za Jevreje u Beogradu nastupili su žalosni dani. Sirotinja iz Šapca, Smedereva i Požarevca preselila se u Beograd, gde su jedan drugome otežavali život. Opština i humane ustanove, preopterećene tom sirotinjom, obraćali su se jevrejskim opštinama po Evropi za pomoć, te se tako doznalo za nevolje beogradskih Jevreja. Mnogi su se iselili u Palestinu, drugi su otputovali u Peštu, Beč, i čak u Pariz i London, gde su im saplemenipi našli zanimanje i zaradu. Tako je beogradska opština vidno osiromašena i brojem znatno opala.
1) Trgovina Jevreja onoga doba nije iz daleka bila slična trgovini - izvozu i uvozu na veliko iz XVI i XVII veka. Ona se sada u malenoj i zavisnoj državi ograničila na sitničarstvo i torbarenje po manjim mestima, gde su Jevreji kupovali od seljaka njegove proizvode, kao: med, jaja, dlaku, perje, kože od sitne stoke i divljači i tome slično. U zamenu za ovakvu robu davali su torbari: igle, konac, dugmad, mahrame, trake i t. d.
2) Cinquante ans d’histoire L’alliance Israelite Universelle, par N. Leven, Paris, 1911., str. 93. i t. d.
Sudbina im se okrenula opet na bolje, kad se Knez Miloš pod stare dane 1859. god. vratio u Beograd. Tada su se vratili iz Beča Hajim Davičo, njegov stari prijatelj, kao i mnogi drugi. Knez Miloš, i po povratku se pokazao kao njihov istinski prijatelj i nije dozvolio da se izvršuju izuzetni zakoni prema Jevrejima. Odgovarajući u skupštini 1859. god. na zahtev, da se Jevrejima oduzmu sva prava, izjavi Miloš: „Želim izjednačiti slobodu i blagostanje na sve stanovništvo ove zemlje, bez razlike vere i narodnosti i da se sva narećenja koja nisu u skladu sa tim načelima i mojom željom ponište. Zakon ima odrediti, da se svaki stanovnik ove zemlje bez razlike vere i narodnosti može nastaniti gde želi i da se može zanimati zanatom i trgovinom kako hoće".1)
Na nesreću, Miloš umre 1860. god. Njegov sin Mihailo nije sledovao njegovoj politici. Na njega su uplivisali trgovci koji su dominirali u Senatu. Početkom februara 1861. god. izdato je pismeno narećenje da se iz unutrašnjosti Srbije izagnaju 60 jevrejskih porodica. U jednoj depeši na adresu engleskog ambasadora u Carigradu, generalni konsul Engleske, Bop§šogb, kaže: „Ova mera je koliko ružna toliko i nepravedna, jer obuhvata siromašne ljude i mirne trgovce, ponajviše torbare i sitničare." Na predstavku generalnog konsula Knez Mihajlo mu je obećao da će učiniti sve što mu je moguće, da Senat opozove ili poništi ovaj mračnjački dekret.
Alliance Israelite Universelle u Parizu preduzela je preko svoga poverenika sir Francis-a Goldshmid u Londonu i preko svojih prijatelja u Parizu, Rimu, Berlinu i Beču korake, te je došlo do interpelacije u engleskom parlamentu, i na zahtev engleske vlade sledovao je demarš svih stranih predstavnika, koji su od Ilije Garašanina, koji je tada bio predsednik vlade, tražili da povuče nezakonita narećenja protivu srpskih Jevreja.
2) Cinquante ans d’histoire L’alliance Israelite Universelle, par N. Leven, Paris, 1911., str. 93. ff.
Sam je Knez više puta ponavljao: „da ove mere, koje se preduzimaju protiv Jevreja, štete vladi u javnom mišljenju, koje u izgonu vidi samo taj uzrok, što Jevreji prodaju bolju robu i što daju svoj novac pod jeftiniji interes nego li drugi."1)
Vlada je, istina, povukla naređenje o njihovom izgonu, ali se opšte stanje nije popravilo. Beogradske novine, a naročito list „Svetovid", stalno su dražile narod protivu njih i sama ih policija nije uzela u zaštitu od raznih napadaja. Njihov položaj pogoršao se 1865. god., kada se u više slučajeva pokazalo, koliko su bili bez zaštite. 16. januara te godine ubijen je u Šapcu neki Jakov Alkalaj; drugi Jevrejin, Solomon Abinun, ubijen je na drumu blizu Šapca; a u aprilu iste godine silom je pokrštena u šabačkoj crkvi jedina kći Bohora J. Mešulama, devojka od šesnaest godina, i maja meseca iste godine izagnala je policija iz Šapca engleskog podanika Izraela Šterna, koji je došao poslom i poveo dva beogradska Jevrejina, da mu tamo pomognu u trgovačkom poslu. Lord Risel, engleski ambasador u Carigradu, naložio je svome konsulu u Beogradu, M. Blontu, da energično interveniše kod srpske vlade zbog tih slučajeva, i da traži satisfakciju za svoga podanika Šterna. Ovom je prilikom upozorio engleski konsul ministra-predsednika Garašanina na gadnu hajku od strane beogradske štampe, a naročito na pisanje „Svetovida", koje je sasvim nedostojno i štetnije po interese zemlje nego li za same Jevreje. Garašanin mu je obećao, da će biti strog i pravedan u istraživanju tih slučajeva i da će svi krivci biti kažnjeni prema zakonu.
Sam Knez uputio je pismo lordu Riselu u kome mu izjavljuje svoju gotovost da mu izađe u susret u svima željama.
Vlada se zaista izvinila i opozvala je naredbu protivu Šterna, izjavivši da joj slučaj nasilnog pokrštenja ćerke Mešulama nije poznat, i obećala da će izmeniti zakone o ograničenju prava Jevreja. Ministar finansija izvestio je, međutim, engleskog konsula, da trgovci nikako ne dopuštaju davanje ravnopravnosti Jevrejima, što u ostalom ne znači mnogo, jer će vlada paziti da im se nikakvo zlo ne desi.
Knez Mihailo, prilikom svoga bavljenja u Parizu, meseca avgusta 1867. god., obećao je jednoj deputaciji Alijanse, da će sa svoje strane, u granicama ustavnog prava, učiniti sve da se Jevrejima prizna ravnopravnost u zemlji.
Nekoliko meseci kasnije, 29. maja 1868. god., Mihailo bude ubijen i regenstvo primi vladavinu u ime maloletnoga Kneza Milana. Jevrejstvo se uzdalo u slobodoumlje regenstva i nadalo se, da će pomoću njega postići ravnopravnost. U zakonodavnoj skupštini u jesen 1870. god. zalagali su se pojedini ministri za njihovu ravnopravnost, ali su na kraju ostali zakoni o ograničenju prava od 1856. i 1861. god. na snazi, kao ostatak srednjevekovne nepravde.
Zastupnici vlada Engleske, Francuske i Austrije digli su javan protest protiv tih izuzetnih zakona i žalili se što se zvanična Srbija odvaja od Evrope za ljubav jedne lake pobede trgovaca nad siromašnim Jevrejima. Te predstavke nisu imale veći uspeh, no što su obustavljena progonjenja iz zemlje."1)
Gornji izvod iz izveštaja kancelarije Alijanse u Parizu može se popuniti sledećim pismom jednog šabačkog Jevrejina časopisu „Hamagid" u Liku, Nemačka:2)
„Naše žalosno stanje u Srbiji dovoljno je poznato, mada se mi ne tužimo u javnosti, kao što to često čine Jevreji u Rumuniji. Vesti o našoj bedi koje dopiru do opšteg saznanja ne izlaze iz naše sredine, već iz drugih krugova. Koraci koje je Ali
1) 114. 2) „Hamagid", oc 6. aprila 1870. god.
ansa preduzela u našu korist nisu bili najpodesniji i zato nije postignut željeni uspeh.
Ako ipak istupam danas sa kratkim izveštajem iz naše zemlje, ja kao roćeni srpski Jevrejin činim to iz ubećenja da će se naš položaj uskoro popraviti.
Ovih dana izdala je Vlada narećenje, da se i Jevreji imaju regrutovati u vojsku kao i svaki roćeni Srbin. Braća Jevreji primili su ovu naredbu sa zadovoljstvom i radošću, jer oni iskreno žele da im se da prilika da mogu dokazati svoju požrtvovanost za svoju otadžbinu i delima. Ova vest dala je mnogima povod, da se nadaju skoroj ravnopravnosti u zemlji, što je svakako želeti. Za sada nije još ništa poznato o takvoj nameri Vlade. Opšte je verovanje meću nama, da se Božje proviđenje okrenulo na naše dobro, jer koliko je tužna sudbina onoga, koji voli svoju otadžbinu svim srcem a okolina i zemaljski zakon ga smatraju za bespravnog tuđinca!
Mi se čvrsto nadamo, da će Vlada, u punom razumevanju naših osećaja, uvideti potrebu da i nas jednom uvrsti u red punopravnih graćana pred zakonom i otadžbinom.
U sadašnjim brigama ta je nada jedina naša uteha."
Posledice tog pokreta protivu ravnopravnosti Jevreja pogodile su ponajviše španske Jevreje, koji su ranije bili turski podanici, dok oni, koji to nisu bili, mnogo su manje osećali to čeraspoloženje. Meću tim poslednjim bio je i najveći deo eškenaskih Jevreja, koji su održavali versku vezu sa opštinama u austrougarskoj monarhiji i otuda dobijali svoje sveštenike i službenike. Po savetu ovdašnjeg austrougarskog poslanika stavila se eškenaska opština pod zaštitu tog poslanstva i tako je ostala do posle Berlinskog Kongresa 1878. godine. Dobijajući, u smislu odluke tog kongresa, graćansku ravnopravnost, eškenaska se opština odrekla dotadašnje zaštite i tražila je od Srpske Vlade svoju versku autonomiju, koju je u potvrđenim pravilima od strane Ministra Prosvete i Crkvenih Poslova od 10. decembra 1892. god., Š. br. 1667 i dobila.
Sva copyright prava ima B'nei B'rit loža Srbija 676 i ona je saglasna da se knjiga objavi kao web prezentacija doprinoseći time predstavljanju istorije Jevreja Balkana i to bez bilo kakve finansijske nadoknade.
