GLAVA X
RABINI MAGRISO OTAC I SIN.-NOVA AUSTRISKA OKUPACIJA.
Još za vreme R. Šeloma Šalema upravljao je neko vrgme beogradskim rabinatom i Hajim David Pardo, čije se ime pominje u sefardskoj sinagozi među imenima umrlih beogradskih rabina. Oko 1780. g. došao je, za vreme dok je R. Šalem bio u Amsterdamu, Isahar Abulafija, koji takođe nije dugo vremena zauzimao to mesto. Umro je pre austro-turskoga rata 1788 - 89. god., a na njegovo je mesto došao proslavljeni Rabin Azriel Jehiel Magriso.
Tih godina nadali su se Srbi, više no ikada, da će se uskoro osloboditi turskoga jarma i da se čas oslobođenja očito približuje. To je dolazilo otuda, što se moćna Rusija počela vrlo intenzivno interesovati za oslobođenje slovenskih naroda na Balkanu. Jača spremnost austrijskih i ruskih armija nad turskim neprijateljem opravdavala je tu nadu u izvesnoj meri. Žudno očekivanje oslobođenja izazvalo je na tajnim zborovima narodnih prvaka prenagljenost kojoj je palo na žrtvu mnogo najboljih narodnih sinova. Kao žrtva te prenagljenosti može se uzeti, pored ustaša u Mačvi pod uticajem kneza Nenadovića i carskog pukovnika Mihajlovića, i tragični kraj Kočinog ustanka, junaštava koja teško imaju primera u istoriji. Verovatno da su ovakvi primeri samopožrtvovanja srpskoga naroda probudili u Jevrejima uspomene na negdašnji Makabejski ustanak i mnogi od njih, rukovodeći se tim osećajima, potpomagali su pojedine Srbe svima mogućim sredstvima. Činjenica je, da su turski zapovednici u više mahova posumnjali na Jevreje da tajno potpomažu Srbe u ustanku i da su mnogi Jevreji zbog toga stradali.
Pojedinosti o tome priča nam istoričar Rozanes:1) „Za vreme opsade Laudanove u 1788. g. ostali su skoro svi Jevreji van tvrđave i u velikoj opasnosti sakrili su svoje stvari od vrednosti u podrume i jame, a zatim se uklonili iz blizine grada. 8. oktobra 1789. god. pristala je Austrija na uslov, da turska posada napusti tvrđavu u roku od tri dana. Tada su mnogi Jevreji došli u tvrđavu da naplate svoje dugove od Turaka. Ovi im ne samo nisu platili, nego suimjošopljačkali sve sakriveno blago. Jedan deo Jevreja ipak se pridružio Turcima koji su odilazili i s njima otišao, dok je veći deo ostao u Beogradu. Dve godine docnije vratili su Austrijanci Beograd Turskoj. Sada su se plašili oni Jevreji, koji su pre dve godine ostali u gradu, a naročito imućniji koji su se otselili u Temišvar, Peštu i Beč, gde su osnovali sefardske opštine. U toliko više su u Beogradu ostali Jevreji stradali od novog turskog zapovednika Topal paše, koji je sedam članova opštinske uprave i Rabina Azrijela Magrisa bacio u zatvor. Velikim naporima i znatnom otkupninom uspeli su Jevreji posle nekoliko meseci da oslobode zatvorenu upravu, ali je Rabin Magriso umro u zatvoru. Opština je zatim poverila rabinat njegovom sinu Rafailu Magrisu, koji je takođe kao mlad čovek umro."
Posle ovog kratkog izveštaja savremenog svedoka Rozanesa, vredi da saznamo i izveštaje vojne uprave, koje citira Sopron (str. 408. i dalje): „Rano izjutra 30. septembra 1788. g. otvorili su opsadni topovi vatru. Najviše se pucalo na dunavski kraj u blizini jevrejskog kvarta… Posle višečasovnog bombardovanja zauzeli su Austrijanci, jurišem sa četiri strane, delove varoši van tvrđave i stanovništvo, koje se nije bilo uklonilo sa svojim porodicama u tvrđavu,
) Ocar Jisrael, III.
isterali iz varoši. 5. oktobra počelo je bombardovanje tvrđave nečuvenom žestinom i trajalo je cele noći. Topovska paljba bila je toliko jaka, da se u Zemunu tresla zemlja i prozori i čaše na stolovima zveckale su, a paljba se čula u Petrovaradinu i Rumi. 6. oktobra poslali su Turci izaslanike, koji su nudili predaju tvrđave. 8. oktobra u veče primljena je kapitulacija, i drugog jutra počeli su Turci ostavljati grad. U smislu kapitulacije dobili su i vojna posada i civilno stanovništvo sa porodicama slobodan odlazak zajedno sa imovinom. Otišlo je blizu 12.000 duša, od čega je polovina bila vojska. Ma da se još više stanovnika bilo prijavilo za odlazak, nije im to bilo moguće, jer se nije raspolagalo sa dovoljno lađa za prevoz. Svi pokušaji da se kupe lađe od zemunskih sopstvenika, nisu se mogli ostvariti, jer je to zapovest austrijskog komandanta najstrožije zabranila."
Po svemu izgleda da su prilike u Beogradu u tim dvema godinama austrijske okupacije bile slične onima iz ranijih okupacionih vremena. Glavni Administrator, vojna komanda, gradski načelnik i šefovi pojedinih odseka upravljali su zemljom po nalozima i propisima Bečkog Kameralnog Veća, koje je ipak tim zapovednicima ostavilo široko polje za nametanje njihove volje stanovništvu. Sa namerom da prihod iz okupirane zemlje bude što veći, taksirali su svaki trgovački posao sumama, koje su samo vični i smeli trgovci i preduzimači mogli platiti, dok je sirotinja i dalje ostala sirotinja. Među mnogobrojnim nemačkim doseljenicima koji su došli ovamo tih godina, retko da se nalazilo po koje jevrejsko ime. Možda jedini Jakov Leman, iz Nikolsburga, osnovao je u Beogradu stovarište gvožđa i poljoprivrednih sprava, i svega nekoliko zanatlija našlo je ovde skromnu zaradu.
Sva copyright prava ima B'nei B'rit loža Srbija 676 i ona je saglasna da se knjiga objavi kao web prezentacija doprinoseći time predstavljanju istorije Jevreja Balkana i to bez bilo kakve finansijske nadoknade.
