Glava VIII
VREME AUSTRIJSKE OKUPACIJE 1717-39.
Između Turske i Austrije nije se mir mogao održati. 1716. god. izbio je ponovo rat. Austrijanci su jurišem osvojili Petrovaradin i godinu dana docnije, avgusta 1717. g., princ Evgenije zauzeo je, posle duže opsade, Beograd. Dr. Dragoljub Pavlović1) skupio je podatke iz bečke arhive u kojima opisuje vreme austrijske vladavine u Srbiji 1718-1739. god.
Pisac tih izveštaja iz bečke arhive potpuno potvrđuje navode Sopronove, dopunjujući ih zvaničnim aktima i pojedinostima, koji svedoče o tadanjem bednom stanju u Beogradu. „Tragovi turskog varvarstva u tome ratu", veli pisac, „ostavili su pustoš na sve strane". I o prilikama, u kojima su se beogradski Jevreji našli, biće najbolje, ako saslušamo reči pisca. „Jevreja je bilo dve vrste u Beogradu: turskih (španskih) i nemačkih (eškenaskih). Prvih beše oko 33 porodice, mahom sirotinje.2) Samo bojazan, da se ne utvrdi sumnja u najelementarnije principe državne, i iz obzira da se održi vera u red, nisu im oduzeta imanja, koja su im kapitulacijom priznata. Uprava je smatrala Jevreje kao zlo koje se ne može iskoreniti, ali ga zato ne treba puštati da se razvije. S toga je broj Jevreja, koji su mogli živeti u Beogradu, bio ograničen. Oni su morali imati stroge legitimacije i plaćati porezu za toleranciju („To1egap2b1:eieg"). Svi pokušaji i molbe Jevreja bile su uzaludne, jer ne mogoše dobiti pravo na svojinu za nepokretna imanja, niti pak mesto za sinagogu. Dvorsko Kameralno Veće dopustilo im je samo da mogu imati svoju kasapnicu. Stanovali su u praznim turskim kućama i plaćali državi kiriju."
1) Glas Srpske Akademije, XIV, drugi razred, 40., od 1901. g.- Finansije i privreda za vreme austrijske vladavine u Srbiji (1718-1739) po graći iz bečkih arhiva, od Dr Dragoljuba M. Pavlovića.
2) Kada je Beograd pripao Austriji zatekli su se ovde ovi Jevreji: Solomon Levi, Mojsije Čaldeti, Avram Koen, Jakov Adanja, Jada (Juda) Ozer, Elija Adanja, Josif Tajtacak, Mordehaj Lediti, Sabitaj Almuzlin, Menahem Pasefik, Avram Ozer, Aron Tubu, Mena Talmide, Menahem Binja, Gabriel Seni, Avram Menahem, Baruh Adanja, Josef Menuze, Simon Isak, Isak Gerson, Juniš, Juda Manuel, Janit of Eljakim, Josif Benazre, Avram Koen, Hiršel, Ruben Jakov, Hajim Kolbo, Mojsis Manuel, josif Leče, Hananel, Mojsis Hiršel, Samuel Nisim, Joel Matijaš, - po izveštaju generala Odijera od 24. maja 1718. god.
„Sem Beograda i u Paležu je bilo Jevreja a i u drugim mestima, jer pod uticajem Jevrejina Sisa,1) svoga ljubimca, princ Aleksandar od Virtemberga, glavni administrator okupirane Srbije, nije strogo primenio odredbe instrukcija iz Beča za njih."
„Pa ipak, pored sveg ovog nezgodnog položaja, Jevreji su imali značajnog udela u srpskoj trgovini sa svoje preduzimljivosti i zbog veza, koje je Princ Aleksandar imao sa Sisom. On ih je pomagao i dopuštao im da se takmiče sa Nemcima i Srbima. Najbogatiji od eškenaskih Jevreja behu Braća Kepeš, a pored njih se ističu kao znatni trgovci: Isak Mozes, Jakov Frankl, Aron Hiršl i drugi. Braća Kepeš sazidali su pivaru u koju su uložili do 100.000 forinata, ali usled velikih nameta državi, 1730. god. predali su ključeve Administraciji."
„Sem pivare, pomenuti su Jevreji imali i državne liferacije. S toga su Srbi i Nemci gledali u njima svoje najopasnije konkurente. Kada su 1734. Isak Hiršl i Isak Kepeš sagradili novu pivaru i tražili dopuštenje da mogu variti i prodavati pivo, Dvorsko Kameralno Veće, po tužbi beogradskih graćana, to im je zabranilo. Šta više, Jevrejima bi zabranjena svaka trgovina i dopušteno da samo meć sobom mogu trgovati. Nu ova zabrana nije mogla dugo opstati, jer već 1735. g., kada je Austrija učestvovala u ratu za poljski presto, jedini liferanti, koji su iz Srbije liferovali žito vojsci u Italiji, behu opet Jevreji, pošto među hrišćanima ne beše tako preduzimljivih ljudi."
„Isak Mojsije, Samson i Kepel Frenkel dobili su monopol za pečenje rakije za šest godina po cenu od 14.000 forinti na godinu. Monopol za varenje piva nije uspeo i zakupac je Kepeš bankrotirao. Međutim
1) Sis je bio u Beogradu kod princa i za vreme njegove vlade u Virtembergu. Sis mu je uvek nabavljao novac, često puta prodajom državnih privilegija. Posle smrti prinčeve Sis je osuđen na smrt.
Srbi, koji su uzeli pod zakup desetak, bolje su prošli jer su bili manje obzirni no Jevreji."
Ovi podaci, ma da su samo maleni odlomci iz pravnog i ekonomskog stanja beogradskih Jevreja za vreme austrijske okupacije, dovoljni su, da osvetle svu bedu jednog plemena, koje se uzalud borilo protiv nasilja i nepravde koji su mu nametnuti neosnovanom mržnjom a ponajčešće prostom zavipgću nepoštene konkurencije. Snoseći istu sudbinu i u opštoj pustoši i u razoravanju Beograda, jevrejska je sirotinja bila podvrgnuta i izuzetnim propisima jezuitske svireposti, i samo zahvaljujući svojim prirodnim životnim nagonima, koji usled stalne borbe za opstanak behu jače razvijeni, mogli su tu dalje vegetirati. Taj prirodni nagon razvio je u nekima od njih oštrije sposobnosti, pomoću kojih su dostigli do nekog upliva i većeg zvanja. Razume se, da su do ovakvih upliva mogli doći samo bogati ljudi, a za sirotinju važilo je načelo ondašnjih vlastodržaca, da je ne treba trpeti.
Po svemu izgleda, da su turski zapovednici pri predaji tvrćave ipak imali na umu potrebu zaštite Jevreja, ili bar, smatrajući ih za svoje štićenike, u ugovoru o kapitulaciji spominjali njihova prava kao podanika turske carevine. Austrijsko Kameralno Veće našlo je, međutim, da bi onda turski Jevreji imali veća prava nego li Jevreji podanici austrijskog carstva, i zbog toga su im uskratili prava onih prvih i prekrojili ih po uzoru na svoje iznimne propise za Jevreje. Takvu pretpostavku potvrđuje nam, među drugim događajima, i slučaj zabrane zidanja sinagoge od strane okupacione vlasti; drukčije se taj slučaj ne može objasniti za turske podanike, koji su uvek imali sinagoge, škole, kupatila i druge opštinske zgrade. U čestim borbama od 1688. g., pa sve do okupacije, redom su uništene, koje od požara, koje od bombardovanja, sve opštinske zgrade, kao što je bio slučaj i sa stanovima. Ali dok su Jevreji stanovali u stanovima turskih izbeglica, plaćajući za njih kiriju državi, nisu to mogli učiniti i sa sinagogama koje su hteli ponovo podići ili renovirati. Po naređenju iz Beča, okupacione vlasti im to nisu dozvolile. Međutim, imamo razloga verovati, da su Jevreji, ipak, sa odobrenjem ili mimo njega, to se ne da utvrditi, popravili svoje sinagoge i koristili se njima.
Vreme okupacije trajalo je preko dvadeset godina i postepeno su se Jevreji mbrali navikavati na taj režim. Pojedinci su se postepeno naučili da se u njemu orijentišu. Glavni Administrator, Hercog Karl Aleksandar od Virtemberga, izgleda da nije strogo izvršavao upute i propise protivu Jevreja koje je dobijao od strane Bečkog Kameralnog Veća. Taj princ proglašen je od same svoje porodice za raspikuću i lakomislenog čoveka, koji je podlegao uplivu svoga finansijskog savetnika, Jevrejina Josifa Sisa. Međutim se ne može tvrditi da je Sis bio gori od drugih nejevreja u sličnom položaju. Naposletku je bio osuđen, više zato, što se kao bespravni Jevrejin nije mogao odbraniti od silnih neprijatelja, među kojima je bio i naslednik prestola u Virtembergu. Neprijatelji Sisovi dokazali su, da je imao više zašteđena novca, nego li naslednici princa Aleksandra, što je u ostalom sasvim razumljivo kod štedljivog finansijskog agenta. Ali je verovatno, kao što Hauf tvrdi, da je Sis platio glavom zato što moćni naslednici princa Aleksandra nisu hteli dozvoliti da Jevrejin, koji je bio lični prijatelj vladajućeg hercoga, ostane i dalje u životu i slavi.
U koliko se sam Sis stvarno zalagao za svoje saplemenike u Beogradu, nije nigde jasno navedeno, ali je verovatno, da je doveo hercogu neke svoje saplemenike i omogućio im takmičenje u liferaciji robe, dobijanju zakupa monopolskih artikala i možda još koje privilegije u industrijskim preduzećima.
U prkos zakonskim i samovoljnim ograničenjima priznaje Kameralno Veće u Beču, da su Jevreji imali znatna udela u srpskoj trgovini. Zaista se čudimo zauzimljivom duhu i smelosti pojedinih Jevreja, koji su ulagali za ono vreme basnoslovne sume novaca u razna preduzeća, koja im nisu uspevala zbog prevelikih nameta. Izgleda da je veličina tih nameta više zavisila od veroispovesti zakupčeve nego od propisanih tarifa. Dok su Nemci i Srbi, „koji su bili manje obzirni nego li Jevreji", dobro prolazili, izgubili su Jevreji svoje kapitale uložene u industrijska preduzeća u Beogradu. Sličan tome bio je i slučaj sa liferacijom žita za vojsku u Italiji. Tek tada, kad nije bilo drugih ponuda, primljene su jevrejske. One su onda bile dobre, kad nikog drugog nije bilo, koji bi stavio svoj kapital i zaradu na kocku. Ne treba se čuditi smelosti onih ljudi, kad znamo da nisu imali bolje izglede na zaradu, jer im se redom zabranjivalo svaki uredan posao.
Iz života Jevreja u Beogradu u ono vreme imamo još jedan prilog iz jevrejske književnosti:
Rabin Moša Amariljo1) priča da su u Beogradu bile dve opštine. Veća je bila eškenaska, sa rabinom Levi Jerušalmom, a manja sefardska, sa rabinom Morenom. Usled neke nesuglasice u samoj sefardskoj opštini, odvojili su se ugledni bogati članovi od svoga rabina i umolili eškenaskog rabina, da se primi i njihovog rabinata. Ova je nesloga trajala oko pet godina, dok je na posletku postignut sporazum posredovanjem gradskog starešine. Posle kratkog vremena rešio se Rabin Moreno, da se preseli u Palestinu. Pre svoga odlaska održao je oproštajnu besedu u Sinagozi, u kojoj je pozvao celu svoju opštinu da se pokori Rabinu Leviju, dok im on ne pošalje drugog rabina iz Carigrada. Iz
1). R. Amariljo, rabin u Solunu, pisao je delo responza „Debar Moše" u tri sveske. Rasprava o pitanju rabina u Beogradu I, 40. upućena mu je 1735. g. od strane sefardske opštinske uprave. Amariljo dokazuje, da je u interesu sloge celishodno da rabin Levi upravlja glavnim rabinatom, pošto je u svemu priznat za stručnog učenjaka. Njegovo eškenasko poreklo ne može biti smetnja u zvanju, jer dobro zna i španski jezik i upućen je u sve običaje sefardskog obreda.
Carigrada im je javio, da nije uspeo pridobiti pogodnu ličnost, koja bi se htela primiti rabinata u Beogradu. Usled toga ostao je Levi rabin obeju opština. Na Hanuka 2) 1729. g. u svojoj besedi u sefardskoj sinagozi izjavio je Rabin Levi, da mu nije i dalje moguće upravljati obema opštinama, i umolio je predstavnike sefardske opštine, da se pobrinu za postavljanje zasebnog rabina. Opštinska uprava poslala je zatim izaslanstvo u Sofiju da dovede Rabina Geršona Levija. R. Geršon je pristao, i spremajući se da primi zvanje u Beogradu doće do Niša. Tamo su ga ugledni Jevreji zadržali i navalili da ostane kod njih, na šta je Rabin Geršon najzad pristao. Tako ostade beogradska sefardska opština i na dalje bez rabina i usled toga je ponovo zamolila Rabina Levija, da zadrži i dalje sefardski rabinat uz pristojnu nagradu. R. Levi vršio je to zvanje još oko deset godina. On je napisao i štampaoknjigu: „Ben Avot Halevi".
Vreme austrijske okupacije svakako predstavlja za beogradsko žiteljstvo u opšte, period mirnog i postepenog razvitka. Pored vojničke uprave bilo je i civilnih vlasti, i ma koliko da je ova poslednja bila ograničena u svom delokrugu, ipak je imala to dejstvo da su se mogle čuti želje i zahtevi civilnog stanovništva. Po katkad uzimate su u obzir i ispunjene želje graćanstva, pa čak i Jevreja. Oni su ipak podigli svoje škole, sinagoge i stanove i opštinski se život po malo razvijao. Trgovina sa talijanskim provincijama, sa turskom imperijom i sa monarhijom preko Save i Dunava, omogućila je i pojedinim Jevrejima znatnu zaradu i većini siromašnih zanatlija i sitničara pružila bar svakidanji hleb.
Sopron opisuje i kulturno stanje onoga doba. On dokazuje, da se o nekom opštem prosvećenju ne može misliti u vremenu, kad su škole bile nepoznate ustanove u tim krajevima. Tek su prve škole osnovane u
2) Hanuka, svetkovina Makabejaca, pada obično u sredini decembra.
Zemunu 1750. g. Za privatnu obuku dobili su privilegiju manastiri jezuita u Petrovaradinu i Oseku. Međutim su u Beogradu trgovci, i nemački i španski Jevreji, predali svoje molbe i žalbe pisane srpskim jezikom, i to ćirilicom. Oni su, dakle, pored brižljivog negovanja svojih nauka, pored španskog i nemačkog jezika, vladali i srpskim jezikom i bili skoro jedini pismeni žitelji.
Imamo uzroka verovati, da je to vreme urodilo više zbliženjem i simpatijom među Srbima i Jevrejima, no što to izvori bečkih arhiva spominju. Za Jevreje su važili izuzetni propisi jezuitske netrpeljivosti, koji su ih ograničavali skoro u svakom pokretu. Srbe su opet vređali i zapostavljali na drugi način. Postavljanje katoličkog biskupa u Beogradu, misionarska nastojanja i prekomerna revnost omrznutih patera, koji su grabili da privuku što više vernih duša jedinospasavajućoj katoličkoj crkvi, mnoštvo tuđih elemenata u posadi grada, koji su se isticali više od samih gospodara, i omalovažavanje srpskog naroda i pravoslavne vere, bili su dovoljni uzroci, da ih Srbi nisu mogli zavoleti. Kao što su Jevreji iskusili sve muke i sa turskim i sa austrijskim poglavarima, tako su i Srbi imali svoje teške nevolje i sa jednim i sa drugim osvajačem. Mi ćemo u toku opisivanja kasnijih događaja videti, da su Jevreji sasvim izgubili dojakošnju zaštitu turskih poglavara u Beogradu, koji su ih javno optuživali, da su u sporazumu i da ukazuju usluge srpskim buntovnicima; a videćemo i to, da su Jevreji odista pokazali svoje simpatije, a često i svoju pomoć, srpskoj misli i srpskom stanovništvu u Beogradu.
Sva copyright prava ima B'nei B'rit loža Srbija 676 i ona je saglasna da se knjiga objavi kao web prezentacija doprinoseći time predstavljanju istorije Jevreja Balkana i to bez bilo kakve finansijske nadoknade.
