Glava VI
OPŠTE PRILIKE U BEOGRADU PRI KRAJU XXVII VEKA
Izneti primeri iz dela ta tri slavna rabina beogradska, pružaju nam već opštu sliku jevrejskog života u Beogradu, za koju imamo da zahvalimo samo tim izvorima, pošto drugih izvora iz XV, XVI i XVII veka uopšte nema. Radi popunjavanja slike ondašnjeg stanja, ima se još dodati, da su sefardski Jevreji bili u većini i da je saobraćajni jezik među Jevrejima bio španski, ma da su skoro svi Jevreji razumevali i jevrejski, jer su škole uvek bile u punom cvetanju. Opštinska administracija bila je podeljena na hramove, kojih je bilo više. Eškenaski hram ostao je verovatno pod imenom „Šalom", kako to navodi R. Medina. Glavni rabinat vodilo je lice za to sposobno, bez obzira na to, da li je dotični rabin bio eškenaskog ili sefardskog porekla. Od Rabina Lerme počeli su i rabini da se služe španskim jezikom. Tako je oštampana rasprava 12. u delu Lerminom na tom jeziku, a često se ponavljaju španske rečenice i u delima rabina Simhe i Almosnina. R. Simha, ma da je bio eškenazi, vladao je potpuno i španskim jezikom i dosta se uživeo u ondašnje prilike većine Jevreja.
Trgovina, kojom su se Jevreji bavili, bila je raznovrsna. Bilo je uvoznika i izvoznika na veliko, koji su imali svoje ortake u Dubrovniku, Ankoni, Mletcima, docnije i u Sarajevu, pa, razume se, i u samoj carevini sve do Budima. Bilo je posrednika kod vlasti, sarafa, torbara i sitničara. Bilo je dosta doseljenika, koji su pri traženju zanimanja i zarade često menjali mesto stanovanja i samo se prolazno zadržavali u Beogradu. Bilo je zanatlija sviju vrsta, a naročito krojača - „terzija", koji su izraćivali mušku i žensku odeću, zanat, koju su Jevreji osobitom veštinom radili u Solunu.
Pravno stanje Jevreja u Beogradu mora se ceniti srazmerno prema stanju, koje je za njih bilo izuzetno stvoreno u ostalim zemljama katoličke prevlasti u Evropi. Uzimajući u obzir njihovo bespravno stanje u većini srednjeevropskih država; kako su na Pirinejskom poluostrvu zatvori bili prepuni inovernika-prividnih pokrštenjaka, „Marana", pod nadzorom katoličkih inkvizitora od vrste zloglasnog Torkvemada, lišeni svakog čovečjeg prava, lišeni svoga poseda i imovine, mučeni torturom do smrti i ludila, i na kraju spaljivani javno na lomači, „u slavu Boga"; uzimajući dalje u obzir mržnju i prezir prema Jevrejima u nemačkim zemljama, gde su bili trpljeni kao elemenat i sredstvo za popunjavanje uvek praznih blagajnica kneževa i obesnih vlastelina, - u tom vremenu i u takvoj sredini svakako je bio od neocenjive vrednosti čovečanski postupak sultana Bajazeta II, koji je izgnanicima iz Španije dao sklonište i zaštitu u svojoj moćnoj carevini. Naslednici Sultana Bajazeta II pridržavali su se njegovog načela, da Jevreji, kao privredna klasa ljudi, zaslužuju gostoprimstvo i carsku zaštitu. Bar su to dokazali sultani Selim I i Sulejman I, koji su Jevrejima priznali ista prava kao i drugim narodnostima. Naravno da su doseljenici bili srećni i presrećni spasonosnim skloništem u turskoj carevini, i fermani koje su sultani izdavali u toku XVI veka u njihovu korist dokazuju da su zaista bili zaštićeni. Mećutim, u toj carevini koja je ^talno bila upletena u velike ratove, u carevini, koja je delila skoro neograničenu moć pojedinim velikim i malim vezirima, pašama i kajmakamima koji su se bogatili od raznih danaka, dacija i globljenja nemuslimanskog stanovništva, pravda i pravosuđe bile su često sasvim prazne reči bez stvarnog značaja, a u istini našao je samo onaj pravdu i zakonsku zaštitu, ko je za njih bolje plaćao. U jevrejskoj književnosti onoga doba nalazimo vrlo često primere samovolje, globljenja i raznih šikana od strane mesnih zapovednika, koji su se nepozvano mešali u unutrašnju administraciju jevrejskih opština, u autonomno pravosuđe rabina i svojim naređenjima upravo uništavali ugled i autoritet tih samoupravnih tela. Zapovednici su podupirali i zaštićavali renegate i zakupce carskih dacija u cilju izdajstva, i takvi pokvareni elementi često su štetili celini i dovodili opstanak opštine u opasnost.
Beogradsko Jevrejstvo, koje se u toku poslednjih sto godina uspešno razvilo brojno, ekonomski i kulturno, moglo je služiti kao uzor naprednog uređenja. No već oko 1665. g. počelo je da predoseća burne dogaćaje, koji su mu zapretili opstanku u tvrđavi, jer je ova postala polazna tačka raznih priprema i središte vojnih operacija. Onda su prestali važiti zakoni i fermani, obzir i uviđavnost, i mesto njih pojavila se samovolja i bezakonje, korupcija i izdajstva u svima nadležnim mestima. Sopron iscrpno opisuje nesnosno stanje onoga vremena za nemuslimansko stanovništvo grada Beograda i okoline. Turska carevina, vodeći tada istovremeno rat i sa Mletcima i sa Austrijom, naprezala je sve svoje snage, da dođe do što više vojnika i do novca u cilju vođenja tih ratova. „Lica nesrećnih majki pokriše vrele suze", kad su im mušku decu otimali da ih preobrate u janičare. Izvanredne pripreme za rat dale su pravo zapovednicima na rekviziciju namirnica i ostalih potrebnih artikala za vojsku, usled čega su trgovačke veze sa primorjem i u samoj carevini skoro sasvim prestale. Poverenje stanovništva u državni novac pokolebalo se usled njegove umanjene vrednosti, koja je spala ispod polovine nominalne vrednosti. Izgredi pojedinih vojničkih odreda, slučajevi pljačke i razbojništva množili su se na strahovit način u toj meri, da je svako putovanje iz mesta u mesto postalo opasno. Rabi Almosnino često spominje paljevine u jevrejskom kraju i izginule Jevreje. Sve do osvajanja Beograda u 1688. g. razbegavalo se mirno građanstvo na sve strane, a jevrejsko stanovništvo imalo se još manje nadati nečem boljem nego li hrišćansko. Bar su se ovi poslednji nadali nekom moralnom zadovoljstvu, da će im hrišćaniosloboditelji doneti slobodu i pomoć, dok ovakvi izgledi nisu ni najmanje bili utešni za Jevreje. Jevreji su morali imati pred očima bedno stanje saplemenika u Evropi, te su sa zebnjom očekivali pobedu Austrijanaca na Balkanu. Sve te okolnosti uticale su na Jevreje u Beogradu, da se postepeno povuku, u koliko su to mogli još svojevoljno, iz okoline koja je stajala u opsegu vojničkih operacija, požara i opsade. Bogati Jevreji povukli su se, pod zaštitom moćnih zapovednika i po skupu cenu, u unutrašnjost carevine, a siromašno je stanovništvo polagano i sigurno propadalo u Beogradu. Kada su Austrijanci u jesen 1688. god. osvojili Beograd, grad je bio pust i prazan, a stanovništvo skoro golo i boso. Nismo mogli saznati da su pobedioci doneli olakšice, slobodu i spas bednome stanovništvu Beograda, ali saznajemo iz raznih izvora, da su Jezuiti odmah pretvorili džamiju u gradu u katoličku crkvu i tamo na sve moguće načine stvarali katolički podmladak i propovedali spas za grešne duše pravoslavne crkve. Jevreje pak odvukli su silom u unutrašnjost Austrije, pod strahovitim okolnostima, koje nam priča i Jichak Almosnino u citiranom predgovoru. Na taj način odveden je kao zarobljenik i Rabin Almosnino do Nikolsburga, gde je u zarobljeničkom logoru i umro.1)
) Po knjizi Dr Šandora Bihlera: A Zsidók története. Budapesten,, str. 169, vidi se, da je u Nikolsburgu bio zarobljenički logor za sve Jevreje, zarobljene u osvojenim turskim gradovima. On veli, da su austrkjanci tamo odveli i 270 budimskih Jevreja i 35 tora iz tamošnjih sinagoga, odredivši otkupnine za iste.
Posle godinu dana Austrijanci su ponovo izgubili Beograd. Ali taj gubitak nije značio povratak mira sve do 1699. g., kada je formalni mir sklopljen u Sremskim Karlovcima
Sva copyright prava ima B'nei B'rit loža Srbija 676 i ona je saglasna da se knjiga objavi kao web prezentacija doprinoseći time predstavljanju istorije Jevreja Balkana i to bez bilo kakve finansijske nadoknade.
