Glava V

GLAVA V.

RABINI: JUDA LERMA, SIMHA BEN GERŠON I JOSIF ALMOSNINO.

1617. g. došao je za glavnog rabina Beograda Rabi Juda Lerma, iz Soluna. S njime je nastupilo vreme cvetanja jevrejske nauke i za Beograd, te je, pored Carigrada i Soluna, i Beograd postao središtem nauke, kome su se učeni rabini toga vremena rado obraćali svojim pitanjima. Svojom ličnoitu i dobrim glasom privukao je Lerma mnogo mladića željnih nauke, i posvetivši sve svoje vreme svojoj školi, prodro je dobar glas njegove „Ješive" u sve krajeve carevine, pa i izvan nje. On je bio potomak porodice naučnika iz Španije i nosio je ime svoga dede Jude Lerma, pisca knjige „Lehem Jehuda". Kao učenik rabina Mordohaja Kalaja, iz Carigrada, dobijao je od svoga učitelja u svakoj prilici laskavo priznanje. U tim priznanjima Lermi, čestitao je R. Kalaj i beogradskom Jevrejstvu na srećnom izvoru rabina. R. Lerma pisao je mnoge rasprave, „Tešuvot", kao odgovore na mnoga pitanja koja su mu stizala sa sviju strana. Nažalost, njegovi rukopisi uništeni su od požara oko 1640. godine. Jedan od njegovih učenika, Simha ben Geršon Hakoen, beogradsko eškenasko dete, koga je bolešljivi Lerma preporučio Jevrejstvu Beograda za svoga naslednika u rabinat), zalagao se za čast svoga učitelja, i velikim trudom sabrao je njegove rasprave od rabina i učenika i izdao ih u godini 1647. pod imenom „Peletat bet Jehuda". „Spašeno iz kuće Judine".1) Njegovo ime srećemo skoro u svima delima savremenih naučnika i pisaca, koji mu odaju puno priznanje i poštovanje. Uzimajući u obzir ondašnji teški položaj rabina kao sudije, koji je u svakoj prilici imao pred sobom dva suparnika, poznanika i prijatelja, od kojih je jedan morao izgubiti parnicu i po katkad sa parnicom i veliku sumu novaca, bilo je pri tom teško sačuvati nepristrasnost i priznanje. A baš ove vrline krasile su Rabina Lerma u najvegšj meri. U jednoj presudi, kada je bila u pitanju veća suma novaca, Lerma kaže: „Svevišnji nam je dao preko Mojsija nauku Istine, dobre zakone i pravedne presude, kao što piše: „Putevi su Tore prijatni, njene su staze miroljubive. Pravedni koračaju po njima, a grešni će na njima pasti." Protivu onih koji se usuđuju da obilaze te prave puteve, da bi se na lažan način obogatili, moraju rabini upotrebiti sva moguća sredstva za sprečavanje nepravde, da nikako ne dopuste da ovakvi grešnici uspevaju i da dižu glave nad časnim sinovima Izrailja. Ovakvim nastojanjem uveličaće se snaga Tore i mudrosti, i snage onih, koji se nesebično bave njome".1)

U jednoj raspravi bavi se Lerma pitanjem ritualnog kupatila u Beogradu. Ono se nalazi, kaže pisac, od pamtiveka u tome dvorištu. Međutim, neke ugledne žene prigovaraju, da im je nelagodno prelaziti kroz dvorište u kome obično sede muškarci. Ma da je u više mahova razglašeno, da se ovi ne pojavljuju u to doba u dvorištu, nije se postigao uspeh. Dalje, žene prigovaraju, da je voda često i suviše hladna, zbog čega se u njoj ne mogu kupati. Zato predlaže Opštini da se tim ženama izađe u susret, te da se pomoću točka i oluka pušta zagrejana voda u drugo odelenje kupatila, za koje će služiti i drugi, zgodniji, ulaz.

Iz jednog spora, koga je Lerma raspravio, bilo je u pitanju ortački posao uvoza i izvoza između Beograda i Ankone, u koji su stranke uložile sumu od 4406 zlatnika, svakako za ono vreme prilično veliku svotu.

Rabi Lerma se u svemu slaže sa sporazumom među opštinama, koji je rabi Lav predložio za Opštinu u Petrovcu, prema kome ni jedan Jevrejin ne sme biti zakupac carske poreze (harača), jer kada Jevrejin upotrebljava presiju pri naplati, ma da to svaki zakupac mora u manjoj ili većoj meri učiniti, ipak se to obično zamerava svima Jevrejima, i mnogi nevini trpe zbog toga veliku štetu. Osim toga su ti zakupci bezobzirni ljudi i svojim postupcima štete dobrom glasu jevrejskog morala.

Posle gornjih primera iz knjige tog beogradskog rabina, držimo da je svaki pokušaj bližeg opisivanja odličnih osobina toga učenjaka i vrhovnog pastira beogradskih Jevreja suvišan. To velimo još i zbog toga, što, na žalost, ne raspolažemo nikakvim bližim biografskim podacima o životu ovoga znamenitoga rabina. No i pored toga, teško bi mogli istaći ličnost i karakter kvaliteta Rabi Lerme, koliko se to iz navedenih mesta njegove knjige samo po sebi nameće čitaocu. Možemo se složiti sa učenim izdavačem, rabi Simhom, da je, i na našu žalost, većina njegovih rukopisa izgorela u požaru.

R. Lerma umro je u Beogradu oko 1642. god., što se može zaključiti iz predgovora izdavača, ali se tačan datum smrti ne može nigde naći.

R. Lermin naslednik u beogradskom rabinatu bio je R. Simha ben Geršon Hakoen, koga je sam Lerma preporučio obema opštinama kao svog odličnog učenika i mladoga prijatelja.

R. Simha Koen roćen je 1622. g. u Beogradu od oca Geršona. Po majci bio je unuk budimskog Rabina Simhe Frajdmana ben Hajima, od koga je nasledio svoju veliku čežnju za naukom. Već u mladosti ga je privukao ondašnji beogradski rabin Juda Lerma u svoju školu, koju su posećivali mnogi mladići. Docnije se usavršavao kod slavnih rabina solunskih, Mordehaja Kalaja, onda već starca, koji je bio u svoje vreme i učitelj njegovog učitelja Lerme, kod Rabina Jehiela Basana, a naročito kod rabina Daniela Ištrosa, pisca knjige „Magen Giborim", koji se prikazuje kao njegov prijatelj.

Oko godine 1643. izbila je u Beogradu kuga, kojoj su mnogi stanovnici pali kao žrtve. Stanovništvo je delom privremeno, pobeglo, a delom se odselilo. Oni Jevreji koji su osali u gradu nisu mogli izdržavati rabina, te su rabinatom upravljali nevešti sveštenici, koji nisu dorasli svom visokom zadatku. Tražeći zgodnu ličnost za čelo svoje opštine, izabrala je ondašnja uprava mladog Simhu za svoga rabina. U tom vremenu bio je Simha u Budimu, gde se 1642. god. verio sa ćerkom uglednog i bogatog trgovca Avrama ben Hiskije Hesa, sa kojom se venčao 1644. godine. I pored toga što mu je tast obećao da će ga posle venčanja izdržavati u svojoj kući, da bi se bezbrižno mogao usavršavati u nauci, vidimo ga kratko vreme posle venčanja već na položaju beogradskog rabina. Simha je onda imao svega 22 godine, i pored toga što je bio eškenasko dete, ipak ga je sefardska opština visoko cenila radi njegove velike spreme i učenosti, koje su ondašnji rabini od glasa, kao i pokojni Rabi Lerma, posvedočavali. Lerma ga je zainteresovao za rešavanje važnijih sporova još u mladosti, a Ištrosa, kao i rabi Handali, uzvisili su ga u svima svojim dopisima koje su mu upućivali.1)

R. Simha se dostojno odužio svome učitelju Lermi izdavanjem njegovih naučnih rasprava, „Peletat bet Jeuda", a veliko poverenje beogradskih Jevreja opravdao je sjajno savesnim ispunjavanjem svojih teških dužnosti u rabinatu. Njegova idealna načela, ljubav i strahopoštovanje prema Bogu, nesebičnost u ophoćenju sa ljudima, iskrenost i gotovost za pomoć svakome kome je ona bila potrebna, jasno se ogledaju u njegovom delu, a naročito nas ispunjavaju punim poštovanjem prema njemu, njegove tople reči u predgovoru njegovog dela „Sefer Šemot". Isto toliko su i njegove rasprave u delu njegovog zeta, Rabina Almosnina, pune istinskog osvedočenja i topline, koje se lako prenose i na čitaoca. On se služi oštrim rečima samo onda, kada ima uzroka da ukori gramzivost i prekomerno slavoljublje nekih kolega, koje ni njihovo veliko znanje nije moglo zaštititi od prekora.

Zato su ga svi naučnici toga doba, solunski kao i budimski, jednako voleli i poštovali.

Njegovo delo „Sefer Šemot" opravdalo je u krugu naučnika sva velika očekivanja njegovih kolega, s obzirom na njegovu duboku učenost. U knjizi velikog obima, od 500 strana, svaka je stvar i svako tvrđenje temeljno potkrepljeno logičnim dokazima. Osim toga je pisac u predgovoru savesno nabrojio sve izvore kojima se služio kao podlogom za svoj rad. Mi ćemo tu neke pojedinosti, koje imaju za nas i istorijske vrednosti, izneti, u izvodu, iz toga predgovora.

„Služio sam se u izradi svoga dela raznim starim rukopisima koje sam skupljao. Tu je rukopis nekih eškenaskih rabina koje sam našao među knjigama moga dede Simhe ben Hajima. U ovom rukopisu našao sam mnoge nove stvari od naučnih prvaka koje do sada nisu štampane. Dalje mi je dao uvaženi rabin Avram ben Hananja, prilikom svoga bavljenja u Beogradu, imenik za razvod braka od svoga učitelja slavnog rabina Josifa Mitrane. Isto tako mi je dao svoj imenik rabin Eliezer, koji je ovuda proputovao. Kada je pre kratkog vremena doputovao ovamo lađom pobožni rabin Šamšon Hajes i ovde naprasno umro, našao sam među njegovim knjigama, koje su javno prodate, imenik od velikog rabina Šelomo Lurija i od pokojnikovog deda Jichaka Hajesa, u kojima sam našao mnoge nove stvari koje sam naročito zabeležio u svojoj knjizi. Služio sam se takođe knjigom „Zihron Moše", od rabina Moše Eškenazi, i rukopisom koji se nalazi kod moga prijatelja Josifa Asea. Razmišljajući o čudnom slučaju koji mi je dao u ruke sve te retke rukopise, očigledno mi je Bog bio u pomoći da ujedinim sve ove izvore, sa znanjem jezika koje mi stoji na raspolaganju, te sam pomoću svih ovih okolnosti izradio i izdao svoje delo, u nadi da će biti od velike koristi svima kolegama pri teškom poslu razvoda braka… 1)

Po podacima budimskog rabina Efraima Koena, primljen je R. Simha 1662. god. za rabina u Budimu. On je tamo zaista i nastupio svoje novo zvanje, ali ga svega zadržao dva meseca. I uzrok zbog čega je tako brzo ostavio ovaj visoki položaj u Budimu pokazao je doslednost i savesnost čoveka najplemenitijih načela. R. Simha je, naime, u prvim danima svoga rada u Budimu doznao da su neki članovi opštine prigovarali njegovom izboru, to jest da su se za njega zalagali njegovi budimski srodnici, što su neki rabini osudili kao partizanstvo. Čim je R. Simha za to saznao, nije više hteo zadržati mesto vezano za prigovore i šest meseca posle nastupa budimskog rabinata ostavio je grad i vratio se u Beograd.1)

Vezujući taj događaj sa nastupom u rabinatu u Beogradu od strane njegovog zeta Rabina Josifa Almosnina, izgleda nam verovatno, da je R. Simha predao beogradski rabinat svome zetu onda, kada je sam nastupio isto zvanje u Budimu, t. j. 1662. godine. Vrativši se u Beograd, ostavio je položaj i dalje svome zetu, ali zet mu ipak osta u blizini i gotovo u svima pitanjima savetovao se sa tastom, kako to u raspravama Rabina Almosnina često nalazimo.

David Konforti, istoričar onog doba, opisuje R. Simhu kar svoga prijatelja, „koji beše veliki mudrac, duboki mislilac, vešti sudija, koji je osim ovoga dela napisao i mnoge rasprave koje nisu štampane. On nije dostigao starost i umro je u Beogradu.2)" Prema daljim podacima gornjeg pisca, bili su u Beogradu učeni drugovi R. Simhe: Ašer Konforti, Rafael Parnaspal, Josif Aseo i Aron Eškenazi, koji su uživali glas učenosti u „Ješivi" R. Lerme. Dobar glas beogradske učenosti dopirao je nadaleko u rasturenom Izrailju.

Delatnost R. Simhe primećuje se kako prema svom prethodniku tako i prema svom nasledniku u rabinatu. Prikupljao je književne ostatke svoga učitelja i starao se oko štampanja istih, izdao je svoja dela i uplivisao stalno i na književni rad svoga naslednika u rabinatu, svog učenika i zeta R. Josifa Almosnina. Sudeći po raznim okolnostima, koje se mogu primetiti u delima R.

Josifa Almosnina, vladala je onda u beogradskom rabinatu primerna harmonija, koja je, pored tesne porodične veze među nosiocima toga zvanja, imala svoj osnov u otmenosti i dostojanstvenom ophođenju R. Simhe.

Josif Almosnino, rođen 1642. godine, bio je solunsko dete, potomak naučničke i slavne porodice. Njegovi preci, Don Avram Almosnino i Don Avram Koronbrial, dugo su čamili u inkvizitorskim kazamatima u Kataloniji, te su posle dugog mučenja spaljeni na lomači.1) Baruh Almosnino bio je među izagnatim Jevrejima iz Španije 1492. god. koji je srećno stigao u Solun, i on je osnivalac te porodice na Balkanskom poluostrvu. Njegov sin Moša Almosnino, rođen 1523. god. u Solunu, bio je tamo jedan od rabinskih prvaka, čije su mišljenje uvažavali svi savremeni rabini. Otac našega Josifa zvao se Jichak Almosnino. Bio je vrlo pobožan, siromašnog stanja, ali u nauci manje poznat. Zato je njegov sin Josif pokazao već u detinjskom dobu osobitu spremu i neobičnu ozbiljnost u svojim mislima. Osnovnu nauku u rabinskoj znanosti primio je u Solunu, u Ješivi Hananje Tajtacaka. Pošto je u ono vreme Ješiva Rabina Simhe u Beogradu bila na dobrom glasu, došao je mladi Josif ovamo i tu je zaista našao potpuno lično i duševno zadovoljstvo. On je uskoro postao ljubimac svoga učitelja, koji ga je posvetio u sva naučna pitanja beogradskog rabinata, U svojoj osamnaestoj godini venčao se sa jedinom ćerkom Rabina Simhe i dve godine kasnije, u svojoj dvadesetoj godini, bio je izabran, po preporuci svoga tasta, za njegovog naslednika u rabinatu. Njegov tast je onda, u 1662. godini, bio pozvat na isti položaj u Budim, ali ga se tamo, posle šest meseci, svojevoljno odrekao i vratio se u Beograd, gde je stalno blagotvorno uticao na svoga zeta sve do svoje smrti u 1668. god.

Rabin Almosnino skoncentrisao je svu svoju delatnost na rabinsku nauku kojoj je posvetio sav svoj život. Stajao je u stalnoj prepisci sa ondašnjim rabinima od glasa u Solunu, Carigradu i Budimu, i sa njima rešavao mnoga naučna pitanja, koja su zanimala jevrejsku književnost. Njegove učene rasprave skupio je njegov učeni sin Jichak Almosnino u dve velike sveske pod imenom „Edut Bijosef". Prva sveska štampana je u Carigradu godine 1711., a druga 1731.; ostali rukopisi nisu štampani.

Rabin Almosnino živeo je uređenim porodičnim životom; bio je otac više dece i stajao je na čelu zajednice, koja je u svakom pogledu, i ekonomski i kulturno, napredovala i cvetala i koja ga je poštovala i uvažavala. Tako je živeo i radio sve do devedesetih godina XVII veka, kada su burne spoljašnje prilike počele da nepovoljno utiču na unutrašnji život Jevrejstva u Beogradu u opšte i na ličnu sudbinu Rabina Almosnina ponaosob.

Nepovoljne prilike, o kojima govorimo, jesu politički događaji pri kraju XVII veka, koji su držali u trajnoj zapetosti skoro celo stanovništvo srednje Evrope. Ustanak mađarskog prvaka Telekia protivu Austrije 1682. godine, opsada Beča od Turaka i njihov poraz u 1683. bile su preteče još strašnijih prizora, koji su se odigravali 1688. i 1689. pred zidovima grada Beograda. Potoci krvi što su ih hrišćanski i muslimanski ratnici prolili oko odbrane svoje prevlasti u Evropi, pomešani su jakim prilivom krvi jevrejskih žrtava, mada ovi nisu bili stvarni učesnici u tim strašnim ratovima.

Koliko su budimski Jevreji trpeli u upornim i krvavim borbama oko osvojenja Budima u godinama 168486., o tome nam iscrpno priča Dr Bihler.1)

Težište rata se sve više skoncentrisavalo oko Beograda i u 1688. godini, posle duge opsade, osvojio je Princ Evgenije i ovu gordu tvrđavu, u koju su Turci ulagali svu snagu i nadu svoju. Sa ulaskom austrijskih poglavara u Beograd počinje tragedija cele jevrejske opštine u Beogradu i kobna sudbina njenog zaslužnog rabina.

Šta su austrijski komandanti sve učinili sa Jevrejima u Beogradu nije nam u pojedinostima poznato. Verovatno je da o tome ima i zvaničnih dokumenata, koji nam nisu dovoljno poznati. Ali sin toga beogradskog rabina, koji je izdao očeva dela, napisao je uvod tim knjigama, iz koga citiramo sledeći izvod.:

„Poznato je, kako smo surovo oterani iz svoje zemlje. Neprijatelj nas je iznenada zarobio i oterao. Svaki je odred terao svoje zarobljenike na drugu stranu. Decu i žene, mladiće i devojke, starce i starice, siročad i udove, svaki je terao svoje. U našem odredu behu četiripet Jevreja, meću njima moj veliki otac. Oficir na konju predao nas je svome sluzi, da nas odvede preko granice. Dobrome Bogu neka je hvala, što smo posle pretrpljenih tegoba na kraju stigli u dobru pokrajinu, u veliku varoš učitelja i književnika. Tu se svaki potrudio, da nam ukaže svoju dobrotu. Svaki, po svojoj moći, nudio nam je jela i reči utehe, i posavetovali se da nas otkupe iz ropstva. Međutim, jednoga dana pred veče umre naš mili Josif. Starešine opštine se zauzimahu, otrčaše zapovedniku, da dozvoli zakopati pokojnika po zakonu, da ga ne ostave i preko drugog dana i za to su mu nudili poklon. Ali sluga rđavoga srca ne dozvoli, da se pokojnik zakopa, ma da je primio poklon, dok mu gospodar to ne dozna i ne odobri. Još iste noći obrati se izaslanstvo varoškom poglavaru, koji te noći nije mogao da zaspi. On sasluša molbu, kazni slugu i sam dođe na pogreb, da ukaže svoje poštovanje prema slavnom pokojniku. Ovo mi je, kao sinu, osobito vredno da spomenem. - Jichak Almosnino."

Iz ovog izveštaja saznajemo u glavnom tragediju slavnog beogradskog rabina, ali sin mu Jichak ostavio je još mnoge praznine, koje se tek delom mogu popuniti iz drugih izvora. On nam ne kazuje ime toga grada u kom su bili zatočeni, ne spominje imena ostalih Jevreja iz toga odreda, kao što ne kaže ni bliži datum smrti svoga oca.

Azolaj u svome delu „Šem Hagedolim" u članku „Josif Almosnino", kaže da je Almosnino pobegao usled ratnih nedaća u Nikolsburg i tamo umro u svojoj 46. godini života, godine 1689 1)

Pisac Azolaj sigurno nije čitao uvod knjige „Edut Bijosef", gde se opisuje kako ih je austrijska vojska zarobila u Beogradu, inače ne bi mogao kazati da je „pobegao u Nikolsburg"

U istu grešku zapao je i istoričar Solomon Rozanes, u članku „Beograd" jevrejske enciklopedije „OcarJisrael", III. On piše: „Kada je grad Beograd pao u ruke Austrijanaca, spasli su se svi Jevreji prelazeći u Austriju goli i bez ičega. Meću njima bili su rabini Josif Almosnino i Moša Koen, koji su se nastanili u Nikolsburgu. Beogradski rabin umro je tamo 1689. godine u svojoj 46. godini. U prkos svojoj mladosti napisao je Almosnino mnoge knjige koje su izgubljene u ratu. Samo njegove rasprave štampane su pod imenom „Edut Bijosef" u Carigradu 1711. i 1731. god."

Iz ovih grešaka izvodi nas naučno istraživanja učenog Dra Bihlera.2) On dokazuje, da je grad Nikolsburg bio glavna zarobljenička stanica za zarobljenike iz Turske. Tamo su voćeni pregovori sa Turskom i sa Jevrejima s druge strane radi otkupa pojedinih zarobljenika, o visini otkupnine za njih i isplaćivanja globa nametnutih pojedinim jevrejskim opštinama.

Na osnovu ovoga tvrđenja razumemo uzrok zašto je Almosnino odveden u Nikolsburg, gde je, svakako od prekomernih napora, i umro.

Iz samog dela R. Almosnina vredi spomenuti, da nosi u početku toplu preporuku rabinskog kolegija u Carigradu, punu priznanja vrednosti dela i ličnosti pisca.

Rasprava 10. - Predmet ove rasprave jeste spor između Menahema Malije i Jakova Abuaba, od kojih prvi tuži drugoga za dug od hiljadu zlatnika, za koju sumu tužilac pokazuje obligaciju, napisanu kod turskog sudije. Međutim, optuženi izjavljuje, da mu ništa ne duguje, a za obligaciju veli, da mu ju je tužilac iznudio na taj način, što ga je silom odveo pred zapovednika, koji je naredio čaušima da ga toliko tuku i muče dok pristane da mu izda obligaciju. Na to je Menahem odgovorio, da ga je pre toga zvao rabinu, a pošto se ni]e hteo odazvati presudi spora kod rabina, bio je prinuđen, da ga zaplaši kod turske vlasti, i t. d. Ovaj spor, posle svestranog ispitivanja, rešen je u korist tužioca.

Rasprava 13. - bavi se pitanjem dozvole susednom kućevlasniku za doziđivanje čardaka prema zapadnoj strani sinagoge. Opštinska uprava zastupala je gledište, da će čardak zakloniti pristup svetlosti sinagogi, i, pored toga, ljudi, kojima se ne može zabraniti boravak na čardaku, ometaće službu i pobožnost u hramu, gledajući kroz prozore u sinagogu i obratno. U prkos tome, što je sused sinagoge dokazao, da je ovakav čardak već jednom, pre mnogo godina, na tom mestu postojao, i da je njegovo pravo da zida šta hoće na svome imanju, i na posletku da je to mesto udaljeno od sinagoge više od dva i po metra, - ipak mu je Rabin Almosnino zabranio podizanje toga čardaka, sa razloga dužnog poštovanja prema domu Božjem.

I 50. rasprava nije bez interesa za nas. Od tri sina nekog Rubena, jedan, koji je bio ženjen, javno je istupio iz Jevrejstva. (Ne piše da li je primio hrišćansku ili muhamedansku veru.) Pošto mu žena nije htela ostaviti veru otaca, ma da je živela u bedi i bila trudna, on je oslobodi razvodom braka. Ova je žena rodila sina i živela samohrana sa detetom, koje postade ispravan čovek. Posle smrti Rubenove, podele jevrejska braća mećusobno očevo imanje. Sada se pojavi sin onoga, koji je istupio iz vere, pred rabinom i zatraži, da se i njemu prizna pravo na nasledstvo preko oca od umrloga dede. Dalje moli, da mu se dozvoli da može nositi prezime po dedi. Molilac je naišao na puno priznanje svoga prava.

U drugom delu, 13. rasprava se tiče žene nekog Avrama Anđela, kojoj se muž nije vratio kući. Posle nekog vremena jedan Turčin pričao je da mu je poznato, da je Avram u svoje vreme bio ubijen i bačen u Dunav. Ma da se u ovim slučajevima inače postupa vrlo rigorozno, ispitujući sve okolnosti, u koliko jedan svedok, i to nejevrejin, može biti verodostojan, da se dotičnoj ženi dozvoli preudaja, ipak vidimo da se R. Almosnino dao opredeljivati razlozima uvićavnosti, te je dozvolio ženi da se može preudati.

U svojim raspravama R. Almosnino često traži mišljenje svoga učenoga tasta pri rešavanju težih pitanja, ističući osobito strahopoštovanje prema njemu.1)

Rabin Josif Almosnino je prvi od beogradskih rabina koji su ostavili trajnu uspomenu u ovdašnjoj jevrejskoj opštini. Njegovo ime spominje se kao prvo u godišnjem pomenu u oči „Jom Kipura". I inače se njegovo ime sačuvalo u beogradskom Jevrejstvu sa punim poštovanjem i pietetom, a neki od jevrejskih građana sa ponosom vode svoje poreklo od porodice toga omiljenoga rabina.

Poznati bibliograf Azolaj ističe punim priznanjem ličnosti i dela tih triju rabina, koji su ispunili skoro ceo XVII vek u beogradskom rabinatu.

Sva copyright prava ima B'nei B'rit loža Srbija 676 i ona je saglasna da se knjiga objavi kao web prezentacija doprinoseći time predstavljanju istorije Jevreja Balkana i to bez bilo kakve finansijske nadoknade.