GLAVA IV solunski i beogradski rabini u XVI veku. Jevreji u Južnoj Srbiji.
Pronalazak štamparske veštine s pravom se slavi kao najveći faktor napretka svečovečanske kulture, i ova naša istorija je samo zahvaljujući tome faktoru mogla dobiti dalje proširenje i oblik pismenog svedočanstva. Kao što su svi istraživači istorije u svojim radovima, sve do druge polovine XV veka bili upućeni na one pismene izvore, koje im je puki spučaj sačuvao od propasti, tako smo i mi oskudevali u pismenim dokazima do toga doba. Pojedinosti o životu beogradskih Jevreja imamo tek onoliko, koliko su nam sačuvale štampane knjige. Bilo je, bez sumnje, pismenih dokumenata i do toga vremena, ali, usled velikih i učestanih ratova oko Beograda, nisu se mogli održati. Naši izvori govore nam i o velikim požarima, koji su često pustošili Beograd i u njima su propali, pored imanja stanovništva, i rukopisi ondašnjih pismenih ljudi.
Širenje štamparske veštine u Turskoj išlo je sporije nego li u zapadnoj Evropi. Poznato je, da je štampanje knjiga u Turskoj bilo dugo zabranjeno. Tek pri kraju XVI veka dozvoljeno je štampanje samo na stranim jezicima. Štampanje, pak, arapskih i turskih spisa ostalo je i dalje zabranjeno. Jevreji su isprva štampali knjige u tajnosti i time doprineli da je docnije zabrana ukinuta. Godine 1566. štampana je prva sveska dela Rabina Josifa ben Lava, u kojoj nailazimo na štampane podatke o Jevrejima u Beogradu.
0 piscu te knjige valja spomenuti, da je roćen oko god. 1500. u Bitolju, da je bio sin R. Davida ben Lava i da je učio jevrejske nauke kod starijeg svog rođaka, Rabina Jichaka ben Cadoka, ben Lava, koji je takođe bio rabin u Bitolju i poznat kao naučnik svoga doba. Rabi Pav je došao kao mladić od 20 godina u Solun, koji je onda primao svakim danom nove doseljenike, španske Jevreje, i naskoro je i tamo utvrdio svoj glas kao veliki znalac rabinske književnosti, kome su se skoro svi savremeni rabini obraćali znanstvenim pitanjima. Njemu su se obraćali i beogradski rabini raznim pitanjima, i toj okolnosti imamo da zahvalimo, što saznajemo nešto pouzdanije o životu Jevreja ondašnjeg Beograda.
U prvoj svesci svoga dela raspravlja Lav pitanje nasledstva u korist neke udove. Muž te žene ostavio je pismeno zaveštanje sa obračunom, i pismena su raćena u prisustvu svedoka, članova rabinata i glavnog rabina. Potpisali su rabini: Josif ben Jichak, Josif behor Šelomo, Josif behor Daniel, Josif ben Jakov iz Sinagoge „Šalom"; Moša ben Nahman, sudija, pored imena zainteresovanih stranaka. Kao glavni rabin potpisao je Avram Benjamin. Ovoliki broj rabina svedoči, svakako, da je tada broj Jevreja u Beogradu bio veoma znatan. Može se takođe zaključiti, da je postojalo i više opština, sa više sinagoga, pošto pisac naročito spominje rabina Josifa ben Jakova iz sinagoge „Šalom".1)
Mlađi kolega Rabi Josifa Lava bio je Rabin Šemuel de Medina u Solunu, takoće jedan od priznatih naučnika svoga vremena i pisacrabinskih knjiga. U njegovim knjigama nailazimo još češće na podatke iz Beograda. On spominje veliki požar u jevrejskom kraju Beograda od 1560. god., koji je uništio većinu Jevrejskih kuća. U vezi sa požarom, nastalo je za neke i pitanje naknade štete, koje je pitanje dugo zanimalo beogradski rabinat. Na posletku rešio ga je, na intervenciju beogradskih rabina, Rabin Medina u Solunu.2)
Drugo jedno pitanje bilo je uzrok spora beogradskih Jevreja sa svojim Rabinom Avramom Gaskonom. Zbog svoje važnosti ovaj slučaj zaslužuje da ga, po istorijskim podacima, iznesemo u izvodu. Rabin Avram, u sporazumu sa ostalim članovima rabinata, zabranio je beogradskim trgovcima, po nekom ranijem sporazumu sa njima, da pohode jesenji sajam u Struzi, gde su se sastajali trgovci iz Bitolja i Soluna, jer se održavao u danima velikih praznika, te su mnogi skrnavili svete dane RošHašana i JomKipura trgovinom. Osim toga postojao je još i drugi razlog, koji ih je odvraćao od sajma: šteta od mesnih zvaničnika, koji su ih ucenjivali. Kako su trgovci docnije ipak hteli putovati na sajam, i rabinsku zabranu osećali kao veoma štetnu, obratili su se, 1582. god., Rabinu Medini, kao priznatom autoritetu, da utiče na beogradske rabine da ovi trgnu svoju zabranu.
Rabin Medina rešio je spor u korist trgovaca, presudom: da se zabrana ukine, pošto većina trgovaca živi od zarade na tom sajmu.3)
I sledeće pitanje nije bez interesa za nas. Ruben je bio sopstvenik jedne dvospratne kuće u jevrejskom kraju. On je ustupio kuću Šimonu i zatim se odselio. Šimon je umro i ostavio kuću svome sinu Leviju, a ovaj je iznajmio kuću Judi. Posle nekoliko godina kuća izgori do temelja i Juda umre. U mećuvremenu umro je i Ruben van Beograda. Sada se vraća jedan od njegovih naslednika i traži od Judine dece naknadu za kuću. U učenoj raspravi Rabin Medina dokazuje da treba razrešiti naslednike svake obaveze plaćanja naknade.4)
Po svojim dostojanstvenim odgovorima i otmenom pismenom opštenju sa beogradskim rabinima Avramom Benjaminom i Gaskonom, vidi se koliko im solunski rabini Lav i Medina ukazuju osobito poštovanje, kao što je onda bilo uobičajeno meću učenim ljudima, pozivajući se uvek na tekstove poznate im rabinske književnosti. Mada od ovih beogradskih rabina nemamo ostavljenih spisa, ipak je sigurno, da su mnogo pisali i da su njihovi spisi u toku vremena izgubljeni. Pomenuti podaci kazuju nam, da je Rabin Avram Benjamin vršio zvanje rabinata više od 30 godina, i to do 1570. god., a rabin Gaskon nekih 20 godina.
Naslednik u beogradskom rabinatu bio je onda Rabin Meir Anćel, koji je izdao knjigu ggslgo Šr - „Kešet Nehuša", o moralu i etici, pisanu u poetičnom stilu, štampanu 1593. god. u Carigradu. Za vreme upravljanja beogradskim rabinatom pisao je znanstveno delo „Masoret Haberit", po azbučnom redu, kao komentar o tradiciji gramatikalnih nepravilnosti u Bibliji, štampano u Krakovu 1619. god. i naposletku svoje veliko delo o istom predmetu „Masoret Haberit Hagadol", štampano u Mantovi 1622. god. posle njegove smrti. On je ostavio svoje zvanje u Beogradu 1617. i naselio se u Svetu Zemlju, gde je i umro.
Govoreći o tom vremenu, Rabin Medina, iz Soluna, i pisac Istorije Jevreja u Turskoj, Rozanes, često spominju razlike među eškenaskim i sefardskim opštinama u Beogradu. Te razlike ležale su više u različitom mentalitetu i saobraćajnom jeziku nego li u stvarnom shvatanju verskih propisa, mada su pokatkad i ove izbijale na površinu. Do početka XVII veka ne vidimo u zvanju glavnog rabina nijednu ličnost španskog porekla, ali vidimo da su se svi prilagodili mesnim prilikama, i to mnogo više nego oni u Bugarskoj, gde su razlike između sefarda i eškenaza, naročito onih iz Ugarske, često izazivale posredovanje solunskih rabina. U glavnom su i jedni i drugi priznavali presude Soluna, koji se onda smatrao sedištem najsposobnijih rabina jednog i drugog obreda.
Rozanes tvrdi, da su Jevreji živeli u blizini Dunava, gde su Turci podigli svoj kraj, dok su Hrišćani stanovali na savskom kraju varoši. Međutim, verujemo, da su pojedini Jevreji, naročito oni koji su znali narodni jezik, stanovali i među Hrišćanima. Velika većina Jevreja i javne ustanove njihove svakako su se nalazili na Jaliji. Pri kraju prošlog veka nađeni su odlomci jevrejskih nadgrobnih spomenika u ulici Cara Lazara, prilikom iskopavanja temelja za zgradu Narodne Banke. Ovi su pokazivali tragove iz XV i XVI veka. Na jednom kamenu moglo se jasno čitati ime: „Daniel Perec", umro 380. (1620.). Kamen je još 1914. god. bio u Narodnom Muzeju. Neki od njih preneti su na jevrejsko groblje, ali većina odlomaka nestala je. Činjenica da su nađeni na ovom mestu, mogla bi dokazati, da je jevrejsko groblje bilo u gornjem delu varoši, i nije isključeno, da su Jevreji živeli i ovde. Vredi još spomenuti i to, da je među odlomcima nadgrobnih spomenika bio jedan komad na kome se moglo čitati ime: „Aron Isak Abravanel". On je bio sin čuvenog jevrejskog državnika na dvoru Ferdinanda, kralja Španije, koji je delio sudbinu brane i napustio Španiju 1492. god.
U gradovima u unutrašnjosti Srbije živeli su Jevreji u venem broju i u organizovanim verskim opštinama: U Skoplju, Bitolju, Štipu, a u manjem broju u Nišu, Smederevu i Požarevcu. U životu Jevreja u pomenutim gradovima nema mnogo značajnosti, koje bi zaslužile osobitu pažnju. Rabin Lav opisuje stanje Jevrejske opštine u Skoplju u drugoj polovini XVI veka, kako u materijalnom tako i u moralnom pogledu, kao očajno. U prkos tome, što su onda tamo postojale dve sinagoge, nisu imali nijednog sposobnog rabina za rešavanje verskih pitanja. Usled nepravilnog rešavanja verskih pitanja doprli su glasovi o nesposobnosti tamošnjih sveštenika do Soluna.5) Tek pri kraju veka dobili su skopljanski Jevreji dostojnog rabina u licu Arona Abijova, iz Soluna, koji je onde uredio verski život.
Oko godine 1580. dobili su skopljanski Jevreji od zapovednika grada prostrano polje za novo groblje u zamenu za staro groblje, koje su neki upotrebljavali za ciglanu. Pošto su onde često nailazili na leševe, zabranio je Rabi Aron Jevrejima da se služe tim opekama. Ova zabrana odobrena je i od solunskih rabina.6) Rabin Aron pisao je komentar na knjigu o Estiri, koji je oštampan u Solunu 1596. god. Sem toga nailazimo često na njegove učene rasprave u delu Medine.
Grad Skoplje podigao se pri kraju XVI veka kao trgovačko središte Južne Srbije i zbog toga se u njega sve više Jevreja doseljavalo. Doselili su se i Jevreji iz Holandije i Marani iz Španije i Portugalije, koji su se u Skoplju javno vraćali u jevrejsku veru. Među njima bili su veliki trgovci Pinto, Vidal, Abravanel i de Kalo. Naročito je onde cvetala trgovina štofovima i svilom. Robu su donosili iz prekomorskih pristaništa i otpremali na zapad. U početku XVII veka bilo je u Skoplju više glasovitih rabina: R. Elija Arbaro, Šelomo Abijov, sin pomenutog rabina Arona, stari rabin Josif Handali i njegov učeni sin Jošua, koji je napisao brošuru o odnosima među trgovcima koji su nastupili usled promene državnog novca u godini 1606., Benjamin Daniel, Mordehaj Perec, Moša Monejan i Rabi Jichak Pardo, slavni propovednik.
To vreme naučnici najviše spominju, pošto su svi imenovani rabini uzimali učešća u jevrejskoj književnosti toga doba. Po svemu izgleda, da su se prilike u Skoplju opet pogoršale, jer se učenost onde nije stalno održavala.
Činjenica, da su skopljanski Jevreji u 1580. već imali jedno staro popunjeno groblje, svakako nam pokazuje da su onde već mnogo ranije živeli i imali uređenu versku opštinu.
O prilikama u Bitolju (u jevrejskoj književnosti grad je poznat pod imenom Monastir) vredi spomenuti izvesne događaje za koje imamo izvore u jevrejskoj književnosti. Jevreji su onde bili trgovci i zanatlije, a život im je tekao jednolično i bez jačih potresa. Kao što je ranije rečeno, slavni naučnik u početku XVI veka, R. Josif ben Lav, bio je bitoljsko dete iz naučničke i starosedelačke porodice, koja nam je poznata od četiri ranija pokolenja Ta okolnost svedoči o tome da je ondašnja jevrejska naseobina imala već u XV veku svoju tradiciju, i verovatno je da ih je onde bilo ol prastarih vremena, kao i u ostalim krajevima grčke Makedonije. Rabi Lav se preselio u Solun u mladosti svojoj, oko god. 1525., i napustio je svoje rodno mesto radi usavršavanja u nauci, pošto nije priznavao autoritet bitoljskih rabina. Došavši u Solun, u grad najpoznatijih književnika, uskoro je i sam došao do glasa i odlučnog autoriteta u svima pitanjima jevrejske učenosti.
Dolaskom portugalskih Jevreja u Bitolj znatno je povećan broj tamošnjih Jevreja. Kao i svuda, osnovali su novi doseljenici i tu svoju zasebnu opštinu i podigli novu sinagogu, koju su nazvali portugalskom, dok je stara sinagoga ostala za starosedeoce, grčke Jevreje. Poznati rabini, koji su stajali u pismenoj vezi sa Solunom, bilisuonda: Jichak Lav, ŠelomoMorsa, Josif Agudiš, Juda Alpaki, Gabriel de Susa i Josif Alrueti.7)
Još jedna markantna ličnost svetskoga glasa stoji u vezi sa našim Bitoljem: Šelomo Molho, rođen oko 1500. god. u Portugaliji, bio je dete maranskih roditelja, što je značilo, da su usled inkvizicije primili Hrišćanstvo prividno, dok su u potaji ostali verni Jevreji. Digo Peres, visoko obrazovani mladiv, bio je na dvoru Jovana III, kralja Portugalije, u svojstvu poverljivog činovnika. U to doba privukao je na sebe pažnju celoga sveta David Reubeni, lažni Mesija, iz srednje Arabije, kojije 1524. god. bio primljen od Pape Klementa VII sa velikim odlikovanjem i pozvat u Lisabon od portugalskog kralja Jovana III. Mladi Peres, fantastičan i pun sanjarija, obožavao je, kao i svi tajni Jevreji u Lisabonu, Mesiju Reubenija, i po njegovom savetu ostavio je Peres položaj i porodicu u Lisabonu i pobegao u Tursku, kroz koju je putovao od grada do grada sa novim imenom „Šelomo Molho". U Solunu je učio kod Rabina Tajtacaka, pored talmudske književnosti, i mističnu nauku Kabalu. Molho se takođe izdavao za Mesiju i, usled prepirke sa raznim rabinima, preselio se u Bitolj, da bi se tu, u mirnoj okolini, što bolje mogao spremiti za svoje „delo oslobođenja." Tu je napisao svoje govore o oslobođenju Jevreja pod imenom „Sefer Hamefoar", štampane u Solunu 1529. god., i odavde je vodio svoju korespondenciju sa mnogim viđenim rabinima toga doba.
Molho je svršio, kao i većina njegovih jednomišljenika - lažnih mesija - na lomači, kada se usudio da uznemiri cara Karla V u Regensburgu svojim besedama. Spaljen je u Mantovi meseca decembra 1532. godine.
Pored trgovine odelom i drugom raznom robom bili su Jevreji Bitolja odlične bojadžije i kožari. Oni su izraćivali kože veoma lepo i izvozili u velike gradove Carevine. Turski kožari izraćivali su takođe kože, ali ih nisu tako gladili i bojili i zbog toga su bili jevtiniji čime su prouzrokovali Jevrejima veliku štetu, jer je glavna zarada bila u robi bolje izrade.
Među poznatim rabinima Bitolja spominje pisac David Konforti, rabine: Jakova ben Jehuda, Sabitaja Sadja, Šeloma Nahmijasa, Reubena Brondona i uglednog trgovca Mordehaja Kamhi.8)
Za ostale srpske pokrajinske gradove nedostaju nam i ovakvi podaci, ali se ipak pominje u ondašnjoj rabinskoj književnosti postojanje jevrejskih opština u Štipu, Nišu i Smederevu.
Sva copyright prava ima B'nei B'rit loža Srbija 676 i ona je saglasna da se knjiga objavi kao web prezentacija doprinoseći time predstavljanju istorije Jevreja Balkana i to bez bilo kakve finansijske nadoknade.
