Genijalnost I Genetike Rezultati I Perspektive

Vladimir Pavlovič Efroimson

GENIJALNOST I GENETIKA

REZULTATI I PERSPEKTIVE

Mnogobrojnost upornih genija podagričkog (1) tipa, usmerenih ka postizanju postavljenog cilja nam razotkriva mobilizaciju i napetost mišljenja tih ljudi. Usamljeni slučajevi Marfanovog sindroma (Linkoln, Andersen) i sindroma Morisa (Žana d'Ark) nas teraju da tražimo slučajeve i mehanizme hormonalno uslovljenih genijalnosti. Otkrivanje hipomanično-depresivnog tipa genijalnosti nas opet tera da tražimo mnogobrojne slučajeve izuzetno snažne produktivnosti, koja ima korenove u euforičnom, pa čak i egzaltiranom raspoloženju..

Podagrični geniji su - mračni, neveseli, oni se ne raduju životu. Njihova dostignuća predstavljaju rezultat samopožrtvovanog posvećivanja samoga sebe određenom i postavljenom cilju. Podagričnost, među-tim, kao što se samo po sebi razume, nije obavezno svojstvo mračnih genija. Hipomanično-depresivni mehanizam - ni u kom slučaju nije obavezna osobe-nost genija i talenata koji radosno stvaraju. Ali, postojanje tog mehanizma i njegove neverovatne efikasnosti u fazi uspona jasno demonstrira ogromni stimulativni značaj uspona duha, stanja radosti koji čoveku daje krila, osećanje sreće, uzbuđenosti. Važno je pre svega konstatovati postojanje "tipki", "dug-mića" koji omogućuju spoljnim delovanjima da po-većavaju produktivnost ljudskog intelekta - tako-zvanih optimizirajućih delovanja.

Među mnogobrojnim faktorima optimizirajućeg de-lovanja mi ćemo, unekoliko proizvoljno, razmotriti sa-mo tri - stvaralačku slobodu, priznavanje i rani razvoj.

Ako pisac, slikar, vajar, kompozitor, naučnik ili pronalazač zna da uspeh njegovog dela zavisi samo od kvaliteta tog dela - što je objektivna veličina, koja se opredeljuje otprilike umnožavanjem napetosti njego-vih napora na nivo talenta - i ničim drugim, on će prionuti na posao "svakom svojom koščicom", ali će to uraditi. Isto onako, kao što to radi i dobra polovina ljudi, koja radi u takozvanim nestvaralačkim profe-sijama, ako im se ne pruži mogućnost u granicama omanjeg kolektiva da u potpunosti vladaju svojim radnim ciklusom.

Očigledno je da ni jedan od do sada spomenutih genotipski uslovljenih mehanizama i njihove "feno-kopije" nisu dovoljan uslov za stvaralaštvo. Neće biti lako utvrditi konačno da li je Mocart umro od nepoznatog činioca, ili je on imao hiperuremički stimulans napetog stvaralaštva. Ali je apsolutno nesumnjiva njegova neobična, skoro nadčovečanska muzička nadarenost, njeno super-rano raspoznavanje i otkrivanje, kao i njen najoptimalniji mogući razvoj. Teško da je neophodno potrebno dokazivati da je rano otkrivanje neobične nasledne nadarenosti, njenog ranog raspoznavanja, otkrivanja i razvoja za kompo-zitore i virtuoze-reproduktivce od izuzetne važnostii. To je takoreći neosporno i za matematičare i šahiste, a verovatno i za mnoštvo drugih specijalnih vrsta nadarenosti. Nedostatak samo jedne nasledne nada-renosti i njeno rano raspoznavanje se demonstrira daljim razvojem prosečnosti bezbrojnih vunderkinda, koje nije podržavala neprekidna nezadrživa unutarnja stvaralačka volja.

Mi smo, razume se, daleko od misli da istoriju, kulturu i nauku stvaraju samo podagrični geniji i geniji koji poseduju neki drugi od mehanizama koje smo označili, a ne socijalni faktori. Ograničićemo se zato samo na navođenje podataka. I ponovimo još jednom: iako podagričari sačinjavaju samo 0,6-1-2% među odraslom muškom populacijom, i da oni pri tome fizički nisu baš punovredni, oni među genijalnim ličnostima ili među ličnostima koje su bliski geni-jalnosti sačinjavaju 15-20-25%, a među genijima-titanima skoro 50%. Razume se samo po sebi da su osim visokog nivoa mokraćne kiseline za genijalnost neophodne i još neke i nekakve kombinacije nada-renosti, bilo da se radi o raznim vrstama pamćenja, kombinatornih, matematskih, slikarskih, lingvističkih, literarnih sposobnosti, o čijoj se genetici tek pri-kupljaju podaci.

Da bi se videlo kakve gigantske potencijalne mo-gućnosti ima ljudski mozak, kakve su njegove rezerve, potrebno je obratiti pažnju na to šta on može da dâ, ako su prisutni stimulansi na njega - hiper-urikemijski, hormonalni, hipomanični. Naš je zadatak da pokažemo, da ako podagričarski stimulans uz retkost podagre daje tako zapanjujući efekat, da do toga dolazi ne samo zbog toga što i nepodagričar (čovek koji nije oboleo od podagre ili gihta) ima iste sposobnosti, isto tako široko rasprostranjene, koje se ne realizuju zbog odsustvovanja refleksa cilja ili zbog uticaja društva koje ih gasi, uništava.

Sa druge pak strane, okolnost da su apsolutno svi poznati nam u istoriji čovečanstva geniji imali u detinjstvu i mladalaštvu izuzetno povoljne uslove za razvoj svog talenta, a zatim i za njegovu realizaciju, jasno pokazuje da socijalni faktori, formirajući ličnost, ostvaruju svoje delovanje, prelamajući se kroz dečje-mladalačke impresinge . (2)

Bespomoćnost mnogih pedagoga i roditelja pri pokušajima da usmere u željeni tok razvoja ličnosti deteta i mladića, u velikom je stupnju uslovljena time, što je svako dete - individua, izuzetno izbirljiva, iako istina i podsvesno, koja izvlači iz mase spoljnih delovanja one, koji za njega predstavljaju impresinge.

Smatramo da mi nismo ni iz daleka opisali sve izuzetne ličnosti, koje poseduju ovaj ili neki drugi endogeni faktor stimulisanja umne delatnosti. Mi smo tako ispustili niz podagričara, neosporno talentovanih, ali koji se ne smatraju za genije, za razliku od skoro svih velikih podagričara koje smo nabrojali. Kada se reč povede o sindromu Marfana, mi smo ispustili niz ličnosti, kod kojih se sa izvesnom dozom verovatnoće taj sindrom može pretpostavljati (Tatlin, Tesla). Kada se pak govorilo o sindromu Morisa, mi smo ispustili niz visokonadarenih, energičnih bezdetnih žena, kod kojih je on mogao biti otkriven (a možda i isključen?) daljim istraživanjima (Kristina Švedska, Krojačica d'Eon). Što se tiče cikloidnosti ili hipomanične depresije, onda su skoro beskonačne varijante prelaska od prave patologije do varijanti takozvane "normale".

I dalje, mi smo ubeđeni da nismo obuhvatili sve endogene mehanizme, koji su u stanju da stimulišu intelektualnu delatnost. Snažan talas asketa i polu-as-keta, stvaralački stimulans koji nastaje kod zaljub-ljenosti, a koji ilustruje ako ništa drugo a ono stvaralačka biografija Getea, ukazuje na stimulirajuću ulogu polnih hormona (androgena (3) ). Ali, mnogolikost promenljivih (pa između ostalog i ogromna inter-individualna promenljivost hormonalne aktivnosti, mo-gućnost sublimiranja itd.) za sada ne pružaju mogućnost da se iskažemo mnogo opredeljenije. Zapažena korelacija između intelekta i kratkovidosti je još uvek nestabilna i može imati složene uzročničke veze.

Iako smo i koncentrisali svoju pažnju na genije ili neosporno istaknute talente (u suprotnom slučaju bi granice materijala koji proučavamo bile i suviše široke i jako rasplinute), mnogo od onoga što je rečeno se odnosi i na problem talenata u celosti, nji-hovog razvoja i realizacije. Mi podvlačimo principijelnu razliku između genija i talenta: u potpunosti neograničen zanos genija, njegovo robovanje pred mogućim super-zadatkom i napetost volje koja iz toga proističe.

Odista izuzetan ruski istoričar M.I.Iljin piše o Tamerlanu: "Tamerlan nije dugo ostao u svojoj prestonici: samo što je stigao u nju, 70-to godišnji stari po godinama osvajač je već počeo da se priprema za rat protiv Kine i niko ga nije zaustavio u tim njegovim poznim godinama, pa ni tri hiljade vrsta (oko 4.800 kilometara) teškog stepskog prostranstva, a ni opasnost celog poduhvata". Odakle se javlja ta neukrotivost, ta energija? Pritisak okolnosti? Ali, Tamerlan i jezgro njegove vojske, njegovi najbliži saradnici su već uspeli da opljačkaju pola tadašnjeg sveta. Oni su, jasno želeli da se smire, kao i vojnici Aleksandra Makedonskog, kada su već prebrodili reku Ind.

Vladimir Pavlovič Efroimson

Kakve su bile "okolnosti" u pohodu Napoleona na Rusiju? Jer, dugo vremena pre pohoda na Moskvu su i stara Napoleonova garda, a i svi njegovi spodvižnici bili izmučeni neprekidnim ratovima i ratovanjima. Fancuskoj je bio potreban odmor! A kada je Napoleon pred novim napadom prekorio jednog od svojih saradnika da bi on, eto, više voleo da luta po pariskim bulevarima umesto da krene u pohod, ovaj mu je prekorno odgovorio: "Da, sire, ali sam ja tako malo lutao po njima!". Ali, nisu samo sredina, a ni samo ni zahtevi vremena, već je i unutarnji zov vlastelina ne-umoljivo zahtevao akciju.

Za razliku od genija, kod talentovanih ljudi na prvo mesto, paralelno sa voljom i zanetošću, dolazi pri-sustvo skupa specijalnih sposobnosti za nasleđivanje, razvoj i realizaciju kojih mi nismo imali vremena da se zaustavimo. Prinuđeni smo da uputimo čitaoca na predivni kritički pregled B. Brakena (Bracken B., 1969), ograničivši se ovde samo na onu žeđ za samo-ispoljavanjem, koja neumoljivo tera genija na nova traganja i pokušaje. Recimo samo toliko da su istraživanja o diferencijaciji uloge naslednosti i sredi-ne u razvoju pojedinih sposobnosti daleki od završet-ka. Čak i u istraživanjima B.M. Teplova (1947, 1961) su kritički stavovi jači od konstruktivnih.

Može se videti da smo se čak i maksimalno sužavajući razmatranje do kruga beskonačnih bio-loških mehanizama genijalnosti, stalno sukobljavali sa pojavom njihove vrednosti, ali isto tako i nedo-voljnosti. Verovatnoća genijalnosti se znatno pove-ćava kod podagričnosti, kod sindroma Marfana i Morisa, kod hipomaničnosti, ali ni jedan od tih faktora, uzet izdvojeno, ili čak u bilo kakvom skupu uopšte, ne garantuje ni prisutnost velike nadarenosti, niti sigurnost da će ona biti realizovana. Razmatranje bilo koje vrste nadarenosti pokazuje da se svaka od njih sastoji iz čitavog niza nezavisnih jedne od druge "elementarnih" sposobnosti, koje se nezavisno nasleđuju, lako je moguće čak i nezavisno jedna od druge. Očigledno je da se samo na osnovu nekakve povoljne kombinacije tih nadarenosti i može postići povoljan rezultat akcentovane hiperurikemije, usme-renosti ka postizanju postavljenog cilja, hipomaničnog uspona radne sposobnosti, izoštravanja pamćenja, asocijativnih mogućnosti itd. Ali, impuls volje isto tako igra izuzetno važnu ulogu. On tera ličnost da se iznova i iznova prihvata novih i novih stvari, da iskušava sebe iznova i iznova, sve dok ne pronađe, dok ne "napipa" optimalno polje za svoju delatnost.

Navedimo nekoliko primera. A.P. Čehov je počeo svoj literarni rad od neuspele pripovetke "Dama u lovu", Balzak i Merime - od neuspelih i propalih na sceni pozorišnih komada. Vrubelj, poznati i čuveni ruski slikar, koji je u detinjstvu i mladalaštvu mnogo crtao i slikao bojama, nije uspeo da se izbori protiv nastojanja svog oca, inače vojnog pravnika, i morao je da završi pravni fakultet Peterburškog univerziteta, i tek je posle toga stupio u Akademiju za slikarstvo. Veresajev i Bulgakov su prvo postali lekari. Ali, snaga unutarnjeg stimulansa je bila tako snažna i jaka da oni, i njima nalik ljudi nisu napuštali pokušaje da se probiju u nekoj oblasti, gde su mogli da dođu do izra-žaja, da se ispolje. A koliko je tek bilo talenata koji takvu oblast nisu ni pronašli?

Najverovaniji razlog tome su bezbrojne nadare-nosti, koje se nisu ispoljile zbog odsustvovanja dovoljno snažnog unutrašnjeg stimulansa. Bezbrojni su i oni koji su posedovali unutrašnji simulans, ali koji opet nisu posedovali nikakav talenat. Ogroman je broj i onih koji su posedovali i stimulans i talenat, ali su bili lišeni mogućnosti da razviju svoje nadarenosti. A najbezbrojniji su oni koji nisu - posedujući i stimulans i talenat - uspeli da ga razviju. Pronašli su oblast njegove primene, ali nisu uspeli da se realizuju, zbog snage socijalnih kočnica. Nije isključeno da najveća zasluga Perikla pred celim čovečanstvom neće biti pojava onog čuvenog spiska navedenog na početku naše knjige - "Spiska genija Periklove Atine", već je to najočigledniji dokaz toga, kako mnogo genija može da izdvoji čak i malobrojna populacija, grupa stanov-nika, kojoj su date, stvorene mogućnosti za razvoj i realizaciju genijalnosti.

Navedimo ovde reči Rudolfa Dizela:

"Potpuno je lažna tvrdnja da će se svaki genije uvek potpuno sâm probiti.

Od sto genija, devedeset i devet gine i propada potpuno nepoznati. Tek savladavši neiskazane pote-škoće, svaki stoti dostiže priznanje.

Polazeći od toga da je jedan od njih, od stotine savladao sve prepreke, društvo je došlo do zaključka da se genijalna nadarenost uvek spaja sa sposobnošću da se savlađuju poteškoće, U samoj stvari između genijalnosti i životne čvrstine ne postoji nikakva veza. Čak suprotno, prava genijalnost u svojoj sferi ne ostavlja mesta za sva lukavstva koja su neophodna da bi se vodila uspešna borba za svoje postojanje. Ako geniju pođe za rukom da se ispolji, onda logički sledi da je pri tome za ostvarivanje samo svog samo-očuvanja morao da se bori sa mnogo većim pote-škoćama nego bilo koji drugi čovek.

Sve to skupa znači samo jedno: ako paralelno i skupa sa genijalnom nadarenošću ne postoji kao izuzetak i zapanjujuća nadarenost za vođenje životne borbe, ili ako odsustvuje izuzetno jaka podrška, onda su šanse za pobedu minimalne".

Istaknutim delatnicima koje smo ovde razmatrali, a koji su imali, posedovali podagrički, marfinovski, morisovski i hipomanično-depresivni izvor, a koje je on doveo do velikih podviga, lako se mogu suprot-staviti masi ličnosti obolelih od podagre, sindroma Morfana, sindroma Morisa i manično-depresivne psihoze ili cikloidnih ličnosti, ličnosti koje ništa posebno nisu uradile, a od kojih mnoge čak apsolutno ništa nisu ni uradile. Potpuno je očigledno i jasno da podagra i sindrom Morfana često od ljudi prave invalide ne samo fizički, već i umno. Manično-depresivna psihoza je teško oboljenje, koje uobičajeno skoro u potpunosti isključuje bilo kakvo stvaralaštvo. Ali, tim se jasnije na toj podlozi, osnovi izdvajaju veliki delatnici, opterećeni tim oboljenjima, ali se istovremeno sa tim njihova psihička i intelektualna delatnost uzdiže do neobične visine delovanjem bio-hemijskog, hormonalnog ili strukturalnog faktora.

Spisak faktora - socijalnih, socio-bioloških, bio-loških, genetskih, koji su u stanju da uguše stimulans, potenciju, da ometu razvoj i realizaciju skoro je bes-konačan, i možemo se samo čuditi i diviti snazi onih stimulansa, onih potencija, koje su stvorile određenu "stabilnost prema smetnjama", koja omogućuje, i pored svega da se ispolje prvobitni mehanizmi.

Smatramo da skoro sve čitaoce ove knjige mora neprijatno da porazi neproporcionalno veliko mesto koje smo udelili raznim predstavnicima vladajućih prezimena, kao i ličnostima koje potiču iz stvaralačke super-elite. To nije urađeno slučajno, već je potpuno zakonito urađeno namerno. Uzrok nije taj što ličnosti čuvenog porekla genetski prevazilaze "običan narod". Da to nije tačno, pre više od pola stoleća su se ubedili najistaknutiji genetičari sveta, koji su već svojom naukom obavezni da budu demokratski nastrojeni. Dalje ćemo morati da se spustimo na nivo shematskog objašnjenja i reprodukciji razmišljanja, koja pokazuju da to upravo nije tako.

Dogovorivši se od samog početka da ćemo da razmatramo samo one delatnike koji su se realizovali, mi smo samim tim i nehotice prinuđeni da se ograničimo prevashodno na one ličnosti, kojima je njihov urođeni socijalni položaj "stavljao u ruke" mogućnost realizacije. Uostalom, u odeljku "Nekoliko primedbi o genetici nadarenosti, nenadarenosti i bolesti monarha Evrope", mi smo već razjasnili da velika većina tih privilegovanih ličnosti uopšte nije realizovala mogućnosti koje su im bile date zahva-ljujući njihovoj socijalnoj pripadnosti. Podsetimo da se čak i po najblažoj proceni na 3300 članova najpoznatijih vladajućih ličnosti Evrope samo 16 ličnosti našlo na pravoj visini svoga uma. Ali, ni to nije dovoljno: samo je vrh aristokratije od detinjstva mogao da dobije najbolje obrazovanje uz postojanje veoma rano ispoljene socijalne porudžbine i od detinjstva sugerisanih pravila dostojnog (po propisima epohe) ponašanja.

Činjenica da se među onima koji su "stvarali isto-riju" (ili "onih koji su nasledili nešto u istoriji") našlo tako mnogo plemstva, samo dokazuje kako je i koliko mnogo značila uepohi kasta, klasa, staleža, privilegija srednjeg, prosečnog porekla i kako ogroman broj "narodskih", pa i jednostavno nedovoljno poznatih ličnosti, nije mogao - zbog odsustvovanja pre svega obrazovanja i, razume se, zbog odsustvovanja povi-šene socijalne potražnje - da realizuje svoje poten-cijalne sposobnosti. Mi nismo slučajno upotrebili reč "potražnja". Nama je ona, ta reč potrebna, neophodna, i to u dvojakom značenju: kao prvo shvaćenom so-cijalnom, "tržišnom" potrebom i, kao drugo, u smislu zahteva prema individui, opterećujući je određenim zadatkom.

Poreklo je u svim socijalnim istorijskim epohama određivalo ne samo buduće mogućnosti, već i sferu dečijih interesovanja, težnji, stremljenja. Poreklo je diktiralo impresinge, potražnju, postavke, dominante (u smislu Uhtomskog).

Dajući ogroman značaj u realizaciji nadarenosti takvim ličnim kvalitetima kao što su volja, usmerenost ka postizanju cilja, nadarenost, laka uzbudljivost uma, radoznalost, i ukazujući na one biološke (endokrine ili psihičke) i socijalno-genetske mehanizme, koji igraju u svemu tome izuzetno važnu ulogu, mi smo prinu-đeni da se detaljnije zaustavimo na uzročnicima toga zašto prirodni i socijalni odabir (poimajući pod soci-jalnim odabirom uzdizanje nagore po socijalnoj le-stvici) nije mogao da raščlani čovečanstvo na više nasledno nadarene nacije, a nacije opet na nadarenije klase ili slojeve stanovništva.

Socijalni odabir, kako su na to ukazali najistaknutiji genetičari našeg stoleća - G.Dž. Meler, Dž.B.S. Hol-den, R. Fišer - je veoma često uslovljen uopšte ne visokim intelektom ili nadarenošću, već pre svega "grabljivim" postavkama, intenzivnim težnjama ka vladavini, odsustvovanju uzdržavajuće etike, varanje spremnošću da se novca radi pristane na sve. Ogra-ničićemo se kao ilustracijom i podsetićemo na to, da su većina čuvenih porodica Italije - potomci kondo-tjera , da je u periodu prvobitne akumulacije kapitala, pomorska trgovina bila praktično neodvojiva i neo-deljiva od pomorskog razbojništva, lupeštva, da su postojale države koje su u celosti i potpunosti živele od razbojništva, da su postojale i nacije koje su "ispo-ručivale" najamnike onima kojima su oni bili potrebni (bili su to uglavnom Škotlanđani, Švajcarci, Turkmeni itd.). Ali, u sovjetskoj literaturi je nedovoljno prikazan još jedan, često najvažniji put socijalnog uspona, a to su - brakovi sklapani sa nasled-nicama, ograničenje rađanja dece i zaključivanje bra-kova u granicama samo svog ekonomskog kruga. I tako je skoro polovina brakova porodice Rotčild zaključivana po-slednje tri četvrtine stoleća u granicama samo i jedino samog klana Rotčild. I, upravo se tim dinastičkim bra-kovima dolazilo do novca, uticaja, podrške. Dinastički interesi su neosporno vladali ne samo u kraljevsko-carskim porodicama, već i među plemstvom, pa i među trgovcima. Čak i više od toga, i među seoskim stanovništvom je postojalo jasno unutar-seosko brač-no raslojavanje po imovinskoj oznaci, odnosno po mirazu, a takođe i toga na koliki je broj dece trebalo deliti nasleđe, i to je kao presudno, prevashodnoi prvo opredeljivalo mesto na socijalnoj lestvici.

Sa porastom potrebe za obrazovanjem i povećanja njenog socijalnog značaja, socijalni uspon i mesto u socijalnoj piramidi u eksploatatorskom društvu je po-čelo sve više da zavisi od toga da li je plodnost bila ograničena do te mere, i da li je svoj deci, ili barem većini, moglo da se dâ više obrazovanje.

Teško da možemo da odričemo da su u mnogim slučajevima ka socijalnom usponu vodili pozitivni kvaliteti - smelost, um, volja, radinost i upornost. Ali, značajno je i to, da oni, koji su te kvalitete imali izra-žene u izuzetnoj meri, odnosno - geniji - skoro uopšte nisu imali potomstvo. Na taj su način ona velika dela, koje je obavljalo potomstvo čuvenih rodova, pri čemu samo nekog, jako malog njihovog dela, kako smo pokazali gore, uslovljena pre svega ogromnim moguć-nostima i povoljnim impresingom.

Što se tiče intelektualne elite, njeno je potomstvo od samog detinjstva dobijalo mnoštvo prednosti, ne samo u obliku znanja stranih jezika i literature ili dobrog vladanja i pravilnim govorom. Ono je često od najranijeg detinjstva prihvatalo visoku napetost misli, stalni intelektualni rad se sam po sebi podrazumevao, bio obavezan, a odsustvovanje stvaralačkih zanosa je prihvatano kao nekakva degradacija, i to nedopustiva, koja je narušavala tradicije.

Sve te postavke, parametri ocena, stvaralački i etički, padaju na potomstvo intelektualne elite od najranijih godina postojanja, stvarajući veoma jaku socijalnu naslednost, rađajući koncentraciju krupnih dostignuća u relativno malobrojnim izabranim rodo-vima i porodicama, dok su istovremeno potencijalne stvaralačke mogućnosti u stvarnosti bile više hiljada puta jače rasprostranjene.

Dugotrajnija relativna retkost talenata među nacionalnim manjinama, uz navodnu ravnopravnost, uz mogućnost sticanja višeg obrazovanja i otkrivanju puteva ka stvaralačkoj realizaciji, na izvestan se način objašnjava i time što te nacionalne manjine a priori odbacuju sva ta za njih poluotvorena vrata, kroz koja bi mogli da se pridruže savremenoj civilizaciji i kul-turi, kada bi samo prošli kroz njih. Isuviše čvrsto te oskudne mogućnosti asociraju realno ili psihološki, sa duhovnim ropstvom, gubitkom samoidentiteta, asimi-lacijom i sa pridruživanjem "ugnjetenima".

Isto tako, kao što smo mi neproporcionalno mnogo mesta udeljivali krunisanim osobama i plemstvu, slojevima koji su uzurpirali mogućnosti realizacije svojih nadarenosti, to jest onog sloja kome su pripa-dali talenti i geniji (istina, ne svih profesija) mogli u potpunosti da ispolje svoje potencijale, mi smo iz tehničkih, ili pravilnije rečeno metodoloških razloga morali da koncentrišemo svoju pažnju upravo na genije koji su se realizovali. Samo o priznatim geni-jima postoji dovoljan broj raznovrsnih izvornika, da bi postojale mogućnosti i šanse da se otkriju patografije tih ličnosti.

Iz istih razloga je mnogo teže baviti se talentima - broj prvoizvornika o svakom od njih je mnogo manji do o opštepriznatim genijima, a uz to ni patografije, a ni nepostojanje nekih određenih oboljenja neće biti dovoljno ubedljivo. Jasno je takođe da je, što se tiče talenata mnogo teže povući objektivnu crtu, koja bi ih odvajala od "uobičajene norme", a koja se razvila u izuzetno povoljnim uslovima.

Samo nas je nemogućnost da se obuhvati neobuhvatno naterala da se uzdržimo od razmatranja genetike ličnih sposobnosti (matematskih, muzičkih, lingvističkih, literarnih, slikarskih, pesničkih) - iako ih i nema izuzetno mnogo: njihov broj iznosi oko 120 ličnosti. Smatramo takođe da je za razvoj i njihovu realizaciju pored socijalne naslednosti i socijalne "po-rudžbine", potražnje, neobično važno i postojanje izuzetno jakog unutarnjeg stimulansa volje ili duhovnog uspona.

Kao svoj osnovni zadatak smo postavili da se probije zavera koja postoji u SSSR oko problema socio-biologije. Postavili smo sebi zadatak da poka-žemo realno postojanje konkretnih unutarnjih meha-nizama snažnog, uglavnom naslednog stimulansa, koji vodi ka nezadrživoj stvaralačkoj delatnosti, ma u čemu da se ona izražavala - u progresivnoj ili reak-cionarnoj aktivnosti vojske ili političara, u huma-nističkoj ili antihumanističkoj usmerenosti, pri tome u svakoj sferi delatnosti, pri pridržavanju jednog je-dinog uslova - postojanju talenta.

Ako posle ovog našeg rada uslede drugi, mnogo potpuniji, široka i mnogostrana istraživanja faktora povišene stvaralačke akstivnosti, koji bi suštastveno dopunjavala i ispravljala naše podatke, precizirali ih, pa čak i opovrgavali, autor će smatrati da je ispunio svoj zadatak.

Obavljena analiza mehanizama genijalnosti se lako može demagoški svesti na pesimistički, fatalistički zaključak: samo pri postojanju barem jednog od na-vedenih i dokumentovanih mehanizama čovek može postati genije. "Onaj što je rođen da puzi, taj ne može da leti". Neće spasti od takvog zaključka i ono neprekidno podvlačenje okolnosti da otprilike kod jedne trećine genija svetske istorije i kulture nikakve "biološke mehanizme genijalnosti" nismo uspeli da otkrijemo.

Pesimistički zaključak se može izvesti samo ako namerno ignorišemo fundamentalnu činjenicu: u suštini, i podagrički i hipomanični, a i oba endokrina mehanizma delaju posredstvom jačanja postavke, usmerenosti, volje. Odatle postaje jasno da bilo koji od tih bioloških mehanizama mora posedovati svoje, da tako kažemo "pseudofenokopije". Drugim rečima, koristeći drugu terminologiju, može se reći: moraju postojati spoljni, središnji, pre svega obrazovno-vaspitni mehanizmi, koji su sposobni da kompenzuju nedostatak bio-hemijske ili endokrine stimulacije inte-lekta. Ti se mehanizmi mogu izazvati "vakcini-sanjem" zanesenosti, u vaspitavanju refleksa cilja (sa ciljevima potpuno različitim za različite individue), u podršci dečje-mladalačkoj znatiželji, u maksimalno ranom razvoju nekog specifičnog talenta.

U današnje doba se u Rusiji komplikovala situacija iz straha da će postavka i analiza genijalnosti poslužiti kao povod za optuživanje, kao suprotstavljanje posta-vci "genija i mase" i optužbe za ovo ili neko drugo "skretanje", preterivanje - o samom problemu faktički se i ne diskutuje, kao da geniji, kao takvi, uopšte ne postoje. A u samoj stvari geniji realno postoje, i oni su jako potrebni, ma kakve da se definicije pojmu "genije" davale, ma kako da se razgraničava pojam "genije" od pojma "talenat".

Interesantno je da sam reč "genije" izlazi iz upotrebe u ovoj epohi, kada preplitanje problema socijalnih, naučnih i umetničkih postaje posebno slo-ženo, jer je upravo genijima pre svega dostupno i potrebno njihovo celovito poimanje. Paradoksalno je da je pojam "genije", a i da se i sami geniji kao takvi smatraju za skoro nepotrebne, dok se svaka nauka bukvalno zadiše pod masom neuopštenih činjenica, medicina je naprimer došla u ćor-sokak zbog nemo-gućnosti da nastavi sa osmišljavanjem egzistencije pretežne većine ljudi iznad granice od 70-75 godina, literatura i poezija blede pod pritiskom složenosti socijalnih problema, tehnika nije u stanju da osvoji i usvoji i najmanji deo postojećih pronalazaka, i čove-čanstvo u celosti nije našlo drugi izlazak iz ćor-sokaka u kome se našlo, osim jednim jedinim putem: "od svakoga po njegovim sposobnostima".

Ali - šta je to genije? Genije je - ličnost, koja rešava ogromni socijalno važan zadatak, kao rezultat vangranične i doživotne koncentracije svojih snaga. Genije je - ličnost koja je stvorila svoje posebne vred-nosne koordinate i kriterijume i neumitno ih se pridržava.

Razume se da je takva definicija primenjiva samo uz uslov da bude priznato postojanje i zlih genija. Da su genije i zločin kompatibilni, pokazano je u prošlom stoleću jako jasno, kao i to, da i za najveći zločin nikakva genijalnost nije potrebna.

Upravo zbog svega toga maločas izloženog, činjenice koje smo mi opisali, kako nam se čini, pre svega moraju biti interesantne upravo za one, koji uopšte ne poseduju ni jedan od nazvanih do sada "mehanizama genijalnosti" - ni na ekstremalnom ni-vou, ni na nivou povećane i pojačane varijante normalnog. Stvar je u tome, što svi ti mehanizmi (pa čak i onaj, koji možemo nazvati samo vaspitnim, socio-biološkim) realizuju svoju aktivnost kroz jedan opšti mehanizam: usmerenošću mobilizacije mišlje-nja. To, u suštini, uključuje pre svega faktor volje. Znači da oni, koji mogu, koji su u stanju da usmereno mobilišu svoju volju, mogu postati geniji ili im se mogu približiti. To su oni, koji se pridržavaju zaveta pesnika:

Ispuni smislom svako magnovenje,

Časova i dana neumoljivu trku.

I tada - ceo svet ćeš prihvatiti da njim vladaš.

Tada ćeš, o sine moj, ti biti - čovek.

Takva mobilizacija zahteva mnogo snage, i ona mora biti dugotrajna. Podsećamo da psihopatske ličnosti Dostojevskog, bez obzira da li one teže da postanu Napoleoni, milioneri, veliki karijeristi - u stvarnosti jako brzo skreću u sasvim drugom pravcu od naznačenog cilja. Bezgranična odanost, potrebna za stvaranje veličanstvenih dela mora biti doživotna. A to je skoro uvek označavalo ličnu nesreću po opštepriznate genije, najtežu tragediju za priznate. Bilo bi nepošteno kriti da su geniji, čak i stekavši i zadobivši priznanje, po pravilu nesrećni. To moraju shvatiti, pojmiti oni, koji odista i iskreno žele (a to znači da to i mogu) da postanu geniji.

Pre skoro više od pedeset godina, odgovarajući na pitanje šta je nejasno običnom čoveku u genijalnosti, Hese je rekao:

"Uzdižući u božanstva svoje omiljene ličnosti iz broja besmrtnika, naprimer Mocarta, on (običan čovek - E.V.P.) ga sve u svemu posmatra još uvek malogra-đanskim očima i, potpuno istovetno kao učitelj u ško-li, sklon je da objašnjava savršenstvo Mocarta samo njegovom visokom nadarenošću specijaliste, struč-njaka, a ne veličinom njegovog požrtvovanja, ne nje-govom spremnošću da pati, ne njegovom ravnodu-šnošću prema idealima malograđanina; ne njegovom sposobnošću za ono maksimalno usamljeništvo u kome on stvara, pretvarajući u ledeni eter kosmosa svaku malograđansku atmosferu oko onoga ko pati i postaje čovek - ka usamljenosti Getsimanskog vrta".

Razlaganje genijalnosti na faktore polaznih potencijalnih mogućnosti, faktore usmerenog razvoja, smicanje sa genijalnosti pokrova nedostižnosti, misti-ke, tajne, oslobađanje genijalnosti od osuđenosti na psihozu, na "bio-negativnost", razotkrivanje važnih, ali ne i obaveznih i nedovoljnih mehanizama geni-jalnosti - sve to od sada ne samo da omogućuje, već i zahteva naučni pristup.

Istovremeno sa tim, samo pokazavši postojanje i značaj bioloških mehanizama genijalnosti, može se izgraditi put novim pravcima istraživanja - "istorio-genije" i "genijelogije", koji će razotkriti nove, ne-otkrivene do sada mehanizme genijalnosti i dečije-mladalačkih impresinga, koji će uneti nove neophodne korekcije u naše konstrukcije, a istovremeno će dati i nove podsticaje za izučavanje mehanizama talento-vanosti i nadarenosti u svoj njihovoj neiscrpnoj širini.

Mi razmatramo svoje proučavanje kao proširenu osnovu za buduću razradu dve interdisciplinarne obla-sti, jednu od kojih možemo unapred da nazovemo "genijelogija" ili "talentologija", nauku o genetskim aspektima potencijalne genijalnosti ili talenta, koja uključuje u sebe bio-sociološki problem formiranja i razvoja genija i talenta, kao i socio-biološki problem njegove realizacije.

Drugu međudisciplinarnu oblast bismo mogli da nazovemo "istoriogenija". Ta disciplina mora u prvo vreme da postavi pred sebe dva zadatka: jedan - u većoj meri teoretski, i drugi - primenjeni.

Što se tiče "genijelogije", to je nauka koja može da počiva, da se bazira pre svega na ogromnom ma-terijalu koji su od početka prošlog stoleća skupili L.M. Terman i njegovi učenici (Terman L.M.), njegovi sledbenici i protivnici (uzgred budi rečeno, u tim istraživanjima je pažnja bila usredsređena preva-shodno na testiranje sposobnosti), materijalu koji je dobijen prilikom korišćenja i istraživanja metoda bli-zanaca, a za dobijanje podataka o naslednosti i ličnih svojstava. Ništa manje važan značaj za "genijelogiju" imaju i biografski podaci o genijima i izuzetnim talentima, ma kako škrto u njima bilo predstavljeno ono, što predstavlja izuzetan interes - a to su pato-grafije.

Postaje jasno da "genijelogija", čak i u svojim genetskim aspektima, ne može da se zadovolji prou-čavanjem onoga kakve su upravo patologije ili lične osobenosti postojale kod ovog ili nekog drugog priznatog genija. Istraživanja moraju da obuhvate u najmanju ruku krug njegovih najbližih rođaka i da se pozabave proučavanjem ne samo najistaknutijih od njih, već isto tako i onim "neuspelim". Neophodno je posvetiti pažnju onim pravim genijima, čiji se titanski napori nisu krunisali uspehom, a koji se nisu rea-lizovali adekvatnim naučnim ili kulturnim dostignu-ćima. Osnovni zadaci našeg smera - nije samo ot-krivanje kod njih onih mehanizama genijalnosti koje smo opisali (što je, uostalom, takođe izuzetno drago-ceno), koliko otkrivanjem "novih", to jest za sada još neopisanih mehanizama stimulisanja intelekta i njihovih izvora njegove "nadnormalne" snage. Pola-zeći od toga da socijalni uspon, širenje i uzimanje vlasti veoma često nosi u sebi negativne osobenosti, izuzetno je važno usredsrediti pažnju na genije nauke, tehnike, umetnosti i kulture uopšte, to jest u onim oblastima, za uspeh u kojima te, nazovimo ih "grablji-ve" osobenosti, nisu od odlučujućeg značaja.

Ma koliko da se pažnja istraživača usredsredila na prvobitno, rano-dečije, mahom aktiviranje naslednih potencijala, istraživanje tog tipa će obavezno dati mnogo toga vrednog za poimanje mehanizma razvoja i realizacije genijalnosti.

Imali smo mogućnost, ne jednom, da se višekratno ubedimo da je u detinjstvu genija prisustvovao neka-kav "dobri anđeo", koji se brinuo za to da razvoj nadarenog deteta bude stalno stimulisan i to u najperspektivnijem pravcu, koji daje jako mnogo.

Zbog svega toga će "genijelogija" neizbežno postati neprognoziran, po svom glavnom sadržaju, polihibrid istorije, psihologije i pedagogije, jer je za genijalnost potrebna ne samo ogromna nasledna nadarenost, već i vaspitavanje u sredini izuzetno povoljnoj za razvoj upravo datih individualnih nadarenosti, i socijalna "porudžbina" ili "potražnja" nadarenosti datog tipa, a i odsustvovanje prepreka za njihovu realizaciju.

Dete je rođeno kao - invalid, sposoban da izvuče iz raznovrsnosti okolne sredine upravo ono, što može da stimuliše njegov talenat. Mladić je već sposoban da aktivno odabere svoj put, i sposoban je da rano stvara svoje osobene, individualne vrednosne kriterijume. Sposobnost da se neumoljivo prate ti kriterijumi, obuzetost problemom, sposobnost za samoposve-ćenost, za vangraničnu napetost, to je, eto, prin-cipijelna razlika genija od talenta, koju mi smatramo za potrebno da podvučemo.

To uopšte ne znači da potencijalni genije uvek može biti otkriven, raspoznat jako rano. To isto tako uopšte ne znači da detetu koje pruža nekakve nade treba stvarati usmereno-povoljne uslove za razvoj, nalik na uslove koji vladaju za razvoj biljaka u nekom stakleniku. To znači samo to da je neophodno potrebno radikalno, odlučno promeniti uslove u pravcu naglog poboljšanja onih uslova u kojima će dete postići budući maksimum intelektualnih sposobnosti. Nije isključeno da se mnogi "istaknuti talenti" - potencijalni geniji - nisu dovoljno razvili, ili se nisu u dovoljnoj meri realizovali zbog prepreka u sredini, ili zbog odsustvovanja unutarnjeg poriva.

Jedan od zadataka, koji se nalaze pred "istorio-genijom" je - teoretsko preosmišljavanje, sa pozicije "uloge ličnosti u istoriji", celokupne ljudske istorije i kulture, a u cilju otkrivanja u njoj značajnih uticaja koji su imali uticaj na aktivnost mnogih individualnih genijalnih delatnika, kako uspešnih, tako i neuspešnih. To preosamišljavanje ni na koji način ne treba da menja postojeće istorijsko-sociološke koncepcije. Ono ne napada ništa da bi svelo istoriju samo na subjektivne rezultate delatnosti ove ili neke druge ličnosti. Suprotno, u izvesnoj je meri jako značajna sudbina upravo onih titanskih ličnosti, koje su bezuspešno pokušavale da zaustave tok istorije, ili koje su, suprotno tome, htele da ga ubrzaju, i pri tome su trpele i pretrpele tragične neuspehe, suviše pretekavši svoje vreme, ili zaostavši za njim, da bi imale mogućnost da utiču na njega.

Udubljivanje u biografije i patografije velikih, neka to budu i ne baš mnogo uspešne ličnosti svetske istorije i kulture, "bezidejne psihopate i paranoičari" pomoći će da se otkriju još nepoznati mehanizmi genijalnosti. Takve tragične figure kao što su Hanibal, braća Makaveji, Kvint Sertorij, Septimij Sever, Julija Odstupnik, Teodorik, Đirolamo, Savonarola, Džon Viklif, Jan Hus, Jan Žiška, Đordano Bruno, patrijarh Nikon, protopop Avaakum, general Samsonov, general Brusilov - to su samo malobrojni od tih učes-nika stalne bitke volje, čiju prirodu tek treba odgonetnuti.

"Hrana bogova" Herberta Velsa je suđeno da ostane bajka, dok je razotkrivanje ogromnih rezervnih meha-nizama talenata i genijalnosti - potpuna i savršena realnost, u toj meri jasno, u kojoj ona ne bude "skinuta" socijalno-političkim nemirima.

Pred "istoriogenijom" se nalazi grandiozan zadatak uvođenja u razumne granice prvobitno pravilnih, ali dovedenih do apsurda predstava i determiniranosti toka istorije od strane socijalnih faktora i "proizvod-nim odnosima". Nije neinteresantan paradoks i to da se predstava o socijalnoj determiniranosti istorijskih događaja najviše razvija u Rusiji, u zemlji, u životu koje je sve bilo u velikoj meri određeno ličnim svojstvima njenih vođa - Lenjina, Staljina, Hruščova, a unutrašnja i spoljna politika - ne toliko unutrašnjom privrednom snagom, koliko postavkom na idejnu borbu protiv kapitalističkog sveta.

To se, verovatno može objasniti time, što je mera determiniranosti i predvidljivosti odista tako velika da teško ima smisla posebno se udubljivati u mehanizme genijalnosti, u prepreke koje stoje na putu njenog razvoja i realizovanja i teško da treba davati poseban značaj problemu aktivnog isticanja genijalnih i talentovanih ljudi na rukovodeće položaje u onim vrstama delatnosti u kojima su te ličnosti posebno nadarene. "Sve potrebno će uraditi socijum (društvo)". Bilo bi, uzgred budi rečeno, svrsishodno videti i u kojoj su meri, na osnovu zadatih ekonomskih situacija uspevali dugovremeno da prognoziraju osnivači mark-sizma-lenjinizma. U "blistavo opravdanom" naučnom predviđanju Marksa-Engelsa-Lenjina o neizbežnom i apsolutnom osiromašenju proletarijata i o "truljenju" i pogibiji kapitalizma, ipak nije bila uzeta u obzir izuzetna elastičnost tog istog kapitalizma, koja mu omogućuje da kroz sve krize prolazi sa sve jačim povećanjem produktivnosti rada i porastom nivoa života, a između ostalog i porastom nivoa života proletarijata.

U isto tako "blistavom" naučnom predviđanju Lenjina o spajanju nacionalno-oslobodilačke borbe sa borbom protiv svetskog kapitala nije bilo predviđeno da će sve kolonijalne zemlje bez izuzetka, koje su se oslobodile, odmah započeti građanske ratove, koji će progutati ogroman deo prikupljenih nacionalnih bogatstava i odneti stotine miliona života, a takođe i ratovi "oslobođenih od jarma tuđina" mladih država jedne protiv druge. Nije bilo predviđeno da će se većina tih zemalja naći pod vlašću razno-raznih diktatura, "gorila" ili oligarhija, pod vlašću korum-piranog činovništva, i da će konfiskacija inostranih ulaganja dovesti do toga, da će umesto razvoja sop-stvene industrije praktično sve zemlje "trećeg sveta" morati da uvoze gotove proizvode iz industrijski razvijenih zemalja.

"Istoriogenija" mora da pokaže i prikaže koliko su široke mogućnosti ličnosti; šta su konkretne genijalne ličnosti radile; kako su one odlučivale, definisale u raznim epohama glavna pitanja; zašto su, pod pri-tiskom izvesnih okolnosti i unutrašnjih faktora savla-đivani otpori sredine ili, suprotno, koristeći ih, radili upravo ono što su radili. Kako se na sudbini, ulozi, delatnosti ličnosti odražavaju različite slučajnosti. Delimični zadatak istorije će biti samo da prikaže kako je i na koji način društvo obavezno da ceni genije i uklanja prepreke sa njihovog puta, i kako je aktuelna potreba za genijima - potreba koja je diktirana krizama savremenosti.

Istorija svakog naroda, pa i čovečanstva u celosti se može razmatrati kao lanac, niz kriza koje se stalno smenjuju. Takozvane "tihe" epohe, ili epohe od-sustvovanja vidnog progresa, u samoj su stvari bile epohe najsurovijih, najraznovrsnijih kriza. To postaje nesumnjivo, ako u obične hronološke tablice upišemo godine nerodice, koje su dovodile stotine hiljada ljudi do smrti od gladi, godine "kuge" i ostalih masovnih uništavajućih epidemija, godine ustanaka i građanskih ratova. Ali, svaka kriza može da ima ne jedan, već mnoštvo izlazaka, bilo da se radi o jačanju centralne vlasti ili građanskih sloboda, potčinjavanje strancima, ratni gubici ili dobici. I u mnogim krizama, kako smo te već pokušali da pokažemo na primerima iz istorije Evrope, ovaj ili neki drugi rezultat često zavisi od dva-tri genija. Isto je tako, kao što je u tehnici poznato mnoštvo slučajeva pronalazaka, koji su na odlučujući način stigli tačno na vreme (kao što je, na primer, stiglo stvaranje kratkostablanih sorti žitarica za spasa-vanje mnogih zemalja od gladi), ili zakasnelih (mitra-ljez "Maksim" za carsku armiju u 1. svetskom ratu).

Ali, ako se u nedavnoj prošlostii izlazak iz nove krize i nastajanje nove krize odražavao na sudbini jedne-dve zemlje, onda mnoštvo savremenih kriza ima već globalni karakter i traganje za optimalnim izlascima iz njih zahteva genijalno-vidovite umove, neobično jakih, naoružanih gigantskim aparatom znanja, pošto danas od ovog ili nekog drugog rešenja ili preokreta događaja zavisi sudbina više ne miliona, već desetina, pa čak stotina miliona i milijarde ljudi.

Ne treba misliti da se radi samo o genijima nauke i tehnike. Savremenom čovečanstvu je najviše od svega potrebno ujedinjavanje. A ujedinjavanje čovečanstva je u stanju da pre svega dâ, stvori univerzalni jezik nauke, umetnosti, i to zajedništvo ideala, koje mogu da daju samo etika, filosofija, humanitarne nauke, nauke o čoveku. Da li će biti utopija misao, naprimer o tome da će prelazak radio-emisija preko svih granica i nemogućnost njihovog ometanja dovesti do toga, da će totalitarne države izgubiti mogućnost da razje-dinjavaju narode, da ih varaju i zavaravaju i pujdaju jedne na druge? Ali, u svakom slučaju izlazak iz savremene krize čak i u izdvojeno uzetoj zemlji, njeno liderstvo ili zaostajanje, procvat ili propast će sve više zavisiti od toga u kojoj će meri u službu svojoj domovini doći i stići dostignuća potencijalnih genija i neobičnih talenata kojima mora biti pružena moguć-nost njihovog razvoja i realizacije.

Ako stvari tako stoje, onda nema ničeg sumnjivog i lošeg u našim pokušajima da otkrijemo neke biološke izvore ličnosti bilo kog stvaralačkog delatnika. Stotine ili desetine milenijuma, sve do pronalazača pisme-nosti, celokupno prikupljeno iskustvo smo morali da prikupljamo, pamtimo, poredimo u umu, i taj rod, pleme koje je nešto važno, ustupalo mesto plemenima koja su umela dovoljno da pamte i koja su bila psihički elastična za očuvanje svog, i bogaćenja tuđeg iskustva ("Samo ludaci uče na svojim greškama, i ja sam uvek učio na tuđim" - govorio je Bizmark). Našem savremeniku, koji je sve dobijao u gotovom obliku od svojih roditelja, učitelja, iz knjiga, takva znanja kojima nisu mogli ni da sanjaju najveći geniji prošlih stoleća, koji je stupao na unapred probijene staze sa minimalnim, shematskim zahtevima koje je trebalo izvršavati da bi čovek ostao živ i ostavio potomstvo, veoma je teško zamisliti mnogolikost tog iskustva i veština, koje je trebalo držati uvek spremne za korišćenje našim "divljim" precima - greška je kažnjavana invalidnošću, smrću, bezdetnošću. Ali, ma koliko da je slabio i ma koliko da se izopačavao prirodni odabir tokom poslednjeg milenijuma, dela velikih ljudi, genija i najnadarenih ličnosti, koje su posedovale različite unutrašnje stimulanse, unutrašnje "dopinge", koji su aktivirali njihov intelektualni rad, nisu ostavljali sumnje da mozak čovekov čuva ogromne rezerve neiskorišćenih mogućnosti, koje su ponekad bili realizovane samo pod delovanjem ovog ili nekog drugog stimulansa. Posmatranja optimalnog razvoja dece pokazuje da kao stimulans neobavezno i ne fatalno može da bude samo biološki "doping" -hiper-urikemija, ciklotimija, hiper-adrenalinemija, hiper-androgenija. Taj stimulans može i mora postati, kao prvo, rani intelektualni razvoj, a kao drugo, zasnivanje takvih vrednosnih kriterijuma, koji će na-terati mišljenje da radi usmereno i sa punim vra-ćanjem.

Mi verujemo u velike mogućnosti čoveka i u mogućnost uklanjanja sadašnjih ograničenja i jadnih i bednih frustracija našeg života. Mi verujemo da je ljudski život, koji znamo iz istorije - jadni surogat koji ima korene u neznanju. Mi verujemo u to da znanje i poimanje mogu da uzdignu život do te mere, koliko naše sadašnje upravljanje, rukovođenje prirodom premašuje bespomoćnost naših predaka.

Da bi se život čoveka odista uzdigao, potrebno je stvoriti mnogo povoljniju socijalnu sredinu. Potrebno je početi od novih preduslova, na primer od toga da je lepota - radosna i ponosna - neophodna, da je radost spoznanja istine koja može da bude sama sebi cilj, da je neophodno potpuno zadovoljavanje čoveka svojim životom, da se sreća nalazi u dubini i celovitosti unutrašnjeg života ličnosti.

Postoje dva najviše uzajamno povezana dela našeg kosmičkog duga. Dug u odnosu na samoga sebe, koji svako od nas može da izvršava, realizujući svoje sposobnosti. I dug u odnosu na druge, koji se izvršava služenjem društvu za dobrobit čovečanstva, za dobro cele naše vrste.

Završavamo knjigu rečima Džulijana Hakslija (1887-1975), čuvenog engleskog biologa i filosofa:

"Ogromni Novi svet neotkrivenih mogućnosti oče-kuje svog Kolumba. Veliki ljudi prošlosti su nam, kao usput, otkrili da mogu postojati ličnosti, intelektualno poimanje, duhovno dostizanje, umetničko stvara-laštvo. Ali, to su sve usputni plamičci. Potrebno je da istražimo i nanesemo na mapu ceo svet ljudskih mogućnosti nalik na onaj događaj kako je bila izučena i naneta na mapu celokupna oblast fizičke geografije. Kako stvoriti nove mogućnosti za obično postojanje? Razvijati prirodni talenat i intelekt kod deteta koji sazreva, umesto da ih uništavamo ili činimo nakaz-nim. Mi već znamo da slikarstvo i mišljenje, muzika i matematika, artizam i nauka mogu postati nečim veoma značajnim za sasvim obične dečake i devojčice - uz samo jedan jedini uslov: primenu pravilnih metoda razvoja dečijih mogućnosti. Počinjemo da shvatamo da čak i najsrećniji ljudi žive daleko ispod svojih mogućnosti, i da većina ljudi razvija ne više od ništavnog delića svoje potencijalne umne i duhovne moći. Čovečanstvo je, u stvarnosti, okruženo ogrom-nom oblašću nerealizovanih mogućnosti, koje tek tre-ba proučiti.

Čovek, kao vrsta može da prevaziđe samoga sebe - ne samo i jedino sporadično, jedna individua na neki način ovde, a druga individua nekim drugim putem, već kao čovečanstvo u celosti. Ako je potreban naziv za novi cilj, onda to može da bude reč "trans-humanizam": čovek ostaje čovek, ali se uzdiže nad samim sobom, realizujući nove mogućnosti svoje ljudske prirode, radi te same prirode.

Ja verujem u transhumanizam: ako se jednom pojavi dovoljno mnogo ljudi, koji su sposobni da se ustreme ka njemu, ljudska vrsta će se naći na pragu novog načina života, koji će se isto toliko razlikovati od našeg, koliko i naš - od načina života sinantropa. Čovek će konačno početi potpuno svesno da ostvaruje svoju pravu naznaku i namenu".

Preveo Milan Čolić

1 Podagra (giht, uricopathiae, hyperurikemija, ulog itd.), metaboličko, dosta bolno i mahom nasledno oboljenje uglavnom zglobova (nekada davno nazivano i "bolest kraljeva"), posledica visokog nivoa mokraćne kiseline u krvi i taloženja kristala ureje u zglobovima. Može biti izazvano i unošenjem prekomerno masne hrane (uglavnom svinjskih masnoća) i pića u organizam. - Primedba prevodioca.

2 Psihološki termin: najvažniji, presudni faktori uticaja na razvoj ličnosti . - Primedba prevodioca.

3 Androgeni = muški polni hormoni, koje luče testisi. - Primedba prevodioca.

4 Kondotjeri (italijanski "condottiere" = najamnički ugovor), vrsta najamničke vojske (uglavnom Nemaca, Španaca i Engleza) koju su unajmljivali italijanski gradovi i pape u XIV i XV stoleću. Zadatak te vojske je bio da brani gradove i pape, ali su one uglavnom pljačkale i bile jako opasne. - Prim.prev.

5 Opis svih bolesti jedne ličnosti. - Primedba prevodioca

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License