Geca Kajmakcalanac Maja Zrnic
200px-Geko.jpg

GECA KAJMAKČALANAC

Duga, 472, 29.3.1992

Ko je zaboravio najvećeg srpskog izdavača, ko ga se setio i zašto? Jedna nostalgična priča o izbrisanoj prošlosti.

Pitanje Miloševićeve kuće na Dedinju naglo je aktuelizovano kada je poslanik SPO Zoran Horvan iskoristio skupštinsku govornicu za tvrdnju da bi u istinski demokratskim sredinama za ostavku bila dovoljna činjenica da je pedeset godina posle nacističkog pogroma predsednik Republike stekao vilu i imanje na Dedinju, nekadašnje vlasništvo Gece Kona, najvećeg srpskog izdavača.

Bila je to tačka na ,,i" u inače oštrom govoru, pa je skupštinska većina reagovala očekivanim negodovanjem. Kamera je zabeležila osmeh na Miloševićevom licu kada se upustio u kraću neformalnu raspravu s poslanikom opozicije. Bakočević je upozorio da je „nekorektno, da ne kažem sramno" tako zloupotrebljavati jednu „poznatu činjenicu". Suština njegove intervencije: u početku bese SIZ stanovanja.

U Gecino vreme bi se reklo: od hodže i beseda.

Imala sam devet godina kada sam prvi put videla Gecu Kona. Tada još ništa nisam znala o njemu. Zatekli smo ga kako u bolnici sedi pored kreveta mog dede po majci, beogradskog prote Bože Jovanovića kome su zbog gangrene amputirali nogu, i pokušava da ga nasmeje. Vrlo glasno i bučno ga je tešio. I sam Geca Kon imao je jednu nogu kraću. Hramao je, a ponekad je izgledalo da skakuće.

„Dobićeš protezu, Božo. Ne kažem da je to najzgodnija stvar na svetu, ali čovek se navikne na sve. Nećeš moći da oko crkve juriš kadionicom mlade popove, pa šta?"

„Ni da držim propovedi," uzvratio je deda mračno.

Geca se čudio. Zašto prota ne bi držao propovedi? Nisu mu odsekli jezik već nogu.

Tek tada sam prišla dedi i osmelila se da mu poljubim ruku. On me je rasejano pomilovao po glavi.

Nekome sa strane moglo je izgledati neobično što jedan Jevrejin posećuje pravoslavnog sveštenika. Ali prota je bio u dobrim odnosima s Jevrejima. On i beogradski vrhovni rabin (mislim da se zvao dr Isak Alkalaj) bili su bliski prijatelji.

Kasnije sam više puta sretala Gecu Kona. Sećam se jednog prolećnog jutra kada sam sa svojim ocem Ivanom Zrnićem otišla u kafanu „Kolarac", gde je Geca obično u pola osam pio kafu. Prvo su razgovarali o zajedničkim prijateljima i Geca mu je opisao kako je moja tetka Aleksandra, uparađena, došla kod njega i ponudila mu da sastavi veliki kuvar. Bila je urednica praktičnog dela časopisa „Žena i svet" i stručnjak za kulinarstvo. On joj je odgovorio: „Ako su ti recepti dobri kao ručkovi tvoje majke, ne beri brigu."

Sjajno je imitirao moju tetku, njeno uspijanje i treptanje, pa sam oborila pogled da ne vide izraz mog lica, a njih dvojica su prsnula u smeh. Nastavili su da raspravljaju o cenama hartije i štampe.

Bili su izdavači. Geca je štampao knjige dok je tata uglavnom izdavao listove. Naravno, Geca je bio neuporedivo uspešniji. Tata je onda počeo da izvodi kalkulacije na krutim manžetnama svoje košulje. Bila sam sigurna da će se mama opet ljutiti mada na njima nema tragova ženskog karmina nepoznatog porekla.

Beogradski kelneri znali su tatu kao zlu paru. Ako brojkama popuni sva slobodna mesta na manžetnama, nastaviće da žvrlja po kafanskom čaršavu. Zato je onaj koji je služio za ovim stolom diskretno stavio pred njega jednu salvetu. Manja je šteta ako upropasti salvetu. Otac je saopštio Geci da osniva novo izdanje, koje će štampati u Osijeku, i da ću ja putovati tamo da se osamostalim i nadzirem kako idu poslovi.

Geca je zapitao koliko mi je godina. „Sedamnaest," odgovorio je tata. Objasnio je da je on u tim godinama već radio kao novinar. Geca je klimnuo glavom. I on je u tim godinama već radio.

Ćopavko sa sto miliona

Rođen u Čongradu, Geca je u Zemunu pohađao osnovnu školu i trgovačku akademiju, a u Novom Sadu niže razrede gimnazije. Zlobnici su tvrdili da je u Beograd došao s pocepanim turom i da je već tada bio ćopav (kasnije će se videti zašto je ta naoko beznačajna pojedinost imala težinu klevete). Knjižarstvo je izučio kod M. Breslauera (Beograd) i A. Pajevića (Novi Sad). Godine 1901. otvorio je svoju knjižaru u Beogradu. Još pre Prvog svetskog rata bio je zapažen i cenjen, a posle rata izgledalo je da njegov uspon više niko ne može da zaustavi. Godine ekonomske krize prevalio je preko glave bez velikih posledica.

Ime Gece Kona postalo je preporuka za svaku knjigu. Pisci, od neafirmisanih do akademika, smatrali su za čast da kod njega objave knjigu. Izdavao je pravne knjige, udžbenike, naučna i filozofska dela, dela iz lepe književnosti, a raspolagao je i arhivom s pismima najpoznatijih naučnika i pisaca svog vremena.

Ali mada je predratni Beograd uopšte uzev bio tolerantna sredina, otvorena za prožimanje raznih kulturnih uticaja, bilo je onih koji su Gecu smatrali knjižarskim satrapom, stranim elementom koji se ovde ugnezdio posle sloma svoje crno-žute majčice Austro-Madžarske, pa čak i trovačem naše nacionalne omladine. Dok su najugledniji ljudi od pera i dnevna štampa u Geci Konu uglavnom gledali instituciju od nacionalnog značaja, za sve agresivniju ultradesnicu on je bio predmet divljačkih napada.

Pred Drugi svetski rat u tome je prednjačio „Balkan", list najodvratnije antisemitske propagande. Čak i današnji čitalac oguglao na histerični rečnik srpsko-hrvatskog rata, teško da je imao prilike da negde pročita tako prizemne napade kao što su bili oni na Jevreje: pačavra židovska, židovski dronjak, čivutarija, smrdi-bube u dugačkim kaftanima, čive, jevrejska žgadija, čivutske ale, belosvetski mangupi, jevrejština i nakazne čivutende!

U junu 1937. „Balkan" je napao „narodnog neprijatelja" (sic!) Gecu Kona i sve koji ga pomažu, od štampe do profesora univerziteta.

Isti list morao je da objavi Gecin odgovor. Pismo glavnom uredniku Svetoliku Saviću bilo je tako superiorno i ironično da zaslužuje da ga citiram u celini.

Dragi gosp. Sveto,

Kao što znate, u br. 225 Vašeg cenjenog „Balkana" izašao je članak „Pa to je Geca

Kon — Suvoborski", u kome se iznosi moje imovno stanje.

S obzirom na to da će sc mojim imovnim stanjem a pre a posle pozabaviti kriminalni istoričari, dužnost mi nalaže da Vas u prilog gornjeg napisa donekle dopunim.

Počeću sa samim naslovom: „Pa to je Geca Kon — Suvoborski". Vidite, sam taj nadimak „Suvoborski" meni ne pasuje iz razloga što ja Suvobora nisam nikad ni video, a najmanje da sam ranjen u borbama vođenim na njemu. Istina je da sam učestvovao u bici na Kajmakčalanu, gde sam i ranjen (dokaz moja leva noga), pa ako se zaslužnim borcima daju nadimci po mestu gde su borbe vođene, onda ja mogu da se nazovem Geca Kon — „Kajmakčalanac" i nikako drukčije.

Ja Vam na ovome ne zame-ram jer iako ste Vi dugogodišnji novinar, niste i ne morate biti vojni istoriograf.

Sem palata koje posedujem u Strahinjića Bana ul., dve kuće br. 37 i 37-a, u Cika Ljubinoj ul. br. 1, u Knez Mihajlovoj ul. br. 12 i Dobračinoj ul. br. 30, koje ste vi u prošlom napisu izbrojali, ja imam i jedan kompleks dućana u Milor. Draškovića ul, u kojoj i Vi stanujete, pa od „Malog vojnika" do palate Zemaljske banke i čudi me da Vi to, kao moj komšija, niste znali!

Ja, gosp. Sveto, na svoju sudbinu ne mogu da se požalim. Jeste da sam ostao ćopav kroz ceo svoj vek, ali mene nacija nije zaboravila. Daju mi i kapom i šakom, tako da se ja retko setim svoje noge.

Neka Bog podrži što je dao, ali ja se nadam da ću, budem li živ, kroz deset godina imati još deset kuća. Ako ikako budem mogao, nastojaću da ih sve zbijem u jednu ulicu, pa desi li se da na čelo Opštinske uprave dođe jedna dobričina a la Milutin Petrović:, verujem da će jednog dana na uglu te ulice osvanuti tabla: ulica Gece Kona — Kajmakčalanca.

Jer, ne zaboravite, Geca je bio na mestu kad se pušilo, pa pravo je da taj Geca bude i nagrađen.

Nego Vi, g. Sveto, imate veza s drugim svetom, pa vidite bolan da i Vaš Geca okači što o grudi.

Spasovdan 1937 Beograd

S pozdravom Vaš Geca Kon — „Kajmakčalanac"

Geca Kon na karikaturi iz doba okupacije: A ti Srbine, majčin sine, budi zadovoljan što se o tvom „ruvu i kruvu" jevrejska bratija širi po Beogradu, zida tebi nedostupne palate i zgrće milione…

Geci je u tom trenutku ostalo možda manje od četiri godine života. Ne zna se pouzdano datum njegove smrti kao ni okolnosti u kojima je nastupila.

Antimasonska izložba

Dolaskom hitlerovske ratne mašine u Srbiju, Gestapo je počeo da odlučuje o sudbini Jevreja kao neki krvožedni teutonski bog.

Pred okupaciju Geca se sklonio u Vrnjačku Banju računajući valjda da je tamo bezbedan. Nije on bolan bilo ko, nego Geca Kon. Ali tamo je uhapšen i oteran u Beograd. Šta je dalje bilo s njim, da li je završio u nekom logoru u Nemačkoj ili je likvidiran ranije, neizvesno je. Tek, on je nestao. Da je otišao u Kosovsku Mitrovicu, kao neki drugi beogradski Jevreji, dočekao bi živ kraj rata jer je to bila italijanska okupaciona zona.

Dr Isak Eškenazi, svedok stradanja beogradskih Jevreja, koji je umro u Bostonu 1963, nekoliko godina pred smrt objavio je u Americi brošuru „Doživljaji za vreme nacizma". Godine 1973. pojavila se i kod nas, u Zborniku Jevrejskog istorijskog muzeja. Eškenazi, koji je do kraja ostao u onom paklu, piše:

„Osim toga, vredno je pomenuti da su izvesni „važni", ugledni, istaknuti Jevreji bili odvedeni u Grac ili u Beč odmah u početku, pa su čak poneki nekim čudom vraćeni otud. Tako su odmah, prvih dana, odvedeni profesor dr Leon Koen, poznati hirurg, dr Fridrih Pops, advokat, rabiner Ignjat Šlang s najstarijim sinom Milanom, inženjerom, Geca Kon, poznati knjižar i izdavač, David Farhi, bivši menjač, i drugi. Naročito su imali „pik" na Gecu Kona jer je on izdavao ili pomagao antinacističku štampu.

Od ovih se vratio dr Koen, dr Pops i David Farhi. Ostale je progutala pomrčina."

Dvadeset drugog oktobra 1941, četiri dana posle najvećeg masovnog hapšenja Jevreja u toj godini, u Beogradu jc otvorena velika antimasonska izložba, koju su organizovali Ncmci i široko jc podržali preko propagandnog odcljcnja ,,S". Uz neviđenu pompu saopšteno jc da ovako sintetično zamišljena izložba ne samo što nikada nije prikazana u Srbiji ili na Balkanu nego ni u Evropi, pa čak ni na svetu.

Engleska loža „Princ od Velsa", navodno pronađena na Džersiju, jedinom engleskom ostrvu koje su okupirali nemački vojnici, bila je pre Beograda izložena samo u Nemačkoj. Uz sekciju masonerije, postojali su odeljenje Kominterne i jevrejska sekcija, smeštena u prizemlju kuće u Garašaninovoj ulici 8. U ovom poslednjem odeljenju glavna atrakcija bila je radna soba Gece Kona.

Planski, sistematski i pedantno, okupatori su se s morbidnim smislom za humor rugali svojoj žrtvi koja tada već izvesno nije bila među živima. „Geza Kun, mađarski Jevrejin, postao je kod nas Geca Kon, čije je ime bilo utisnuto gotovo na svakoj srpskoj knjizi. Na izložbi je izložen njegov ik kako se ceri s ogromne gomile knjiga, a u uglu se koči napis koji vas mora zaprepastiti: od sto hiljada knjiga koje su štampane na srpskom jeziku, Geca Kon je štampao 98.563 primerka," objavljeno je u listu „Novo vreme".

Upotrebtjena su sva sredstva da se Geca ocrni, od floskula o svetskoj hegemoniji masonskih loža i jevrejskog kapitala, o „otimanju ključeva duhovnog života", o rušenju vere, etike i tradicije i o tome da „Izrailj u svakoj sredini deluje kao opasna razarajuća kiselina", pa do Pjerove karikature na kojoj je bilo predstavljeno kako Geca Kon vuče za nos Pegaza na kome su mal'r.e bili svi naši literati. Ah, da je to barem pusta šala, a ne gorka istina! komentarisalo je „Novo vreme".

Zaboravna Srbija

Za vreme rata oduzeta je sva jevrejska nepokretna imovina, pa razume se i kuće Gece Kona. Posle rata „zahvalna Srbija" nije učinila ništa da ovu imovinu vrati njegovim eventualnim naslednicima.

Kuća u Tolstojevoj ulici br. 33 nije u krajnjoj liniji ni toliko važna.

Teško jc zamisliti do koje jc merc sećanje na Gccu izbrisano u ovoj sredini, za čiju je kulturu on toliko učinio.

U ovom guravom Beogradu Geca nema nijednu kuću, nijednu ulicu, nijedan spomenik, nijednog biografa, nijednu postavku knjiga, nijednu izložbu. U Predmetnom katalogu Narodne biblioteke Srbije postoji jedan jedini kataloški listić s imenom najvećeg srpskog izdavača pre Drugog svetskog rata. Poređenja radi, u istom sandučetu Blaže Koneski je obrađen na skoro sto pedeset kalaloških listića (za šta čovek apsolutno nije kriv, ali tako je). U Narodnoj biblioteci Srbije, ljudi moji, ne Makedonije!

U diskriminatorskoj Enciklopediji Leksikografskog Zavoda (Krležinoj) odrednica o Geci hladno je izostavljena. Nikad neprežaljena pokojnica Enciklopedija Jugoslavije stigla je do šeste sveske, pa je Geca opet izvisio. Obraz naše leksikografije spasla je mala enciklopedija Prosveta, Beograd, 1986, sa šesnaest redova teksta o ovom našem velikanu. Međutim, u izdanju iste enciklopedije iz 1959. nije bilo ni reći o njemu.

Neočekivani epilog ovaj slučaj dobio je u veoma gledanoj emisiji NTV Studija B kada je pitanje stana Slobodana Miloševića dobilo najveći broj glasova kao „utisak nedelje". Na žalost, bojim se da je Geca i tu bio poslednja rupa na svirali.

Na pitanje voditeljke šta misli, može li Milošević đa bude iseljen iz tog stana, Momo Kapor je odgovorio: „Zemlja gori, napravljeno je kakvo-takvo primirje, izvršeno je ujedinjenje, a mi ćemo sad da pričamo da li mu se u bodove računa kupatilo i terasa."

Za jednog pisca zadivljujuće je kako je Momo Kapor promašio temu. Izgleda da je grešni Geca bio tri puta na mestu gde se pušilo. Prvo na Kajmakčalanu, gde je ranjen. Onda u Srbiji 1941. godine odakle je otišao u smrt. I sada, na vanrednoj sednici Narodne skupštine, gde se opet pušilo, ali je SIZ ispao važniji od Gece.

Jeste da sam ostao ćopav kroz ceo svoj vek, ali mene nacija nije zaboravila, hvalio se Geca 1937. Je li mogao da sanja kako će mu se Srbija odužiti? Pretpostavljam da će najzad dobiti ulicu, to je najjevtinije.

Maja ZRNIĆ

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License