Gavrilovic Fiser Oto

Oto Gavrilović Fišer (1888-?)
Oto Gavrilović-Fišer, ekonomista i političar rodio se 1888. godine u Vukovaru, tada pod Austro-Ugarskom. Kad mu je bilo deset godina, njegov otac je prešao u Srbiju, a zatim u Beogradu otvorio radnju za hemijsko čišćenje, pod nazivom „Prvi srpski zavod za hemijsko čišćenje odela".
Radnja se nalazila kod Narodnog pozorišta, prema spomeniku knezu Mihailu, preko puta mesta na kome je kasnije podignuta Državna hipotekarna banka (danas Narodni muzej).
U neposrednoj blizini očeve radnje bile su redakcije i štamparije radikalnih listova i časopisa: „Samouprave", „Odjeka", „Dnevnog lista", „Dela". Ti listovi su tada bili u oštroj opoziciji prema režimu poslednjeg Obrenovića i zato često zaplenjivani. Mladi Oto posmatrao je kako tada, krajem XIX veka, policija upada u redakcije, pleni zabranjene brojeve i kako žandarmi oko Kneževog spomenika hvataju prodavce i oduzimaju im neprodate primerke. To će se duboko urezati u njegovu svest i imaće presudan značaj za njegovo političko opredeljenje. Takođe je imao prilike da često gleda glavne radikalne prvake onoga vremena: Pašića, Rašu Miloševića, Stojana Protića, Andru Nikolića, protu Đurića i druge.
Sve je to dražilo njegovu dečačku maštu. Sasvim mlad, dok su se njegovi vršnjaci igrali piljaka, počeo je strasno da čita novine i da mašta o politici. Prilazi radikalima, tada borbenoj opozicionoj stranci, zbog njenog parlamentarno-demokratskog i nacionalnog jugoslovenskog programa „Iako po rođenju Jevrejin, po ocu i majci - piše Gavrilović u svojoj autobiografiji - mene je srpska sredina potpuno samlela i apsorbovala Razvijao sam se kao Srbin, postao Srbin i zavoleo srpski narod, njegovu srdačnost, otvorenost, njegov liberalan stav i onu veliku mučeničku dušu koju sam razumeo kroz narodne srpske pesme, jer sam znao i za Drajfusovu aferu i za progone u Rusiji protiv Jevreja… Kakva razlika!"
Za srpski, odnosno jugoslovenski nacionalizam Ota Gavrilovića karakterističan je ovaj podatak. Kad je posle balkanskih ratova 1912-1913. godine polagao gimnazijsku maturu, zadatak iz srpskog jezika na maturi glasio je „Nacionalni zadaci Srbije posle rata". Na ovu temu, Oto je razradio sledeći odgovor: „Revolucionisati nacionalne mase na jugu Austrougarske monarhije i pripremati ih za jugoslovensku državu."
Po završenoj Trgovačkoj akademiji stupio je u službu u Ministarstvu finansija i veoma revnosno studirao finansijske probleme. Sposobnosti mladog Ota Gavrilovića zapazio je i ukazao mu naročitu prijateljsku pažnju dr Jeftimije Đonlić, tada sekretar u Ministarstvu finansija i jedan od najdarovitijih finansijskih stručnjka ondašnje Srbije, čovek velikog znanja, svetlog karaktera i plemenitog srca Đonlić je poginuo na početku Prvog svetskog rata 1914. na Drini, kao rezervni oficir. Njegova smrt u javnosti je ožaljena kao veliki nacionalni gubitak. Gavrilović s ljubavlju i poštovanjem govori o svome prijatelju i zaštitniku Đonliću, koga je korz ceo život zadržao u dragoj uspomeni „kao veliki primer".
Za vreme Prvog svetskog rata, kao vojnik Sedmog pešadijskog puka, Gavrilović je učestvovao 1914. godine u borbama oko Beograda Posle okupacije Srbije, krajem 1915. prešao je Albaniju sa srpskom vojskom i zajedno sa ostalim svojim drugovima preživeo je sve strahote povlačenja Međutim, kako sam kaže, usred najvećih strahota, „nikada nisam klonuo duhom, jer sam duboko verovao u pravdu i u srećnu zvezdu Srbije".
Na Krfu, gde se smestila srpska vlada u izgnanstvu, osetila se velika potreba za finansijskim stručnjacima koji bi organizovali mnoge poslove prvorazrednog značaja: uređenje finansijskih odnosa sa saveznicima, dobijanje zajmova radi izdržavanja vojske, pomoć izbeglicama, zarobljenicima i internircima u austrougarskim logorima i pomoć narodu u okupiranoj Srbiji. Zbog toga je, pored drugih, i Oto bio oslobođen vojne obaveze i doveden na Krf. Na njegove se sposobnosti mnogo računalo.
Posle pobede 1918. godine, Oto Gavrilović se vratio pun oduševljenja u oslobođenu otadžbinu: „Iskrcao sam se na savskom pristaništu u Beogradu i poljubio zemlju za kojom sam u emigraciji tako mnogo čeznuo." U novoj državi radi u isto vreme na političkom i na administrativno-finansijskom polju. U Beogradu je 1920. godine izabran za opštinskog odbornika, a potom je postao narodni poslanik u Vojvodini, u somborskom okrugu gde je nekada živeo njegov deda. Izabran je na izričitu želju Nikole Pašića, koji ga je veoma cenio. Srbi toga kraja su bili vanredno zadovoljni svojim poslanikom. Međutim, u tom izbornom srezu postojala je jaka nemačka manjina sa izvesnim antisemitskim raspoloženjem, ali je on ipak uspeo da razbije njihovo nepoverenje i da ih pridobije.
Oto Gavrilović je bio biran za poslanika 1925, 1927, 1931,1935. i 1938. godine. U Skupštini se istakao kao član Finansijskog odbora, njegov glavni izvestilac po pitanju poreskog zakonodavstva, budžeta i javnog kredita, naročito po pitanju prezaduženosti seljaka. Skrenuo je na sebe pažnju i ozbiljnim člancima u stručnoj i dnevnoj štampi i svojim govorima u Narodnoj skupštini. Temeljno je proučavao novčane i kreditne probleme i već kao mlad činovnik u Ministarstvu finansija istakao se solidnom finansijskom spremom. U govorima u Narodnoj skupštini upozoravao je na potrebu razvijanja domaćeg tržišta kapitala radi unapređenja narodne privrede i opšteg kulturnog napretka zemlje kako bi Jugoslavija osnažila ekonomsku nezavisnost prema inostranstvu. U tu svrhu, smatrao je, treba razvijati štednju, jer se štednja i proizvodnja uzajamno podstiču. U naprednim zemljama, sa razvijenim finansijskim tržištem štediša, upisnik narodnih zajmova postaje gotovo interesantniji nego poreski obveznik. To proširenje uloge štediše je uostalom saglasno sa duhom demokratije, pošto je kredit izraz dobrovoljnosti, a porez oblik državne prinude, atribut vlasti i ostatak regalnih prava.
Često je isticao značaj poverenja, čisto psihološkog faggora, za održanje vrednosti narodnog novca i državnih papira, čak i u prilikama kad su materijalni faktori nepovoljni. U svojoj raspravi „Kretanje dinara u vremenu od 1914-1919. godine", objavljenoj u aprilu 1919. u dnevnoj štampi, on navodi da je srpski dinar na lokalnom tržišu u Solunu, u neposrednoj blizini fronta, pokazivao vanredno povoljan kurs 1917. i 1918. godine, kotirajući se a1 rap sa francuskim frankom, pa čak neki put i iznad njega, mada su se vlada i vojska nalazile u izgnanstvu, u tuđoj zemlji. Taj povoljan kurs on pripisuje, s jedne strane, spretnoj politici srpske vlade i emisione banke (roba iz državnih, vojnih i monopolističkih magacina prodavana je za dina-re, a Uprava fondova, državna novčano-kreditna ustanova, solventna i sa velikim ugledom, primala je i garantovala uloge na štednju u dinarima, itd); sa druge strane, „bolje političke prilike kao i bolja situacija davale su nade brzom povratku u otadžbinu i brzoj realizaciji i upotrebi novčanica Narodne banke".
I pored toga što su okupatorske vlasti, austrougarske i bugarske, u okupiranoj Srbiji na sve moguće načine pobijale vrednost dinara, vera srpskog naroda u narodni novac, dinar, i u pobedu bila je nepokolebljiva. Sve represalije i mere okupatora uperene' protiv dinara (žigosanje, određivanje prinudnog kursa, širenje lažnih vesti o dinaru), kako kaže Gavrilović, „Nisu mogle učiniti da naš svet dinarsku novčanicu isturi iz ruke"… „Naprotiv, novčanica Narodne banke (od 10 dinara) počinje se oporavljati. Njena cena prema austrougarskim krunama svakim danom je rasla… tako da u 1918. godini dostiže visinu od 15-18 kruna… filijale bečkih i peštanskih banaka pokupovale su našu (srpsku) novčanicu po kursu od 130-140 kruna i izvozile u Švajcarsku da bi tamo došli do švajcarskih franaka pomoću srpske novčanice." Bugari su odredili kurs od 5 leva za srpsku novčanicu od 10 dinara, pa su čak išli dotle da su je oglasili za bezvrednu.
Gavrilović zaključuje: „Ali, pod snažnim udarcima sa Solunskog fronta srušio se režim okupacije i u jesen 1918, godine naša otadžbina bila je potpuno očišćena od neprijatelja. Povratkom naših vlasti, dinar je počeo ponovo cirkulisati i tada se susreo s novcem koji je neprijatelj ostavio - austrijskom krunom, nemačkom markom i bugarskim levom." Završni deo Gavrilovićevih izlaganja ukazuje na jedan kontrast. Dok je narod u okupiranoj Srbiji odbacivao okupatorov novac i čuvao i tražio dinar, čime ga je snažio, dok su u dinar verovali i tražili ga takođe i Srbi u emigraciji, u oslobođenoj otadžbini su sopstvenici austrougarskih kruna i razni špekulanti bežali masovno ne samo iz krune nego i iz dinara u strane valute i time izazvali depresijaciju narodnog novca…
Kroz sve vreme svoga javnog rada, Gavrilović je ostao dosledan osnovnim načelima klasične političke ekonomije, ali je pri tom verovao da se ona mogu uskladiti s naprednim socijalno-političkim merama. Kao izvestilac skupštinske većine u debati o predlogu državnog budžeta za 1929-1940. godinu,95 Gavrilović ističe kao osnovne principe zdrave ekonomske politike: povećanje proizvodnje, unapređenje izvoza radi obezbeđenja ravnoteže trgovinskog bilansa, stabilnost cena, povoljni platni bilans. Javne finansije će napredovati ako narodna proizvodnja napreduje i ako njeni proizvodi imaju dobar plasman. Time će se obezbediti porast broja dobrih potrošača, dobrih poreskih obveznika, jakih štediša - stvaralaca moćnog domaćeg tržišta kapitala.
Kao i 1919, posle Prvog svetskog rata, Gavrilović dvadeset godina kasnije, 1939. godine, uoči Drugog svetskog rata, prilikom pomenute budžetske debate, ukazuje na ogroman i presudan značaj psihološkog faktora - stvaranje poverenja i u narodnoj privredi i u politici. Za krupne investicije i javne radove neophodne jugoslovenskoj narodnoj privredi potrebni su dugoročni javni krediti. Dugoročnih kredita, međutim nema bez štednje, niti štednje bez poverenja Ali uporedo sa ovim principima klasične političke ekonomije, Gavrilović ukazuje i na važnost socijalno-političkih mera, naročito u ekonomski nerazvijenim krajevima, kako radi suzbijanja pauperizacije tako i radi viših nacionalnih ciljeva. On je takođe za socijalno osiguranje izvesnih kategorija građana. U predlogu finansijskog zakona za 1939-1940, posebno brani odredbu o socijalnom osiguranju novinara.
Kao ekonomski stručnjak bio je potpuno svestan činjenice da se redovnim budžetskim sredstvima i metodima ne mogu brzo podmiriti ogromne ekonomske i socijalne potrebe zemlje. Svoj izveštaj o predlogu budžeta za 1939-1940. godinu, završava rečima: „Materijalne potrebe ove zemlje su goleme. Proći će mnogo godina i mnogo teških budžeta da bi se, bar jednim delom, rešila materijalna pitanja ove zemlje."
To je ukratko Gavrilovićevo ekonomsko vjeruju. U političkom pogledu, on je ubeđeni pristalica najšire slobode štampe. Ali kao korektiv ove slobode, kod novinara traži smisao za moralnu i političku odgovornost - bilo da su pristalice ili protivnici vlade - i sankcije protiv onih koji se o tu odgovornost ogreše, naročito uvredom i klevetom. Bio je dosledno za široke samouprave i u doba ličnog režima kralja Aleksandra, a takođe kao član vladine većine za vlade namesništva pod knezom Pavlom.
Kao političar je bio čovek samostalnog mišljenja, pristalica opreznih reformi, umerenosti i kompromisa, ali ne takvih koji bi išli na štetu narodnih interesa Za njegov politički stav i temperament umerenosti i tolerantnosti karakterističan je odgovor jednom opozicionom poslaniku koji mu je dobacio „Ti uvek sve braniš!" Odgo-vor je glasio: „Da, ja sam rođen da branim, a ti da napadaš." Navedene izjave u Skupštini date su nekoliko meseci pred izbijanje Drugog svetskog rata, kao i na kratko vreme pred zaključenje sporazuma Cvetković-Maček. Osećajući ozbiljnost vremena, približavanje bure, Gavrilović je bio za sporazum između Srba i Hrvata na osnovi obostrane umerenosti i ravnopravnosti kako bi se došlo do sloge. „U ovoj buri - izjavio je u govoru 14. marta 1939 - odolećemo samo u zajedničkom životu, i zato je danas više nego ikad potrebna koncentracija narodnih snaga."
U svojoj autobiografiji, Gavrilović podvlači da se, za dugi niz godina njegove političke akcije, kad je postao istaknuti politički čovek i, prirodno, učestvovao u oštrim međupartijskim sukobima, pitanje njegovog jevrejskog porekla nikad nije postavljalo, ni kod njegovih srpskih birača, ni kod predsednika Pašića, ni u Skupštini, „pa ni onda kada je Hitlerova propaganda zarazno uticala"…
„Neka ostane zabeleženo - zaključuje Gavrilović - da nacizam i njegova surovost nisu zarazili srpska sela ni u vreme najvećeg hitlerovskog varvarskog pritiska uoči Drugog svetskog rata, ni Vojvodinu u kojoj su Nemci bili organizovali svoja udruženja folksdojčera."
Iz knjige JEVREJI ZA SLOBODU SRBIJE 1912-1918
BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License