Fragmenti Srpske Autonomnosti 1867

Ранко Јаковљевић

ФРАГМЕНТИ СРПСКЕ АУТОНОМНОСТИ 1867.

Уважавајући тезу о одређењу материје историјске науке као оних збивања, личности и процеса, које потоња поколења сматрају достојним упамћивања,желим да укажем на неке од аспеката одслобођења срспких градова од непосредне турске власти 1867. године, везано за интензивирање интегрисања Србије у позитивне токове европске цивилизације.

Недуго пошто је француска Декларација права човека и грађанина из 1789. године постала пробни камен за развијеност демократских односа у европским земљама, заговорник принципа владавине закона а не људи, Божидар Грујовић, као значајан корак у стварању српске националне државе, у пројекту Устројеније совјета потенцира став да слобода и сигурност јесу основне вредности живота, јер слобода нас разликује од звери и људима чини. Мада са статусом вазалне државе, Србија је већ 1835.године, следећи идеје чији је заступник Грујовић, добила оригинални уставни документ који је био на нивоу савремених достигнућа европске уставности. Међутим, несклад између стварног и могућег још увек је био толики да, изузев стварања претпоставки у виду правне регулативе, није могло бити говора о материјализовању ових прогресивних идеја. Низак ниво просвећености није био очигледан само код становништва /нпр. према подацима за 1866.годину, од 1000 становника, само је у просеку 42 писмено/, већ и код људи позваних да репрезентују српске националне интересе. Тако је наша влада 1848.године повдоом револуционарних збивања у Европи, заузела став да Сви они народи који данас волнују, тек оно траже да добију, што народ српски у Србији живећ већ одавна дјејствително ужива, имајући своје унутрење правленије и свој устав. Па ипак, уставне одреднице да је сваки Србин и без сваке разлике једнак пред законом српским, као и да се тежи да закон влада свим народом српским, биле су претпоставке ограничења апсолутне власти и еманципације српског националаног бића. Оваквим, додуше тек прокламованим опредељењима, осим неразумевања исказаног од стране великих европских држава и личних интереса Милоша Обреновића, сметњу је чинила околност да је шест градова, међу њима и Кладово, остало изван српске јурисдикције. Неуспешни покушаји ослобођења Кладова, забележени још 1598.године приликом напада на тврђаву Фетислам од стране влашког војводе Михајла и Старине Новака, пропаст идеје Ђорђа Бранковића о стварању Илирске деспотовине на овом подручју 1688.године, пораз руског генерала Исаијева под Кладовом 1809. године, створили су од кладовске тврђаве један од последњих симбола турске експанзионистичке политике. Упорно одбијање Османлија да градове Београд, Шабац, Смедерево, Соко, Ужице и Кладово предају Србима, генерал Ранко Алимпић тумачи њиховим настојањем да тако ометају привредни развој ових подручја, запарложених у окове породичних задруга и још у пракси недефинисаних приватносвојинских односа. Мислим како је битан разлог за такав став Турске, код чињенице да је Кладово, као уосталом и друга утврђења са турским постајама, већ одавно изгубило иоле озбиљнији војни значај, сличан узроку којим је Тукидид објашњавао Пелопонески рат између Спарте и Атине, а то је, у нашем случају, страх конзервативне Турске, чија је моћ у опадању, али и страх реакционарних великих европских сила, од интегративне националне идеологије српског народа. Аустријски министар Буол, признавао је да слабост отоманске царевине најбоље годи и политичким и трговинским интересима Аустрије, те да се она бојала словенског, управо српског покрета на својој граници, док се Русија трудила да је у томе успокоји. Још сликовитије о истом феномену казује наредба Аустрије од 13.1.1852.године да у свему простору монархије забрањује увоз српских књига из страних држава. У датом односу снага, Србија се определила да самосталним дипломатским иницијативама и делањем, упркос вазалном статусу, избори респектабилан државно-правни субјективитет, сагласно стандардима понашања верификованим 1815.г. на Бечком, а потом и на Париском конгресу 1856.године. Уочивши прилику да се искористи сплет повољних међународних околности, како то Владимир Јовановић казује, Српски капућехаја у Цариграду, Јован Ристић, налазио је да би се Србија могла користити забуном у коју је Турска била доведена устанком Крита, и немоћи Аустрије да, након претрпљеног пораза у рату са Прусијом, притекне Турској у помоћ, па је саветовао кнезу Михаилу Обреновићу да затражи да се градови у Србији ослободе од посада турских. Кнез Михаило прихватио је савет, те је у октобру 1866. годоине истакнут од стрне Србије захтев да се отомански гарнизони уклоне из тврдиња, које су још и тада заузимали. Но, овде морамо указати да је исељење турских гарнизона и добијање градова, уз асистенцију Аустрије, превасходно резултат оглушивања Србије о позиве Италије и Пруске за учешће на њиховој страни у рату 1866. О тако израженој неутралности Србије може се говорити и као о пропуштању кнеза Михаила да на својим леђима понесе крст уједињења српског народа ван граница Србије са кнежевином Србијом, чија би залога било њено учешће у аустријско-пруском рату на страни сила победница. Овако Михаилу преостаје да, уместо ујединитељем, буде проглашен чуварем султанових градова, мада се тиме никако не може умањити значај овог, за Михаила данајског дара за даљи просперитет Србије. Својом неутралношћу, мала срспка кнежевина успела је отргнути се турских скута и постати општепризнати субјкет међународних односа. Тек деценију раније ослобођена руског протектората, Србија се доказала кадром да зајендичке гарантије европских сила по питању елемената њене државности, преточи у активну политику соје потпуне и коначне еманципације као самосталне државе. Међутим, као и лсичне новоконституисане твроевине, она није имала снаге отићи и корак даље у оснажењу свог међународног статуса, посматрано у контексту околности да је решавање проблема предаје срспких градова, значило и актуелизацију проблема односа Србије са европским силама. Гарашанинова идеја о формирању савеза балканских народа, као противтеже мешању у њену унутрашњу и спољну политику, односно потпадању под утицај интересних сфера великих европских држава, изискивала је преоријентацију на политику сарадње балканских народа. Ометана од стране Аустрије, Француске, Енглеске и Русије у реализацији те идеје, српска национална политика ипак је успела да сачува свој кредибилитет, стварајући погодно тле за бројне промене које су представљале осетан помак ка рецепцији најзначајнијих европских достигнућа у развоју уставности и законитости. Реинтеграцијом шест турских бастиона у српску државу редефинисан је и амбијент за постојање свеобухватног правног поретка. Закон о кривичном поступку од 1865. афирмисао је казнену судску власт као израз државне суверености, док се Законом о поступку судском у грађанским парницама, из исте године, у смислу законом уређене заштите приватних права и интереса, установљава начело двостепености, односно права жалбе, које у Европи тек у време Француске револуције почиње попримати озбиљнији значај, постепено се конституишући у део корпуса грађанских права и слобода. Административно судство, са значењем надзора над законитошћу рада управе, са европским коренима у Државном савету Француске од 1801.године, у Србији има свој заметак у државном савету- елементу државног устројства од 1869.године, кроз норме о надлежности државног савета да разматра и решава жалбе против министарских решења у управној области. У овом контексту, вредни су пажње и етички аспекти односа појединца и државе у другој половини 19.века, које је Андра Ђорђевић у Теорији грађанксог судског поступка објављеној 1891. сажео у тезу да Између политике и правде сваки је споразум неморалан; тражећи услугу правде на своју руку, политика се изобличава, а повијајући се за политиком правда пропада. Зато Ђорђевић упозорава: Нека друштво и на најмање знаке тога буде на опрезу и нека се никаквим извињењем не да обманути. Ни околности ни људи не могу побити овај факат. Ако су околности тешке, постаће још теже, а ако су људи поштени, постаће непоштени. На оваквим постулатима и данас се гради правна држава. На плану устројства власти и односа младе српске националне државе и њених грађана, највиши правни акт, донет две године пошто је турска војска напустила српске градове, Устав Књажевства Сербие од 1869.године, као први устав који је Србија самостално донела, прокламовао је принципе поделе власти, независности судства, гарантујући и одређена политичка права и слободе, као што су слобода мисли, говора, штампе и бирачко право. Мада парламентаризам није успостављен у правом смислу речи, овим уставом је законодавна власт са савета пренета на народну скупштину. Као највиша воља у држави афирмише се апстрактна воља закона, а принцип грађанског права што је за једног право, мора и за другога право бити, добија ширу димензију. Једнако право гласа са ниским изборним цензусом, слобода штампе, укључујући право грађана да критикују рад власти, као претпоставке одговорности за остварење фунцкија државе, уз гарантовање приватне својине, омогућује активно учешће појеиднаца у јавном животу на начин који афирмише одредбе француске Декларације о правима човека и грађанина из 1793, да је власт установљена како би човеку обезбедила уживање његових природних и незастаривих права те да је слобода моћ која припада човеку да ради све што не нарушава права других Заживљавање локалне самоуправе, које уз устав 1869. следи, мада потчињене строгом надзору централне власти, што је иначе обележје свосјт ено државним уређењима са дужом традицијом самоуправе / у Великој Британији нпр, по основу Local Government Board-а из 1870. године, централна власт има могућност да принуди локалне судове на поштовање државних закона и општих интереса земље/, о чему се може гвоорити и кроз пример самоуправе коју су у 18.веку имала подручја Кладова и Неготина, заједно са оснивањем еснафских организација, развојем система образовања, уз чињеницу да је Србија убрзо стекла право самостално склапати трговинске уговоре, били су у функцији стварања стабилне, економски јаке државе. То је на монетарном плану резултирало завођењем чистог динарског система. Српска отвореност према Европи манифестована је удвостручивањем укупне вредности извоза и увоза 1871. у односу на 1862.годину. Недуго затим окончана је изградња ђердапског пловног пута, једног од најзначајнијих грађевинских подухвата у Европи концем 19.века,а под непосредним утицајем Ђорђа Станојевића отпочело је коришћење електричне енергије као погонске снаге у индустрији Србије.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License