Devojčica koja ne sluti svoju budućnost
Skoro je na portalu italijanskog internet izdanja poznatog naučno-popularnog magazina „Fokus" stajala je neverovatna vest da je nađen film (najblaž rečeno, senzacija), snimljen 1941. godi ne amaterskom kamerom u Amsterdamu. Uz najavu vesti dat je i takozvani sto kadar koji prikazuje devojčicu tamne kose na prozoru neke zgrade.
Crno-beli film traje dvadeset jednu sekundu. Re je o snimku svadbe. Najpre vidimo zgradu od cigle. Do ulaza vodi belo stepenište. Ulicom prolaze dve žene i biciklista. Sunčan je dan. Kamera snim pročelje zgrade. Na prozoru su komšije koje prisustvom ispraćaju svečan događaj. Iz ulaza izlaze mladenci. Mladoženja nosi tamno odelo i polucilindar. Nevesta je u svečanom kostimu s belim šeširom i predivnim buketom belog cveća. Kamera još jednom snima fasadu. Uperena je posebno na jedan prozor. U prvom planu je devojčica tamne žive kose. Veselo okreće glavu, očigledno poziva nekoga od ukućana da joj se pridruži. Još nekoliko sekundi vidimo budući bračni par i ulicu kojom prolaze automobili.
Stari film iz kućne radinosti, snimak venčanja, porodična uspomena, rekao bi neko. Ali, taj kratki film koji sada mogu svi da vide, zaista je poseban. Jer, devojčica na prozoru koja posmatra mladence nije obična devojčica već dvanaestogodišnja Ana Frank (1929-1945), tragična žrtva nacističkih zločina, Jevrejka koja je, skrivajući se dve godine s porodicom na tavanu amsterdamske zgrade, doživela mučnu sudbinu da bude otkrivena i umre u nacističkom logoru samo nekoliko nedelja pre oslobođenja. Za sobom je ostavila sada već čuveni dnevnik, svedočanstvo o životu pod nemogućim okolnostima i nadi koja nikada ne umire.
Iako film koji svako može pogledati na Internet adresi http://www.youtube.com/watch?v=4hvtXuO5GzU potiče iz 1941. godine, dakle, kad je Drugi svetski rat već počeo, devojčica na prozoru stana ne izgleda zabrinuto. Ona je dete, i ne sluti da će umreti u logoru četiri godine kasnije, u šesnaestoj. Ne zna ni da će antisemitski zakoni stići i do Holandije. Da će prekinuti školovanje i nikada neće postati novinar kao što je žarko želela…
Iako nema nijednog tužnog detalja, ipak je reč o svadbi, ovaj film deluje nepodnošljivo potresno. Internet i film predstavljaju se kao tumači života, najličnije strane života i pojedinačnih sudbina. Za kratko vreme film o Ani Frank videlo je preko tri miliona ljudi.
Mirjana Ognjanović, Politikin zabavnik, april 2010
