Fantasticno Je Stvarno A Stvarno Je Strasno

Mića Vujičić Fantastično je stvarno, a stvarno je strašno
Filip David: „San o ljubavi i smrti" „Laguna", Beograd, 2007.
Povodom izlaska iz štampe novog romana „San o ljubavi i smrti", autor Filip David je, između ostalog, izjavio i da se danas ne može pisati onako kako se pisalo sedamdesetih, kada je on počinjao, kao ni onako kako se pisalo pre raspada Jugoslavije.
Uz mogući zaključak da bi na početku trećeg milenijuma, dakle, trebalo pronaći novi književni izraz, pomenuta vest mogla bi ponekoga asocirati i na onu staru, ali zanimljivu, sasvim je moguće i izmišljenu anegdotu. Sada već davnih godina, na jednom kongresu pisaca, Eli Finci saopštava kako se danas ne može pisati onako kako se pisalo pre toliko i toliko godina, jer voz do Zagreba ne putuje onoliko dugo koliko je nekada putovao, već stiže mnogo brže. „Da", „odgovara mu Ivo Andrić, „ali žena bebu u stomaku još uvek nosi devet meseci".
Filip David dalje objašnjava kako je odabrao da u novom romanu preko fantastike stigne do savremenosti i tim postupkom moguće razrešava ovu Ivo-Eli dilemu.
Tema bira pisca
Filip David u „Snu o ljubavi i smrti" nenametljivo spaja dva romana: „Kratak roman o ljubavi" i „Kratak roman o umiranju", iako su oni tematski sasvim različiti. No, njegov perfektan stil i neverovatan pripovedački dar, koga smo se za ovih dvanaest godina proznog čekanja zaista zaželeli, u novom romanu dostižu vrhunce i Davidovo delo izdvajaju i svrstavaju u sam vrh ovogodišnje, ili pre višegodišnje domaće književne produkcije. Pre svega zato što Filip David novi roman piše lako, brzo, tečno, vidljivo i mnogostruko, jeste: baš sa onim atributima pod rukom koje je Italo Kalvino smatrao neophodnim za pisanje dobre knjige u tom novom dobu. Negde u svojim dnevničkim beleškama Filip David je naveo ove Kalvinove reči razmišljajući o jednom drugom piscu. Već nakon nekoliko prvih rečenica romana „San o Ijubavi i smrti" svakom će čitaocu biti jasno vidljiva ta Davidova laka spisateljska ruka, jednostavno pripovedanje i brzo napredovanje kroz priču koja je višeslojna i više nego mnogostruka. Nad svakom od njegovih poglavlja koja su ispisana potezom majstora kratke priče (dok voz juri dva puta pročitati umetnutu pripovetku „Prepisivač Tore"!) čitalac će se, ukoliko to želi, moći zaustaviti i nad svakom od glava zamisliti, te povući one paralele i razbiti onu metaforiku koja mu se nepretenciozno nudi.
Kada je 1964. godine Filip David objavio svoju prvu zbirku priča „Bunar u tamnoj šumi" poznati književni kritičar Branimir Donat je napisao kako je očigledno da je „mladi pisac pod uticajem oniričke literature i hebrejske mistične tradicije". Ne odbacujući Donatov sud, Filip David je tek mnogo leta kasnije napomenuo da tada „gotovo ništa nije znao o kabali i bliskim mističnim doktrinama", ali da ga je zapažanje uglednog kritičara zainteresovalo za tu vrstu spisa. Dakle, tek nakon što je knjigu napisao. To ide u prilog onoj isto staroj tezi da pisac ne bira priču, već da tema prvo bira pisca. „Tako je kabalistička literatura", rekao je Filip David, „zahvaljujući književnom kritičaru pronašla mene". Upravo nju - kojom pisac sada i bukvalno vlada - srećemo u „Snu o Ijubavi i smrti", pogotovo u prvom romanu koji otvara knjigu.
U „Kratkom romanu o Ijubavi" Filip David nam opisuje potragu Jakova za Rokele, ženom koja ga je opčinila. Posmrtno venčanje koje će uslediti nakon pikarskih avantura glavnog junaka završiće priču „zasnovanu" na kabalističkoj ideji o snu kao jednom od mogućih svetova. Junak luta Istočnom Evropom do Zemuna, tragajući za mrtvom devojkom kojom želi da se oženi, u bajkovitoj atmosferi koja stvarno i nestvarno stavlja u istu ravan. Filip David, odlično poznajući kabalističko učenje, te jevrejsku tradiciju i istoriju, uverljivo pripoveda o putu svoga junaka, i to prozirnim, kristalno jasnim jezikom koji je sasvim očišćen i pedantan.
Roman o umiranju
Nakon što je na kraju prvog romana najavio velike nesreće koje će zadesiti svet, Filip David započinje svoj drugi roman - drugi deo „Sna o Ijubavi i smrti". Ovoga puta to je i tematski i sižejno sasvim drugačija priča o autističnom dečaku Eriku Vajsu koji se rađa u banatskom gradiću 1933. godine i koji pod naletom nacizma tokom rata završava u nemačkim monstruoznim naučnim istraživanjima. Kao sasvim drugačiji, Erik Vajs, junak drugog romana sa naslo-vom „Kratak roman o umiranju", žrtva je lekara Nemca koji ispituje šta se može stvoriti od dece koja su obdarena, ali i drugačija. Nakon toga Filip David odvodi priču u sasvim neočekivanom pravcu i ka sasvim neočekivanom epilogu. Nakon niza peripetija, ispripovedanih iz više različitih perspektiva i kroz usta mnogo pripovedača, Erik Vajs će se naći na „Brodu ludaka" 1993. godine, čime će pisac završiti onu svoju ideju o fantastici koja će dotaći stvarnost.
Zapravo najveći domet Davidove knjige - kojoj bismo inače mogli zameriti jedino na suviše brzom prelasku preko pojedinih odličnih epizoda koje su naprosto tražile nešto više prostora, pogotovo u drugom delu - biće ta neprekidna igra između stvarnog i nestvarnog, između sna i jave, između živog i mrtvog, između fantastike i stvarnosti -stvarnosti koja nikada nije tako strašna kao kada čitalac na kraju romana shvati da jedina njegova uteha - „radilo se o fantastici" - zapravo i nije bila nikakva uteha. Fantastično je bilo stvarno, a stvarno je bilo strašno. Politika

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License