Etgar Keret Patike

Etgar Keret

PATIKE

Na Dan sećanja na Holokaust naša profesorka Sara odvela nas je autobusom br. 57. u muzej Jevreja iz Volhynie i ja sam se osećao veoma važnim. Sva deca sem mene, mog brata od strica i još jednog dečaka, Drukmana, bila su iz porodica koje su se doselile iz Iraka. Ja sam bio jedini medju njima kome je deda ubijen u Holokaustu. Zgrada muzeja bila je vrlo lepa, sagradjena od crnog mermera kao kuće milionera. U njoj su bile crno-bele fotografije i liste ljudi i zemalja stradalog naroda. Išli smo po dvoje pored slika i profesorka je kazala da ih ne dodirujemo. Ali ja sam spustio ruku na jednu fotografiju stavljenu na karton, na kojoj je bio mršav, bled čovek sa suzama u očima. Držao je sendvič u ruci. Suze su mu tekle niz obraze, praveći putanje kao staze na drumu i moja drugarica Orit Salem rekla mi je da će me tužiti kod profesorke što sam taknuo sliku, a ja sam joj odgovorio da me nije briga, da može da kaže kome god hoće, čak i upravitelju. Na slici je moj deda i ja ću ga dotaći kadgod budem hteo.
Posle odaje sa fotografijama odveli su nas u veliku salu i prikazali nam film sa decom u vagonima koje su ugušili gasom. Zatim nam je jedan star, mršav čovek koji se popeo na binu ispričao kakvi su zlikovci i ubice nacisti bili, da je on čak golim rukama davio jednog vojnika dok ga nije ugušio. Džerbi koji je sedeo kraj mene rekao je da starac laže, da s obzirom kako izgleda nije mogao da udavi vojnika. Ali, ja sam gledao u oči tog starog čoveka i verovao sam mu. U njegovom pogledu bilo je toliko besa da sam mogao da pretpostavim šta je uradio.
Na kraju, kada je završio svoju priču šta je radio za vreme Holokausta, rekao je da to što smo čuli nije bitno samo za prošlost, već i za ono što se danas zbiva, jer Nemci i sada postoje i još uvek imaju svoju zemlju. Kazao je da im nikada neće oprostiti i da se nada da mi nikada nećemo posetiti tu državu. Jer kada je bio u Nemačkoj sa svojim roditeljima pre pedeset godina, sve je izgledalo lepo, ali se završilo paklom. Ljudi imaju kratko pamćenje, rekao je, posebno kada se radi o rdjavim stvarima. Ljudi nastoje da oproste, ali vi nemojte da im oprostite. Kadgod budete videli Nemca, setite se šta sam vam ispričao. Kada budete videli nemačku robu, bio to televizor (većina televizora ovde su u Nemačkoj proizvedeni) ili bilo šta drugo, treba uvek da se setite da se ispod tog lepog okvira kriju delovi i cevi napravljene od kostiju, kože i mesa mrtvih Jevreja.
Džerbi je kazao kada smo izašli da matori nije nikoga u svom životu udavio, a ja sam pomislio da smo srećni što imamo kod kuće rashladne uredjaje proizvedene u Izraelu. Što bismo tražili neprilike?
Dve nedelje kasnije moji su se roditelji vratili iz inostranstva i doneli mi patike. Moj stariji brat rekao je u poverenju mami da ja to želim i ona mi je kupila nabolje na svetu. Mama se osmehivala kada mi je pružila poklon.. Bila je sigurna da ja ne znam šta se nalazi u kutiji. Ali ja sam prepoznao Adidas marku. Uzeo sam kutiju i zahvalio se. Otvorio sam je. Unutra su bile bele patike sa plavim slojevima na džonu i sa strane natpis Adidas. Nisam morao da otvorim kutiju da bih znao kako izgledaju. “Hajde, probaj ih,” kazala je mama i odmotala ih, “da budem sigurna da su ti taman.” Ona se sve vreme smeškala i nije znala šta se u meni dogadja. “Patike su iz Nemačke, znaš” rekao sam, stisnuvši joj ruku. “Naravno da znam", mama se nasmejala, “Adidas je najbolja marka na svetu. Deda je, takodje iz Nemačke,” pokušao sam da je podsetim. “Deda je iz Poljske,” ispravila me je. Za trenutak postala je tužna, ali je brzo prešla preko toga. Navukla mi je jednu patiku na nogu i pokušala da veže pertle. Ostao sam miran. Shvatio sam da ne mogu ništa da uradim. Mama ne bi ukopčala. Ona nikada nije bila u Muzeju Volhynia. Niko ne bi mogao da joj objasni. Za nju su patike samo patike, a Nemačka je Poljska. Ostavio sam je da mi obuje patike i nisam joj ništa rekao. Nije bilo nikakve svrhe da joj pričam i samo je još više rastužim.
Zahvalio sam joj i poljubio je u obraz i rekao da idem napolje da se igram lopte. “Bićeš pažljiv, je li?” Tata me je pozvao, nasmejan, iz prednje sobe: “Ne moraš odmah da izadješ u njima”. Pogledao sam još jednom belu kožu na mojim nogama. Gledao sam i setio se svega što nam je stari čovek ispričao kako je davio vojnika i kako bi to trebalo da upamtimo. Dodirnuo sam plave štrafte patika i setio se fotografije mog dede. “Da li su ti patike udobne?” – pitala me je mama. “Sigurno su mu udobne”, odgovorio je moj brat umesto mene. “Nisu to jeftine izraelske patike. To su patike kakve nosi veliki Kruif.” Otišao sam na prstima do vrata, kako bih stavio što manje težine na patike. Tako sam pažljivo išao putem do Manki parka. Napolju su dečaci iz Borohova organizovali tri tima: holandski, argentinski i brazilski. Ispostavilo se da je holandskom potreban igrač, tako da su dopustili da im se pridružim, iako nikada nisu primali nekog ko nije iz Borohova.
Kada smo počeli igru pazio sam da ne šutnem loptu patikom, kao da bih povredio dedu, ali posle nekolko trenutaka sam to zaboravio, baš kao što je starac u Muzeju Volhynia rekao da ljudi rade, pa sam čak šutnuo loptu u gol. Ali kada je igra bila završena, setio sam se i pogledao u patike. Bile su zaista udobne, mnogo lepše nego dok su bile u kutiji. “Jedan gol, eh?” Vraćajući se kući mislio sam na dedu. “Pa taj gol nije znao ko ga je šutirao. Deda nije rekao ništa, ali sudeći po mojim koracima rekao bih da je i on bio zadovoljan.

Prevela Ana Šomlo

NEKAD I SAD Godina 1 Broj 6 Novembar/Decembar 2010

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License