Eseji U Koricama

Anđelka Cvijić

Eseji u koricama
Iza
Branka Kukića
Službeni glasnik 2012.

Zadatak prave umetnosti nije da prenosi lepotu, zadatak umetnosti je da pokreće unu-tarnju revoluciju i u umetniku i u nama. Bez te revolucije nema nijedne druge uspešne revo-lucije u koju se čovek u svom kratkom veku trajanja upušta. I, ako ijedno delo našeg autora o tome ubedljivo govori danas, onda je to knjiga Iza pesnika i esejiste Branka Kukića.
Podeljena u dva dela, različita i po vrsti hartije na kojoj su štampana, knjiga u prvom sadrži 24 eseja o literaturi i slikarstvu dok se u drugom nalaze odlomci tekstova, izbor stihova i reprodukcija slika autora o kojima Kukić piše. Ova, druga, polovina označena je naslovom Iza Iza, pa je tako knjiga primer kreativnog odgovora na kreativni izazov, i izazov nama… Eseji su pisani u poslednje dve decenije, a iz imena umetnika vidi se Kukićeva intelektualna preferencija: Gete, Hamvaš, N. Šop, Popa, Simović, M. Lauri, Dž. B. Rasel, Basara, Jinger, D. Mitrinović, Arto i Van Gog, Ž. Pavlović, M. Petrović, D. Jevtović, D. Živković, V. Stanić, Lj. Janković Jale, M. Popović, Dado, Lj. Popović, B. Miljuš, M. Mihać, Šejka i Kiš.
Ko poznaje njihovo delo, biće mu jasno zašto je knjiga dobila naslov Iza. Da bismo bili Iza, nešto mora da postoji Ispred. Neka vrata, neka zavesa, mrena unutarnjeg sveta iz kojeg smo izašli i pitanje da li umemo da se vratimo, jer smo sve zaboravili. Kukić poziva da pretpostavimo da su Vrata Iza Iza i da je Ispred Ispred Ogledalo. Da se zagledamo i shvatimo da stojimo i iza i ispred sebe samih, u neverici šta nam se to desilo te smo dopustili da utonemo u beslovesno. Zato je prvi esej i posvećen Faustu. Jer kad ćemo ako ne danas, kad sa zastra-šujućom lakoćom gubimo svoj identitet, postati svesni da je faustovsko predavanje đavolu zaludni kratkoveki posao i sluđivanje ljudske sujete. Moderni čovek, rastrzan između razuma i čulnog, nauke i mašte, treba da se prene i ta dva razdvojena pola spoji, čineći punoću jedinke i omogućavajući njeno preobraćenje.
U knjizi Iza Branko Kukić prati simbole koji upozoravaju na ovakvo stanje. Od Hamvaševog Drveta do tesne Male kutije Vaska Pope, Miljuševog Puža i Šejkinog i Kišovog Đubrišta kao da se pita: Gde je Kraj? A kako u svemu tome mi čas jesmo čas nismo, čas smo sićušni čas ogromni da nas sve guši, valja dodati: A gde je Početak? Za to što nam se zbilo, za ništavilo i prazninu u koje smo potonuli, za pad koji nam se desio ne smemo da se žalimo da je tuđih ruku delo. Ako nam je Prosvetiteljstvo dalo veru u razum kojim otkrivamo svet oko nas, vraćanje loptice gnostičkom zlom demijurgu nema nikakve svrhe sem ako nas eho praznine ne probudi i okrene ka našem mikrokosmosu čije se znane i slućene dimenzije prepliću negde možda mnogo bliže nego što slutimo.
U svetu umetnika i umetnosti - sigurno. Branko Kukić pronalazi značenja koja su povod za razmišljanje o onome što ne činimo da bismo postali Jedno sa Univerzumom. Umetnost ne daje recepte, ali upozorava da se čovek samo jedinstvenom osom spaja sa svojim svesnim i nesvesnim, i da samo tako može da pobegne od banalnosti kojom se opija. Put kojim Branko Kukić ide ka pravoj stvarnosti obeležila je metafizika. To se prepoznaje i po tome što je vrlo pažljivo poređao svoje eseje: ne po vremenu kad su nastali nego prema hodu sopstvene misli u pravcu pokušaja razrešenja misterije zvane Suština sveta, gde je čovek trenutak kroz koji se ona obnavlja i ponavlja. U traganju za osnovama konstrukcije Stvarnosti u kojoj smo živeli, autor sabira duhovna iskustva civilizacije, pitajući da li je to tragedija čiji će klimaks eksplodirati svetlošću pročišćenja ili će nas, egoistične zaboravne samoubice, povući u bezdan sa prirodom koja nam je data.
I upravo zaborav, kao segment našeg po-stojanja, Branko Kukić uvodi u osluškivanje Sopstva. Njega ne sme biti, jer se, inače, ne možemo suprotstaviti Ništavilu, poručuje autor i ispisuje rehabilitacije Dimitrija Mitrinovića i Milana Popovića kao reprezentante osobene misli koje je naša kultura, nemoćna da prepozna, zaboravila. I rehabilitacije nesrećnih Artoa i Van Goga: meru tragedije njihovih genijalnih hiper-senzitivnih umova i surovosti sveta, koji odba-cuje sve što se ne uklapa u stešnjene dimenzije njegovog doživljaja života, nadilazi samo činjenica da od tog sveta jedan (Arto) brani drugoga (Van Gog)!
Knjiga Iza predstavlja srž kritičarskog dela Branka Kukića i pokazuje neke od najlepših i najboljih teorijski potkovanih stranica naše ese-jistike. Pišući o slikarstvu Branka Miljuša Kukić je dao značajan doprinos istoriji umetnosti ana-lizirajući milje srpskog slikarstva 60-ih godina prošlog veka i pokrete od kojih je Mediala najznačajnija. Iz eseja o srpskoj poeziji izuzetno nadahnuti su tekstovi o Vasku Popi i Milutinu Petroviću; ove pesnike Kukić vidi kao „dve velike promene u našem modernom pesništvu: jedna se dogodila 50-ih sa poezijom Vaska Pope, a druga 80-ih sa pojavom Milutina Pe-trovića“.
Konzistentnost umetničke filozofije i filozo-fske umetnosti Branka Kukića u potpunosti se ogleda u knjizi Iza. Samo donekle razmišljajući u koordinatama etičkog dualizma, Kukić dva suprotstavljena pola, dobro i zlo, duhovno i materijalizam, vidi kao nužno povezane. Vra-ćanje duhovne ravnoteže čoveka jeste preko osvešćene umetnosti. Njom on može ponovo osvojiti slobodu koju je tako olako prokockao, uhvatiti se za univerzum, postati svestan da je snaga samouništenja jednaka snazi samoobnove.
Fascinantno je koliko je, bez obzira na raznorazne novotarije u svetskoj i u našoj kulturi, ovaj poznati pesnik i esejista dosledan. Iza odavno jasno izgrađenog stila i odvažnih ocena stoji ogromna erudicija sa kojom se danas u našoj kulturi retko ko može uporediti. Kritičar, ali ne kritizer, Kukić godinama ispisuje tekstove koji se ne stide ni emocija, i radije će stajati po strani nego se upustiti u uglavnom sterilne teorijske - izme. Zato Iza Branka Kukića daje izvanredni primer jedinstva ideje umetnika i argumentacije kritičara da „umetnik iz haosa svoga duha porađa kosmos savršenstva“. Ona, ipak, ne želi da nas ubedi da nas umetnost može spasiti, ali nam, kao sinteza svih slutnji da postoji samo jedna i jedina Suština sveta, nudi tu iluziju. Njeno otelotvorenje, međutim, zavisi samo od nas.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License