Eros U Nabokovljevoj Loliti

Eros i thanatos su teme koje nisu zaokupljale samo svet književnosti, već umetnost i čovečanstvo uopšte. Ipak, kroz pisanu misao one su se najbolje dočaravale i upoznavale. Ove dvije teme su bliske jedna drugoj, dodiruju se u mnogim tačkama, mogli bismo reći da su sestre blizankinje. Obe su životvorni, ubilački, ali prije svega stvaralački nagoni, dve zagonetke koje kroz viševekovni dijalog mnogi umovi pokušavaju da reše. Jedino je izvesno da erosi thanatosupoznajemo čim se rodimo, iz erosanastajemo da bismo čitav život bili obilježeni thanatosom i time se potvrđuje njihova identičnost.
—Književnost je uvijek imala tu privilegiju da progovori o dubini čovekovih nagona, čula koja se u društvenom miljeu nisu smela iskazivati. Najbolji primjer za to su pisci kao G. Flober, F.M. Dostojevski, L.N. Tolstoj, D.H. Lorens, koji su pisali o erosu koji je društveno zabranjen. Mislilo bi se da su oni svojim djelima prokrčili put budućim piscima, ali očigledno da još uvijek postoji tema koja može da šokira, kao što je na primjer Nabokovljeva Lolita.
Da bismo bolje rasvijetlili pitanje erosa u ovom romanu, moramo ga staviti u prostorni i vremenski kontekst. Vladimir Nabokov je Lolitu počeo pisati 1950. godine, da bi već 1955. delo bilo svrstano među tri najznačajnija dela godine. Danas je ovo jedan od važnijih romana moderne književnosti, međutim, knjiga nije odmah bila prihvaćena. Amerika sredinom prošlog veka nije bila spremna za šokantnu tematiku, iako su se u to doba spremale velike revolucije. U toj dremljivoj zemlji Afroamerikanci su se borili za svoja prava, feministički pokreti su se spremali za potpunu ekspanziju, kriomice su se otvarala pitanja seksualnosti, da bi se sve razrešilo u sledećim decenijama. Zato je razumljivo da roman, koji za glavne junake ima maloletnu nimfomanku i pedofila, podiže veliku buru negodovanja. Kao /storija bolestiLoiita će, nema sumnje, postati klasično ćelo u psihijatrijskim krugovima. Kao umetničko delo, ona prevazilazi svoje okaja-vajuće aspekte; a za nas je od naučnog značaja i književne vrednosti važnje etičko dejstvo koje knjiga treba da ima na ozbiljnog čitaoca, jer u ovoj čemernoj studiji pojedinačnog slučaja krije se opšta pouka: zabuudelo dete, samoljubiva majka, zasopjeni manjak - to nisu samo upečatljivi likovi jedinstvene priče: oni nas upozoravaju na pogibeljne smerove, ukazuju na moćna zaa. Lolita treba da sve nas - roditelje, socijalne radnike, vaspitače - navede da se s još više budnosti i vizionarstva posvetimo zadatku odgajanja boljeg naraštaja u jednom bezbednijem svetu. Ovako je sam Vladimir Nabokov glumeći Džona Reja Mlađeg, dr fil. parodirao i čak anticipirao moguću recepciju vlastitog romana, ali i postavio pravo pitanje erosa, da li on uopšte može u bilo koje vreme i na bilo kom mjestu biti devijantan? Može li on da škodi i odvede u patologiju štetnu za druge?
Ukoliko čoveka shvatimo kao biće žudnji, strasti, nižih nagona i maštarija, potrebno je razmisliti i preispitati koliko je on slobodan da ih realizuje u civilizovanom svijetu. Bez sumnje u mitsko doba žudnja se manifestovala u raznim oblicima i bila je opravdana, ali postoji ogromna razlika u mitskom i stvarnom vremenu. Ovde već dolazimo do pitanja devijacije i deformisanja pojma eros i mogli bismo slobodno reći da eros teoretski nikad nije devijantan. Ali, eros i nasilje su često bliski pojmovi. I neke erotske maštarije, kao npr. pedofilija, koja je, bez sumnje, glavna tema Nabokovljevog romana, ukoliko se realizuju su opasne. Međutim, ukoliko ostaju unutar samog čovekovog bića kao neizražene težnje, one su bezbedne i uljuljkane u maštariju koja ne šteti nikome. ^^Lolita, svetlosti mog života, ognju mojih prepona. Moj greše, dušo moja. Lo- lli- ta: vrh jezika klizi u tri kroka niz nepce da, na tri, kucne o zube. Lo. Lii. Ta. Ovim rečenicama počinje Nabokovljev roman, samim ovim činom, autor nas odmah upoznaje sa glavnom junakinjom, ili bolje rečeno više pojmom Lolite, koji će se kasnije razvijati. Međutim radnja romana ne počinje stupanjem glavne junakinje na scenu, već sa ispovešću Hamberta Hamberta o svom detinjstvu, ispovešću koja graniči sa psihoanalizom. Junak nas obaveštava o činjenici da je Lolita imala svoju prethodnicu, koja je utabala put za njeno kasnije pojavljivanje. Lik devojčice Anabel je dijametralno različit u odnosu na Lolitu, ona je ono što ćemo ovdje označiti tipom ledene djevice. Ovde počinje udes erosa u ovom romanu, gde svi postaju žrtve vlastite žudnje. Anabela je građena po uzoru na Poovu Anabel Lee i nije slučajno što Nabokov uzima Poa kao uzora po kome će graditi lik.
Ukoliko pratimo strukturu i formiranje čitavog romana, koji je pun post-moder-nističkih igrarija, do pozivanja na razne citate, veoma je jasno da pisac odabira Poa i zbog njegove biografije. Moramo, u ovom slučaju, imati na umu obrazovanost Vladimira Nabokova, koji je bio univerzitetski profesor i svakako je znao za šokantan brak Edgara Allan Poa sa svojom trinaestogodišnjom sestričnom Virginijom, čak je interesantna simbolika njenog imena. I sam junak romana aludira jasno na Poa, njegovo ime je Hambert Hambert, jer shvatajući sličnost sa pjesmom, on šale radi u jednom momentu ispred svog imena ubacuje ime Edgar. Ovo zasigurno nije slučajnost koju je pisac nasumice ubacio, već je priča koja savršeno korespondira sa njegovom. Gradeći lik, atmosferu i priču o Anabel, imamo divan primer komuniciranja moderne književnosti sa tradicijom, međutim, razlike postoje. Kod Poa Anabel Lee je idealna mrtva draga, kod Nabokova je jedna neispunjena žudnja. —Pisac sjajno imitira pesmu u svom romanesknom izdanju, od ambijenta, koji je more i liči na bajkoliki predeo iz pesme. Naravno narativna forma daje mnogo više prostora detaljnijem opisu nego što može jezgrovitost pesme, preko motiva device, njenih rođaka, do smrti. Anabel je jedino čisto u Ham-bertovom životu, eros koji je zdrav, ali neispunjen. Upravo je ovo podstrekač čitave radnje romana, neispunjena žudnja jednog pubescenta koja kasnije obilježava čitav njegovu sudbinu i postojanje. Iz ispovesti glavnog junaka vidimo da se radi o idealizaciji drage i konstatnim traganjem za njenim likom, koji će ga kasnije dovesti do propasti u liku Lolite. Ono što posebno daje pečat priči sa Anabel jeste njena smrt, preplitanje erosa i thanatosa, što predstavlja osujećenje jedne žudnje, koja naknadno motiviše priču. Ali, taj gaj mimoza - magiičasti sjaj zvezda, br—denje, plamen, medna rosa i bol ostali su u meni, a ta devojčica sa svojim primorskim udovima i vatrenim jezikom opsedala me je sve od tada - dok najzad dvadeset četiri godine kasnje, nisam razbio njene čini otelovivšii je u drugoj.
Ovom rečenicom započinje preobrtanje erosa u drugom smjeru, od duha idealizacije voljene okreće se u krajnost, demonskom nimfijstvu, od apolonijskog ka dionizijskom. Sam junak romana od onog koji idealizuje postaje nimfolept, tj. ludak koji je sišao sa uma, jer ga je otela nimfa. Hambertova opsesija sa nimficama, kako ih on naziva, nije počela sa Lolitom, u njoj je tek našla svoj savršeni oblik. Nimfijstvo počinje upravo sa Anabel, jer, sad već odrastao, Hambert je izvršio transformaciju i analizu njenog lika u ono demonsko koje opseda. To je eros kog se on nikad ne oslobađa, po ulicama raznih gradova traži, iako već odrastao čovjek, lik malene Anabel, koji je i dalje idealan i nedodirljiv, ali ga je potrebno oživeti u drugome. Ledena devica je i dalje idealna, ali pametan Hambert je spušta na nivo čulnog i to je jedino sa čim se on može utešiti u ovom svijetu. Sa fizičkim likom koji podsjeća na nju, utehu traži u Anabelinim sestrama, nimfama. Vidimo da je ovdje došlo do transgresije, od normalnog ka onom abnor-malnom. Ali eros uvijek sa sobom nosi nerazumnost, što najbolje objašnjava Erazmo u Pohvali Ludosti. Ljubav je u svom korenu subverzivna, jer ukida svet logike i diskontinuitet između sveta i bića, ona je uvijek raskid sa svetom prakse. Ona ima tu moć da ukida normalan poredak stvari, što se upravo dešava u ovom romanu, mada je kod Hamberta, u njegovom biću, ovaj poredak odavno narušen. Ukoliko obratimo pozornost na njegov cinizam u prvom dijelu romana i mizoginiju koju on nosi i ne krije sa liričnošću duha koji graniči sa patetikom kad upoznaje Dolores Hejz, opazićemo onu transgresiju od želje koja se krila do njene mogućnosti da se ispuni.
Sa Lolitom dolazi do materijalizacije želje i ideje nimfete. Ovde je potrebno objasniti pojam nimfete. Riječ nimfeta je francuski deminutiv riječi nimfa, njeno mjesto je izvan grada i kulture, u prirodi, a može da označava i mladu ženu prije udaje. Ovako Svetlana Slapšak u svom radu Maloletnica definiše reč nimfeta, dok Erika Jong smatra da je to kovanica ovog romana, kao i nimfijstvo. Potrebno je ovdje napraviti razliku između riječi nimfeta i nimfomanka - drugi pojam označava polno nezasitnu ženu, a nimfeta je djevojčica koja realizuje svoje polne žudnje. Ukoliko imagološki posmatramo ovaj roman, jedna od interesantnih stvari je činjenica da je naša nimfeta Amerikanka i mogli bismo to opravdati sa mnogo razloga ukoliko bismo išli u piščevu biografiju. Nabokov je mrzio Ameriku i uopšte njenu kulturu, kao što je i engleski jezik smatrao drugoklasnim, ali pitanje je zašto je mjesto glavne junakinje pripala upravo Amerikanki. Zašto sve ono šta je zdravo u Ham-bertovom životu, kao npr. njegova rivijerska ljubav, pripada Evropi, a dekadentno i raspadajuće Americi u obliku Lolite, zašto jedna Ruskinja ili Francuskinja nije imala tu čast? Nimfeta treba da bude razigrana, žovijalna, ne mnogo obrazovana, prije svega treba da bude koketa, a ukoliko bismo imali jednu dobro odgojenu i obrazovanu Lolitu, što Evropljanke obično jesu, bez obzira na koji blok se misli, roman ne bi funkcionisao. Kod Anabel imamo dozu profinjenosti, kod Lolite ne - ona je nekulturna, neobrađena i to sam Hambert primjećuje. Kroz ovaj roman Nabokov se ruga Americi i njenoj instant kulturi.
Naslov romana, tj. nadimak glavne junakinje je također dobro smišljen potez Vladimira Nabokova, riječ "lolita" potiče iz italijanskog jezika i znači, u bukvalnom prijevodu, nova, ali je i oznaka za malodobnicu koja živi životom djevojke starijih godišta. U svom radu Maloletnica Svetlana Slapšak definiše Lolitu kao ambivalentnu pojavu žene-deteta, tj. devojčica koje nemaju problema sa definisanjem i realizacijom svojih želja. Lolita je u današnje doba postala pojam, čak i brend, devojčica koje svoje seksualne porive usmjeravaju ka starijim muškarcima. Ovde na delu imamo eruptivno razvijanje čulnosti, njen eros je slobodan. Mogli bismo reći: savršen primjer obezglavljenog erosa, koji ne racionalizuje svoje postupke, već samo djeluje. Lolita je ta koja pokreće priču ovog romana, ona je ta koja oslobađanjem svoje čulnosti dozvoljava da se manifestuju Hambertove želje. On je bio u stanju da svoju žudnju kontroliše, da ona ostane u oblasti mašte i nerealizovana. Ali njegova žudnja je imala oblik pitanja, koje nikada nije bilo verbalizovano i upravo Lolitin poljubac je bio odgovor i dopuštenje da se eros realizuje. Hambert i nakon ovog, nazovimo ga, dopuštenja ustraje u tome da očuva nevinost djevojčice, međutim, Lolita je inicijator čak i stupanju u seksualne odnose. Svakako da je Svetlana Slapšak u pravu kad govori o Loliti kao fenomenu žene-djeteta, ali bolja formulacija bi bila da je ona dijete koje se igra žene, ispitujući svoju seksualnost. Ona je nagonska, sve je za nju igra, od koketerije do samog seksualnog čina. Intriga oko Lolite nastaje u tome da ona nije u potpunosti lišena svesti da je ono šta radi sa starijim muškarcem nazovimo pogrešno. Bukvane jedan-reče, milo mu se osmehujući. -Ti, gnusni stvore. Bila sam svezi cvetak od devojke i pogledaj šta si mi uradio. Trebalo bi da pozovem poiccju i kažem da si me silovao. Oh, ti, gadni, gadni starče. Za Lolitu je sve igra i ispitivanje granica koliko može da izludi sa svojom seksualnošću čoveka, a ne shvata pravu prirodu erosa, koji ima anđeosku i demonsku stranu. Ona traži izazov, jer vidimo da u letnjem kampu ona ima odnose sa Čarlijem, ali sve to za nju ipak nije dovoljno, ona svoju moć mora da ostvari na nekome ko je po definiciji zreo i teško dohvatljiv. U toj kobnoj igri koju započinje mala Lilit svi na kraju stradaju. Lolita ima moć, a to je njeno telo i ona je toga svjesna, u prilikama kad je potrebno ona to mudro iskoristi.
Iz jedne tačke mi bismo Lolitu mogli gledati kao žrtvu u ovom romanu, postaviti tezu da je ona dete koja je uhvaćena u klopku i to je jedan od načina na koji može da se tumači ovaj roman. Glavni problem je što u ovom delu nemamo njenu perspektivu, sve što o Loliti možemo saznati dolazi iz Hambertovih usta ili iz muške perspektive. A on se stavlja u poziciju ulovljenog, žrtve i omađijanog, sa savršenom kićenom retorikom, dok se obraća porotnicima. Također, od njega saznajemo i za Lolitino jecanje u mraku, ali na to se ne obraća pažnja, čak čitaocu može i da promakne koliko se nalazi u zapećku Hambertove tužne ispovesti. Ona je objektizovana Hambertova žudnja koja, kad se počela realizovati, ništa nije bilo važno da se ona iskoristi i do kraja ostvari, uprkos zaprekama i opasnostima.
Ovaj roman je roman jedne opsesije, koja je savršeno utelovljena u glavnom junaku, starijem Evropljaninu, intelektualcu, ciniku, koji živi u jednoj opasnosti - da postane žrtva svoje opsesije. Hambert je dvostruko zaljubljen, prvo u jedno doba, doba pubescencije, zatim u Lolitu. Prije nego što upoznaje Lolitu, on ima savršen intelektualni oklop cinika, ali i tada su nimfete bile u mogućnosti da ga dovedu do grozničavog ludila, koje je izazivala pohota za njima. Hambert je svakako savršen naučnik - kroz čitav roman on iskazuje svoja zapažanja šta je nimfeta, kako izgleda, ponaša se, daje uputstva kako je prepoznati i razlikovati od zrelije djevojčice. Najbolji primjer imamo u sceni sa mladom prostitutkom Monik, za koju sam Hambert kaže da ju je mogao vidjeti pre tri godine kako ide iz škole. On nam daje njen detaljan opis i obrazloženje zašto je ona nimfica, od širine kukova, njene kose, trepavica do onoga šta je dečije u njoj. Želja za novim čarapama, način na koji izgovara reči svojim djetinjim usnama, ali uskoro on prekida odnose sa njom. U jednom momentu Hambert vidi grimasu na njenom licu, zbog dužnosti koju mora da obavi: …stravičnu grimasu stisnute zube nežnosti što je iskrivila moja usta - dužnosti svesna maaa Monik…. Međutim, on ne prekida odnose sa njom zbog ovog prizora, već zbog nečeg posve drugog. On počinje u njoj primećivati obrise žene, njena mladost u njegovoj percepciji je nestala i počela se pretvarati u zrelost žene. Bojao se da će se kasnije razočarati ukoliko nastavi odnose sa njom, žena u njoj će se sve više objavljivati u rastu, starenju, što za njega predstavlja opasnost jer bi moglo uništiti njegovu fantaziju i dovesti u dosadno razočarenje. Iz ovih scena vidimo zaljubljenost u doba, ono šta je Erika Jong dobro primetila i nazvala hronofobijom. Hambert Hambert voli nešto što po definiciji ne može da traje. To pubertetsko stanje koje naziva nimfijstvom traje u najboljem slučaju od 9 do 13, prolazne četiri godine, a često i manje. Medeno nijansirana ramena, pupojaste dojke, braonkasti miris tinejdžerke - nimfete - sve je to osuđeno da nestane kada postane žena, što Hambert prezire, svaki deiić, isto onoliko koliko obožava nimfijstvo. Hambertova dilema veoma ističe dilemu svih opsjednutih ljubavnika. Osuđen je da nikad ne poseduje ono što voli. To se ne može posedovati, jer ga vreme čupa od njega čak u trenutku kad on to poseduje.
Samim tim je obrađen pojam vremena u ovom delu, ali pitanje opsesije i dalje ostaje otvoreno. Čovjek koji ima opsesiju prema nekome ili nečemu, neminovno odlazi u krajnost ili degenerisanost. Antički model mere i harmonije u današnje doba nema svoju praktičnu primenu i više je mitskog oblika, Hambert je žrtva vlastite opsesije i gladi za njenim ostvarenjem.
Njegova opsesija vlastitim erosom ga stavlja u ulogu predatora, on ima objekat o kom mora da zna sve, da bi mogao da se domogne svog plena. Njegov dolazak u Remsdejl je motivisan samo tim što zna da će odsesti kod čoveka koji ima kćer koju će on moći učiti francuskom jeziku i maziti na hambertovskom, kako sam kaže. Ali, književna sudbina junaka ga odvodi do demonolike Lolite, koja se nečim izdvaja od svih nimfeta u njegovom životu. Veoma je teško razlučiti je li u ovom romanu u pitanju prava ljubav prema tom devojčurku ili samo apsolutno ostvarivanje jedne fantazije. Monik i mnoge druge su bile nimfete, ali nijedna nije bila tako magična i opsesivna kao mala Amerikanka. Njenom pojavom mi imamo pred sobom tragično zaljubljenog ljubavnika koji ne suspreže ni pred čim da se iluzija ljubavi održi. Strast koja je toliko jaka u biću da dovodi do mentalne poremećenosti, duh koji je rastrojen i nemiran, paranoičan, eros koji pokazuje svoju prirodu u rastrzanosti. Lolita je važna u Hambertovom životu, zato što je ona povratak u njegovu rivijersku ljubav, priča koja je Anabelinom smrću zaustavljena, ali nastavljena kroz Lolitu, jer on kaže: Bilo je to isto dete - ista krhka ramena boje meda, ista svilasta gipka gola leđa, ista kestenjasta kosa. Tufnasta crna marama vezana oko grudi skrivala je od mojih ostarelih majmunskih očiju, ali ne i od pogleda mladog sećanja, mladalačke dojke koje sam milovao jednog neumrlog dana. Hronofobija je i dalje aktuelna, ali kroz roman će se pretvoriti u nešto posve drugo i realnije. Zanimljivo je kao komentar, Nabokovljeva kritika upućena Dostojevskom, a verovatno ni sam ne primećujući kako preuzima njegov model. Konkretno, kroz lik Svidrigajlova iz Zločina i kazne. Hambert je romantizovana verzija Svidrigajlova koji u sebi nosi dozu okrutnosti, a Hambert je uvijen u lepu i poetičnu retoriku, koje je Svidrigajlov kod Dostojevskog lišen. Nabokov stupa u odbranu svog junaka, što Dostojevski ne radi, on prikazuje izopačenost bez vela zaštitničkih riječi. Hambertova opsesija ga dovodi do uloge predatora, zločinca. U jednom momentu junak sam kaže da je to život posvećen jednom zločinu i naravno to je jedan od mogućih vidova ovog romana. Ali ovo je više roman o jednoj ranjenoj mladosti i lovcu koji biva ulovljen od strane svoga plijena. Hambert ipak čini zločinačka djela, otima Lolitu, preti joj sa svršenim shvatanjem dječije psihologije. Ukoliko ikome kaže za njihove bludne radnje, ona će ostati bez svega šta voli, lepe odeće, slatkiša, časopisa i završiće u jednom od sirotišta. Konačno, da vidimo šta se zbiva ako se ti, maloletnica, optužena da si u pristojnom hotelu narušila moral odrasle osobe, šta se zbiva ako se požališ policiji da sam te oteo i silovao? Uzmimo da tipoveruju. Maloletno žensko lice koje osobi starijoj od dvadeset jedne godine dopusti da ga telesno pozna, upliće svoju žrtvu u zakonski definisano silovanje ili sodo miju drugog stepena, u zavisnosti od stava, a najviša kazna iznosi devet godina. I tako ja odaazim u zatvor. U redu. Ja odaazim u zatvor. Ali šta biva s tobom, mojim siročetom? Pa, ti si srećnja. Postaješ štićenica Sekretarijata za socijalno staranje - što, bojim se, malo sumorno zvuči Fina stroga čuvarka tipa gospođice Felen, ali kruća i nesklona piću, oduzeće ti ruž za usne i elegantne haljine. Nema više skitaranja! Ne znam jesi li čula za zakone koji se odnose na zavisnu, zanemarenu, nepopravljivu i prestupnu decu. Dok ja stojim stežući rešetke, tebi, srećnom zanemarenom detetu, biće ponuđen izbor različitih boravišta, više manje istih: škola za prevas-pitavanje, popra vilište, dom za maloletne prestupnike ili jedan od onih divnih vaspitnih zavoda za devojčice gde se plete, i pevaju se psalmi, a u nedelju su na jelovniku užegle palačinke. Ovo je klasičan primer ucene, čak i žudnje za gospodarenjem. Njegova opsesija postaje opasnost za njega i za druge i tu počinje kobnost za sve junake romana. Hambert želi da Lolitu ima u svakom smislu, želi ravnopravnost u ljubavi, ali to mu stalno izmiče. Ovde imamo kontroverzu, Hambert voli Lolitino devojaštvo i nju kao nimfetu, ali traži od nje da se ponaša kao odrasla žena. Hoće da je izdigne na vlastiti visoki intelektualni nivo, jer kroz čitav roman vidimo njega u pokušaju da je nauči i privoli čitanju, naglašava važnost njenog obrazovanja, čitave strane su posvećene njenom igranju tenisa. Želi kombinaciju deteta i žene, umnost žene, a frivolnost i koketeriju nimfete. Još jedan aspekat je interesantan, a to je da Hambert želi da od Lolite načini Evropljanku: Podizala je loptu - evropski način, nogom i reketom, što je bila jedna od malo lepih stvari kojima sam je naučio - i osmehnula se - meni se osmehnula! Lolita i dalje kod junaka ostaje u oblasti estetske ideje - ona ne može, niti će ikada postati, ono što on hoće da ona bude, savršena nimfeta. Ipak objekat maštarija je uz njega i on se toga neće odreći, štaviše učiniće sve da ga zadrži uz sebe i čak počinje da obožava sva nesavršenstva u ime opsesije nimfijstva.
Ukoliko posmatramo junaka na početku romana, kao jednog ciničnog, dekadentnog Evropejca sa svojim estetskim, gordim i uzvišenim merilima, u drugoj polovini romana vidimo rastakanje jednog modela duha. U drugoj polovini on je odbacio svu gordost i spustio se na nivo ojađenog ljubavnika koji čini sve u robovanju ljubavi. Hambert postaje raspolućen, na njihovoj drumskoj odiseji on se sakriva, boji i čuva svoju nedozvoljenu ljubav. Bori se za Lolitinu naklonost, ali bori se da ih niko ne otkrije, pokušava da načini savršenu mimikriju. Bolesna igra oca i ljubavnika ga iscrpljuje i umara, najbolji primer je odlazak u Birdsli, gdje u očima javnosti on igra ulogu brižnog oca. Sve u tom momentu poprima atmosferu fobičnosti, straha od otkrivanja, prikazano u sceni kada ga pozivaju u ravnateljičinu kancelariju, do straha od Lolitnog bijega. Ipak, on i dalje ostaje u šaci svoje opsesije, vidi opasnost svugde, koja graniči sa paranojom, ali njegove fantazije moraju biti ispunjene. U jednoj od ovih, moja Lolita je čitala poglavlje o dijalogu Bejkerove Tehnike drame i sve je bilo veoma tiho, a tu se naaazila i druga djevojčica s vrlo golim, porculanski belim vratom i čudesnom platinastom kosom, koja je sedela napred, takođe čitajući potpuno van sveta, i beskrajno je uvijala meku kovrdžu oko prsta, a ja sam seo pored Doli, tik iza tog vrata i kose, pa sam raskopčao kaput i za šezdeset pet centa, uz dozvolu da sudeluje u školskom komadu postigao da Doli stavi ispod klupe svoju masti/javu, kredastu ruku crvenih zglavaka. Oh, nema sumnje, bilo je to glupo i nepromišljeno s moje strane, ali posle mučenja kojem sam podvrgnut naprosto sam morao da iskoristim kombinaciju za koju sam znao da se nikad neće ponovili —Kraj romana obeležen je dvostrukim pokajanjem, ubistvom i sa ispovešću kroz književnost. Od momenta kad Hambert sazna da je onaj koji je ukrao njegovu malu vilu u Elphinstoneu (što u prevodu znači okamenjena vila) Kvilti, ima samo jednu misao, a to je kako ga ubiti. Sam čin ubistva je bio veoma proračunat, Hambert se vratio u Remsdejl i ponašao se obično, odgovarao na pitanja građana o Loliti, otišao kod zubara, saznao gdje Kvilti živi i tu počinje čin okajavanja. Čak je i priroda bila ogledalo njegovog stanja - na putu do palate prati ga kiša, ali kad stiže do cilja vidi se sunce, što je veoma simbolično. Kad Hambert vidi svog neprijatelja počinje groteska - Lolitu je oteo feminiziran, impotentan dramski pisac, seksualni perverznjak. Za glavnog junaka ovdje počinje katarza, on ne može da vrati ono što je izgubio, ali može da ubije onog koji mu je oduzeo svetlost njegovog života. Prije nego što ga ubija Hambert čita Kviltiju pjesmu kojom ga optužuje za šta je sve kriv:
Zato što si iskoritsio grešnika Zato što si iskoristio Zato što si
Zato što si ulučio priliku da iskoristiš moju nepriliku….
… kad sam adamovski nag
Stajao pred federalnom policijom i svim njenim
žežućim
Zvezdama
…zato što si iskoristio greh
Kad onemoćao od mitarenja vlažan i ranjiv bejah
nadajuć' se najboljem
sanjajuć' o braku u državi planinskoj
jest, čak o okotu Lolita….
Zato što si iskoristi moju unutarnju Suštinsku nevinost Zato što si me prevarom
Zato što si me prevarom lišio mog iskupljenja
Zato što sije uzeo
U uzrastu kad dečacima
Mali konstruktor se diže
Malu paperjastu devojčicu što još makove nosi Još kokice jede u šarenom sutonu Gde tavni Indijanci padaju za platu Zato što sije ukrao
Od njenog zaštitnika dostojanstvenog i bledog
Pljunuvši mu u oko napušteno
Poderavši mu togu žutu i u zoru
Ostavivši krm kada se valja u svom novom jadu
Strahote ljuba vi i ljubičica
Kajanja očaja dok si ti
Luckastu lutku rastavio
I glavu joj bacio
Zbog svega što učinio si
Zbog svega što učinio nisam
Umreti moraš.
Ova pesma otvara mnoga pitanja - koga on u stvari ubija, sebe ili Kviltija, onoga koji mu je iskoristio njegovu suštinsku nevinost, Anabelu, onog koji ga je lišio iskupljenja, onog koji mu je ukrao život sa Lolitom… Hambert Hambert i Kvilti su dvojnici, njihov eros i ludilo su slični. Kroz Kviltijevo ubistvo on okajava sebe, sebe ne može da ubije, jer mu je pisac priredio jedno mnogo važnije i veće okajanje. Kontroverze ovog romana ne nestaju u nekom skladnom rešenju, gore navedena pesma predstavlja osujećenje želje za ostvarivanje jednog erosa kojeg je nemoguće ostvariti, do pokajanja zbog spoznaje da je taj eros uništio jednu mladost. Ubistvo Hambertu ne donosi olakšanje, jer na njemu leži jedan mnogo veći greh. Spoznaja dolazi u momentu kad on nakon ubistva u daljini čuje graju djece u Remsdejlu: Stajao sam, sa svog visokog obronka slušajući to milozvučno treperenje, te proplamsaje odeljenih uzvika, s nekom vrstom sramežljivog mrmora u pozadini, i onda mi se otkri da ono što je beznadežno čemerno nije odsustvo Lolite, tu uz mene, već odsustvo njenog glasa iz tog sklada. Spoznaja da je kriv za jedno ukradeno vrijeme, za jedan život koji je prerano gurnut u svet, zbog vlastitog erosa koji je počivao na nasilju. Međutim, njegova spoznaja nije crno-bijela, uloge žrtve i nasilnika su ukinute.
Ovakve ljubavi u životu ne mogu da opstanu, jer završavaju smrću, zato posljednja rečenica romana glasi: Razmišljam o prabizonima i anđelima, o tajni trajnih pigmenata, proročkim sonetima, utočištu umetnosti. I ovo je jedina besmrtnost koju ti i ja možemo deliti Lolito moja. Ovo je Hambertovo najveće pokajanje, iskrena ispovest o svemu šta je radio, koliko je volio i šta je spoznao. Sve na ovom svijetu osuđeno je na smrt, ali umetnost je velika majka besmrtnosti. Samo u njoj ovakav eros, ljubav može da se očuva, živi i ostvari. Ona je ta koja može da podnese dramu iracionalnog i racionalnog, eros koji je nezavisan od čovekovih unutarnjih principa i ishoda koji on može da proizvede. Umetnost je jedini život koje ovakve ljubavi mogu da imaju. —Na kraju svi junaci umiru, Lolita pri porođaju što je veoma simbolično, thanatos koji ubija mogućnost novog života. Hambert umire u zatvoru nekoliko dana pred suđenje. I sve liči kao da je ovo priča o thanatosu koji je obučen u eros. Strasti svih junaka su postale njihova kob. Nabokov je pisac koji se bavio ljudskim strastima koje su intrigantne. Njegovi biografi i psihoanalitičari smatraju da je ideje crpio iz vlastitog života. Proslavio se romanima Ada, Bleda vatra i drugima, koji, kao i Lolita, ispituju ljudske strasti i fobije koje se bore u ljudskom duhu. Ali Lolita mu je donela popularnost, naravno, zbog transparentnosti teme, ali i zbog obuhvatanja čoveka u njegovom totalitetu. Razrivenost, raskol zbog zabludelog erosa, ali eros je magija i zagonetka koja leži u čoveku i kakav god da jer protiv njega se ne može, jer to znači ići protiv vlastitog bića. I to je istina Lolite.
ex-nihilo
Danijela Vukašinović je komparativista književnosti

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License