Eros I Tanatos U Prozi Aleksandra Tisme

Kristina Lapajne

Eros i tanatos u prozi Aleksandra Tišme

Ako bismo celokupno srpsko prozno stvaralaštvo podelili na dve najuticajnije pripovedne struje, jednu andrićevsku, sklonu racionalnijem, objektivnijem pisanju, a drugu moderniju, subjektivniju crtu pri-povedanja, koju predstavlja Crnjanski, jasno je da je od samog stupanja u literaturu, Tišma prihvatio, kao uzor i sredstvo oblikovanja svog izraza, ovu prvu. Sledeći realistički obrazac, oslobođen one kultivisane mitske narativne matrice, kakvu imamo kod Andrića, Tišma je pisao na način jednostavan i razumljiv, o temama koje su ga opsedale i koje su veoma jasno zadate i definisane već na prvim stranicama njegovih pripovedaka. Oprobavši se u mnogobrojnim književ-nim oblicima, počevši od pesme, preko kratke pri-povetke esejiziranog tipa, pa sve do duže epske forme, odnosno romana, kod Tišme se izdvajaju teme i junaci, izričito vezani za rat, sudbinu Jevreja u II svetskom ratu, kao i one koje pripadaju periodu mira, svakodnevnog života, ali su, takođe, ispunjene ne-mirom i sitnim borbama, koje se neprekidno vode na unutrašnjim poligonima psihe njegovih junaka. Ono što objedinjuje celokupan opus ovog pisca jeste nemogućnost junaka da ostvare ličnu sreću, a kod gotovo svih junaka pronalazimo niti melanholije, duboke tuge za nečim, njima nedodirljivim, neu-hvatljivim, a toliko ljudskim i pristupačnim.
Aleksandar Tišma je jedan od savremenih srpskih pripovedača iz čijeg pera je proizašao možda najveći broj kontraverznih likova. To podrazumeva njihovo odstupanje od društveno prihvaćene norme, iščašenost u pogledu delovanja i mišljenja. Tipologija Tišminih junaka ukazuje na neharmonične odnose, na duboki, nepremostivi raskol zbog koga ostaju usamljeni i nesrećni. Tišma je posmatrač koji bodlerovski gradi svoju estetiku, tragajući za izvorima svoje umetnosti na ulicama, među polusvetom, prostitutkama, sivim i prljavim predgrađima, a njegov doživljaj sveta, opte-rećen mučnom prošlošću, pogleda uperenog u ne-izvesnu budućnost, proističe iz hladnog, usamljenog i tragičnog trenutka.
Ako je Bodler bio ukleti pesnik, kod Tišme sreće-mo čitav katalog ukletih likova. Dok je pesnikova zbirka bila osuđena zbog vređanja javnog morala, Tišmina proza ostaje u senci novog duha vremena, koje od svega što je krajem devetnaestog stoleća iza-zivalo začudnost, odbacivanje, zabranu, stvara uobi-čajenu, pomirenu sliku stvarnosti, te pojedina ostva- renja ovog pisca, ostaju nepravedno zaboravljena ili odbačena od književnokritičke publike. Ono što je nekad izazivalo skandal i vređalo javni moral, u savremenom svetu ne izaziva nikakvu senzaciju.
Tišma, čini se, nije mnogo brinuo o konačnom sudu i oceni svoga rada u književnokritičkim krugovima, a da mu je sud običnih čitalaca bio važan, nazire se u onome što je iskazao u tekstu Knjige koje to ne mogu postati1 , povodom čitanja jednog roman, loše ocenjenog od strane književne kritike.2 Tišma staje u odbranu lake, zabavne literature i autora bez velike spisateljske veštine, jer smatra da se čitalačka publika mora vaspitavati tako što će se čitalačke navike postepeno razvijati, od nižeg ka višem, ne rizikujući insistiranjem na književnoj vrednosti, mogućnost otpora ili okretanje stranoj zabavnoj literaturi. Upravo ta potreba za angažmanom je pisca okrenula ka realističkom obrascu i stilu koji je razumljiv, svima lako shvatljiv, pa opet, Tišma je, za razliku od pisca diletanta, neko ko je imao bogato književno iskustvo i veliki rad na literarnom polju, stoga, ono što je pro-izašlo iz njegovog pera itekako ima dubinu i sim-boliku, o čemu god da je pisao. U predstavljanju svog malog grada i društvenih mikrocelina unutar njega, stvorio je karakterističnog antijunaka. U prvom tekstu knjige Pre mita, oglasio se Tišma povodom članka zagrebačkog pisca Novaka Simića, u kome su kriti-kovani pisci mlađe generacije, kao eksponenti idea-lističke, antihumanističke literature, navodeći primer romana, koji u centar zbivanja stavlja ustaškog satanika. Tišma smatra da zlo, u današnjem vremenu nagomilano, može pročistiti samo dugotrajnim katarzama, za koje je umetnost prevashodan teren, a umetnik, sposoban da u sebi oživi i motiviše zlo, prevashodan je posrednik.3

Upravo iz tog razloga Tišmi je bio potreban antijunak kako bi posle ratne strahote dobio iscelenje putem literature. Slavko Gordić ističe, u svojoj ese-jističkoj zbirci Obrazac i čin, da su Tišmini junaci upadljivo prosečni ljudi koje tek istorija, upletena u njihove sudbine, čini izuzetnim, neobičnim, a rat nameće prinudne seobe, prinudna prijateljstva, pri-nudna opredeljenja, prisilne ljubavi i prisilne smrti. Pisac ih najčešće sagledava u kolopletu strasti i nasilja, ljubavi i smrti, a žrtve i nasilnici, krivica i nasilje, kao tipične oznake ljudske vrste, neprekidno su privlačile pisca.
Mihajlo Pantić svrstava Tišmu, pored Kiša i Pekića, u najznačajnije srpske prozne pisce razdoblja visokog modernizma, u kojem se ustanovljava načelo antropološkog pesimizma i najavljuje smrt ljudskog u čoveku.4 Iako narativna, dinamičnom upotrebom oblikovnih sredstava moderne proze, kao što su dnevnik, pismo, biografija, dokumenti, autobiografski ili pseudoautobiografski iskazi, ova proza se u iz-vesnoj meri distancira od književnog predmeta i na taj način biva osvežena talasom savremene naracije, pa iako najčešće svrstavana u realističku ili psihološko-realističku prozu, nalazi opravdanje za ovaj Pantićev stav. Najveću raznolikost u sadržinskom smislu, na-lazimo u Tišminim pripovetkama5 . One otkrivaju najveći piščev talenat, a to je mogućnost varijacije u žanrovskom ali i stilsko-jezičkom pogledu. Nit nje-govog pripovedanja se kreće od pripovedaka tipično poetskog prizvuka, preko naturalističkih prikaza, nagoveštaja simbolističkih situacija, psihologiziranja likova i njihovog doživljaja istorije ili neposredne stvarnosti, do najintimnijih i najdubljih projekcija stvarnosti i emotivnog života uvek dobro odabranih protagonista književnog teksta. Antropološki pesi-mizam i dehumanizacija se najjasnije ogledaju u interakciji pojedinca i zajednice kojoj pripada i još jasnije u međuodnosu dva junaka. Pet zbirki pripo-vedne proze Aleksandra Tišme, bave se najćešće savremenim trenutkom, dok su romani više okupirani ratnom tematikom, stradanjem i prošlim vremenom6 . Pripovedna proza ovog pisca nam pruža celovitiji pogled i detaljniji pristup unutrašnjem životu junaka dok roman beleži šire razmere ljudskih odnosa, uokvi-renih istorijskom ravni. Ono što nalazimo kao jedin-stvenu nit i u pripovednoj i u romanesknoj prozi jeste opsesivno insistiranje autora na jedinstvu ljubavi i nagonskog, čulnog, sa nasilnim, zločinačkim i uništiteljskim. Tišma je bio sklon shvatanju da je erotski život alfa i omega, a sve što je izvan toga - politička, ratnička i ekonomska sfera - predstavlja samo okvir. Tišma je u erotskom životu video suštinu ali i svojevrstan mehanizam bekstva i odbrane.7
Kao što je već navedeno, svi Tišmini junaci su nesrećni i zaustavljeni u trenutku nezadovoljstva ili nemoći, samim tim i odnos prema ženi kod ovog autora ne može biti pozitivan. To „drugo biće“ je često, u prozi ovog autora, posrnulo. On poseže za junakinjama sa dna, uličarkama, profesionalnim prodavačicama ljubavi, koje moraju trenutke zaborava i bekstva pružiti svakome i svakome su podređene. Sagledavanje žene kao pukog objekta, najčešće je i dovodi u poziciju onoga nad kime se sprovodi nasilje, u poziciju žrtve. Na osnovu semantike ljubavi pisac je na najjednostavniji način dočarao opštu dehuma-nizaciju, jer zlo koje se nagomilalo ne dozvoljava ljubav, već samo nagon i animalnu strast. Ne samo u kontekstu fašističke okupacije, već kao trajna ljudska konstanta, eros se pojavljuje u tesnom kolopletu nasilja i smrti. Počevši od pripovedaka, preko romana, u daljem radu propitivaće se odnos muških i ženskih likova, koji u Tišminoj prozi neprekidno plešu na tankoj liniji između ljubavi i smrti.

Ovaj tekst je uvod u diplomski-master rad
Kristine Lapajne

Aleksandar Tišma (1924-2003)

1 Tekst iz 1956. godine, objavljen u knjizi eseja Pre mita
2 “(…) Hoću da kažem da je za našu književnost, za njen rast i razvoj šteta ako se ne objavi knjiga u kojoj ima podataka o našem, domaćem životu, u kojoj je opisan, fiksiran, poneki lik ili ambijent koji kod nas dosad nije obrađivan ili bar ne u tom vidu. A sem toga, kao što sam već rekao, roman koji sam čitao je interesantan. Verujem da bi on to bio još mnogo više za takozvanog prosečnog (za postupke u literaturi nezainteresovanog) čitaoca, za domaćicu, za penzionera, za čitav jedan svet malog grada i male sredine u velikom gradu, koji bi u toj knjizi našao mnogo svoga. Možda više nego u književno dobro pisanim stvarima; možda baš zato što se ovde sve pruža tako naivno, bez predumišljaja, prosto ispričano.” (Tišma 1989:10)
3 “Ocrtati zlo, dati njegov umetnički izraz, to znači isto-vremeno razobličiti ga, jer istinit odraz, a svaki umetnički rad takav mora da bude, po samom svom svojstvu umetničkoga može zlo samo da razobliči. Gušiti zlo ćutanjem, ili crnobelim deklaracijama - što je isto- znači zataškavati ga, dozvoliti mu da latentno traje, ubija, i čeka trenutak mraka kada bi moglo da se nametne.”
Tišma1989:1)
4 Pantić, Mihajlo: „Tišmine poetičke eksplikacije“ u zborniku sa naučnog skupa posvećenog A. Tišmi: Povratak miru Aleksandra Tišme, 2005.god
5 Krivice(1961); Nasilje(1965); Mrtvi ugao(1973); Povratak miru(1977); Škola bezbožništva (1978)
6 Ovu podelu trebalo bi shvatiti samo uslovno, jer ne smemo zaboraviti pripovetke kao što je „Bez krika“, koja ostvaruju direktnu vezu sa istorijskim trenutkom, kao i mnoge druge u kojima se taj trenutak makar epizodno pominje. Takođe, romani nisu isključivo okrenuti prošlosti, ali kao veće narativne strukture, više pažnje posvećuju istorijskim temama.
7 Razgovor sa Aleksandrom Tišmom, objavljen u okviru predgovora Tišmine prozne antologije 2006. godine beleži ovakva piščeva razmišljanja: „Međutim, u meni je vladalo veliko nezadovoljstvo, pustoš, osećaj da se tu ništa ne zbiva, da je Novi Sad grozan, da tu apsolutno ništa nema, da ulicama samo huji vetar, nosi papire, a ljudi su pospani i ne misle ni na šta drugo nego kako da se najedu, kako da odrade svoje vreme. To me je dovodilo do očajanja. A u toj situaciji pojava žene, kao jedine privlačne mete, ukida te spoljne činioce kojima ste nezadovoljni. Poznato je da čovek u momentu spajanja sa ženom gubi osećaj okoline, predmeta oko sebe, ulice…To sve postaje nevažno. Sve se to stapa u jedan vasionski prostor u kome ste sami sa tim drugim bićem.“

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License