Eros I Civilizacija Ironija Zelje I Kraj Istorije

Mihail Epštejn

Eros i civilizacija

Ironija želje i kraj istorije

Mihail Epštšejn Filozofija tela, Sa ruskog prevela Radmila Mečanin, Geopoetika, Beograd

„Ako razvitak kulture ima tako dalekosežnu sličnost sa
razvitkom individue i deluje istim sredstvima, da li je opravdana dijagnoza: jesu li neke kulture – ili kulturne epohe, a možda i čitavo čovečanstvo – pod uticajem kulturnih težnji postale ‘neurotične’?“ Sigmund Frojd

„O erotizmu smo znali da je na ivici istorije, ali kad bi istorija najzad došla do kraja ili mu se čak samo približila, erotizam više ne bi bio na njenoj ivici… Po mom mišljenju, istorija bi se završila kad bi se smanjila nejednakost prava i životnih standarda. To bi postala pretpostavka za neistorijski način postojanja, čija izrazita forma jeste erotska delatnost. Sa te, neizbežno hipotetičke tačke gledišta, uviđanje erotske istine najavljuje kraj istorije…“ Žorž Bataj

Eros i ironija

„Eros i civilizacija“ tema je koju nam je zaveštao S. Frojd u obliku antiteze njena dva člana. „S jedne strane, ljubav se protivi interesima kulture, a sa druge – kultura ugrožava ljubav osetilnim ograničenjima.“ Frojd vidi izvor civilizacije u borbi principa realnosti protiv principa zadovoljstva.
„…Princip zadovoljstva je svojstven prvobitnom načinu rada psihičkog aparata… Pod uticajem težnje organizma za samoodržanjem, taj princip se zamenjuje principom realnosti, koji, ne napuštajući konačan cilj – postizanje zadovoljstva – odgađa mogućnosti za zadovoljavanje i privremeno trpi nezadovoljstvo na dugom, obilaznom putu do zadovoljstva.“
Da li zadovoljstvo bira sebi obilazni put samo pod uticajem principa realnosti ili pak ta okolnost, ta potreba za samoodgađanjem spada u suštinu samog principa zadovoljstva? Kao što i sam Frojd zapaža, „ustrojeni smo tako da možemo intenzivno uživati jedino u kontrastu a samo u neznatnoj meri – u jednolikom stanju. Gete čak upozorava: ‘Ništa nam ne pada tako teško kao niz divnih dana’.“ Drugim rečima, princip zadovoljstva sadrži potrebu za kontrastom u samom sebi. Da bi se uživalo, potrebno je želeti, a da bi se želelo, treba odgađati utoljavanje želje, štaviše, naučiti da se izvlači uživanje iz same te neutoljivosti.
Dvojnost civilizacije u odnosu na libido ukorenjena je u samom libidu. Potiskivanje libida jeste način za njegovo pojačavanje – ne samo za sublimaciju („uzdizanje“), kada se on pretvara u kulturne tvorevine, u poeme i romane, u mašine i simfonije, nego i za eksplozivan porast same želje. Sama civilizacija jeste proizvod ironije, ukorenjene u osnovi libida, gde se znakovi represije momentalno pretvaraju u znakove dopunskog uživanja i ekstaze. Poželjna žena oblači grudnjak, čarape, haljinu i – postaje još poželjnija; pri tome upravo ti pokrivači, koji zatvaraju put seksualnoj strasti, beskrajno proširuju oblast erotskih strasti, tako da se erotizuje – „eronizuje“ – sve, pa i knjiga koju čita željeno biće ili grad u kojem ono živi. Kecelja, zavesica, zatvorena ili poluotvorena vrata sobe, pripadnost drugom staležu ili tuđem sistemu uverenja, opterećenost radom i profesionalnim obavezama, svaka izgovorena reč i intonacija, pa lak i grimasa, nezgrapnost, ružnoća – sve je prožeto „eronijom“, ironijom uzbudljivog nagoveštaja, potisnutog seksa i pobedničkog erosa. Želja je-ste jedna kriva linija kojom priroda šalje impuls za sopstveno razmnožavanje – ali, čovek tom krivom linijom beži iz prirode. Erotika je obmanjivanje prirode, pokušaj da se ulagivanjem zadobije njeno poverenje i da se govori njenim jezikom, pridajući suprotna značenja znakovima prirode, prikrivajući njenu golotinju kako bi se pojačala strast prema golotinji. Civilizacija se može posmatrati kao grandiozna igra libida sa samim sobom, kao sistem njegovog povećavanja kroz samopotis-kivanje. Uprkos opšteprihvaćenoj frojdističkoj predstavi, civilizacija nisu robijaške bukagije, od kojih želja hoće što pre da se oslobodi, naprotiv – to su zlatni lanci kojima želja ukrašava sebe. U odnosu na pojedinačne ličnosti, civilizacija može delovati kao represivna sila, ali u celini, čovečanstvo i samo gaji u sebi neutoljivost želje posredstvom odgađanja i zabrana.
Stoga teško da možemo prihvatiti vezu između civilizacije i neuroze, obaveznu za klasični frojdizam, i definiciju da je čovek – neurotična životinja. Samopotiskivanje želje jeste znak da je čovek zdrav, da vlada sobom. Jedino slaba erektilna funkcija zahteva hitno pražnjenje, zato što ne može da izdrži dugu napetost (takozvani ejaculatio praecox, prevremeno izbacivanje semena). Sposobnost za višestruko i višestupnjevito uživanje uključuje i umetnost uzdržavanja, samopodelu libida na dve snage, koje se međusobno igraju, ubrzavajući i usporavajući proces pražnjenja.
Erotizam i jeste specifičan za ljudsku vrstu po tome što polni čin više ne služi nagonu za razmnožavanjem nego se umnožava sam na sebi, prevazilazi sebe radi sebe. Otuda i naslov ovog rada, u kojem se preosmišljava konfliktan odnos „erosa i civilizacije“, koji su podrazumevali S. Frojd i njegovi sledbenici. Po mom mišljenju, tačnije će biti da govorim o erosu same civilizacije i da razmatram taj konflikt kao ironiju svojstvenu samom erosu – kao ironiju želje, koja se otkriva i u ironiji istorije.
Počećemo proučavanjem ironije ili „lukavstva“ polne želje u sopstvenoj sferi, a zatim ćemo je razviti u ironičnu dijalektiku civilizacije, koja se „libidonosno“ ustremila prema sopstvenom kraju, a istovremeno traži načine da ga spreči. Pod dijalektikom ovde ne podrazumevamo neku specifičnu hegelovsku, ili marksističku, ili adornovsku dijalektiku nego ukupnost onih protivrečnosti koje određuju dinamiku želje i njenu ulogu u istoriji. Obično se protivrečnost smatra za kategoriju mišljenja i govora (otuda i sam termin – contradiction). Ali, nešto slično protivrečnosti postoji i u strukturi želje-uživanja. To je dvojnost same želje: ona sadrži uživanje u svom predmetu, a istovremeno se i sama javlja kao predmet uživanja. I pored svih uslovnosti takvog razlikovanja, možemo reći da je želja za uživanjem – prirodan nagon; uživanje u samoj želji je kulturna komponenta.
Na taj način, dijalektika želje-uživanja u mojoj narednoj analizi javlja se i kao dijalektika same seksualnosti-erotičnosti, njenih prirodnih i kulturnih komponenata.

Lukavstvo želje

Obično se u seksologiji na shemi koitusa, koju nude V. Masters i V. Džonson, ocrtavaju četiri faze: uzbuđenje, plato, orgazam i pražnjenje. Plato – najdugotrajnija faza koitusa, vreme između početka erekcije i početka orgazma – jedina je faza prikazana horizontalnom linijom (prva i treća su uzlazne, a četvrta je silazna). Ali, taj plato u realnosti osciluje, sačinjen je od mnoštva uspona i spustova, to je talasasta linija, sinusoida, povremeno oštra kao cikcak linija. Brežuljkast teren, a ne ravna površina. Uživanje opada ako se ne obnavlja, kao što velika brzina uspavljuje ako se ne prekida trzajima, zaustavljanjima, usporavanjima, ubrzavanjima vožnje.
Lukavstvo želje nisu one smicalice kojima želja postiže svoj cilj i pastir namamljuje pastiricu u usamljenu pećinu da bi na miru slušali pesmu potoka. Ovde se podrazumevaju, naprotiv, one smicalice kojima želja uzmiče od svog prirodnog cilja, kako bi vešto ohrabrivala sebe i maksimalno se pretočila u što potpunije uživanje, u što duže trajanje pre nego što presahne. Želja se sve vreme kreće ivicom uživanja, pokušavajući da je dosegne, a istovremeno da se ne prelije preko nje, da se ne iscrpi prevremeno.
Želja često izgleda iskrena, otvorena, traži da što pre bude utoljena. U stvari, kao d(v)oumica, želja ima svoju omašku u govoru. Tajna želje je u tome što ona hoće i neće svoje utoljavanje, hoće utoljavanje s odgađanjem, kako bi se održavala u svojstvu želje. Ona hoće i da bude i da ne bude, ona traži razdvajanje na sad i posle. Želja
d(v)oumica jeste takva želja koja produžava sebe uporedo sa svojim utoljavanjem i uprkos njemu, koja neće da postane činjenica; ona se, kao i reč d(v)oumica, plaši svoje objektivizacije, samu sebe ograđuje kako bi se spiralno zavrtela u beskonačnost smisla. Želja se obavija oko sebe, ona je komplikovana, kitnjasta, ona obilazi i kruži kako bi izbegla potpuno ispunjavanje – u orgazmu, u utoljenoj utopiji, u ostvarenom snu.
„Šta je d(v)oumica svesti i reči?“, pita se M. M. Bahtin razmišljajući o govornom ponašanju F. M. Dostojevskog i njegovih junaka. „D(v)oumica je ostavljena mogućnost da se izmeni poslednji, konačni smisao svoje reči. Ako reč ostavlja takvu d(v)oumicu, onda to neizbežno mora da se odrazi na strukturu reči. Taj mogućni drugi smisao, to jest ostavljena d(v)oumica, kao senka prati reč. Po svom smislu d(v)oumica treba da bude poslednja reč i izdaje se kao takva, ali ona je, u stvari, samo pretposlednja reč i posle sebe stavlja samo uslovnu, a ne konačnu tačku.“
Eto, tako se i želja izjašnjava za „poslednju reč“, za hrljenje u „potpuno i konačno“ uživanje, ali ipak, iza sebe ostavlja put za povlačenje kako bi izbegla razorno pražnjenje. Želja maksimalno ispoljava svoju intenciju kada se ispostavlja da je pretposlednja, odnosno kad stavlja sebe na samu granicu pojačavanja-neutoljavanja, kad „posle sebe stavlja samo uslovnu, a ne konačnu tačku“, kad čuva rezerve za novi poriv, koji je opet pretposlednji.
Kao što sam već rekao u svom radu o erotologiji, želja se razlikuje od htenja po tome što je posvećena nečem neostvarljivom, onom što seže u beskonačnost: slavi, ljubavi, besmrtnosti, večnosti, miru… – za razliku od dostižnih predmeta htenja: jela, pića, imovine. Ovome možemo dodati kako želja ne samo što stremi nedostižnom nego i sama unosi nedostižnost u svoje ciljeve. Ovim primedbama želje obrazuje se i oblast erosa, njegova različitost od seksualnosti. Zadovoljstvo se postiže orgazmom, ali želja, razdvajajući se i izbegavajući utoljavanje, intimu pretvara u niz uzmicanja, u dugotrajnu igru koja požuruje orgazam i – istovremeno ga tera da se odgađa, kao nagrada i kazna. Isto tako, utoljavanje gladi i žeđi „lukavo“ se odgađa etikecijom trpeze, poretkom govora, ceremonijalom obedovanja i pribora, očeki-vanjem gostiju i narednih jela… Što se više vremena i truda troši na komplikovani ritual udvaranja, tim je jača radost zbližavanja, ali i u samoj intimi deluje taj isti instinktivni ritual oneobičavanja, odgađanja, privre-menog lišavanja, usmeren na još intenzivnije doživljavanje intime, na predupređivanje onog što je etolog i filozof Konrad Lorenc nazvao „entropija čula“.
Želja sa d(v)oumicom, kao i reč sa primedbom jeste želja koja je istovremeno usmerena na predmet i na samu sebe: ona poznaje sebe i želi sebe, ona autorefleksivno pothranjuje sebe udaljavanjem predmeta, njegovim isključivanjem iz sebe, razgledanjem, odbacivanjem, novim požurivanjem i novom zadrškom. To je, da parafraziramo Bahtina, „beskonačnost autoželje s osvrtom“. Cilj želje nije da bude svedena na nulu nego da dobije ono što želi, a da istovremeno pojača njegovu poželjnost, odnosno da se udvostruči. Želja neće da bude utoljena po cenu gubitka sebe. Lukavstvo želje nije samo u zaobilaženju prepreka nego i u njihovom ređanju ispred sebe, kako bi njihovo savladavanje postalo još poželjnije. Takva želja stvara zavođenje, odnosno pojačava se protivželjom, radnjom protiv sebe. Zavođenje je dobitak želje pod maskom gubitka, odustajanja od ostvarenja. Zavođenje je autorefleksija, samoudvajanje želje u ogledalu zabrane. Za htenje, odustajanje je samo mučno, za želju – poželjno i slatko. Želja je po svojoj prirodi kulturna, ona obrađuje i tetoši sebe, i čitava ljudska civilizacija potiče, možda, od te polazne kulturnosti želje, koja postavlja sebi prepreke kako bi se uvećavala zajedno sa njima.
U figurativnom kontekstu „vagine“, odnosno „vlagalica“ umesno je govoriti o muškim ulaganjima, investicijama, o njihovom davanju i porastu. Na ispad sledi odgovor, uzvratni pokret. Tako se višekratnim uzajamnim pojačavanjem trzaja i otpora proizvodi „maksimalna investicija iz date pozicije“, posle čega se menja pozici ja, tačka oslonca, i počinje nova serija trzaja, koja vodi do sledećeg maksimuma.“ Kao način za prekidanje serije služi pauza, izlazak i novi ulazak… Prekidanje je erotski analogon oneobičavanja, otuđavanja kao pretpostavke za novo osvajanje. Sve vreme se tvrdi pazar, trza, odgađa, trampi… Ulaže se, ali ne daje previše, da bi snazi želje ostala zaliha. Izlazi, ali s malom d(v)oumicom. Izlazak u punoj veličini znači – smesta pasti herojskom smrću na bojnom polju, šikljajući, kao fontana, vrelom krvlju. Lukavstvo želje traži zaobilazne puteve, čini korak napred, odskače nazad, sitno treperi, isklizne i ponovo se nabacuje. A takva je i strategija boja i finansijskih uloga, investicija, berzanskih kupoprodaja. Prodavanjem na jednom i kupovanjem na drugom mestu, sitnim spekulacijama, igrom akcija uvećava se kapital.
Lukavstvo je neizbežan saputnik trgovine u kompli-kovanoj ekonomiji libida. To je trgovina između želje i uživanja: svako nastoji da što više uzima i što manje daje, kako bi sačuvao svoju dovitljivost. Povećavanje uloga obrazuje siže te grabljive igre. Želja pokušava da kupi što je mogućno više uživanja, a da se istovremeno ne potroši u celini. Želja čuva sebe. Želja sažaljeva sebe. Sve vreme se kreću, preplićući se i ređajući isprekidano, dve sinusoide, dva talasa: pojačavanja i uzdržavanja. Želja hrani uživanje, a istovremeno ga ostavlja gladnog, kako bi ga držala na uzdi, kako mu ne bi dozvolila da se ponese i surva u bezdan orgazma, poželjnog i ubistvenog za oboje.
Sreća i dar koitusa nisu samo u uživanju nego u stepenu njegove osetilnosti, odnosno u snazi mahova, u dugotrajnosti ubrzavanja i usporavanja, menjanju brzina. Uobičajeni cilj vožnje je utilitaran: što brže stići, što manje goriva potrošiti. Erotski cilj je: što sporije voziti, zaobilaznim putevima, što češće koristiti i gas i kočnice; dati sve od sebe da samo prevaljivanje puta bude krajnje osetilno i oduševljavajuće opasno. Libido ima potrošačku ekonomiju, koja ne treba ni da bude ekonomična. To nije obično uživanje u brzini nego je drugog tipa, koje oneobičava prvo uživanje, pojačava ga kroz prekidanje i obnavljanje, usporavanje i ubrzavanje. To je umetnost dodavanja potencijalne energije želje kinetičkoj energiji uživanja, a ne oduzimanja jedne od druge.

Eros i istorija. Erotosfera

Želja se odlikuje ne samo svojom „lukavom“ samo-razdvojenošću nego i okrenutošću predmetima tuđih želja. Ovim se više ne određuje psihofizika, nego psihosocijalna dinamika želje. Tamo gde postoji želja, postoji i opštenje, začetak društvenosti i istoričnosti, polje za sukobljavanje volja, ambicija i autoriteta. Ovde, ipak, opet treba spomenuti Bahtinovu teoriju reči, reči koja ima dvostruko usmerenje – i na označenik predmeta, i na drugu reč. Htenje i želja se razlikuju otprilike kao objektna i kontekstualna usmerenost reči. Mada objektnost obrazuje bazni prirodni sloj čovekovih strasti, za strasti je specifična upravo kontekstualnost, usmerenost na druge želje. Želje su, kao i reči, okrenute „već iskazanom“ i „već željenom“, rečima koje su već bile u upotrebi, telu koje je već bilo predmet želje. Mi želimo nešto što je već bilo, što jeste ili što će biti poželjno drugima; svojom željom mi odgovaramo na tuđe želje ili stvaramo pretpostavku za njih. Ono što želimo ulazi u igru želja i stvara pozicije suparnika i ljubomornika, odnosno drugih koji žele isto što i mi, što se našim željama utemeljuje kao vrednost.
Mi stvaramo refleksiju želje, čak i onda kad je projektujemo na naizgled najneviniji objekat, koji nikad ranije nije ni bio predmet želja i sam ih nije iskusio. Sama želja nosi u sebi to ogledalo u kojem će se ogledati i prepoznavati sebe drugi, a pre svega – sam objekat želje. To se naziva zavođenje – uvlačenje nevinog u vrtlog želja, beskonačno umnoživa refleksija želje; ta želja nikad ne može biti jednokratna, nevina, sama za sebe, nego u željenom pobuđuje želju da bude poželjan.
Aleksandar Kožev – francuski mislilac, tumač Hegela, koji je temu „kraja istorije“ postavio u žižu evropske misli XX veka – uočava tu refleksivnost, „ponovljivost“, svojstvenu ne samo misli i reči nego i čovekovoj želji, koja je uvek usmerena na tuđu želju:
„…Antropogena Želja se razlikuje od životinjske Želje… po tome što nije usmerena na realan, ‘pozitivan’, dati objekat, nego na neku drugu Želju. […] Upravo tako Želja, usmerena na prirodan objekat, jeste ljudska samo u onoj meri u kojoj je ‘oposredovana’ Željom drugog, usmerenom na isti objekat: ljudski je želeti isto što i drugi – želeti zato što oni to žele.“
Nije nimalo slučajno što Kožev, mislilac koji je pokrenuo Hegelovu temu „kraja istorije“, postavlja pitanje o refleksivnosti i samoreferentnosti želje, samim tim izvlačeći želju iz carstva nagona i htenja. Ako želja spada u red istorije, a ne prirode, onda se može reći da i istorija spada u red želja, u njoj deluju ista iskušenja – i ista ironija, koja udaljava kraj istorije, u skladu sa njegovim približavanjem. Eros je priroda u momentu otuđivanja od sebe, kada ona, zapravo, i postaje istorija: kada ciklično ponavljanje prestaje, te ga smeni ubrzavanje, užurbanost i, istovremeno, potreba za usporavanjem, isprekidan, grozničav tok vremena, očekivanje i odugovlačenje kraja. Takva je uopšte sižetika želje, koja deluje i u istoriji, i u književnosti, i u narativu privatnog života: u svakom redosledu događaja, u svakom kretanju i jurnjavi nastaju smetnje koje ih neočekivano ubrzavaju i –iznenadni zastoji koji nas, naprotiv, udaljavaju od cilja. Istorija jeste najveličanstvenija metaseksualna napetost ljudskog roda; istorija je put želje, koji istovremeno vodi i do njenog utoljavanja i do uvećavanja u opsegu sveljudske, planetarne erotosfere.
Za Frojda je postojalo samo individualno nesvesno, Jung je otkrio dublji sloj kolektivno nesvesnog. Možemo li govoriti o erotosferi kao kolektivnom libidu u onom smislu u kojem Jung govori o kolektivnom nesvesnom? Erotosfera je ukupnost svih civilizacijskih procesa i artefaktova u odnosu na želju, kao njihovih načina za utoljavanje i uzdržavanje, pražnjenje i odgađanje želje. Ko se javlja kao subjekat ili nosilac te želje? To je onaj isti nosilac kolektivnog uma koji obrazuje noosferu –objedinjeno čovečanstvo kao subjekat istorije i svih misaono-radnih transformacija naše planete.
Sastav erotosfere je složen, ništa manje od drugih planetarnih sfera – noosfere, semiosfere. U nju spadaju te iste vrednosti kulture, sredstva za komunikaciju, znakovni sistemi, oruđa i predmeti za rad i potrošnju… Želja se oposreduje svim tim bezbrojnim hijerarhijama znakova i vrednosti, obuzdava se i pojačava sistemima zabrana-povlađivanja i samim tim prelazi iz nagonsko
-seksualne u pravu erotsku sferu. Noosfera, semiosfera i erotosfera se razlikuju, ne predmetno nego funkcionalno – u suštini, to su samo različita prelamanja kroz prizmu iste antroposfere, koja okružuje našu planetu. Prilikom analize ove tri sfere može se koristiti tradicionalna podela na tri aspekta jezika: sintaksu, semantiku i pragmatiku. Semiosfera je, takoreći, sintaksa antroposfere, sistem korelacija njenih znakova i tekstova, komu-nikativno-informacionih komponenata. Noosfera je semantika antroposfere, sistem značenja, smislova, raznovrsnost umova i mentaliteta, koji obrazuju misaoni sloj planete. Najzad, erotosfera je pragmatika antro-posfere, koja svu njenu znakovnu i misaonu ispunjenost sravnjuje sa željama svojih tvoraca-korisnika, ljudskih subjekata.
Erotosfera se stvarala tokom milenijuma, i sa sva-kom novom epohom povećavala se njena unutrašnja napetost. Otuda gotovo fizička teškoća, kakva se oseća u savremenoj civilizaciji, koja jedva izlazi na kraj sa masom nagomilanih želja. Evo kako je taj mehanizam samoniklih želja, koje su pomno negovane i istovremeno suzdržavane u savremenom društvu, okarakterisan u romanu Mišela Uelbeka Elementarne čestice (rečima glavnog junaka Mišela Đeržinskog):
„Reklamno-erotsko društvo, u kojem živimo…, teži organizaciji želje, uvećavanju do nečuvenih razmera, zadržavajući njeno zadovoljavanje u granicama intimne sfere. Da bi takvo društvo funkcionisalo, da se takmi-čenje ne bi prekidalo, potrebno je uvećavati želju kako bi ona, šireći se, gutala čovekov život.“
Koliko dugo može da traje taj proces uvećavanja želja, koje gutaju čovekov život? Može li se predvideti da će vremenom otkazati mehanizmi za suzdržavanje i da će odugovlačena faza plato – uzbuđivanja-stišavanja – preći u sledeću fazu: nezaustavljivo dizanje, a zatim (i) spuštanje? Zalihe nagomilane želje su suviše velike, i nastaje predosećaj tog poslednjeg grča koji će prosuti želju i isprazniti sve njene resurse.
Ne potiču li odatle stalna strahovanja od „kraja sveta“, koja se obnavljaju u svakoj generaciji? Šta može biti taj zaslepljujući orgazam, u kojem će odjednom izgoreti nagomilana želja čovečanstva? Sveopšti promiskuitet? Agresija svih protiv svih? Sadizam jednih i mazohizam drugih, koji jedni u drugima nalaze sreću kao totalno (samo)uništenje? Trijumf apsolutne biseksualnosti i polimorfnosti, beskonačno uvećavanje polne valentnosti? Androginizam – pretvaranje svih parova u nerazdvojive dvoglave i dvoleđne zveri? U svakom slučaju, totalno pražnjenje želje biće kraj same želje, na čiji se režim ohrabrivanja navikao život čovečanstva.
U razmišljanjima o sudbinama libida, koji je nagomilan u civilizaciji i čeka svoje pražnjenje, možemo poći i od osobenosti želje, koju čovečanstvo kao rodovski subjekat deli sa svojim predstavnicima, individuama. Pri tome ćemo se držati opšteg principa sličnosti ontogeneze i filogeneze, na koji je Frojd više puta podsećao: „Analogija između evolucije kulture i razvojnog puta individue može biti znatno proširena“. Ako je civilizacija nagomilana energija suz-državanog i odgođenog libida, onda puteve njegovog pražnjenja najverodostojnije možemo upoznati iz iskustva indi-vidualne želje i njene metamorfoze.
Postoje tri mogućna načina rada sa željom: 1) potiskivanje, 2) utoljavanje i 3) pojačavanje. Jedan put je asketski – put svetaca, mudraca i podvižnika: odustajanje od želja koje vode u porok i patnju, u nevladanje sobom, u zavisnost od spoljašnjih iskušenja. Drugi je put – hedonistički: zadovoljavanje svih nastalih želja, pražnjenje njihove energije; na tom putu se uklanjaju sve prepreke koje vode u neurozu. Između te dve krajnosti, askeze i hedonizma, postoji još jedan – proizvodan, kreativan put: gajenje i negovanje svojih želja, pri čemu im se ne dozvoljava potpuno ispražnjavanje, nego se njihova energija koristi za stvaralački rad.
Upravo taj put je izabrala, prevashodno, zapadna civilizacija. Uopšte, razvoj civilizacije je mogućan upravo zbog rastućih „makaza“ između želje i uživanja. I askeza i hedonizam nude izjednačavanje želje i uživanja, ili na nultom nivou (odustajanje od želje), ili na način progresija (želja prelazi u čulno uživanje i u celini se realizuje u njemu). U oba slučaja, za izgradnju civilizacije ne ostaje pokretačka energija: ili se čovek svodi na zadovoljavanje želja, ili se, gušeći svoju prirodu, posve-ćuje natprirodnom poretku stvari. Civilizacija se nalazi između prirodnog i natprirodnog, kao sfera neprirodnog. Upravo pojačavanje želje u nedostatku njenog zadovoljavanja i proizvodi porast energije, koja, ne prazneći se fizičkim činovima, stvara kulturne vrednosti.
U savremenoj civilizaciji funkcionišu sva tri principa, ali askeza i hedonizam su marginalne pojave, a produk-tivnost je centralni princip. Ljude monaškog tipa, koji umrtvljavaju svoju plot, viđamo retko. Češće nailazimo na „bećare“, ljubitelje uživanja, ali i taj tip čini društvenu periferiju, u čijem su centru – ljudi radno-stvaralačkog tipa. U njihovom životu postoje i asketski i hedonistički elementi: potiskivanje jednih i zadovoljavanje drugih želja, ali u celini, stepen njihovih želja znatno prevazilazi stepen zadovoljavanja, i upravo ta nezadovoljenost ih tera da proizvode simboličke zamene za željene objekte i simboličke načine za utoljavanje želja.

Kraj istorije kao predmet želje.
Utopija i apokalipsa

Hedonizam i asketizam se, na nivou ideološko-teoloških teorija, pretvaraju u utopiju i apokalipsu. Utopija je sladostrasna slika budućnosti, kojom se raspaljuje želja za istorijskim krajem; apokalipsa je slika kazne i smrti koja, naprotiv, zadržava kraj, poziva da se uspori, urazumi, suzdrži. To su dva mehanizma žudnje-uzdrža-vanja, čije samokretanje obrazuje ustremljenost i neutoljivost istorije. Ovi mehanizmi žudnje-uzdržavanja su namenjeni za to da „talasaju“ tkivo istorije, koja nasrće i provaljuje, obrazuje nabore, kao i svaki elastičan proces. Istorija istrčava ispred sebe slikama utopije – i usporava svoj trk pred slikama apokalipse. Istovremeno, svaki od tih pokreta izaziva kontrapokret, tako da se tkivo istorije šara sitnim mreškanjem, interferencijom različitih bujica želje. Što brže želja hoće da se utoli i iscrpi, podstrekavajući sebe slikama utopije, tim više hoće da sačuva sebe kao želju, odnosno da uzmakne od realizacije. Kao što se želja privremeno odgađa fantazijom neprijatnog, ružnog, tako istorijski eros drži sebe u uzdama apokaliptičkih užasa kraja istorije. Mehanizmi zavođenja i zastoja deluju naizmenično i zajednički.
Slične antinomije funkcionišu i u svojstvu političkih pokreta. Liberalizam razularuje želje, dok ih konzervativizam suzdržava, odgađa njihovo utoljavanje. Takve su dve osnovne sile istorije, čije je delovanje naizmenično i uslovljava njeno isprekidano-postupno kretanje, napade i odbijanja svojih libida. Pri čemu i liberalizam i konzervativizam mogu delovati u svojim ekstremnim, radikalnim oblicima, kao revolucija i reakcija.
Na primer, Marksova teorija otuđenja kao „posrnulog“ stanja materijalnog sveta, koji je pretvoren u privatno vlasništvo, apstrahovan od proizvođača u svojstvu robe, vodi do teorije revolucije kao totalnog prisvajanja otuđenog vlasništva, „eksproprijacije eksproprijatora“. „Komunizam kao pozitivno ukidanje privatnog vlasništva – tog samootuđenja čoveka – zbog toga i jeste izvorno prisvajanje čovekove suštine od strane čoveka i za čoveka.“ Upravo kao rezultat revolucije, čovek iz opredmećeno-otuđenog oblika robe vraća sebi i „ona čula, koja su sposobna za čovekova uživanja i koja potvrđuju sebe kao čovekove suštinske snage. […] Dominacija predmetne suštine u meni, čulni blesak moje suštinske delatnosti jeste strast, koja na taj način postaje ovde delatnost moje suštine.“
Dakle, na mesto otuđenja treba da dođe revolucija kao samoprisvajanje ljudskog roda, uživanje u njegovim suštinskim snagama, vraćenim iz prevratno-otuđeno-robnog bića. Ali, pri tome se u marksističkoj (pa i u lenjinističkoj) teoriji revolucije ne uzima u obzir da se, i u erotskom i u političkom životu, ne može sve „prisvojiti“ konačno, da upravo oblici ekonomskog otuđenja izazivaju igru suštinskih čovekovih snaga, a obratno prisvajanje svega otuđenog momentalno ukida kreativno-igrivi, radosni momenat iz društvenog života, kao što orgijastičko pražnjenje izaziva melanholiju u erotskom životu. Poslerevolucionarno stanje društva je, kao po pravilu – zagušljivost i depresija, koja se graniči sa iskušenjem samoubistva. To što je u godinama posle Oktobra mučilo najosetljivije: „Gubim dah! – ponavljao je on. – I ne samo ja: i vi. Gubimo dah, ugušićemo se svi! Svetska revolucija se pretvorila u svetsku anginu pektoris!“ (A. Blok, po uspomenama J. Anenkova). „Ne može se disati, i kopno vrvi od crva, i nijedna zvezda ne govori“ (O. Mandeljštam). Samoistrebljenje post-revolucionarnog društva – „revolucija guta sopstvenu decu“ – posledica je eksplozivnog „orgijazma“ i samo-ispražnjavanje revolucionarnih snaga.
Direktna veza revolucionarnog projekta sa erotizacijom, tačnije sa desublimacijom i orgijastičkom eksplozijom istorije, otkriva se kod „novih levičara“. Za njih prokletstvo istorije nije toliko otuđenje robe od proizvođača koliko otuđenje genitalne funkcije proizvodnje dece od panseksualnosti čitavog čovekovog tela. Herbert Markuze u svojoj knjizi Eros i civilizacija piše:
„Oslobođeni libido bi probio institucionalne granice, koje je za njega ustanovio princip realnosti. […] Pošto prestane da bude instrument za rad čitavog radnog dana, telo bi ponovo postalo seksualno. Počev od oživljavanja svih erogenih zona, ‘regresivno’ širenje libida ispoljilo bi se u obnavljanju pregenitalne polimorfne seksualnosti i sumraku genitalnog prioriteta. Telo kao celina pretvorilo bi se u objekat kateksisa, u instrument za uživanje.“Ovaj projekat „oslobađanja libida“ takođe ne uzima u obzir ni činjenicu da se libido obuzdava ne toliko spoljašnjim principom realnosti koliko igrom unutrašnjih protivželja, pojačavanih zabranama. H. Markuze uvodi pojam „autosublimacija seksualnosti“, ali pod njim podrazumeva pravolinijsko kretanje od potiskivanja do slobode, „sposobnost seksualnosti da u specifičnim uslovima stvara visokocivilizovane ljudske odnose, slobodne od represivne organizacije, koju postojeća civilizacija nameće nagonu“. Markuze ne vidi nikakvu dijalektiku ni u samoj suštini libida, koji se povećava upravo zbog autorepresije. Markuzeanska ideologija oslobođenog libida je besprimerna eroto-utopija, koja prolazi mimo ironije erosa, pa zato i nije u stanju da oceni tragične posledice njegovog istorijskog „oslobađanja“. Jer je svaki orgazam – krah želje, „mala smrt“, čije su posledice nepredvidljive u razmerama čitavog čovečanstva, ako će uskoro upravo želja da nastupi kao libidonosni subjekat takvog istorijskog projekta.
Drugi oblik (post)istorijskog mišljenja, koji dominira u poststrukturalizmu, naprotiv, ustanovljava nezavršenost bilo kojih privremenih procesa, jer i samo vreme nije ništa drugo do prostor za odgađanje, beskonačno razvučen itnerval (differance = diferrement). Za Žaka Deridu, „sindrom kraja istorije“, koji se početkom devedesetih godina XX veka u zapadnoj misli širio kao euforičan doživljaj kraja komunizma, samo se upisuje u lanac tih beskrajno ponovljivih „krajeva“. Svaka naredna generacija hoće da podigne sebi spomenik „u znaku kraja“, da transcendira tok istorije, da iz njenih talasa izađe na obalu večnosti, odakle je iznova skida sledeći talas.
Teoriju dekonstrukcije, koja je kritikovala „falologocen- trizam“ i postavila odgađanje označenika i nezavršivu igru označitelja, možemo razmatrati kao providan prevod erotskih osećanja na jezik teorije znakova. Žak Derida u eseju „O apokaliptičkom tonu, nedavno usvo-jenom u filozofiji“, posvećenom I. Kantu, pravi paralelu između seksualnih zabrana, ustanovljenih u Bibliji, i njenog apokaliptičkog otkrivenja. Sam Derida deli Kantovu antipatiju prema „apokaliptičkom tonu u filo-zofiji“, ali ne zato što je filozofija – stvar razuma a ne otkrivenja, nego zato što apokalipsa pretpostavlja pri-sustvo transcendentnog načela, tačnije kraja, odnosno Logosa, koji se više ne javlja kao beočug u lancu zna-kova, nego kao poslednja bezuslovna realnost označenika, neminovno prisustvo kraja.
Nije teško videti ovde dalju paralelu sa erotskom problematikom istorije i njenog završetka. Erotsko čini strast-odgađanje, stalno uvođenje novih znakova koji odgađaju orgazam, ali i vode do njega, kao „poslednjeg“ označenika svih želja. Međutim, beskonačno odgađanje označenika, koje dekonstrukcija postulira za sve znakovne sisteme, samo delimično radi za eros: označenik ipak stupa „u prisustvo“, ali istovremeno označava i kraj samog znakovnog procesa, erosa kao semiozisa. Dekonstrukcija je svojevrsno rastrojstvo polne sposobnosti, anorgazmija, nesposobnost da se postigne orgazam i izbacivanje semena. Dekonstruktivni eros je eros čiste erekcije, bez orgazma i oplođenja.
U književnosti je već zapažano da dekonstrukcija podseća na taosku tehniku određivanja-neodređivanja taoa, uzmicanja od odredaba u beskrajnu igru označitelja. Čim se odredi, tao isklizne iz mreže svojih odredaba: to što se imenuje kao „tao“ nije pravi tao. Indikativno je da se u taoizmu obrađivala i tehnika zadržavanja semena, sprečavanja orgazma. Transcendencija se izbe-gava isto kao i ejakulacija. Treba pojačavati i slabiti igru strasti, ne prekidajući njen uslovni karakter, ne prepuštajući se do kraja želji, koja teži pražnjenju, nego sve vreme ploviti na talasima želje, ne pristajući uz obalu, čas dižući, čas spuštajući jedra, čas ulazeći u utrobu, čas izlazeći iz nje, ali ne ostavljajući u njoj ništa svoje, ne izlazeći na nivo označenika, ne gubeći supstanciju semena…
Između ova dva radikalna projekta s kraja XX veka – revolucionarne utopije oslobođenog libida i kritičke distopije zauvek odgođenog orgazma – upravo se razvijala postfrojdovska filozofija civilizacije kao eroto-sfere. Ocrtavaju se dve perspektive, koje podjednako zastrašuju svojom neizvesnošću.
1. Ili će civilizacija otkriti u sebi nesposobnost da „svrši“, odnosno da ostane nasamo sa svojom besmisle-nom željom, već nesumnjivo iluzornom i bespred-metnom… Svet će se umoriti od očekivanja svog svršetka. To iscrpljujuće uviđanje da nikad neće nastupiti kraj istorije, bez obzira na sve stvaralačke napore i revolucionarne porive, srodno je onom što se u seksopatologiji naziva ejaculatio tardo – „zadržana“ ili „zakasnela“ ejakulacija. A tada i želja, očajna zbog izgubljene nade u postizanje pražnjenja, prestaje da želi – ostaje samo mlohav svrab nemoćnog samouzbuđivanja, pozicija „Velikog Masturbatora“. U kulturi se ta pozicija označava kao relativizam, odsustvo istinskog drugog i odsustvo istinskog kraja, usredsređenost subjekta želje na sebe kao sredstvo za samozadovoljavanje.
2. Ili će želja, na jednoj od spirala samosuzdržavanja, ipak da sklizne u istorijski grč, u blesak orgija i orgazma – „sve je dozvoljeno“. Tada će se odjednom izgubiti sve ono što je čovečanstvo volelo u sebi i sačuvalo vekovima, kao što su lagani stadijumi rasta, rada, uređenja, napredovanja – svu tu čežnju i milinu samovredne želje koja odgađa svoj kraj. Civilizacija će se vratiti u stanje samo-zadovoljne prirode, osećaće unutrašnju prazninu, brzinu prirodnih pražnjenja, koja smesta iscrpljuju potencijal želje. Neizvesno je hoće li biti u stanju da započne novi period istorijskog akumuliranja libida, ako se u budućnosti opet pojavi neminovnost hitnog pražnjenja svake želje, čim se pojavi. Kad se jednom sroza u munjevito utoljavanje, civilizacija više neće moći da se obnavlja, nego će krenuti lakim i „zdravim“ putem „htenja-pražnjenja“, koji joj nudi priroda.
Istorija se, kao što znamo, ne završava, ali može da se završi, i upravo ta mogućnost kraja je i čini istorijom, odnosno daje joj elastičnost želje. Za savremenu civilizaciju su podjednako pogibeljni i potpuno pražnjenje („oslobađanje libida“) i uviđanje nemogućnosti tog pražnjenja. Uostalom, i jedno i drugo može se dogoditi gotovo istovremeno. „Nikako ne mogu…“ (da svršim, ejakuliram) u jeziku erotskih osećanja često označava „više ne mogu a da ne…“, i obratno. Kao što je već primećeno, u želji se sve zasniva na ironiji, na parodičnom izvrtanju značenja. Želja živi u nadi u orgazam i u odga-đanju orgazma, u ustremljenosti na svoje svršavanje i u bezbednom udaljavanju od njega. Čitava istorija je prožeta ironijom želje, koja traži ono što nastoji da izbegne, istovremeno i dodaje gas i koči na putu do svog cilja. U trenutku veštačkog ubrzavanja (hiperseksualne slike), želja se odjednom usporava, a u trenutku veštačkog ubrzavanja (antiseksualne slike), odjednom pravi nezadrživ trzaj napred.
Obično ironija izgleda kao oštroumna igra skrivenog i očiglednog smisla, plod refleksije, metalogička figura zbacivanja otežavajućih značenja (stereotipova) na novom, oneobičenom nivou njihovog opisivanja. Po S. Kjerkegoru, subjekat se ironijom oslobađa od one vezanosti u kojoj ga drži dosledan lanac životnih situacija. Mislioci postmoderne opisuju ironiju kao „dvojako kodiranje“ (Č. Dženks), „metagovornu igru, dvostruko prepričavanje“ (U. Eko) itd. Ali, suština je u tome što je ironija ukorenjena u strukturi želje, koja podstiče i suz-država sebe na putu do pražnjenja. Otuda i takozvana ironija istorije – radikalno nepodudaranje očekivanih ciljeva sa dobijenim (polu-očekivanim i sasvim neoče-kivanim) rezultatima društvenih napora. „Za šta smo se borili, to nam se i obilo o glavu.“ Utopija kao pražnjenje istorijskih želja jeste prolog za socijalnu melanholiju.
Takav je, na primer, napredan narod Eloja u Vreme-plovu H. Velsa: pošto su realizovali sve svoje želje i dostigli pun ideal, izgubili su snagu i želju da žive, te postaju sve lakši plen za radnike Morloke, koje su nekad porobili.
„To je neizbežna sudbina svake energije. Pošto dostigne svoj poslednji cilj, ona još traži izlaz u umet-nosti, u ljubavi, a zatim nastupa nemoć, i pad. […] Ukrašavanje sebe cvećem, igranje i pevanje pri sunčevoj svetlosti – eto šta je ostalo od artističke težnje, i to je bilo sve. Ali, i to je, na kraju krajeva, moralo da se izrodi u nerad.
Svet, u koji nas prenosi vremeplov, otkriva istovremeno crte utopije i apokalipse. Kao preterano jake fantazije, pozvane da podstiču želju, utopije istovremeno slabe tu želju istorijskog subjekta i brzo ga dovode u stanje psiho-socijalnog rastrojstva. Želja ne sme suviše dugo da se hrani apstraktnim slikama, ideološkim ili pornografskim fantazijama, scenama čulnog ekscesa – to je hrana posuta tucanim staklom: želja se grozničavo zasićuje i – smesta izdiše. Tako i utopija, veštački ubrzavajući tok istorije i dovodeći želju do mučne blizine srećnog pražnjenja, iznenada zaprepašćuje totalitarnu državu, tog uspaljenog džina, odvratnom impotencijom.“

Uživanje i postmoderna

Posvetimo se sada savremenom stanju erotosfere. Između želje i pražnjenja nalazi se stadijum ravnoteže, relativne homeostaze, kada želja dobija manje od onog što želi, ali zato se zadržava daleko od pristupa utoljavanju i samoispražnjavanju. Taj stadijum „plato“ – „suzdržanog uživanja“, ljubavne igre, prijatne raznovrsnosti – nalazi se između neutoljene želje-napetosti i nesuzdržanog uživanja-pražnjenja. Period kraja XX veka, koji je usledio posle revolucionarnih bura sa počet-ka i sredine stoleća, protekao je upravo u znaku „suzdržanog uživanja“ i naziva se postmodernizam. Postmodernizam je korelativan sa modernizmom kao uživanje sa – željom. Modernizam je bio epoha pomamnih želja i odgovarajućih utopija – društvenih, estetičkih, erotskih, filozofskih… Do modernizma u evropskoj kulturi, počev od prosvetiteljstva, vladala je spoznajna orijentacija, koja je dostigla vrhunac u naučnom pozitivizmu i umetničkom realizmu XIX veka. Ali, fizičko poznanje je, u traganju za poslednjim česticama materije, nabasalo na nestanak materije u svetu energije. Tome je odgovarala zamena čitave kulturne paradigme – od poznanja do želje. Epoha poznanja u filozofiji završila se Hegelom. Filozofiraju proroci želje: Šopenhauer, Kjerkegor, Marks i Niče. Svet objektivnih pojava pretopljen je na vatri želja. U osnovi univerzuma nalazi se opšteljudska, klasna ili individualna volja. Kjerkegorov „vitez volje“, Marksov „revolucionarni proleterijat“, Ničeovi Dionis, Zaratustra i „nadčovek“ – sve su to junaci želja: želje za Bogom, želje za vlašću, želje za uživanjem i pogibijom. Frojdizam je, zapravo, bio svršetak i samosvest te nove paradigme, budući da je u osnovi svih religioznih, političkih i estetičkih želja bila otvorena želja kao takva, libido. Novi umetnički pravci: dekadencija, simbolizam, futurizam, suprematizam, nadrealizam, socijalistički realizam – takođe odbacuju spo-znajni projekat i zamenjuju ga pomamom želje, revolucionarnom energijom, klasnom borbom i zlobom, mističkom nadom, strašću prema smrti, utopijskom verom u preradu sveta. Novo vreme je počelo Dekartovim „Mislim…“, a završilo se Frojdovim „Želim…“
I eto, u drugoj polovini XX veka dogodila se nova zamena paradigmi. Počelo je od burnih šezdesetih godina, kada su novi levičari, bitnici, hipici, deca cveća zahtevali: „Raj – odmah“. To je još bila želja, ali već poluistopljena u uživanju, u narkotičkim halucinacijama, u komunalnim dokoličarenjima i ekstazama, u raslabljenosti volje, u bratimljenju i voljenju, u skitanjima i sazercanjima, u odugovlačenoj golotinji koja je zaustavljala vreme. Proroci iz 1960-ih godina, kao što su Herbert Markuze i Norman Braun, ponekad su se još maskirali u toge marksista, revolucionara, detronizatora, ali im je oštrina revolucionarne volje već otupljivala od spremnosti za pražnjenje želje, za slast uživanja. Po Markuzeu, u svestrano erotizovanom društvu „opozicija između čoveka i prirode, subjekta i objekta se prevazilazi. Biće se doživljava kao zadovoljavanje koje objedinjava čoveka i prirodu… Orfičke i narcističke slike Velikog –Odbijanja (uključuju) odbijanje da se prihvati odvojenost od libidonosnog objekta (ili subjekta)…“ Simbol revo-lucije više nije bajonet nego cvet, stavljen u cev policijskog pištolja; ne rat nego obljuba; ne marš i himna nego rok-muzika. Šezdesete godine XX veka su prelazno doba, kada želja više ne potiskuje sebe u podsvest, ne odgađa svoje pražnjenje u komunističkoj budućnosti, ne proriče bolji svet tamo i tada, nego ga hoće ovde i sada – i sprema se da postane uživanje.
Ako bi se uživanje ostvarilo u onom obliku u kakvom ga hoće želja, moglo bi dići u vazduh civili-zaciju, od čega se moralo strahovati šezdesetih godina XX veka. Ali, stvar i jeste u tome što želja umire u uživanju. I to uživanje, kakvim je postao postmodernizam, više ničim ne preti civilizaciji – naprotiv, to i jeste uživanje u civilizaciji, uprkos Frojdovom i Marksovom nezadovoljstvu njome. Postmodernizam jeste erosemiotika, gotovo čulno uživanje u znakovima, u tekstovima, u čitavoj uslovnosti civilizacije i njenim otuđenim for-mama; to je milina prisvajanja tuđeg i otuđivanja svoga, prebiranje citata i stilova, stavljanje svojih reči podi skidanje navodnika sa tuđih reči. Odjednom se otkrilo da je čitav svet površan, da ne treba upadati u njega, mučiti ga, menjati, preobražavati – dovoljno je dotaći ga, milovati.
Modernizam i njegov prethodnik realizam, epoha želja i epoha poznanja, ujedinjavali su se svojim stremljenjem u dubinu sveta, pokušajem da ga raspore, da mu iznutricu istresu napolje, da istražuju skrivenu suštinu. Turgenjevljev Bazarov je secirao žabe, Majakovski hoće „bokserom da kroji svet u lobanji“ – poznanje i želja kidišu u dubinu stvari i nemilosrdno im cepaju površinu. Kjerkegor, Šopenhauer, Marks, Niče i Frojd otkrivaju mračnu dubinu sveta, radikalno različitu od njegove površine, od sveta svesti i predstava.
Ma koliko to bilo čudno, želja je bliža poznanju nego uživanju, budući da uživanje više ne traži dubinu, nego se ograničava na površinu, na njenu beskrajnu popustljivost, elastičnost, otvorenost za maženje. Postmodernizam je svet dodira, spajanja, razdvajanja, zagrljaja, klizanja. Kažemo „poznanje (ne)čega“, „željenje (ne)čega“, ali „uživanje u (ne)čemu“. Poznanje i želja imaju svoj objekat i prema njemu se odnose kao prema objektu (i sami glagoli „poznati“ i „želeti“ su prelazni). Uživanje nema objekat, nego mnogo širu, raspršeniju sferu zajedničke deljivosti, naleganja, dodirivanja: uživati u nečem. Instrumental u datom slučaju označava: služiti se nečim u uzajamnosti sa njim – prožimajući se njime. Uživati u svežem vazduhu, u izgledu mora, u mirisu šume, u bliskosti tela: ne pretvarati u predmet nego biti u okruženju, u spoju s nečim.
Postmodernizam je milina označitelja, koji su zaboravili označenike. Svet označene „realnosti“ raspršuje se kao metafizički san. „Uživanje“, blaženstvo postmodernizma nije kad prodiremo u drugu kulturu da bismo otkrili nešto skriveno u njoj, nego kad se kožom svoje kulture pripijamo uz nju, mešamo citate, kombinujemo slike, stvaramo pastiše, pretrčavamo prstima od jednog do drugog prevoja, milujemo površinu. Postmodernizam pojačava interesovanje za spoljašnju otvorenost stvari, za njihovu „kožu“, prema tome, povećava ulogu opipavanja u kulturi. Pojam „kože“, „epitela“, „površine“ postaje važan za humanističke discipline i prakse u kulturi. „Evo, očekuje nas velika Kultura taktilne komunikacije, u znaku tehno-lumino-kinetičkog prostora i totalnog prostorno-dinamičkog pozorišta. Čitava oblast mašte, zasnovana na kontaktu, čulnoj mimikriji i taktilnom misticizmu, u suštini, čitava ekologija srasta sa tom vasionom operativne simulacije, multisimulacije i multireakcije“ – proglašavao je Žan Bodrijar još 1970-ih godina. Postmoderna je stanje uživanja, kada je sve što je bilo željeno već dato, i kada je sve što je dato bilo. Pa, ako uživanje jeste sve na šta je pozivano čovečanstvo, onda postmodernizmu neće biti kraja.
Međutim, uživanje samo po sebi prelazi u dosadu i patnju kada se razvlači preko mere, koju mu je dopustila dijalektika želje. Uživanje je samo – trenutak ravnoteže u ekonomiji želje, kada su „potražnja“ i „ponuda“ potpuno proporcionalne jedna drugoj. Da bi preživela, želja mora da ide dalje, s one strane uživanja, u neutoljenost i neutoljivost, u onu daleku perspektivu u kojoj se slike zavođenja spajaju sa slikama smrti, u kojoj najveća napetost zahteva i ne dopušta najveće pražnjenje. U du-bini želje postoji nešto što je neprijateljsko prema uživanju, postoji volja borca-askete, mučenika i maštara. Čak i najplotskija želja je na svoj način asketična: neće da bude utoljena. Cilj želje je najveća želja. To znači da postmoderna, kao privremena homeostaza želje-uživanja, počiva na klimavoj osnovi. Ako želja traži uživanje a istovremeno mu se protivi, da li se mi nalazimo uoči nove eksplozije, novog kruga istorije kao ironije, kad će novi nagoni neutoljivo-utopijske želje biti uravnote-žavani jedino još potresnijim, apokaliptičnijim slikama neumitnog kraja?
___
Mihail Naumovič Epšrejn (1950) je profesor teorije kulture i ruske književnosti na Univerzitetu Emori u Atlanti, SAD.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License