Engleska Knjizevnost Kod Srba 1900 1945

Mirjana N. Radovanov-Matarić

ENGLESKA KNJIŽEVNOST KOD SRBA

(1900-1945)

"Engleska knji`evnost kod Srba 1900-1945. godine" Mirjane N. Radovanov-Matarić je disertacija odbra-njena na Beogradskom univerzitetu 1980. godine. Zahvaljuju}i knji`evnicima Ratomiru Damjanovi}u i Milanu Orli}u disertacija je objavljena 2010. kao rezultat saradnje izdava~kih ku}a "Itaka", Beograd i "Mali Nemo", Pan~evo.

UVOD

Cilj disertacije je da ukaže na prisustvo engleske književnosti u našim književnim časopisima u periodu između 1900. i 1945. godine, i da pokaže koji su časopisi i koji prevodioci i kritičari u njima najviše učinili na popularisanju engleske književnosti kod nas. Svaka slična vremenska podela (od 1900. do 1945. godine) neminovno je formalistička, ali je i neizbežna, što potvr-đuju već postojeće studije, kao što su studije: Veselina Kostića: Kulturne veze između jugoslovenskih zemalja i Engleske do 1700. godine (Beograd, SANU, 1972), Snežane Kićović-Pejaković: Engleska književnost u Srba u XVIII i XIX veku (Beograd, Institut za književnost i umetnost, 1973), Rudolfa Filipovića: Englesko-hrvatske književne veze (Zagreb, Liber, 1972), kao i niz monografija i disertacija posvećenih, na primer, Šekspiru (Vladeta Popović, Veselin Kostić, Vujadin Milanović), Bajronu (Ilija M. Petrović), Miltonu (Dušan Puhalo), Dikensu (Nićifor Naumov) i engleskom romanu između dva rata (Svetozar Ignjačević).

Materijal koji je sakupljen trebalo je ne samo obraditi, već i pregledno srediti. Ovom poslu moglo se prići na više načina. Odabran je onaj koji je izgledao najcelishodniji. Na umu je bio, prvenstveno, potencijalni čitalac ovog istraživačkog rada kome treba omogućiti brz i jednostavan način informisanja. Imajući taj cilj u vidu, rad je snabdeven indeksima koji omogućuju pristup građi na osnovu višestruke predmetne klasifikacije. U jednom indeksu je abecedni i hronološki popis pregle-danih i obrađenih časopisa, u drugom pregled engleskih pisaca o kojima se najviše pisalo u periodici, kao i popis naših autora koji su se bavili popularisanjem engleske književnosti u našoj sredini. Indeks autora beleži sve pisce koji se pojavljuju u određenoj periodici. S obzirom na vrstu istraživanja, smatramo da su pomenuti pregledi sastavni deo rezultata, ne manje značajan od diskur-zivnog teksta.

Prilično šarolika građa zahtevala je analizu različitog stepena intenziteta i posebne pristupe. U centru pažnje neizostavno se pojavljuje Srpski književni glasnik. Ovaj časopis je višestruko reprezentativan, te mu je posvećeno posebno mesto. Ostali časopisi nisu zahtevali jednaku pažnju, bar ne u kontekstu ove teze, te je prilikom njihove obrade korišćen drugi analitički metod. Nije razmatran istorijat ovih časopisa niti njihove pojedinačne orijentacije, već opšta kretanja i interesovanje časopisa za englesko-srpske veze.

Posebno poglavlje organizovano je po predmetnoj klasifikaciji: sačinjen je analitički pregled zasnovan na ispitivanju prisustva pojedinih engleskih pisaca u našoj periodici. Potpunosti radi, u ovom poglavlju nalaze se podaci i o izdanjima van časopisa. Mada je Srpski književni glasnik posebno obrađen, podaci koji se odnose na publikovanje u njemu pojavljuju se ponovo i u ovom poglavlju kako bi pregled bio iscrpan i iz toga ugla. Isto tako, u knjizi su objavljeni podaci koji se mogu naći i u nekim drugim radovima, što je neophodno radi potpunosti informacije. Ovo nisu jedina ponavljanja. Sama zamisao i raspored izlaganja pretpostavlja izvesne neizbežne podudarnosti.

Osnovicu proučavanja čine srpski književni časopisi, oni koji su objavljivani na teritoriji Srbije. To je samo formalni okvir da bi se ovaj obiman materijal obuhvatio na neki način. Ali, da bi slika bila kompletna i omogućila izvesna poređenja, obrađeni su i časopisi koji su na srpsko-hrvatskom jeziku izlazili i u Bosni i Hercegovini, na primer, i u Crnoj Gori, ili čak u Londonu, kao što je slučaj sa časopisom Misao (1918). Ovakvim „bočnim osvetljavanjem“ stiče se jasnija slika o predmetu koji je u centru pažnje.

Isto tako, period koji je obuhvaćen u naslovu knjige: od 1900. do 1945. godine, sveo se u stvari na period do 1941. godine, jer su svi važniji književni i kulturni časopisi prestali s izlaženjem zbog Drugog svetskog rata i okupacije. O negovanju englesko-srpskih kulturnih veza, naravno, tada nije moglo biti reči.

Bibliografija, međutim, obuhvata građu ne samo iz oblasti književnosti i umetnosti, već i nauke, kulture, politike, ekonomije, istorije i društvenog života Velike Britanije u celini, objavljenu u našim glasilima od početka veka do Drugog svetskog rata. Podeljena je na a) književnost i umetnost i b) razno. Obuhvata, s jedne strane, prevode i s druge, originalne napise. Sređena je hronološki od početka izlaženja časopisa (da se sačuva kontinuitet) ali s akcentom na period koji proučavamo. Časopisi su sređeni po abecedi jer je disertacija pisana latinicom zbog mnogobrojnih stranih imena, naslova i citata. Ova bibliografija, ovako zamišljena, daje potpu-niju sliku istorijsko-političko-ekonomske klime koja je predodredila upravo ta i takva interesovanja našeg dru-štva i intelektualaca koji su pokretali i uređivali studirane časopise. Ta bibliografija poslužiće kao vodič svakom zainteresovanom čitaocu, ne samo istraživačima i struč-njacima.

U tezi su, prirodno, obrađeni i studirani samo prilozi iz književnosti, a ostalo je ušlo u bibliografiju zbog toga što je necelishodno ne završiti posao kad se časopisi već pregledaju de visu, list po list, i sama bibliografija, već na letimičan pogled pokazuje celovitiju sliku o odnosima između priloga iz književnosti i onih iz ekonomije, politike ili bilo koje druge oblasti. Samo je tako moguće doći do zaključka šta je naše kritičare i publiku najviše interesovalo u javnom životu Velike Britanije u jednom određenom trenutku, a moglo bi biti od koristi i za nas.

Nijedna bibliografija ne može, na žalost, pretendovati da bude potpuna. Tako i ova sadrži neke bibliografske jedinice koje ni Bibliografija Jugoslavije nije zabeležila, ali su isto tako mogući i verovatni i propusti. Razlog leži u činjenici da u trenutku izrade ove bibliografije, sedam-desetih godina XX veka, još uvek nemamo dovoljno priručnih naučnih aparata: bibliografija, kataloga, regi-stara, pa je potrebno prvo sačiniti sopstveni naučni apa-rat, što oduzima nesrazmerno mnogo vremena. Mnoge biblioteke nemaju stručne i predmetne kataloge, popise periodike po mestu izlaženja, nemaju komplete časopisa koji prema katalogu izgledaju kompletirani. Većina pregledanih časopisa nije imala godišnje indekse, tako da nije bilo moguće olakšati i ubrzati rad. Ipak, kao dugogodišnja bibliotekarka Narodne biblioteke Srbije, autorka disertacije imala je pristup časopisima na izvoru. Koristila je tadašnja međunarodna pravila obrade, te verujemo da ovaj posao, ma koliko skroman u odnosu na potrebe, predstavlja vredan doprinos.

Upravo zbog bibliotekarsko-bibliografskog iskustva, kandidatu je Katedra za engleski jezik i književnost sugerisala ovu istorijsko-bibliografsku temu koja treba da posluži kao osnov za dalja proučavanja. Rad treba da pruži sliku prisustva pojedinih engleskih autora u našoj periodici i doprinos časopisa i njihovih saradnika na popularisanju engleske književnosti kod nas, a ne obuhvata eventualne odjeke ni uticaje engleske knji-ževnosti na našu.

Na kraju teze, pored indeksa autora i obrađene periodike, popisana je i ona koja je pregledana bez uspeha, tojest u kojoj nije nađeno priloga od značaja za ovu tezu, kako ne bi i drugi naučni radnici uzaludno prelazili već pređeni put.

Potrebno je napomenuti da je disertacija odbranjena po pravilima i zahtevima Engleske katedre 1980. godine, a objavljuje se 2010. onako kako je tada sačinjena. Upra-vo ta vremenska distanca, pored razumljivih nedostataka, ima i prednosti: pruža izvanrednu priliku upoređenja i određivanja mesta gde se danas nalazimo posle više od trideset godina, sa svim ratovima, na Balkanu i u svetu, velikim društveno-političkim prevratima, značajnim naučnim i tehnološkim dostignućima i njihovim uticajem na kulturu i život uopšte.

Sada se, iz vremenske perspektive, jasnije uočavaju pobude, namere, trud i vrednost nastojanja tih časopisa i dalekovidih umova onih koji su ih pokretali, uređivali, pomagali i u njima sarađivali, za obrazovanje, kulturu i dobrobit nacije.

Koliko smo od istorije naučili. Šta se ponavlja i zašto. Šta smo iz toga naučili. Značaj i mesto u našoj kurturi studiranih časopisa i naših intelektualaca koji su u njima saradjivali, pisali, prevodili, kritikovali i čitaoce obra-zovali, postaju tek sad jasni, kao i pobude uzajamnih nesuglasica i konflikata, bilo profesionalne, umetničke ili političke prirode. Vreme pouzdano otkriva istinu kao vrednu i trajnu, ona nas uči i oslobađa. Sve ostalo postaje prah i pepeo i svodi se upravo na sopstvenu pravu vred-nost i cenu na tržištu večnosti.

Pored toga što je kao kao istraživački rad korisna, ova disertacija je savremena jer je njena sadržina i sadržina obrađenih časopisa i danas aktuelna i biće aktuelna sve dok učimo od onih koji su prošli kroz naš stepen razvoja i čije iskustvo (pozitivno ili negativno) može da nas upozori šta prihvatiti a šta odbaciti, pre nego što, iz neobaveštenosti, platimo preskupu cenu.

SRPSKI KNJIŽEVNI ČASOPISI

I ENGLESKA KNJIŽEVNOST

Panoramski pogled na razuđenost književnih časopisa koji su izlazili u prvoj polovini dvadesetoga veka ostavlja utisak izvesne shematičnosti u vidu koncen-tričnih krugova. Krug časopisa najudaljenijih od centra sadrži najveći broj časopisa koji su, ipak, najmanje važni za naše proučavanje. Oni su izlazili kratko i neuredno, donosili veoma mali broj priloga iz i o engleskoj književnosti i kulturi uopšte, a ti prilozi nisu bili rezultat određenoga stava i politike časopisa u odnosu na strane književnosti. Otuda prilozi nisu uvek bili znalački odabrani niti dovoljno ozbiljno tretirali predmet o kome je reč. Najčešće, nisu posvećeni nekom značajnom pro-blemu ili piscu, a i kad jesu, ne odnose se na njegova najreprezentativnija dela ili su to samo kraće informativne beleške.

Sem ovog najšireg kruga, najslabijeg po snazi i učestalosti priloga, a koji se sastoji od mnogobrojnih malih časopisa, razlikujemo još jedan uži koncentrični krug časopisa kao Delo (1894–1915), Brankovo kolo (1895–1914), Misao (1919–1937), Strani pregled (1927–1930 i 1933–1937), Javnost (1935–1937) i Život i rad (1928–1941), koji su imali i određenog kontinuiteta u radu i dovoljno rano (na primer Delo i Brankovo kolo) ukazivali na pojedine pisce i pojave u engleskoj književnosti od značaja za našu književnost.

Prilozi u njima dobro su odabrani i ozbiljno tretirani, najčešće, doduše, na informativno-kompilatorski način, ali tu i tamo ističu se kvalitetom prevodi i prilozi Isidore Sekulić, Svetislava Stefanovića, Anice Savić-Rebac, Ilije M. Petrovića, Luke Smodlake, Sime Pandurovića i drugih. Ovi časopisi i ugledni prevodioci i kritičari okup-ljeni oko njih dali su vredan doprinos osvetljavanju pojedinih pisaca i literarnih trenutaka u engleskoj knji-ževnosti, kao i prenošenju njihovih ideja kod nas.

I kad su samo informativni i kompilatorski, prilozi su bili od značaja za našu čitalačku publiku toga kulturnog i istorijskog trenutka, jer su to najčešće prvi pomeni i prva upoznavanja s pojedinim engleskim autorima, pa je ta širina pre nego dubina u tretmanu pojedinih tema imala svoga smisla i opravdanja. Naravno, neki pisci su studirani i dalje i dublje, što možemo zahvaliti nekolicini vrsnih anglista iz naše građanske sredine prve polovine dvadesetoga veka.

Ipak, najznačajnji je, svakako treći koncentrični krug koji čini jezgro, žižu i centar svekolikog našeg nacio-nalnog stvaralaštva: književnog, umetničkog, naučnog i opštekulturnog, a koji sačinjavaju dva naša najveća časopisa: Srpski književni glasnik (1900–1941) i Letopis Matice srpske (1825–1941. i još uvek). Zadatak Letopisa Matice srpske bio je specifičan; on je, s obzirom na istorijsko-kulturne uslove, bio više okrenut čuvanju i negovanju naše nacionalne kulture, sa ponekim značaj-nim osvrtom na strane književnosti. Doprinos Srpskog književnog glasnika uočljivijeg je značaja i po broju priloga i ne manje po njihovom kvalitetu. Naravno, jedan broj saradnika istovremeno je sarađivao u oba časopisa (Aleksandar Vidaković, Isidora Sekulić, Svetislav Stefa-nović) i to su upravo autori najvrednijih priloga u Letopisu Matice srpske iz oblasti o kojoj je reč.

Važnost doprinosa Glasnika je nesumnjivo i u neprekidnom izlaženju od početka veka do Drugog svetskog rata, kao i u činjenici da su urednici časopisa, Bogdan Popović i Jovan Skerlić, bili korifeji naše građanske misli, koji su dali ton celom vremenu u kome su živeli i stvarali, pa i dugo iza toga.

Od značaja je pomenuti da su većina urednika i saradnika Srpskog književnog glasnika školovani u inostranstvu (Bogdan Popović, Vojislav M. Jovanović, Aleksandar Vidaković, Svetislav Stefanović, Vladeta Popović, Isidora Sekulić i drugi), te su shvatali potrebu upoznavanja naše mlade književnosti sa odabranim deli-ma iz svetskih književnosti, u ovom slučaju engleske. Zapaža se da je osnovna linija razvitka časopisa, naročito Srpskog književnog glasnika, bila u znaku dominacije naučne kritike koju je davao Beogradski univerzitet. Većinom, ovi časopisi nisu bili čisto književnog, već opštekulturološkog usmerenja. Pisci koji se bave engles-kom književnošću nisu samo anglisti, kao Vladeta Popović, već anglofili, profesori književnosti, kao Bogdan Popović, prevodioci, književnici, naučnici, novi-nari, kao Aleksandar Vidaković i Svetislav Stefanović, koji su se aktivno bavili engleskim studijama.

Jedan deo priloga iz engleske književnosti i filozofije preveden je sa francuskog, i to su najčešće prilozi autora koji su se odlikovali realističkim, humanističkim i optimističkim pristupom u skladu da vladajućom građanskom ideologijom Srbije toga doba. Nešto su ređi primeri englesko-srpskih književnih veza preko nemačke (Johan Volfgang Gete i Hajnrih Hajne) ili čak mađarske književnosti (Imre Madač).

U časopisima pomenutog perioda može se uočiti da su često pratili izdavačku delatnost ali isto tako bili i ispred nje. U oba slučaja inicijatori, prevodioci, kritičari i ese-jisti bili su ličnosti iz kulturnog i javnog života, koje su skretale pažnju na one engleske pisce koje su sami izabrali. Tako, veliki broj priloga najavljuje pojavu nekog značajnog prevoda ili ga ocenjuje, isto tako znatan broj priloga posvećen je premijerama i izvođenju engleskih drama na beogradskoj sceni ili je objavljen povodom godišnjice rođenja i smrti engleskih pisaca. Svi ti napisi, prirodno, imaju prigodan karakter, kao i oni koji prate prevode objavljene u časopisu. Svetle tačke svakako su eseji i kritike posvećeni jednom autoru ili delu koji je kritičara po nečemu privukao te je želeo da ga predstavi našoj publici. Tu je naročito zapažen rad Isidore Sekulić posvećen, na primer, Golsvordiju ili Strejčiju, Aleksandra Vidakovića posvećen savremenim piscima realističkog romana, Slobodana Jovanovića posvećen Sviftu…

Uočljivo najveće interesovanje, sem Šekspira, izazvao je Oskar Vajld, zbog svog esteticizma koji je odgovarao predstavniku esteticizma kod nas, Bogdanu Popoviću kao uredniku Srpskog književnog glasnika. Odmah zatim znatna pažnja posvećena je piscima kao što su Kipling, Vels, Golsvordi, Šo, očigledno zbog njihove angažo-vanosti na socijalnoj problematici, a od pesnika roman-tičara najpopularniji je bio Džordž Bajron. To su bili odjeci njegove slave iz prethodne epohe romantizma,[5] kao i poznate sklonosti evropske kritike za ovoga pesnika koji je manje cenjen u sopstvenoj zemlji nego na Kontinentu. Manje, iako još uvek dosta pažnje privukao je Šeli, još manje Vordsvort i Kits, Kolridž je nekoliko puta pomenut, a Saudi ni jednom.

Od modernih pisaca polemike su bile naročito brojne oko Hakslija koji je kao romanopisac naišao na neujednačeno tumačenje, nerazumevanje, pa i odbijanje. „Treba nam prave hrane a ne jalova lišća“, komentariše Božidar Kovačević. Isidora Sekulić je, međutim, vrlo studiozno i pohvalno pisala o romanu Kontrapunkt života. Haksli esejist imao je nešto bolji prijem. O njemu su pohvalno pisali Ilija Goleniščev-Kutuzov i Alek-sandar Vidaković.

Tek u drugom redu stoji interesovanje za velike klasike: Dikensa, Defoa i Svifta čija su dela prevedena i čitana prvenstveno kao omladinska literatura. O ovim piscima je pisano, dela su komentarisana, ali su ozbilj-nije studirana tek u novije vreme.

U trećem redu, nezasluženo, nalazi se Valter Skot koji je bio popularan u prethodnom, romantičarskom periodu, i koji je ostao omiljena omladinska lektira. On je slabo razmatran u časopisima prve polovine ovoga veka, kao što se može konstatovati i za Miltona, Bekona, Čosera i Tomasa Mora. To se uopšte odnosi na raniju englesku književnost. Nije proučavana ni rana, ni srednja, ni književnost renesanse, ni racionalizma. Ako izuzmemo Šekspira kao pisca van vremena i pravca, možemo primetiti da engleska književnost počinje privlačiti pažnju naših prevodilaca i kritičara ovog perioda tek od romantičara na ovamo. Akcenat je na novijoj i savre-menoj književnosti, a zapaža se i rađanje interesovanja za savremene pisce mlađe generacije kao što su D. H. Lorens, Virdžinija Vulf, Katarina Mensfild, Džems Džojs. Ovi pisci, ipak, nisu bili potpuno shvaćeni i prihvaćeni u našoj sredini u tom trenutku.

Ako se sad zapitamo da li je pobuđeno interesovanje srazmerno vrednosti engleskih pisaca, odgovor će biti da nije sasvim i ne uvek, kao što će pokazati dalje izlaganje. Tamo gde nije, odgovor leži u prijemčivosti naših kritičara za određenu ideologiju, u ovom slučaju poziti-vističko-realističku, s jedne strane, otud interesovanje za „veliku petoricu“ engleskog realističkog romana, a s druge strane za veliki stilistički uzor tipa Oskara Vajlda, što je bila preokupacija kritičara popovićevske škole.

U okviru književnosti na engleskom jeziku velika pažnja je posvećena irskim autorima: Oskaru Vajldu, Bernardu Šou, Šon O’Kejsiju, te novozelanđanki Kata-rini Mensfild, a u periodu pred Drugi svetski rat sve veća pažnja se usmerava k američkoj književnosti.

Kao što je već rečeno, popularnost pojedinih engleskih pisaca u našoj sredini rezultat je, u prvom redu, individualnog interesovanja naših autora za njih. To interesovanje najčešće je zavisilo od afiniteta, ili je prosto bilo posledica prevodiočeve i kritičareve želje da nametne svoj ukus u izboru pisaca. Ukoliko je taj ukus imao i stvarnu podlogu u vrednosti odabranog engleskog autora, a duhovna klima pogodovala izboru, uspeh je bio veći, kao u slučajevima koje smo već pomenuli. Ređe bi pažnju privukao autor koji je imao poglede suprotne esejisti, kao u slučaju Ilije M. Petrovića kad je pisao o Volteru Pejteru.[6]

Kao što smo već pomenuli, engleska književnost je kasno „presađivana“ u našu sredinu, dok su nemačka i ruska imale većeg uticaja u XVIII i XIX veku. U XX veku vođstvo preuzima francuska literatura, a raste interesovanje za englesku, jer se sve veći broj naših budućih intelektualaca školuje na Zapadu. Snežana Kićović-Pejaković beleži interesovanje za škotske bala-de, Šekspira, Bajrona, Defoa, Dikensa, Tekerija i Skota kod Srba XVIII i XIX veka. Dvadeseti vek je okrenut savremenoj literaturi: poeziji, romanu, drami. Kao što je već rečeno, zapostavljena je rana engleska književnost sa sporadičnim pomenima Čosera, Marloa, Ben Džonsona. Interesovanje za Šekspira i dalje raste i grana se. Odmah zatim za Oskara Vajlda, pesnike romantičare, pred-stavnike savremenog realističkog romana i drame, a klasici Drajden, Poup, Meredit, Samjuel Batler i drugi ostaju potpuno zapostavljeni.

Oni savremeni engleski autori, naročito mlađe generacije, o kojima je i u Engleskoj dosta pisano, S. B. Jets, Džems Džojs, Oldos Haksli, Virdžinija Vulf izazivaju interesovanje naše publike i kritike, ali u periodu o kome je reč nije još bilo uslova da budu prihvaćeni, kao što je već konstatovano.

Uopšte uzev, ako posmatramo razvoj englesko-srpskih i englesko-jugoslovenskih književnosti i kulturnih veza u zavisnosti od odgovarajućih istorijsko-političkih prilika, možemo primetiti da je zanimanje Engleske za malu Srbiju, pa i Jugoslaviju, zadugo bilo uzdržano i vezano za njen geografski položaj na Balkanu (jer je tuda vodio put ka britanskim kolonijama u Aziji) i za njeno mesto u konstelaciji velikih sila. To zanimanje nešto je življe u vreme Balkanskih ratova i Drugog svetskog rata, kada je usledila pomoć savezničke Britanije u novcu, sanitetu (ljudstvu i materijalu) i prihvatanju izbeglica, među koji-ma je bio izvestan broj naših budućih intelektualaca koji su potom u Engleskoj školovani, a po povratku u zemlju vrlo aktivno širili kulturu i znanja stečena u Engleskoj.

U britanskom javnom životu, počevši od bosansko-hercegovačkog ustanka, javlja se u javnom mnjenju struja koja energičnije brani vlastite interese u Evropi, te se suprotstavlja nemačkim aspiracijama na Balkanu. U tom smislu pojavljuje se određen broj političara, članova parlamenta i publicista, prijatelja našeg naroda, koji su se zalagali za njegova prava, počevši od Gledstona i njegove čuvene rečenice: „Sebi ruke“, na Berlinskom kongresu 1878. godine, preko Artura Evansa, H. Vikama Stida, R. V. Sitona Vatsona do Ficroja Maklina koji je na čelu vojne misije boravio u Vrhovnom štabu Narodno oslobodilačke vojske u Drugom svetskom ratu.

Prirodno, naše interesovanje za Engleze i Englesku bilo je uvek veće od njihovog interesovanja za nas. U engleskoj književnosti i kulturi uopšte, kao starijoj, bilo je više uzora i obrazaca za našu, mlađu. Upravo to su naši ljudi školovani na Zapadu tražili na prelomu iz tradicionalnog i patrijarhalnog XIX veka u XX, koji je značio sve veće otvaranje ka Zapadu. Tad kod nas nastaje priliv novih intelektualnih snaga i polet koji se odrazio i na pokretanje književniuh časopisa.

U kulturnoj istoriji evropskih naroda postoji jedan trenutak kada su široke narodne mase ekonomski dovolj-no situirane ali nedovoljno obrazovane pa u časopisima i časopisnim esejima traže kulturni „dajdžest“.[7] Tu ulogu u našoj sredini prve polovine dvadesetoga veka odigrao je Srpski književni glasnik.

Kroz život ovoga časopisa koji je uspešno okupio najveće srpske umove svoga doba, ogleda se celokupna intelektualna klima tog istorijsko-kulturnog trenutka, nastojanje da se uhvati korak sa Evropom i da se naša sredina kultiviše i „evropeizuje“. U skladu s tim počinje bogata prevodilačka delatnost sa engleskog (i još više s francuskog) jezika i odgovarajuće studije engleske knji-ževnosti i kulture vezane upravo za ovaj časopis više no ma za koji drugi koji je izlazio u prvoj polovni dva-desetoga veka. Zbog svega toga Srpski književni glasnik je učinio najviše na izgradnji mostova između srpske i engleske kulture. Stoga ćemo izdvojiti ovaj časopis i razmotriti ga posebno sa stanovišta prisustva engleske literature.

Srpski književni glasnik

Zadugo vodeći srpski književni časopis koji je okupio oko sebe intelektualnu elitu svoga vremena, Srpski književni glasnik je pokrenut početkom dvadesetoga veka u trenutku kada se Srbija od starinskog patri-jarhalnog tipa državnog ustrojstva i političke svesti pretvara u novu, moderniju zemlju sve otvoreniju ka visoko civilizovanom svetu. Ona nastoji da hvata korak sa vodećim idejama u Evropi i svetu. Srpski književni glasnik odražava ta nastojanja i istovremeno je sredstvo kojim su srpski intelektualci toga doba nastojali da drže korak sa Evropom i evropeizuju srpsku građansku misao i ideologiju.

Budući da je nastao znatno docnije od drugih evropskih časopisa toga značaja, Srpski književni glasnik ima kompozitnu fizionomiju i obuhvata sve grane društvenog života. Pod uticajem političkog pluralizma, časopis u uredništvu i u redovima saradnika okuplja ljude različitih i suprotnih političkih ubeđenja. Demokratski i progresivan, donosi odabrane priloge srpskih, hrvatskih i slovenačkih, kao i vodećih svetskih autora.

Ideja i akcija osnivanja Srpskog književnog glasnika pripada Bogdanu Popoviću, koji mu je bio prvi urednik sve do 1905. godine. Kao kritičar, Popović je uneo izves-ne nove, tad moderne koncepcije u našu književnost. Umeo je da odabere, okupi i vaspitava nove, mlade talente. On je ne samo osetio i odabrao prave vrednosti, nego ih i usmeravao, stimulisao i modernizovao u smislu praćenja evropskih misli.

Već u prvom broju objavljuje u nastavcima opsežan i značajan članak o književnim listovima. U njemu iznosi svoje shvatanje o zadacima književnih glasila koji po njemu treba da budu ne samo „registratori književnih događaja“ već i „prema svojoj moći, i njihovi regulatori“. On naglašava potrebu istinitosti i kritike u mladim književnostima, a naročito potrebu dobrih uzora, jer sve što se stvara ide napred „nasleđivanjem stečenih osobina“ i mora „zavisiti od do tada stvorenog“. Zato pesnici koji su obrazovaniji „poznaju savršenije obras-ce“, a obrasci su građa koja obogaćuje maštu, deluje vaspitno i zato je zadatak časopisa da donese prevode kulturnih tekovina drugih naroda.

Prevodi su prava Božja blagodet, piše Bogdan Popović i nastavlja da se ljudi ne dosećaju da je u većini slučajeva dovoljno imati prevodioca pa imati pisca i da strani pisci svakim dobrim delom (jer mi možemo da biramo) bogate i našu književnost. On konstatuje da se kod nas na prevode ne obraća dovoljno pažnja, a nemačka, engleska i francuska književnost pozajmljuju jedna od druge. Popović zaključuje da je jedna od najprečih potreba „pozajmiti iz stranih književnosti ono što je našoj… najpotrebinije“. I „strana književnost je ono što je danas srpskoj književnosti najvažnije“. Naravno, svestan je potrebe da se, sem stranih obrazaca, neguju i domaći, makar i „najslabiji pokušaji“.

Upravo tu književni listovi, po Popoviću, imaju za zadatak da pomažu prevodnu književnost, da je podstiču, upućuju, da utiču na izbor dela koja se prevode, da motre na vernost samih prevoda… da i sami budu rasadnici, stručnom rukom podignuti, probrano i što bogatije snab-deveni rasadnici uzoritih dela svetske književnosti.

On uočava da su i dotadašnji književni listovi bili puni prevoda, ali su ti prevodi „donošeni bez plana i cilja, bez naročitog merila“. Sad je potrebno da književni listovi prevodima daju mesto koje im, prema koristi koja se očekuje, pripada. Oni treba da se donose sa strogim pla-nom, smišljeno, po utvrđenom načelu i svesno naših pra-vih potreba. Pri tome ne samo zabavu i romane, već „još više ona druga visoka dela koja književnost čine velikom riznicom vekovne mudrosti, večitom knjigom o čoveku, dela moralista i filozofa… i jedna i druga idu u red obrazaca o kojima je bila reč i bez jednih se ni druga ne bi mogla zamisliti“.

Popović je svestan odgovornosti zadatka izbora dela koja treba prevesti: naglašava da publici treba davati samo ono probrano, najbolje, i u izabranom izdvojiti samo najjača mesta.

Ukratko, sumira Popović, književni listovi će pomoći nacionalnoj književnosti i „slažući svesku po svesku u jednom nizu godina, dati najodabraniju knjižnicu koja se daje zamisliti a našoj će književnosti pomoći da poste-peno i sama uđe u svetsku književnost u kojoj po darovitosti svojih pisaca zaslužuje da uđe, ali iza koje po nesavršenosti spreme njihove danas zaostaje“.[8]

Tako završava Popović svoj značajan članak koji je odredio stav Srpskog književnog glasnika prema doma-ćoj i stranoj književnosti i taj stav uspešno očuvao u toku dugog izlaženja časopisa. Od početka izlaženja do Prvog svetskog rata izašle su trideset i tri knjige–godišta u tristo dvadeset i tri sveske. U to vreme Srpski književni glasnik je već bio čitan i priznat časopis o kome se domaća i strana štampa i javno mnjenje izražavali pohvalno. Naglašavana je upravo pažnja koju časopis poklanja književnoj kritici i modernizovanju ukusa publike, podcrtavajući ozbiljnost, solidnost časopisa i njegov rad na negovanju novih književnih generacija, kao i na prevođenju stranih književnosti i povezivanju kultura.

Od 1905. godine do 1914. urednik Srpskog književnog glasnika bio je Jovan Skerlić, a od 1905. do 1907. sa Pavlom Popovićem. Pišući o časopisu u tom periodu, Milan Bogdanović konstatuje da je u rukama Jovana Skerlića Srpski književni glasnik postao regulator odnosa i vrednosti u našoj književnosti, tako da je publika s pravom očekivala od njega presudnu reč o delima i piscima“. Ipak, pažnja se pridaje prvenstveno domaćoj književnosti a od stranih najviše francuskoj. Znatno manje – ruskoj i nemačkoj.[9] Ipak, upravo zahvaljujući ličnim vezama Jovana Skerlića i Pavla Popovića s ruskim naučnicima, Srpski književni glasnik je donosio odabrana dela vodećih ruskih klasika: Tolstoja, Čehova, Turgenjeva, Leonova, Bloka, Babelja i drugih.

Od 1914. godine na dalje časopis ne izlazi zbog rata. Upravo u to vreme umro je i Jovan Skerlić. Tek 1920. godine po povratku iz Londona gde je proveo ratno vreme, Popović ponovo pokreće, Novu seriju Srpskog književnog glasnika.

Posle rata, od 1920. godine, urednici su bili Bogdan Popović i Slobodan Jovanović, zatim Vojislav M. Jovanović, Svetislav Petrović, Milan Bogdanović i Milan Predić. Ova poslednja trojica naročito su se bavila engleskom dramom. Na kraju, pred Drugi svetski rat, pred konačno gašenje časopisa, francuska književnost dominira.

Još 1902. godine u Letopisu Matice srpske u knjizi 216. izlazi nepotpisana beleška u kojoj se kaže: „Srpski književni glasnik izgleda u svakom broju kao neki srpski organ francuskih emigranata i kolonista u Kraljevini, kao organ kakve družine La France exterieure, uređivan po uzorcima francuskim i u francuskom duhu, nije on – da kažemo u figuri – čedo našeg narodnog duha, te stoga nije ono što bi nam inače po vrsnim saradnicima mogao da bude… Srpski književni glasnik je izgubio, dakle, kako mi se čini, nacionalni temelj ispod nogu, a to je pogrešno… Ovakav organ, ovakvo luksuzno eksotično (sic) bilje preneseno na naše siromašno nekultivisano tle ne može i neće napredovati, te će samo donekle veš-tačkim načinom moći da se održi… francuskoj školi ne prija srpski duh, a srpskom duhu ne prija francuska ipekrulturna (sic) škola, i to se ne da izmeniti, i čitav rad oko tog nasilnog kalemljenja mora ostati po prirodnom zakonu jalov.“

Frankofilska orijentacija Srpskog književnog glasnika je razumljiva kad se uzme u obzir da su časopis uređivali i oko njega bili okupljeni najviše intelektualci školovani u Francuskoj. Svakako da je na tu pojavu moralo biti i negativnih reagovanja, isto onako kao što je jedan deo engleske intelektualne javnosti reagovao negativno na ideje „uvezene“ iz Francuske. Ipak, praksa Srpskog književnog glasnika, njegovo kontinuirano izlaženje punih četrdeset godina i intelektualni nivo koji je uspešno sačuvao, demantovali su pesimistična predvi-đanja iz navedene beleške i pokazali da je Srpski književni glasnik uspeo da svojim programom digne našu književnost na viši nivo. U tome su svakako najveću ulogu odigrali Jovan Skerlić, na nacionalnom planu, a Bogdan Popović na vezama s drugim evropskim kul-turama, a ne samo s francuskom.

Po svemu sudeći, ova frankofilska orijentacija našeg vodećeg književnog časopisa smatrana je prirodnom, jer je izazvala samo jedan napis u kome se osuđuje Srpski književni glasnik zbog epigonstva francuskoj kulturi. Neke pojave u francuskoj literaturi imale su značajnog uticaja na englesku književnost i izazvale odgovarajuću negativnu kritiku u britanskoj štampi, o čemu će još biti reči.

I za vreme Popovićevog urednikovanja, kao i Skerlićevog, politika Srpskog književnog glasnika u odnosu na englesku književnost se bitno ne menja, jer su se obojica slagala u pogledu značaja stranih obrazaca. I Skerlić, kao i Popović, cenio je one pisce koji su u našoj književnosti zračili evropske ideje,[10] ali je nepoštedno žigosao pesimizam i dekadentnost kad su bili „uvezeni“, nakalemljeni i izmišljeni, kad su bili puka imitacija nekog stranog pisca i uslova u kojima on stvara, a ne društveno opravdani i rezultat našeg istorijsko-kulturnog trenutka. Tu je Skerlić sledbenik Svetozara Markovića koga je izuzetno cenio. Velibor Gligorić naglašava da je „vaspitan na idejama Černiševskog, ruskih revolucionara i Svetozara Markovića i da je Skerlić bio pobornik slobode misli i progresa, ateist, emancipovan od roman-tičarskih mitova i kultova prošlosti“.[11]

Ipak, za razliku od Svetozara Markovića, Skerlić nije mnogo verovao u nauku. Isuviše je čitao radove svoga profesora socijalističkog humanistu Žorža Benara (veru-je Dragan Jeremić), po kome “apsolutnog kriterijuma” nema.[12] Od Herberta Spensera i Žan-Marija Gijoa preuzeo je pozitivističko idejno i moralističko vitalis-tičko shvatanje po kome je književnost “jedna duhovna čovekova aktivnost koja se može sasvim razložiti i ispitati, a to ispitivanje mora se zasnivati na ljubavi, na simpatiji prema književnim delima kao blagim riznicama ljudske misli. Književnost je pre svega specifičan nosilac i budilac ideja, a te ideje moraju biti što zdravije i što socijalnije da bi u čoveku podsticale energiju i volju za rad, i osećanje ljudske solidarnosti i društvene pravde. Osnovno moralno pravilo, po Gijou, jeste: Razvijaj svoj život u svim pravcima, budi jedinka što je moguće bogatija u intenzivnoj i ekspanzivnoj energiji, a radi toga budi što socijalniji i udružljiviji. Raditi to je živeti.[13]

Pišući o Džonu Raskinu, Skerlić kaže: „Jedno umetničko delo utoliko je veće ukoliko je umetnik bolje pojmio istinu, napojio se prirodom, osetio život, bio iskreniji, utoliko to delo više govori našem duhu i duši, utoliko budi više i najveće ideje.“[14] Sem toga, od umet-nika i njegovog dela traži se da služi narodu i svome rodu, „napretku i oslobođenju od stega i ograničenja“.

Praktični kriterijum kod Skerlića je borba protiv konzervativizma i primitivizma a za unošenje evropskih ideja. Po tom stavu („spasonosno zapadnjaštvo“) on se poistovećuje sa svojim učiteljem Bogdanom Popovićem.

Skerlić se služi Tenovim „istorijskim“ metodom nastojeći da otkrije opštu duhovnu klimu kao rezlultat rasa, sredine, momenta. Ovaj Tenov metod Skerlić upot-punjuje „biografskim“ metodom Sent Beva, ali ponekad ide i do preteranosti.

Za razliku od Bogdana Popovića, Jovan Skerlić sve više naglašava značaj moralnog i društvenog delovanja književnosti. “Ako društvo deluje na književnost, i književnost utiče na društvo. Ideje su sile, oživljene strašću, one obaraju ili dižu, one preobražavaju sadaš-njost i stvaraju budućnost, ne samo da vode čovečanstvo nego ga i modelišu po svome kalupu. Svako društvo, pre no što je ostvareno, postojalo je u stanju sna, shvatanja, želje da ta istina utoliko više dobija važnosti ukoliko narodi postaju svesni sebe i svojih potreba.”[15]

Kako svedoči Velibor Gligorić,[16] Skerlić se, kao i Bogdan Popović, zalagao za više obrazovanje pisaca, za kulturu književnog rada, preporučivao pesnicima da prihvate obrasce koje savetuje estetika Bogdana Popo-vića, ali je izvor inspiracije, procesa umetničkog stva-ranja, video najpre u prirodi i životu.

I Skerlić je među našim piscima cenio one koji su se približavali evropskom kriterijumu i nivou, i on je, kao i Popović, priznavao vrednost dobrih stranih primera, ali je ipak prvenstveno pažnju obraćao negovanju domaće, izvorne vrednosti dok su po mišljenju nekih levičarskih kritičara posleratnog perioda, sa estetskom školom Bogdana Popovića „prodirali dekadentni uticaji Zapada koji su nosili opasnost široke zaraze“.[17]

I Bogdan Popović pripada pozitivističkoj estetici francuskih i engleskih uzora. Studirao je u Parizu (1887–1892) u vreme kada je tamo vladao engleski pozitivizam Herberta Spensera i Džona Stjuarta Mila. Od Francuza, Popoviću su uzori bili Ipolit Ten i Žan-Mari Gijo. Suprotno Skerliću, Popović veruje da se estetska emocija može shvatiti i naučno objasniti. On kritikuje pozi-tivizam koji se završava u skepticizmu, i stoji na sredini između dveju jednostranih krajnosti od kojih jedna veruje u večite, nepromenjive estetičke propise, a druga smatra da nema i ne može biti nikakvih pravila za umetničko stvaranje. Na toj poziciji stoji i savremena estetika, zaključuje Dragan Jeremić. (1963)[18]

U početku, Popović je bio više pod uticajem sociologije u Gijoovoj estetici i istorijske i sociološke estetike Ipolita Tena, te je polazio od ličnosti ka analizi sredine i momenta. Docnije, naprotiv, veruje da je lič-nost proizvod sredine. Tako tvrdi da bi Šekspir pisao kao Molijer a Molijer kao Šekspir kad bi zamenili epohe. I Gijo i Popović vide društvenu ulogu umetnosti u iza-zivanju emocije koja će nas „združiti sa živom i neživom prirodom“.[19]

Kao i engleski teoretičar umetnosti Alen Grant, on veruje da su u umetnosti bitne emocije, ali i intelektualni momenat. Verovao je da se podizanjem nivoa estetskih gledišta može negovati ukus publike. Time nastavlja li-niju koju je u našoj kritici započeo Ljubomir Nedić. Ne procenjuje delo po političkoj, moralnoj ili socijalnoj, već prvenstveno po estetskoj vrednosti, obraćajući pažnju na ukus, rafiniranost osećanja i izraza.

Kao kriterijum za ocenjivanje umetničkog dela Popović uzima intenzitet izazvane emocije, sklad umet-nikovih vrlina, princip harmonije ali i važnost detalja, što ga je odvelo do njegove teorije red-po-red. Kao i Alenu i Gijou, i Popoviću je bitna odlika umetnosti da budi emociju u čitaoca snagom umetnikove emocije ali i zbirom već pomenutih osobina. Ovi Popovićevi stavovi naišli su na niz istomišljenika i sledbenika u vremenu oko Prvog svetskog rata i između dva rata, i otuda možemo shvatiti popularnost, na primer, Oskara Vajlda i studiranje dela Herberta Spensera i drugih autora u onom obimu koji srećemo u Srpskom književnom glasniku.

I Bogdan Popović i Jovan Skerlić, ne samo kao urednici Srpskog književnog glasnika, već i kao korifeji naše građanske kritike početkom veka, dali su ton vremenu u kome su stvarali, pa nije nikakvo čudo da se njihov uticaj oseća u izboru i tretmanu priloga iz engleske književnosti u svim vodećim časopsima toga doba, a ne samo u Srpskom književnom glasniku.

Uzevši u obzir uzore s jedne strane i naše prilike s druge, jasno je zašto je prvo i osnovno kritičko merilo u ocenjivanju priloga iz engleske literature bio realizam, životna verodostojnost, slika svoga vremena, humor i humani optimizam. Te odlike u delu engleskih autora tražili su i Skerlićevi sledbenici i sledbenici Bogdana Popovića.

Srpsko građanstvo prve polovine XX bilo je u usponu. Ono traži u literaturi podstrek za svoje neumorno pregalaštvo potrebno da se život „evropeizira.“ Otuda afinitet prema piscima koji izražavaju veru u napredak i usavršavanje kroz evoluciju i rad. Zato su na stranicama Srpskog književnog glasnika i drugih časopisa prven-stveno zastupljeni Defo, Dikens, Vels i Šo. Tako se može objasniti i Skerlićeva i Popovićeva saglasnost po pitanju prenošenja književnog blaga iz razvijenih sredina posredstvom Srpskog književnog glasnika. Njihovi politički stavovi bili su, doduše, nepodudarni, ali su obojica zadojeni istim pionirskim žarom prosvetitelja u jednoj prilično nerazvijenoj sredini koju je valjalo kulturno podići.

Ostali časopisi: 1900–1914.

Iz razumljivih razloga, kraj devetnaestog i početak dvadesetoga veka u Srbiji nije obeležen velikim brojem kulturnih glasila. Ipak, od 1894. do 1915. godine u Beogradu je izlazio časopis Delo – organ Radikalne stranke – koga je uređivao Stojan M. Protić, a docnije Dragoljub Pavlović. Časopis je bio lepo opremljen i spadao među najčitanije časopise svoga vremena, naro-čito pre pojave Srpskog književnog glasnika. Ambicije Dela bile su „ne samo da zabavlja, zadovolji potrebu lepoga i razvija ukus čitalačke publike, nego i da po-učava i obaveštava o životnim pitanjima“, kako urednik piše u pozivu na pretplatu 1905. godine.

U časopisu su sarađivali Jovan Skerlić, Branislav Petronijević, Svetislav Stefanović, Simo Matavulj, Kosta M. Luković, P. Lagarić i drugi. Iz stranih književnosti u ranom periodu imamo rusku i nemačku, a engleska se javlja postepeno, početkom veka i naročito oko Prvog svetskog rata. Od svega sto pedeset priloga iz engleske književnosti i kulture uopšte, dvadeset i osam su pre-vodi: tri romana, šest pesama, dve pripovetke, dva eseja o književnosti, sedam o nauci, osam članaka iz oblasti politike. Od tih sto pedeset priloga – sto dvadeset dva su originalni napisi, od kojih jedanaest o književnosti, četiri o pozorištu, šesnaest književnih prikaza, četrdeset i dve beleške, šest biografskih beležaka, dva umetnička i osamnaest raznovrsnih priloga.

Od prevoda se ističu: stihovi Dantea Gabrijela Rosetija i Čarlsa Svinberna u prevodu Svetislava Stefa-novića, i Alfreda Tenisona u prevodu Jeremije Živa-novića, zatim prevodi iz dela Oskara Vajlda, Tekerija, Herberta Spensera i Sviftovih Guliverovih putovanja, poslednji iz pera Vićentija Rakića. Razmatran je problem Šekspirvog identiteta (prema delu nemačkog autora Edvina Bormana), odnos volje i neuroze kod Hamleta (prema knjizi Kristofa fon Šredera iz Rige). O Šeks-pirovom Koriolanu pisao je M. K. Dragutinović. Napisi posvećeni Šekspiru često se zasnivaju na nemačkoj literaturi. O Vodenici na Flosi Džordža Eliota pisao je Jovan Skerlić. Pažnja je posvećena Bajronu i Oskaru Vajldu.

U toku svog izlaženja Delo je donelo znatan broj dobro odabranih i ozbiljno tretiranih priloga iz engleske književnosti.

U međuvremenu dolazi do osnivanja Srpskog književnog glasnika sa drugih ideoloških pozicija. Bilo je to iste one godine koja označava ženidbu kralja Aleksandra sa Dragom Lunjevica-Mašin. Kratka i nemir-na Aleksandrova vladavina bila je, u spoljnoj politici, obeležena otvaranjem ka Zapadu, što je pogodovalo boljim kulturnim vezama sa Austrougarskom, Fran-cuskom i, manje, Engleskom.

Liberalizam koji se iz Evrope preneo i na Srbiju već u drugoj polovini XIX veka živi i dalje u duhovima intelektualaca, naročito onih školovanih u Evropi, kao otpor protiv konzervativizma i apsolutizma Obrenovića.

Posle 1903. i promene dinastije Srbija ulazi u period buržoaske demokratije i parlamentarizma. Novi ustav iz 1903. godine, zasnovan u mnogome na onome iz 1888, pruža povoljne uslove za štampu. Pokreću se brojni listovi i časopisi; od ukupno devedeset u Srbiji, sedam-deset i dva su izlazila u Beogradu. Neki od novo-osnovanih glasila bili su kratkoga daha: Gradina (1900–1901) u Nišu, Kolo (1900–1903) i Pozorišni list (1901) u Beogradu, a docnije Književna nedelja (1904–1905) i Đački napredak (1905–1906) takođe u Beogradu. To su bili manji časopisi koji u kratkom vremenu svoga trajanja nisu mogli učiniti mnogo na popularisanju engleske književnosti. Njima to i nije bio cilj. Ipak, Gradina donosi prevod jedne Bajronove pesme i prikaz pozorišne predstave Hamleta. Nušićev Pozorišni list je objavio nekoliko kraćih napisa o Otelu, Kralju Ričardu i Šekspirovim pogledima na dramsku umetnost. Književna nedelja Sime Pandurovića objavila je prevod Kiplinga, studiju Petra Nešića o Magbetu, Ofeliji i belešku o Koriolanu.

U Vojvodini u to vreme izlazi naš najstariji književni časopis Letopis Matice srpske, pokrenut u Pešti 1825. Uprkos specifičnom zadatku da čuva nacionalnu kulturu, odigrao je značajnu ulogu na planu popularisanja Šekspira u našoj sredini, donoseći prve prevode njegovih dela iz pera Laze Kostića.

Istovremeno, u Sremskim Karlovcima izlazi jedan od najčitanijih časopisa toga doba Brankovo kolo (1895–1914), koji objavljuje brojne prevode iz stranih knji-ževnosti, naročito ruske i nemačke, što je bilo uslovljeno istorijsko-političkim prilikama u Vojvodini. Zato su i prvi prevodi Šekspirovih dela ne samo u Vojvodini već i u Hrvatskoj i Sloveniji, dakle u Austrougarskoj, bili obično sa nemačkih prevoda. Naši obrazovani ljudi toga doba najčešće su i svakako najbolje govorili nemački jezik. Istovremeno, u Rusiji su Srbi videli spas od austrougarske i turske sile, pa su se okretali i njenoj kulturi. Ljubav prema ruskoj književnosti ima dugu tradiciju u našoj zemlji, što je srodnost jezika olakšavala. Brankovo kolo, ipak, pokazuje izvesno interesovanje i za englesku književnost. Objavljuje prilog o režiji Hamleta i ocenu prevoda Goldsmitovog Vekfildskog sveštenika iz pera Ljubomira Nedića. Oliver Goldsmit je zbog svoje jednostavnosti stila i idilične slike porodičnog života odgovarao duhu vremena, a bio je srodan Ljubomiru Nediću. O tome opširnije piše Snežana Kićović-Peja-ković.[20] Brankovo kolo je objavilo i prevod romantičara Tomasa Mura i savremenog autora – Kiplinga. I Oskaru Vajldu je dato odgovarajuće mesto. On je i inače bio često komentarisan u časopisima toga vremena.

U isto vreme, u Sarajevu, izlazi Bosanska vila (1885–1914) koja od stranih književnosti neguje nemačku i rusku, a iz engleske do 1900. godine nalazimo prevod samo jednog beznačajnog teksta. Posle toga, do Prvog svetskog rata, nema priloga vezanih za britansku kulturu.

Mostarska Zora (1897–1901) donosi prevode Tomasa Mura iz Irskih melodija, prevod pesme Alfreda Tenisona i esej Džona Loboka o poeziji.

Cetinjski Književni list (1901–1902) ne poklanja pažnju engleskoj književnosti i objavljuje samo jedan manje važan prevedeni tekst.

U periodu od početka veka do Prvog svetskog rata, dakle, vodeći književni časopisi koji neguju englesku književnost u Srbiji bili su Srpski književni glasnik i, manje, Delo, u Vojvodini Letopis Matice srpske i Bran-kovo kolo, a časopisi koji su izlazili u Bosni i Herce-govini i Crnoj Gori nisu posvećivali pažnju engleskoj kulturi. U svim ovim časopisima prevode se i komentarišu najčešće: Šekspir, Vajld, Bajron, Lorens Stern, Kipling i drugi, uglavnom viktorijanski i savre-meni autori. Pored opštepoznatih pisaca klasika neguju se autori koje su naši kritičari upoznali preko francuske književnosti: Herbert Spenser, Oskar Vajld, Lorens Stern. To u nekim slučajevima znači čak prevod sa francuskog prevoda, a u drugim slučajevima je popu-larnost jednog engleskog pisca u Francuskoj bila povod da se i kod nas prevodi, jer su upravo „francuski đaci“ najviše negovali strane književnosti u periodu pre Prvog svetskog rata. U periodu posle toga, nastupiće sve više „engleski đaci“. Ipak, francuski uticaj je, posle nemač-kog i ruskog, ostao dominantan u našoj sredini i pre i posle Prvog svetskog rata.

Period 1914-1941.

U toku Prvog svetskog rata u Srbiji nastaje zastoj, ali odmah posle ujedinjenja oseća se snažan zamah i polet u kulturnom i javnom životu. Srpski književni glasnik se ponovo rađa (nova serija), pokreće se veliki broj novih listova i časopisa. Neki od njih su u službi vlade, drugi pojedinih građanskih stranaka, kapitalističkih grupa, neki su opozicioni, a drugi samostalni. Svi se oni snalaze da izbegnu cenzuru i pritisak režima. Od 1920. godine do 1941. uočavamo pravu poplavu javnih glasila, tako da je u tom dvadesetogodišnjem periodu izlazilo preko hiljadu dvesto sedamdeset i devet naslova.[21]

Prelomna je 1925. godina kada vlada Pešić–Pribićević donosi nov zakon o štampi. Iako nije bilo cenzure, časopisi se često nasilno gase čak i kad su bili umereni u kritici. Taj zakon ostaje na snazi sve do Šestojanuarske diktature (1929) koja zavodi cenzuru.

Upravo u tom periodu između dva rata književni časopisi nisu pretežno zabavne sadržine, nego se sve više bave kulturnim i društvenim problemima, unoseći i izrazitu političku notu.

Dvadesetih godina pokreće se veliki broj novih časopisa koji nisu bili dugoga veka, jer nisu imali finansijske podrške ni sa koje strane. Zato oni bolje nego Srpski književni glasnik i veći časopisi odražavaju nemir, duhovna vrenja i traženje novog u literaturi. Srpski književni glasnik je zadržao iste principe od samoga početka, ali je donosio i priloge modernista a zatim i levičara, kao na primer Zogovića…

Uspon građanske filozofije može se pratiti do 1919. godine a onda nastupa pad. Upravo u tom trenutku slabosti nacionalnog organizma, strani – francuski – uticaji imaju najviše mogućnosti da prodru u našu sredinu. Najjači kontakti sa Evropom još uvek su preko Francuske. U toku Prvog svetskog rata pojačale su se direktne veze sa Engleskom, ali prijateljstvo sa francuskim narodom i njegovom kulturom bilo je i šire i dublje usađeno u svest našeg naroda. Dodiri sa engles-kom književnošću u ovom trenutku često znače indi-rektnu vezu sa francuskim duhom koji je u tom trenutku bio jače prisutan u engleskoj književnosti.

Nove struje

Sveža evropska duhovna strujanja ulaze u našu književnost kroz modernizam kao književni pravac. To je bio izraz otpora prema starom, tradicionalističkom načinu mišljenja i stvaranja. Okreće se ka dubljim psihološkim iracionalno-nagonskim izvorima kreacije, otvarajući puteve eksperimentisanju formom i sadrži-nom. U pogledu forme dozvoljene su veće slobode: slobodan nerimovan stih, na primer, jer se ide za što većom spontanošću izraza. Književni časopisi poslužili su kao javne tribine i rasadnici novoga duha.

Od časopisa pokrentih dvadesetih godina nova strujanja odražavaju: Hipnos (1922–1923), revija za intuitivnu književnost Rada Drainca, Putevi (1922–1924) urednika M. Dedinca, Marka Ristića i Dušana Timo-tijevića, zastupaju tada ekstremno moderan pravac. Od 1924. godine na dalje urednici su Miloš Crnjanski i Marko Ristić. Objavljene su samo četiri sveske.

Sasvim kratko izlazili su i časopisi Novo čovečanstvo (1922), Meduza (1923), Umetnost (1924). Svedočanstva (1924–1925) Đorđa Đorđevića donosila su priloge spon-tanog, „automatskog“ stvaranja, Refleks mladih (1924), Bela revija (1925), Večnost (1925), 50 u Evropi (1928–1929).

Znatan broj pisaca bio je zahvaćen modernizmom ali ga oni asimiliraju i transponuju na različite načine, već prema svojim ideološko-političkim opredeljenjima. Tako, na primer, Svetislav Stefanović piše esej u od-branu moderne umetnosti čiji provodnik želi da bude, a Niko Bartulović, u svom članku u Javnosti, 1935-1937, oštro ocenjuje ne njegovu umetnost nego političko „desničarstvo“ sledećim rečima: „od anglofila postao je anglofob… prvo radikal, pa samostalac, član republi-kanske grupe i na kraju – profašist“.

Ranko Mladenović, na primer, je zastupao moder-nističke ideje u književnosti, ali sa pozicija liberalnog građanstva. On je okupljao moderniste oko časopisa Misao (1918–1933, 1937) u periodu dok je bio urednik (1922–1923). I pre i posle toga Misao je imala tradi-cionalistički pristup književnosti. Mladenović je docnije uređivao časopis XX vek (1938–1939).

Nadrealizam

Posebnu grupaciju među modernistima čine nadrealisti. Nadrealizam jeste uvezen iz Francuske, ali je, po rečima Andrije Stojkovića, odigrao pozitivnu ulogu u našoj sredini kao progresivno umetničko stru-janje, jer je u tešku atmosferu diktature dvadesetih i tridesetih godina uneo snažne struje novoga, otvarajući i neke sveže perspektive.[22] Kako se izrazio Dragan Jeremić, nadrealizam predstavlja jedine iracionalističke ideje u našoj književnosti toga doba, te je poslužio kao otpor buržoaskom društvu za duhovnu akciju.

Neke ekspresionističke ideje srećemo u drugoj polovini dvadesetih godina i kod Stanislava Vinavera, Svetislava Stefanovića i Miloša Crnjanskog. Kao što znamo, svi su se oni bavili i popularisanjem engleske književnosti kod nas.

Godine 1924. Andre Breton u Parizu je objavio „Manifest nadrealizma“, a iste godine beogradski časopis Svedočanstva (1924–1925) objavljuje članak Marka Ristića pod naslovom „Nadrealizam“. Saradnici ovoga časopisa bili su Milan Dedinac, Rastko Petrović, Dušan Matić, Aleksandar Vučo i Marko Ristić. Jedan broj časopisa objavio je i prevod iz spontanog, iracionalnog stvaralaštva Viljema Blejka. To je bila jedina veza sa engleskom književnošću.

Godine 1928–1929. Beogradski centar nadrealista izdao je tri sveske sopstvenih radova pod naslovom Tragovi, zatim 1930. godine almanah Nemoguće koji potpisuju Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Đorđe Jovanović, Dušan Matić, Koča Popović, Marko Ristić i drugi. Godine 1931–1932. izdaju časopis Nadrealizam danas i ovde. Iz ove grupe veći deo učesnika bili su, ili postaju, komunisti: Koča Popović odlazi u građanski rat u Španiju, Vučo, Matić, Dedinac, Đ. Jovanović i Davičo neguju socijalnu književnost i uključuju se u političku borbu, tako da poslednja dvojica dospevaju u zatvor.[23]

Modernistička strujanja kao prodiranje novih, svežih tendencija izazvala su reakciju zastupnika tradicionalističke književnosti i kritike. U tom smislu naročito aktivni bili su časopisi Nova svetlost (1920–1922) i Raskrsnica (1923–1925) Velibora Gligorića koji se bori protiv tuđih uticaja a za „prave nacionalne vrednosti“, Novi književni list (1925), Kritika (1930–1932) i Književne novosti (1928–1929) Boška Novakovića.

Časopis Nova svetlost (1920–1922) Velibor Gligorić pokreće odmah posle povratka iz Francuske, gde se školovao zajedno sa ostalim izbeglicama posle Prvog svetskog rata. Imao je tada dvadeset i jednu godinu i nikakvo književno iskustvo. Časopis je zamislio po ugledu na Anri Berbisov Clareté.[24]

U uvodniku Gligorić istupa kao „gnevni mladi čovek“, objavljujući rat Bogdanu Popoviću i predstavnicima umetnosti koju naziva zgradom od tuđeg zlata, smaragda i rubina, ali površnom i formalnom. Poeziju ovoga perioda Gligorić vidi kao „ukalupljivanje duha u pro-fesorske propise, patriotsko razmetanje i nirvansko busanje u grudi“. Kritiku ove epohe naziva „diktatorskim ćefom elite, ponižavanjem čoveka u umetniku…“ i zaključuje: „Sve što je bilo lepo, duboko i bitno u slovenskoj duši, progutala je elegantna, skupocena uglačana zapadnjačka forma. Njoj su se palila kandila s uljem sa Kosova, njoj su se prinašala žita s mačvanskih polja i donosile zvezde sa slovenskog neba.“

Gligorić kritikuje simbolizam kao „nalickanost francuske dekadencije“ i nastavlja: „Pojavi li se na zemljinoj kugli neki kubizam, odmah je u našem vajarstvu, neki futurizam, odmah je u našoj književnosti…“ Zalažući se za demokratsku umetnost blisku i razumljivu narodu, Gligorić izražava poverenje u epohu koja je „sitna i štura“, ali je značajna kao preteča „zlatnog doba naše književnosti, koje će biti grandiozno sa svojih ideja, ci-ljeva i humanosti“.

Iako francuski đak, Gligorić se odupire stranačkim uticajima (kao i Ilija M. Petrović) svestan da uz njih ide i odgovarajuća ideologija koja ne mora odgovarati intere-sima našeg naroda i, pogotovu, radničke klase u tom trenutku istorijsko-političkog razvoja.

Levičarski časopisi

Dvadesetih godina radnički pokret je uspeo da pokrene nekoliko svojih glasila koja su ubrzo ugašena. Umesto njih zapažamo pojedine levičarske glasove unutar drugih časopisa i listova, koji im služe kao paravan u nedostatku slobodne javne tribine. Tako čujemo glas Radovana Zogovića u Srpskom književnom glasniku, subotičkom Književnom severu, đačkoj Novoj iskri, Stožeru koji od 1930. do 1935. uređuje Jovan Popović, zatim u banjalučkoj Književnoj krajini i časopisu Venturi. Godine 1939, zajedno sa Veliborom Gligorićem, Zogović uređuje časopis Umetnost i kritika.

U isto vreme Janko Đonović sarađuje u Književnom severu, Vencu, Stožeru, Književnoj krajini, Mladoj Bosni, i Venturi, Koča Popović u časopisu Danas, Jovan Popović u Mladoj Bosni. Levičarski glasovi postaju sve otvoreniji i sve glasniji. Novu literaturu uređuju Oto Bihalji Merin i Branko Gavela, prvi časopis koji brani načelo tendencioznosti u književnosti i socijalnu lite-raturu. Stožer (1930–1935) je očuvao isti ton dok ga je uređivao Jovan Popović (1931–1932). Miroslav Krleža i Milan Bogdanović uređuju Danas (1934), koji osvetljava društvene probleme s marksističkog stanovišta. Zabra-njen je posle petog broja časopis Naša stvarnost (1936–1939) urednika Aleksandra Vuča, izrazito antifašistički. Književni krug (1932) urednika Tanasija Mladenovića predstavlja omladinski pokušaj socijalne književnosti. Časopis Umetnost i kritika Velibora Gligorića i Radovana Zogovića je kratkotrajan (1939) zbog policijskog režima, kao i časopis Mlada literatura, prekinut ratom.

Istovremeno, časopisi: Novi vidici (1928) urednika Velmar-Jankovića, Preteča, časopis za duhovnu kulturu, Siniše Kordića, i XX vek Ranka Mladenovića, izlaze pod okriljem vlade, prema Enciklopediji Jugoslavije.[25]

Proengleski časopisi

Izvestan broj časopisa zabranjivan je u vreme Stojadinovićeve vlade od 1935, pa na dalje. Oni su pod novim nazivima ponovo pokretani do konačnog gašenja. Takav je slučaj sa časopisom Javnost (1935–1936) Nika Bartulovića koji se obnavlja kao Krug (1938), kad je ponovo zabranjen, kao Vidici (1938–1940). Sličan slučaj bio je i sa časopsom Britanija (1940) koji je posle zabrane uzeo naziv Čovečanstvo (1940), a zatim Danica (1940–1941). Za sve vreme izlaženja zadržao je potpuno isti izgled, saradnike i uredništvo, tako da je samo nastavio s objavljivanjem započetih romana i priča u nastavcima.

To je bila situacija u kojoj se našla naša periodika u trenutku izbijanja rata.

Prvi jači polet periodične izdavačke delatnosti, a s njom i sistematskog i osmišljenog negovanja stranih književnosti u uslovima realističko-pozitivističke ideolo-gije liberalne buržoazije prekinuo je Prvi svetski rat. Taj polet nije bio ništa manji dvadesetih i tridesetih godina ovoga veka. Za razliku od prvog perioda koji nosi obeležje težnje za stabilizacijom i očuvanjem vladajućeg poretka, što se odrazilo i na izbor engleskih autora, drugi period prekinut Drugim svetskim ratom, naprotiv, obeležen je nemirom i vrenjem i sve glasnijim uticajem radničke klase, što se odrazilo i na stranicama časopisa.

U pomenutom periodu srpskoj radničkoj klasi u razvoju uzor je sovjetska literatura koja se sve češće sreće na stranicama časopisa uprkos pritiska režima.

U tom trenutku ti manji časopisi koji se bore za unošenje novih ideja nisu negovali englesku književnost. Ona se i nadalje nalazi na stranicama Srpskog književnog glasnika, Letopisa Matice srpske, Misli i Stranog pregleda.

[6] Snežana Kićović-Pejaković: Enleska književnost u Srba u XVIII i XIX veku, Beograd, Institut za književnost i umetnost, 1973, str. 202-264.

[7] Srpski književni glasnik, 1930, knj. 29, 30 i Život i rad, 1931. godina.

[8] Predgovor Ivanke Kovačević Esejima T. B. Makolija. Beograd, Kultura, 1960; str. 367.

[9] Srpski književni glasnik, 1901, knj. 1, br. 1, str. 25-35, br. 2, str. 109-120.

[10] M Kekić: Nemačka književnost u Srpskom književnom glasniku, Godišnjak Filološkog fakulteta u Novom Sadu, knj. 14/2, 1971; str. 751-760.

[11] Đorđe Jovanović: Skerlićeve istine i zablude. Književna kritika. Priredio P. Palavestra, Beograd. Nolit, 1966; str. 214-230.

[12] Velibor Gligorić u Zborniku Jovanu Skerliću u spomen. 1914-1964. - Beograd, Prosveta, 1969. str. 7-16.

[13] Dragan Jeremić: Skerlićevo shvatanje kritike. Jovanu Skerliću u spomen. 1914-1964, str. 147-153.

[14] Dragiša Živković: Skerlićeva podela nove srpske književnosti na periode. Jovanu Skerliću u spomen. 1914-1964. str. 113-121.

[15] Dragan Jeremić: Skerlićevo shvatanje kritike. Jovanu Skerliću u spomen. 1914-1964, Beograd, Prosveta, 1969; str. 148-149.

[16] Jovan Skerlić: "Naučni metodi književne istorije". Pisci i knjige, IV, str. 412-413 iz Dragiše Živkovića: "Skerlićeva podela nove srp. književnosti na periode", iz Jovanu Skerliću u spomen. 1914-1964, str. 113-131.

[17] Jovanu Skerliću u spomen. 1914-1964, str. 7-16.

[18] Predgovor Midhata Begića Skerlićevim Odabranim spisima, Beograd, Novo pokolenje, 1950; str. 27.

[19] Predgovor Dragana Jeremića Estetičkim spisima od Bogdana Popovića, Beograd, SKZ, 1963; str. 11.

[20] Isto, str. 12.

[21] Snežana Kićović-Pejaković: Engleska književnost u Srba u XVIII i XIX veku, Beograd, Institut za književnost i umetnost, 1973; str. 185-189.

[22] Enciklopedija Jugoslavije, knj. 5, Zagreb, Leksikografski zavod, str. 558-565.

[23] Andrija Stojković: Razvitak filosofije u Srba, Beograd, 1973; str. 368-371.

[24] Enciklopedija Jugoslavije, knj. 7.

[25] Nedeljko Ješić: "Časopisi Velibora Gligorića". - Književna istorija, br. 28, 1975, str. 673-706, br. 29, str. 109-151, br. 30, str. 299-325.

[26] Enciklopedija Jugoslavije, knj. 3.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License