Elektricna Centrala Jakova Rubena Varona U Kladovu

Ранко Јаковљевић
ЕЛЕКТРИЧНА ЦЕНТРАЛА ЈАКОВА РУБЕНА ВАРОНА У КЛАДОВУ

АПСТРАКТ: Конфискација и национализација као облици подржављења приватне својине били су током периода конституисања социјалистичког правног поретка основни инструменти у креирању друшевних односа, почивајућих на комунистичкој идеологији. Анализирајући правне основе и примењиване модалитете њихове примене, аутор указује на недостатак легитимитета и легалитета у понашању државних органа тим поводом.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Конфискација, национализација, легитимитет, легалитет

Својинска овлашћења, са значењем грађанске слободе, данас су зајемчена уставом, законом и међународним уговорима, с тим да њихово манифестовање има карактер дорпиноса који се чини општем интересу, седствено чему је још од 19. века уобичајен став законодавних власти да својина обавезује. Тако Аустријски грађански законик из 1811. прописује да општем вршењу права власништва има места само дотле, докле се тиме не вређају права трећих лица или док се не крше законска ограничења прописана ради одржавања и потпомагања општег благостања.
Третирање права својине као инструмента владања није изум утемељивача марксистичког погледа на свет, али је управо у њиховим радовима постављено на начин да се комунизму придаје значење укидања приватног власништва као човековог самоотуђења (1), односно да је приватна својина узроковала расцеп између приватног и јавног интереса, из којег јавни интерес поприма самостални облик у виду државе (2). Полазећи од чињенице да су режими државног социјализма највише манипулисали експропријацијом експропријатора у форми конфискације и и национализације, као "завршних револуционарних захвата", према Ф. Енгелсу присвајања средстава за производњу у име друштва и уједно последњег самосталног акта државе (3), уз оправдање да се то чини ради уништења оних услова производње који рађају пролетаријат и од схватања да је ускраћеност грађанских права и слобода, заједно са економском кризом и кризом морала, одлучујући разлог распада система који се заснивају на комунистичкој идеологији, покушаћу да укажем на околности и методе укидања приватног власништва и на неминовност реафирмације института својине као елементарног људског права путем анулирања последице конфискације и национализације.
Политика и право "експропријације експропријатора"
Дефинишући право 1919. године, у оквиру рада Колегијума Народног комесаријата правде, као поредак друштвених односа који одговара интересима владајуће класе, заштићен и организован силом те класе, са карактером доказа разилажења принципа (једнакости) и праксе (неједнакости), следствено чему оно поприма облик идеологије, руски теоретичари у раном периоду развоја совјетске државе, заговарали су тезу да се не треба бавити стварањем система пролетерског права. На проширеном заседању Бироа института совјетске изградње и права, новембра 1930, Е.Б. Пашуканис износи став :" Стварање система права лишава нас у практичном раду онога што је најпотребније, наиме политичке гипкости, тога да се иде за политиком, јер је политика водећа…" (4) Ако се овоме дода опредељење да морал не представља нешто потпуно различито од права, него само историјску етапу на путу развитка правне идеологије (5), те да је појам моралне личности идеолошка творевина, моћи ћемо у потпуности да разумемо поимање диктатуре пролетаријата као ничим ограничене власти и њено функционисање у правцу остварења прокламованог смисла комунистичке револуције- укидање услова отуђења човека укидањем приватног власништва, уз Лењинов изговор да формална једнакост не може бити форма борбе против фактичке неједнакости.
Декларација права радног и експлоатисаног народа 1918, уграђена у текст Устава РСФСР, поставља за основнизадатак совјета радничких, војничких и сељачких депутата " немилосрдно уништавање експлоататора и паразитских слојева друштва" и успостављање социјалистичког државног уређења. " Сагласно принципима једнаког права коришћења" укида се приватна својина на земљи и " сав земљишни фонд предаје се без икакве накнаде трудбеницима", а средства за производњу прелазе у власништво совјетске радничко- сељачке републике, што представља финализацију одредаба декрета о земљи, од 8.11.1917, о национализацији банака, од 14.12.1917. и о национализацији индустрије, од 28.6.1918, потом и транспорта и трговине. Како то каже професор Драгољуб Стојановић (6), историјски задатак радничке класе који су одредили К.Маркс и Ф.Енгелс у Манифесту комунистичке партије, прецизирајући да пролетаријат користи своју политичку власт како би, корак по корак, уништио сав капитал код буржоазије, центализовао сва средства за производњу у рукама државе, прва је испунила октобарска социјалистичка револуција, у чијем је праву својина циљно везана, али на принципијелно другачији начин но што су то ограничења права својине у експлоататорским друштвеним формацијама- " она се појављују у својој суштини не као ограничења, већ одређују сам садржај овлашћења власника". Управљање државном социјалистичком имовином добија карактер административне функције што би, уз доминирајући значај фактора " политичке гипкости" ( како Пашуканис именује приоритет политичке целисходности у односу на право), могло дати повода закључку да је овај вид својине фетишизирани партијски монопол.
Овакве моделе совјетска власт успела је да импортује у источноевропске земље, заједно са ослобођењем од другог тоталитарног система- немачког фашизма. На основу наредби совјетске војне администрације у Источној Немачкој одузети су земљишни поседи особа подведених под категорије ратних злочинаца и ратних дужника, као и свих лица чији је посед био већи од 100 хектара. Без икакве накнаде подржављена су сва предузећа тешке индустрије и око 15.000 важних малих предузећа. Имовина избеглих лица конфискована је, за шта је тек накнадно 1952.године створен правни основ Уредбом о обезбеђењу имовинских вредности (7).
Инспирисана социјалистичким достигнућима тадашњег СССР-а, још за време рата, током 1942. године , Комунистичка партија Југославије посредством својих војних органа, отпочиње са праксом конфискације имовине "народних непријатеља" за потребе народноослободилачке борбе. Фочанским прописима од фебруара 1942- " Задаци и устројство народноослободилачких одбора" и " Објашњења и упутства за рад народноослободилачких одбора у ослоббођеним крајевима", донетим од стране Врховног штаба Народноослободилачких партизанских одреда Југославије, предвиђено је вршење конфискације имовине народних непријатеља, каквим су сматрани " убеђени непријатељи народноослободилачке борбе, организатори и носиоци непријатељских дејстава… и други одметници од народне власти који врше насиља и дезорганизују политички живот у позадини, али не и заведени сељаци који се налазе у четницима и домобранима или други политички још неопредељени грађани". На иницијативу месних и општинских одбора, одлуке о томе су доносиле војне власти.
Одлуком АВНОЈ-а од 21.11.1944. о преласку у државну својину непријатељске имовине, о државној управи над имовином одсутних лица и о секвестру над имовином коју су окупаторске власти принудно отуђиле (8), наставило се са креирањем социјалистичког државног власништва у време док још није проглашено републиканско државно уређење, што је чинило наш правни систем дихотомним све до 29.11.1945. године. По доношењу Устава ФНРЈ 31.1.1946, овај пропис је 28.6.1946. преточен у Закон о преласку у државну својину непријатељске имовине и о секвестрацији над имовином одсутних лица, објављеном у пречишћеном текдту 6.8.1946 (9), којим статус државне имовине стичу имовина Немачког Рајха и његових држављана на подручју ФНРЈ, али и својина припадника немачке народности, без обзира на држављанство, што је готово акт без преседана у нашој правној историји, будући да је једини, односно довољан услов конфискације припадништво власника одређеној етничкој групи, мада је дејство прописа донекле ублажено изузимањем имовине учесника НОР-а, помагача народноослободилачког покрета и лица која су за време окупације одбила изјаснити се као Немци. По овом основу, од лица немачке народности одузето је око 100.000 поседа са близу 600.000 хектара земље. Исти закон утврђује да државна својина постаје имовина ратних злочинаца и њихових помагача, и то стицањем правноснажности кривичне пресуде, док се под секвестар стављала имовина лица која су, због сарадње са окупатором или противнародног рада, побегла или се нису вратила у земљу.
На дан усвајања Закона о национализацији приватних привредних предузећа, 6.12.1946 (10), извршена је национализација свих приватних привредних предузећа општедржавног и републиканског значаја у 42 привредне гране, тако што су потпала под режим државне својине сва покретна и непокретна имовина и сва имовинска права која припадају предузећу или служе његовој сврси. Изменама из 1948. године национализују се и предузећа опште важности за савезну или републичку привреду, за заштиту народног здравља или за културни развој народа, сви приватни комерцијални магацини од 100 тона капацитета и све некретнине у својин страних држављана, страних установа или страних приватних или јавноправних лица, изузев некретнина сељака- земљорадника који сами обрађују земљу, стамбених зграда које служе власнику за његово становање и некретнина- представништава страних држава. Уз ову деградацију носилаца својинскоправних овлашћења према критеријум припадности одређеној држави односно нацији, противно елементарним људским правима и начелу правне сигурности, придодата је ситуација да југословенски држављанин који пређе у страно држављанство губи право својине на некретнинама у ФНРЈ, а ове постају државно власништво.
Обавезе новог титулара закон је ограничио на правоследбеништво само до висине активе национализованог предузећа, уз ограду да држава тј. државно предузеће неће преузети обавезе настале из пословања ван делокруга самог предузећа, затим обавезе настале из пословања за време рата или из рада за непријатеља, обавезе настале из послова недопуштене трговине и шпекулације, оне које су биле срачунате на презадужење предузећа или су произилазиле из угговора са намештеницима и члановима органа предузећа. Држава је за себе издејствовала и слободу у року од шест месеци раскинути све уговоре дотадашњих управа, уз обавезу давања накнаде сауговарачима, тек ако су радње или испоруке извршене по раскинутим уговорима користиле предузећу. Сам поступак национализације заснивао се на акту о привременом преузимањуод стране надлежног министарства или овлашћеног органа, којом приликом севрши инвентарисање и примопредаја имовине- предмета национализације. Накнада за одузету имовину давала се у државним обвезницама које гласе на доносиоца, у вредности чисте активе предузећа, према стању на дан преузимања од стране државе.
Примењени модалитети подржављења приватног власништва на примеру електричне централе у Кладову
ЕЛЕКТРИЧНА ЦЕНТРАЛА ЈАКОВА Р. ВАРОНА 1930-1944
Било каква индустријска постројења у Србији тридесетих година прошлог века била су права реткост, тако да је мала електрична централа са генератором од 42 киловата, производећи осветљење " од мрака до десет и по сати увече", према белешкама кладовског хроничара, представљала " једину културну тековину коју Кладово има" (11).
На основу потврде среског начелника, Но.5398, од 31.3.1930. године, ступио је на снагу концесиони уговор о електрификацији ове варошице, са роком трајања концесије од 32 године и обавезом општине да годишње плаћа концесионарима: за уличну расвету- 394.200 динара, за претплатнике- 164.250 динара, од чега тек 30.000 динара пада на терет самих претплатника.
Ортачки уговор у вези реализације пројекта електрификације Кладова закључен је 9.8.1930. године између фирме " Рефлектор" Лазара С.Стојановића и брата, Београд, Јакова Варона и Арона Варона, трговаца београдских и Мирослава Милошевића, предузимача, следствено одредбама параграфа 723-758 Српског грађанског законика, који између осталог прописује да " уговор ортачки бива онда кад се два или више њих лица сложе са свој труд или ствари уложе на то, да ползу која се отуда добије међусобно деле" (723), да " сваки ортак дужан је по мери дела свога уложенога радити о ползи ортачкој једнако као други" (730), те да 2 ако ортак који не би уговорене услове испуњавао, или би због учињеног злодејства поверење изгубио, онда би се такови и пре времена из ортаклука искључити могао" (755).
У реализацији посла, према подацима Министартсва трговине и индустрије (12), инвестирано је основног капитала 967.000 динара, што са 54.000 динара уложених у зграде, даје суму од 1.021.000 динара.
Сачуван је документ Општине Кладово Но.51, од 5.1.1931, којим се од стране председника суда, а по предмету пуштања у рад електричне централе, начелник Среза Кључког умољава да код надлежне власти издејствује пуштање у рад одмах, будући да је то од општег интереса.
Из дописа Индустријске коморе Београда, бр.317, од 24.1.1931. године, упућеног Министарству трговине и индустрије, поводом молбе Јакова Варона (13) датиране 22.1.1931, " за одобрење обављања електричне централе у Кладову", може се сазнати да је, ускоро по закључењу ортачког уговора, дошло до спора код Берзанског суда, који је под бројем 3291, 23.12.1930. донео пресуду о овлашћењу Јакова Варона да, без пристанка фирме "Рефлектор", прибави одобрење у виду протоколације за обављање послова, не упуштајући се при том у облигационо- правна овлашћења уговарача. Централа исте године отпочиње са радом, а спор за раскид ортачког уговора прераста у дугогодишњу парницу, што је условило да општина кладовска седам година не отплаћује своје обавезе из концесионог уговора, улажући тек незнатна новчана средства код Државне хипотекарне банке у Нишу, са стањем на дан 31.12.1934. свега 27.692 динара, по партији бр.3037. Изабрани суд Београдске берзе своју пресуду И.С.бр.257, од 17.7.1934, о утврђивању раскинућа ортачког уговора у корист Јакова Варона, заснива на чињеници да фирма "Рефлектор" није доказала на договорен начин, писменом потврдом издатом од Ј.Р.варона, испуњеност обавезе преузете тачком 2. уговора о ортаклуку што такође, у временском размаку од 11.2.1935. до 29.1.1936. године потврђују прво Трговачки суд у Београду, (14) затим Београдски апелациони суд (15) и коначно, Касациони суд у Београду (16) Назначени судски спорови међутим нису ометали Електричну централу у испоруци енергије потрошачима, о чему сведоче под фирмом Јакова Варона издати " Исказ о утрошку електричне струје по струјомерима код потрошача" и " Исказ о утрошку електричне струје паушалних потрошача", оба за месец јуни 1939.године. Из ових докумената да се установити како је 104 потрошача за месец дана имало утрошак 400,5 киловата, а за 37 потрошача утрошак је наплаћиван паушално, с тим да су струјомери у Електричној централи забележили месечну потрошњу 905 киловата, од чега сума 579 киловата чини утрошак приватних претплатника, а 326 киловата потрошњу јавне расвете. Годишња производња електричне енергије за варошицу од 2.000 људи била је знатно мања од југословенског просека за 1938- 71 киловат киловат по становнику, а далеко испод европског просека од 400 киловата по становнику, али је извесно како је она за ову средину имала значај културне тековине, далеко важнији но што то статистика показује.
За време немачке окупације, ситуирана на делу Србије под директном немачком управом, пошто је власник Јаков Р. Варон 1941. године нестао, централа је наставила са производњом. Министарски савет Милана Недића, позивом на чл.1. Уредбе о изменама постојећих прописа и доношењу нових Мсбр.1118 од 16.9.1939, дана 26.августа 1942. године донео је Уредбу о припадању имовине Јевреја Србији. Према првом параграфу, имовина оних Јевреја који су 15.априла 1941. били држављани бивше Краљевине Југославије или без држављанства, ако се налази на српском подручју, припада Србији без икакаве накнаде. Параграф четврти исте уредбе прецизира да управа и право располагања припале јеврејске имовине остаје начелно до преношења код Генералног опуномоћеника за привреду у Србији. По извршеном преносу, управу и право располагања над имовином, која је припала Србији, Министар финансија повериће Државној хипотекарној банци у Београду (17). Рад у ратним условима био је отежан, што се огледа и у извештају вршиоца дужности бана Моравске бановине, у коме се констатује да су морал и дисциплина после поновног ступања на посао знатно опали и да је вршење јавне безбедности све теже (18) .
Намештеник електричне централе, са делокругом овлашћења из надлежности пословође, књиговође, благајника и набављача, био је почев од 1942. године Марко Милуновић, обавештајни официр равногорског покрета у источној Србији и сарадник енглеске обавештајне службе. О раду централе под немачком окупацијом пише: Немци троше струје колико хоће и ту потрошњу плаћа општина. Чак немају ни струјомера. Уколико се у њиховој касарни, или код Фелджандармерије деси неки квар, то они имају свог мајстора који квар поправио. Струју имају када и остали грађани, од 6 увече до 2 сата изјутра. И онда се гаси за све. Потрошња се плаћа паушално и по броју употребљених сијалица. А Општина плаћа сву разлику у које је утрошња Немаца. Централа је власништво једног човека и ја сам његов намештеник (19). Стабилизацији безбедносне ситуације свакако је допринело стационирање одељења Гестапоа у Кладову и појачана пажња немачких власти, усмерена ка неутрализацији рада страних обавештајних служби на ђердапском сектору.

Од принудне управе до државне својине, 1944-1948
Председништво АВНОЈ-а-, врховног привременог органа власти за време народноослободилачког рата, 3.фебруара 1945. године донело је Одлуку о укидању и неважности свих правних прописа донетих од стране окупатора и његових помагача за време окупације, која је послед доношења Устава из 1946. преименована у Закон о неважности правних прописа донетих пре 6.априла 1941. и за време непријатељске окупације. То је значило анулирање антисемитских уредаба и одлука попут Недићеве уредбе о припадању имовине Јевреја Србији.
Један од првих помена кладовске електричне централе у ослобођеној Србији налази се у записнику са седнице НОО Кладово од 24.2.1945. године (20), на којој је предмет расправе обрачун члана одбора Ђуре Јоковића " о набавци појединих делова дизел мотора и поправци истих за електричну централу овога одбора", из чега би се, имајући у виду чињеницу нестанка за време рата власника централе Јакова Варона, могло закључити како је централа као имовина одсутног лица стављена под државну управу или секвестар, применом Одлуке о преласку у државну својину непријатељске имовине, о државној управи над имовином одсутних лица и о секвестру над имовином коју су окупаторске власти принудно отуђиле, донесене 20.11.1944. године, с тим да се у " Извештају Окружног Народног одбора Зајечар, одељење индустрије и занатства, бр.1092 од 29.8.1945. о преузетој- секвестрираној и конфискованој индустрији у округу Зајечарском " (21), упућеном Министарству индустрије и рударства Србије, наводи да је централа под секвестром, што би донекле могло дати основа мишљењу како се ради о имовини коју су окупаторске власти принудно отуђиле, мада такав став обеснажују потоње управно- правне радње у форми акта о секвестрацији од 1946, када цицирана одлуа- општи акт, није више производила правно дејство. Упоредном анализом цитираног записника и извештаја сазнајемо да је, после 22.9.1944. на главној машини прсла осовина, да је са немачког брода који је наишао на мину код Оршаве на Дунаву, скинут бродски мотор од 30 кс и уграђен у постројење централе. посредством кладовског трговца Анђела Анђелковића 18.12.1944, од индустријалца из Турну Северина, К. Колана набављено је осам карика за овај мотор, поводом чега је плаћено девизном трансакцијом 23.272 динара (25.600 леја). занимљиви су подаци да је за набавку тих делова А.Анђелковић намирен 21.2.1945. исплатом од стране НОО Кладово суме 23.272 динара, док је у ставу 2. записника са седнице одржане 24.2.1945. констатовано како је исти А.Анђелковић 20.2.1945.- дан пре свог намирења- учинио позајмицу Народноослободилачком одбору у Кладову, у висини од 23.273 динара, што илустративно указује на неке од практикованих начина регулисања дужничко- поверилачких односа у тзв. фази обнове и изградње земље.
Извештају Окружног НОО Зајечар о преузимању централе претходиле су наредбе Управе Народних добара Србије бр.3935 од 6.7.1945. и Министарства индустрије и рударства Србије бр.20427 од 7.8.1945, са записником сачињеним у Кладову 25.8.1948. Тога дана комисија сачињена од представника Одељења Министарства индустрије и рударства при ОНО у Зајечару, инг. Павловић Милоша, представника Управе Народних добара у Зајечару, Љ.Станковића, члана Среског Народног одбора и референта УНД у Кладову Сорејевић петра и Телемаха Кукараса, руковаоца електричне централе, утврдила је следеће : 1) да је централа бивша својина Јакова Варона, нема никаквих докумената и у исправном је стању; 2) крајем јануара 1945. на централи је извршена обнова постављењем дизел мотора "Крепеле Ален", скинутог са заплењеног немачког брода- својина Немачког Рајха, са два велика резервоара од по 800 кг и једним мањим од 100-120 кг, две флаше за компримовани ваздух са одговарајућом инсталацијом; 3) у предузећу раде главни машиниста и помоћник, који су службеници Речне пловидбе и два лица за одржавање мреже; 4) вредност згарде са земљиштем процењена је на 50.000 динара а вредност машина и осталог инвентара на 220.000 динара, свега вредност предузећа- 270.000 динара.
Будући да извршена процена вредности није била задовољавајућа, по наредби Управе народних добара Србије, иста комисија 15.9.1945. врши поновно утврђење стања централе и вредности, узимајући у приликом процене цене из 1939.године, јер " садање цене за мотор и машине нису утврђене ни познате" и налази да је вредност зграде, земљишта, машина и другог инвентара иста као приликом прве процене, с тим да се као дела предузећа врши и процена вредности 4,5 километара развода мреже са 130 стубова, 13,5 километара голе жице и 400 комада изолатора, на укупан износ од 44.000 динара, док се алат примљен од Главне управе речног саобраћаја, као неопходно потребан за рад централе процењује на 13.000 динара, тако да електрична централа са разводном мрежом вреди 327.000 динара (22)
22.1.1946, под бројем 115, заведен је код Окружног Н0, Одељење индустрије занатства и рударства " Записник о преузимању електричног постројења у Кладову". Тога дана Одељење ОНО Зајечар предало је Електричном предузећу Србије целокупно електрично постројење у Кладову који је дотад приходовало, као и све службенике који су на експлоатацији централе радили, уз констатацију да ће се спискови о преузимању, због временских прилика, накнадно сачинити.
Актом Министарства индустрије Србије- Одељење за енергетику, IV бр.8042 од 25.2.1946. одређена је комисија за процену електричне централе у Кладову, која је 17.3.1946. године служећи се проценом вршеном приликом примопредаје између Главне управе речног саобраћаја и Управе народних добара, приступила процени утврдивши, између осталог, следеће вредности : 1) мотор "Крепеле Ален", са два резервоара по 800 кг, једним од 120 кг, две флаше за компримиран ваздух са комплетом- 85.000 динара; 2) генератор "Азеа" од 42 киловата- 30.000 динара; 3) разводна табла комплетна- 7.000 динара; 4) неисправни дизел мотор "Хофер Шранц"- 8.000 динара; 6) свега инвентар централе 151.117 динара; 7) зграда централе без земљишта ( са назнаком " зграда нема свог плаца")- 30.000 динара; 8) дрвена барака уз зграду централе- 4.000 динара; 9) електрична мрежа са стубовима, изолаторима и жицама- 22.000 динара ( по процени комисије од 15.9.1945, исто је имало двоструко већу вредност- 44.000 динара); 10) сав алат у централи- 3.470 динара; 11) укупна вредност инвестиције ел.централе у Кладову- динара 210.587 (23),
Цитирани записник био је правни основ на који се Електрично предузеће Србије- Експозитура Кладово позвала у свом захтеву бр.416 од 22.5.1946. године, упућеном Катастарском одсеку СНО Кладово (24), ради снимања и увођења у посед. На основу тога, Катастарска управа Кладово је под бројем 13. службене евиденције списка пријава у 1946. години, формирала пријавни лист промена у поседовном стању за 1946. годину , у којем су наведени: 1) рубрика "досадашње стање"- поседовни лист 23, парцела 582, кућни број 4, Добро општине Кладово, 2 зграде од 1,32 ара и пашњак 2. класе од 92,90 ара, свега 94,22 ара; 2) рубрика " ознака промене, времена у ком је настала промена и исправе на којој се промана оснива", неадектавно попуњена текстом- " по одлуци Месног одбора Кладово бр.___"; 3) као пријављено " ново стање"- деоба поседа, тако да се из претходне к.п.бр.582 издвајају к.п.бр. 582/1, пашњак 2.класе од 49,11 ари и к.п.бр. 582/2, пашњак 2.класе од 29,31 ар, уз навођење у рубрици "поседник"- " Добро општине Кладово" (непромењени статус) и к.п.бр. 582/3 са двојном катастарском културом- кућа 1,32 ара и пашњак 14,48 ара, уз навођење у рубрици "поседник"- " Државно добро, Електрично предузеће Србије- Београд" ( нови статус). Дана 25.6.1946. извршено је геодетско снимање ради издвајања објекта централе и плаца у новом стању поседа, и исто је спроведено на катастарском плану бр.11 КО Кладово као окончана промена 28.6.1946. године.
У службеној евиденцији катастарског уреда за КО Кладово, књизи списика промена за 1946. годину, овај трансфер евидентиран је под редним бројем 46, са забелешком на спису " Тражити одлуку МНО Кладово о додели земљишта Електричном предузећу Србије", будући да приложени записник бр.115 није ни указивао, као потенцијални правни основ, на пренос права коришћења, односно власништва на земљишту. У смислу Уредбе о укњижењу права својине права својине на државној непокретној имовини, укњижење права својине могло је вршити се на основу исправе којом се несумњиво утврђује својство непокретности као државне имовине, и исправе којом надлежни државни орган одређује орган управљања. У нашем случају, очигледан је недостатак исправе којом се утврђује својство непокретности као државне имовине.. Да парадокс буде већи, тек 21.10.1946, по извршењу уписа у јавним књигама као државног власништва, а поводом захтева Окружног одбора у Зајечару бр.3796 од 14.10.1946, Срески суд у Кладову ,под бројем Р-355/46 (25) "у име народа" доноси решење да се " секвеструје електрична централа на плацу бившег сопственика Јакова Варона, катастарске општине Кладово, бр. 582/3", и сва постројења у централи, специфицирано по ставкама и утврђеним вредностима, из записника Комисије Министарства индустрије Србије од 17.3.1946, " која се целокупна ставља под Управом народне имовине". Наведено решење крунски је доказ оспоравања тезе изнете у раду М.Митровића (26), да је овај објекат прешао у државну својину по основу конфискације, по закону о конфискацији из 1945. чији је, како он тумачи, правни основ национална издаја буржоазије, а у прилог чијег оспоравања говори и општепозната чињеница да је конфискација по том закону, и иначе, по правилу последица кривичног дела или административног прекршаја, чега услед нестанка Јакова Варона (27) ниуком случају није могло бити. Имајући у виду да појам секвестра подразумева одређено прелазно стање у виду поверавања имовине на управљање или чување, очигледно је да електрична централа у Кладову, до ступања на снагу измена Закона о национализацији приватних привредних предузећа из1948. године, није могла стећи легални статус непокретности у државној својини. Наиме, тек одредбом чл.20. овог иновираног закона ( од 29.4.1948.) прописано је да даном његовог ступања на снагу, национализују се и прелазе у државну својину и сва она предузећа која по свом значају или по свом капацитету имају општу важност за савезну или републичку привреду, каквим се предузећима сматрају све електричне централе које су самостални погони. Тим поводом актуелизовано је и питање накнаде чија је вредност по чл.9.ст.2, ако је национализована имовина била секвестрирана или по ма ком основу под државном управом, утврђује на дан када је држава узела предузеће под своју управу. У том случају прописана је обавеза давања сопственику накнаде за искоришћавање имовине предузећа од стране државе, за време док је била под државном управом, у облику законских камата на вредност национализоване имовине, до висине стварне добити коју је држава имала из управљања тим предузећем. Као основа за утврђивање вредности национализоване имовине у датом случају електричне централе, могле би послужити и претходно наведене процене државних комисија, уз указивање на евидентне нелогичности каквим се чине околности да вредност зграде и плаца по налазу те комисије износи 50.000 динара, што је у то време тек цена педесетак мушких кошуља док, истим аршинима мерено, 4,5, километара разводне мреже са 130 стубова, 13.500 метара жице и 400 изолатора, по истом налазу и у исто време, вреди колико 2.200 кг кромпира или 150 м . тзв.народног платна (28).
На крају, слободни смо приметити како не би требало искључити потребу сагледавања околности релевантних за оцену приджавања државних органа одредбе чл.7.ст.3. Закона о поступку са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача (Сл.лист ФНРЈ 64/46), на снази од 9.8.1946. године, од када је започело рачунање цитираном нормом установљеног једногодишњег рока, остављеног власницима и њиховим правоследбеницима за подношење захтева ради повраћаја напуштене имовине или покретање одговарајућег оставинског поступка ради утврђења наследних права на тој имовини. Можда би се у том правцу дала наћи позадина изненадне одлуке од 21.10.1946. године, о секвестрирању електричне централе која је већ претходно, пре ступања на снагу овог закона, добила статус државног власништва, но евидентни пропусти надлежних органа приликом одлучивања о коначној судбини електричне централе Ј.Варона, противуречна схватања о власнштву над грађевинским земљиштем које се једном приказује као право Ј.Варона, други пут, за разлику од зграда, као државна односно општинска имовина, а најпре зарад непридавања у актима комунистичких власти никаквог значаја чињеници да се у датом случају радило о концесионом уговору као специфичном правном послу са аспекта својинско-правних овлашћења, но не са свим атрибутима апсолутног права, чине озбиљне препреке сваком даљем упуштању у проблематику поштовања од стране једне државе норми које је сама установила.

Електрична централа као општинско комунално предузеће и установа 1952-1960.

Поратно Електрично предузеће, у које је укључен капитал Јакова Варона, трансформисано је у општинско комунално предузеће, у складу са Општим законом о народним одборима од 19.4.1952. године, на основу овлашћења Народног одбора да усмерава и обезбеђује привредни тазвитак општине, учвршћује и развија социјалистичке односе и правни поредак, а постојења централе селе се из објекта са саме обале Дунава-катастарска парцела бр.582/3, педесетак метара даље, у зграде индустријског погона конфискованог од Глигорија Буртановића. Према Уредби о основама пословања привредних предузећа, од 29.02.1952. године, државна банка је, на предлог предузећа и по прописима о кредитирању, утврђивала обртна средства неопходна за пословање тог привредног субјекта, преносећи их у облику сталног кредита, било из средстава која су планирана кредитним билансом, било из средстава која су у ту сврху стављали на располагање надлежни органи, на терет буџета или фондова. На име учешћа државе у добити и сталних доприноса друштвеној заједници, предузеће је плаћало одређене паушалне износе намењене привредном, социјалистичком и културном развитку. Зараде радника предузећа исплаћиване су из фонда плата, у висини прописаној посебним тарифним правилником, а по решењу Привредног савета Владе Србије од 05.4.1952. године, радницима је 27% зараде исплаћивано је у боновима за куповину индустријске робе са 80% попуста. Надзор над реализацијом аката о зарадама спроводила је среска комисија за плате у привреди.
Према иновираној правној регулативи, Основна уредба о установама са самосталним финансирањем из 1953.године и пратећи прописи, кладовска електрична централа наставља са пословањем у организационом облику једног погона комуналне установе, но изградњом дела регионалног далековода престаје њена производња, у вези чега Комунална установа у Кладову својим дописом бр.130/1 од 16.6.1960. године извештава Народни општински одбор да је престала потреба за коришћењем зграда централе, па исте ставља на располагање овом одбору, као његовом оснивачу (29). Овој одлуци претходила је посета председника Југославије Јосипа Броза Тита Кладову у мају 1959.године. У раду Тито у Тимочкој крајини Милан Стојадиновић описујући место Титове посете бележи : Да би слилка била потпунија напоменућемо да се Кладово, у то време вероватно један од ретких градова у Србији, напајало електричном енергијом из сопственог извора, изван система, а електрична енергија се користила само од 19 до 23 часа. Управо то је било повод да председник Тито обећа Кладовљанима повезивање њихове општине са дистрибуционим електроенергетским системом Југославије, издајући за то налог републичком српском руководтсву, уз речи : А, ако Србија није у стању да обезбиједи средства, онда ћу се ја постарати да се то обезбиједи из других извора. (30). Већ 8.марта 1960. године Титово обећање спроведено је у дело, што је значило пресељење електричне централе Јакова Р.Варона у историју.
На седници од 21.јула 1960.године, Народни одбор општине Кладово доноси решење бр.547-27 којим се усваја одлука управног одбора Комуналне установе у Кладову од 31.маја исте године, о укидању погона електричне централе, те народни одбор ретроактивно, почев од 01.јула 1960.године, преузима од кладовске комуналне установе основна средства : 1) Зграду електричне централе- основица за амортизацију 2.600.000 динара, износ извршеног отписа 1.284.790 динара, садашња вредност 1.315.210 динара; 2) Зграду радионице електричне централе- основица за амортизацију 618.930 динара, износ извршеног отписа 418.515 динара, садашња вредност 200.715 динара; 3) Бетонски резервоар за воду- основица за амортизацију 163.480 динара, износ извршеног отписа 18.954 динара, садашња вредност 144.526 динара- све уз назнаку да преузимањем основних средстава Народни одбор преузима и сва права и обавезе установе која проистичу из истих (31). На истој седници, истога дана, 21.јула 1960. године, Народни одбор општине Кладово донео је решење бр.5470-28 којим производно-занатском предузећу Напредак у Кладову додељује и преноси, са правом трајног коришћења, без икакве накнаде, основна средства- зграду и радионицу електричне централе и бетонски резервоар за воду, тако да се додељивањем и преносом основних средстава на поменуто предузеће преносе и све обавезе које проистичу из истих од 01.јула 1960.године (32). То је последњи административни акт којим се помиње електрична централа у Кладову.
Закључак
Разматрање питања легитимитета и легалитета подржављења приватног власништва, као покушаја привођења циљу револуционарног преврата, упутно је засновати на ставовима да суштина марксистичког схватања, са значењем покушаја његовог оправдавања, није у томе да постоје права појединаца и одређена правила, већ да се изведу одређени радикални друштвени пројекти, којима су права и правила само сметње (33), те да је неопходно разликовати законско важење, које норме задобијају када су у складу са предвиђеним институционалним поступком стављене на снагу и важење на које норме могу полагати право путем њихове заснованости у праведности, односно- како то Џон Ролс у својој Теорији правде истиче- да свака особа поседује неприкосновеност почивајућу на правди коју чак ни добробит друштва као целине не може да оспори.
Придавање правним категоријама идеолошког значења, у склопу таквих околности као што је чињеница да су социјалистичке револуције пре стварале судове него законе, што је правдано тврдњом да стварање права може само тада бити организујућа делатност, ако " у револуционарном правцу искоришћава чак и конзервативна својства правне форме" (34), или да буржоаско право названо " старим правним правилима" важи у новој држави као нека врста правног обичаја (35), довело је до ситације да је у Југославији у претежној мери извршена конфискација приватног власништва, у процесу формирања социјалистичке државне својине, знатно пре установљења социјалистичког државног уређења, уз накнадни покушај прибављања легитимитета преименовањем одлука војних власти и политичких тела те привремених народних представништава у законске форме. У том правцу, довољно аргументативно делује и давно распрострањено мишљење чији је заговорник професор Д.Стојановић (36), по коме потпуна надокнада за национализовану имовину чини илузорним политичке циљеве национализације, јер се давањем потпуне накнаде бившим власницима не мењају њихове дотадашње економске позиције власти, " не развлашћују се присвајачи вишка вредности, већ се само врши реформа капиталистичког друштвеног система".
Полазећи од става да се проблем легитимитета као есенцијалног обележја демократије, сведен на налажење логичког оправдавања покоравању власти, може поставити само у демократском политичком систему јер, у аутократским режимима ниједан разлог не би могао да послужи као оправдање, већ једино као објашњење (37), код околности да је у Југославији 1948. декларисано одрицање од стаљинизма, али не и од стаљинистичких метода стварања државне својине на средствима за производњу и ликвидације приватног власништва, можемо констатовати како су омогућавање трансформације јавног права у политику и неусклађеност делања власти са правном сигурношћу у периоду социјалистичког развоја ФНРЈ, условили негацију права преображеног у идеологију, кроз негацију основних претпоставки легалног и легитимног правног поретка.

ЗАБЕЛЕШКЕ
(1) Карл Маркс, Трећи економско- филозофски рукопис, Рани радови, Загреб-Београд 1966, с.275.
(2) Карл Маркс, Немачка идеологија, Рани радови, Загреб-Београд 1966, с.379.
(3) Ф.Енгелс, Анти Диринг, Загреб, с.295.
(4) Цитирано према: Фирдус Џинић, Један покушај заснивања марксистичке теорије права, Београд 1979, с.120.
(5) И.Разумовски, Проблеми марксистичке теорије права , Москва 1925, с.50. и даље.
(6) Д.Стојановић и група аутора, Друштвена својина и самоуправљање, Београд 1979, с.202. и даље.
(7) Volker Pellet, Приватизација и повраћај експроприсане имовине у Источној Немачкој, Прани живот бр.10, Београд 1996, с.215-222.
(8) Сл.лист ДФЈ 2/45
(9) Сл.лист ФНРЈ 63/46,74/46,105/46
(10) Сл.лист ФНРЈ 22/53
(11) Ј.Јовановић, Особености Кладова и околине, Београд 1938, с.40
(12) Министартсво трговине и индустрије, Армија 5, грана 14, бр.МИИ И/2929
(13) Јаков Рубена Варон, београдски трговац, рођен у Нишу 1886. године; према подацима Јеврејског историјског музеја у Београду, највероватније настрадо за време Другог светског рата као жртва фашизма.
(14) Пресуда Трговачког суда Београд По.4413/34, од 11.2.1935, Архив Србије, несистематизована грађа.
(15) Пресуда Београдског апелационог суда Пл.644/35 од 11.10.1935, Архив Србије, несистематизована грађа.
(16) Касациони суд Београд, Рев.бр.1501/35, од 29.1.1936, Архив Србије, несистематизоована грађа
(17) Акт Министарског сваета Мсбр.3313, од 26.8.1942, цитирано према фототипском издању у раду Бранислава Божовића Специјална полиција и страдање Јевреја у окупираном Београду 1941-1944 Зборник Јеврејског историјског музеја бр.8, 2003. Београд, с.168.
(18) Наведено према: Божидар Благојевић, Неготин и Крајина, књига 4, Неготин 1988, с.34.
(19) Марко Милуновић, Са капетаном Нашом у Београду, приватно издање на српском језику, Стокхолм 1990, с.103.
(20) Зборник докумената Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 3, Зајечар 1981, с.222.
(21) Архив Тимочке крајине Зајечар, фонд Окружног НОО Зајечар , ф.289, са 1, 1092-1.
(22) Архив Тимочке крајине Зајечар, фонд Окружног НО Зајечар, к.38, ф-3,5.
(23) Архив Тимочке крајине Зајечар, фонд Окружног НО Зајечар, к.37
(24) Овај и други наведени документи који гласе на катастарску управу налазе се у архиви Службе за катастар непокретности Кладово, у оквиру збирке исправа уз списак промена у поседовном стању за 1946. годину за Катастарску општину Кладово.
(25) Решење се чува у архиви Службе за катастар непокретности Кладово, збирка исправа за 1946., КО Кладово
(26) Настајање државног сектора привреде у Источној Србији 1944-1948, Развитак Зајечар 1984/1 и 2
(27) О нестанку Јакова Варона 1941. године регистрован је у Извештају ОНО Зајечар бр.1092 од 29.8.1945- Архив Тимочке крајине Зајечар, фонд ОНО, ф.28, са 1, 1092-1
(28) Податак из Хисторије СФРЈ
(29) Записници са седница Народног одбора општине Кладово за 1960.годину, Архив СО Кладово, несистематизована грађа.
(30) Милан Стојадиновић, Тито у Тимочкој крајини, Развитак бр.3, 1980. Зајечар, с.36.
(31) Исто, записник са седнице НОО Кладово од 21.јула 1960.г. и решење бр.5470-27
(32) Исто, записник са седнице НОО Кладово од 21.јула 1960.г. и решење бр.5470-28
(33) Видети: М. Прокопијевић (ур), Људска права- теорије и примене, Институт за европске студије Београд 1996, с.28, 112.
(34) И.Разумовски, Проблеми марксистичке теорије права, Москва 1925, с.77
(35) В.Рајовић , Улога јавног тужиоца у грађанском судском поступку, Београд 1965, с.24.
(36) Д.Стојановић, Стварно право, Београд 1978, с.80.
(37) П.Николић, Уставно право,Београд 1994, с.191

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License