Edo Sajer Preziveli Logoras Iz Jasenovca

ЕДО ШАЈЕР, ПРЕЖИВЕЛИ ЛОГОРАШ ИЗ ЈАСЕНОВЦА
КАД ЈЕ СМРТ БИЛА МИЛИЈА ОД ЖИВОТА
• Зашто је наш суграђанин ЕДО Шајер дуго ћутао о свом логорашком јасеновачкомискуствуи како га је ово време које му личи на "понављање историје" определило да ипак проговори!
• Мало познати детаљи о Шајеровом доприносу да део логораша; из Јасеновца априла 1945. године остане у животу и дочека слободу.
• Сећања на логорске страхоте и жеља да се оне више никада и никоме не понове.
• МИЛОРАД ДОДЕРОВИЋ
Наш суграћанин Едо Шајер (70) у Нишу живи од 1947. године. Рођен је иначе у СараЈеву у јеврејској породици која је својевремено дошла из Мађарске. Запамтио је причу да је у Мађарској имао бабу Српкињу са презименом Босковиц (без "ћ"). Највише је иначе запамтио страшне ратне године проведене у злогласном логору Јасеновац од краја 1941. до 1945. године. Ипак, о њима је до сада нерадо и ретко говорио, осим у кругу својих најближих у породици коју је сам изнова стварао, као војно лице и сада војни пензионер. Све најближе из породице са којом је дочекао ратне године у Сарајеву, у рату је, изгубио. Два рођена брата су у страшним мукама настрадала пред његовим очима у Јасеновцу.
ИСТИНА ЈЕ ОРУЖЈЕ
Зашто сте до сада углавном ћитали о својим логорачким данима, питамо чика Еда?
- Можда бих још чутао да није овог злослутног времена у нашој земљи које опомиње да се могу поновити неки нови логори и страшни усташки злочини! А ћутао сам због тога што сам одмах након пробоја из логора 1945. године, када је од преко 1.100 нас који смо голоруки кренули преко жица и кроз усташке куршуме, преживело једва осамдесетак, чуо и сумњу - како си ти уствари остао жив? Таквих запиткивања имао сам и касније у животу од одређених "важних другова" и органа, што ме страшно озлоједило. А после Дахауских процеса у Словенији све ми је углавном било јасно и радије сам ћутањем протествовао против таквих сумњичења! Сада се међутам осећам обавезним да проговорим како би својом животном причом и судбином опоменуо оне који би да понове геноцид у нашој земљи…
Разговор враћамо на прве ратне дане када је ухапшен у Сарајеву?
- У Сарајеву сам ухапшен половином 1941. године, а онда пре пребацивања у Јасеновац 16. новембра исте године провео три страшна месеца у усташком сарајевском затвору. Нисам иначе ухапшен због јеврејског порекла, то зло Је дошло нешто касније, већ зато што сам припадао групи људи из Уједињеног радничког савеза и СКОЈ-еваца који су се спремали за одлазак у Романијски партизански одред, али смо проваљени и ухапшени… У Јасеновцу сам видео свашта и доживео свашта. То што је рађено са логорашима, то је зверство. Било нам је, када смо примпремали пробој, просто важно да макар пет нас побегне и преживи, како би могли да причају свету шта се све у логору радило и какви су злочини почињени. Јер, усташе су се пред крај рата трудиле да све што више заташкају, да уклањају трагове и гробове… Јежим се и сада када се сетим једне ситуације када су нам наредили да почистимо неке вагоне којима су довожени или одвожени логораши. У неким крпама теретног вагона нашао сам живу бебу која није могла бити старија од шест, или седам месеци. Усташа ми га је отео из руку, ухватио за ногу и као мачку неколико пута треснуо о вагон и - готово!… Приликом пробоја тешко је рањен мој старији брат који ми је само могао рећи: Бјежи, ја сам готов! Млађег брата су ми иначе у логору, пред мојим очима, усташе већ биле убиле маљем! У логору сам сазнао и да су ми убили мајку и остале из најуже породице… Било је у логору невероватних усташких звери, кољача који су се надметали у клању. На пример неки Бонзо, Херцеговац, Лубурићев љубимац, није можда имао ни осамнаест.година, а доведен је у Јасеновац као кољач који се "истакао у злочинима над многим јамама у Херцеговини. Или онај злогласни Немет, који је у Пакрацу запалио цркву пуну Срба, као награду је добио заповедништво над логором Градишка. Нађен је касније обешен у својој канцеларији. Причало се да је то урадио зато што је сазнао да му је син отишао у партизане, али пре ће бити да су га објесили зато што је већ много знао. То требљење међу усташама је било све присутније како се назирао крај рату, јер требало је склањати многе кључне сведоке злочина.
КЛИЈАЊЕ ЗЛОГ СЕМЕНА
Мало је позната, ваша иначе врло важна улога коју сте имали прилнком пробоја и која је допринела да из тог пробоја 22. априла 1945. године ипак буде преживелих логораша?
- Ми смо тај пробој планирали свесни да смо голоруки, јер то је било време кад намје и смрт била милија од живота пуногнеизаесностаприликом све чешћих усташких "наступа" (игре бирања логораша за клање, спаљивање или убијање на најзверскији начин. Мој задатак је био, да ако успем да побегнем, пресечем телефонску везу са логором, што сам, срећом и успео да учиним. То је онемогућило усташе да јаве о нашем бекству, а и доведу појачања. Да нисам то успео да урадим, свс би нас похватали и побили по околини коју смо слабо познавали. Ја сам се наиме у једној јасеновој шуми вртео у круг једно време и седам пута препливавао једну те исту реку Струг. Када смо се растурили по групама, ја сам остао са још тројицом логораша. Два дана смо јели лишће. Онда смо просто набасали на човека који је добио задатак да потражи преживеле логораше јер су партизани сазнали за наш пробој. Неколико дана провели смо у некој земуници, а онда дочекали партизане који су освојили то подручје. Тако сам ступио у В бригаду 24. српске дивизије. Храну смо просто јели очима, али нам нису дали одмах да једемо како не бисмо после толиког гладовања (имао сам мало више од четрдесетак кила) поцркали од хране. Са партизанима сам затим учествовао у завршним операцијама за ослобођење земље све до Словеније.
Како, са таквим, посебно логорашким животним искуством, доживљавате све ово што се сада догађа у Хрватској?
- Све ми некако личи на нешто већ виђено и на понавља-ње усташке стратегије према Србима. Чим је почело формирање националних странака, под геслом некакве борбе за демократизацију друштва, нисам се радовао таквој демократији, јер слутио сам да ће то оживети многе мрачне шовинистичке идеје, пре свега у Хрватској. Истовремено, не радује ме ни оволики број странака у Србији, као и нетрпељивост која међу њима влада. То може бити погубно за слогу међу Србима која им је у овом тренутку најпотребнија. У ово примирје договорено уз посредовање Европске заједнице не верујем, из простог разлога што је усташтво, чини ми се, узело превише маха и тешко га је зауставити… Иначе, добро познајем Србе који никада нису били осветници, па можда није ни потребно да кажем да откривање оваквих "мрачних прича" из прошлости, као што је моја, не треба међу Србима да изазове реваншизам, по систему "око за око, зуб за зуб"! Треба међутам да их опомене да не дозволе да поново буду "јањци за усташко клање". А радује ме иначе што развој догађаја у Хрватској већ говори да Срби више нешто слично неће дозволити, мада актуелну хрватску политику подржавају оне силе које су стварале онај најмрачнији део европске историје…

У РОВУ СА ДРАЖИНОМ ЋЕРКОМ
У предаху једнс од борби, након што сам се прикључио партизанима, лежао сам у рову који сам ископао да бих се заштитио од куршума, али и мало угрејао. Пришла је једна партизанка и питала може ли да се склони код мене. Рекао сам да може наравно. А онда ме је изненада питала: - Знаш ли ти, ко сам ја?
- Појма немам, одговорио сам.
- Па ја сам Дражина ћерка!
- Ништа јој није било јасно кад сам је упитао: А ко је то Дража? Јер, ми у логору нисмо могли да имамо појма шта се током рата дешавало у земљи. А и они који су долазили у логор као заробљеници, нису причали о томе ли су евентуално били у четницима или партизанима.
РЕКАО САМ РЕНОВИЦИ Још пре него што су се у Неуму накотили функционери направио сам тамо једну скромну кућицу од тридесетак квадтата и тамо лети редовпо одлазио. Касније сам често сусретао многе функционере из БиХ и отворено им указивао на многе негативне процесе у землји. Тачно сам слутио овакав заплет без расплета. Миланку Реновици сам иначе пре неколико година у Неуму рекао поред осталог: Срећан сам што ми је породица у Србији! Није му било право!
НАРОДНЕ НОВИНЕ • Ниш
СУБОТА-НЕДЕЉА
7.-8. СЕПТЕМБАР 1991. ГОДИНЕ

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License