Dzelaludin Rumi I Junus Emre
lam4.png

Ana Stjelja

DŽELALUDIN RUMI
I JUNUS EMRE

Pesnici Mevlana Dželaludin Rumi i Junus Emre spadaju u najznačajnije figure sufijske književnosti. Dok je Junus Emre najveće blago turske književnosti i kulture, Mevlana je blago, kako turske, tako i persijske književnosti i kul-ture. Postoji podatak o njihovim međusobnim susretima i razgovorima, što svedoči da su se ova dva velikana sufijske književnosti poznavala. Junus Emre je u svojim stihovima i pominjao Mevlanu, pevajućio njihovom susretu, čime je izražavao svoje poštovanje. U jednoj od svojih ilahija Junus Emre peva:

Işk denizine taldı
bahâne yok bu işde
Mevlâna sohbetinde
sazıla işret oldı 1

(U more smo ljubavi zaronili
nema izgovora tome
u priči Mevlane
uz saz se napili ) 2

U njihovim poetikama postoje izvesne sličnosti koje su pre svega vidljive u samom mističkom elementu koji dominira u njihovom stvaralaštvu. Ono što ih razlikuje je, pre svega, obrazovanje koje je u Mevlaninom slučaju bilo temeljno i sistematično, dok je u slučaju Junusa Emrea bilo usputno, s obzirom da je on bio neobrazovani anadolski seljak. Razlika u nivou obrazovanja jasno je uočljiva i u njihovim delima, odnosno, u književnom pristupu. Dok je Mevlana težio temeljnim raspravama i dugim kazivanjima, Junus Emre, najveći narodni mistički pesnik, kako ga je nazvao Talat Sait Halman, u svom književnom stvaralaštvu pribegavao je jedno-stavnosti i mudrosti običnog anadolskog čoveka, što njegovom delu daje epitet narodnog pesnika. Poznato je da je Mevlana zavideo Junusu Emreu na njegovoj jednostavnosti i sažetosti, te krajnjem mističkom efektu, dostojnom jednog sufije. Ideje koje su i jedan i drugi pesnik kroz svoja dela proklamovali umnogome se podudaraju. Neke od tih ideja su: ljubav prema Bogu, težnja ka jedinstvu sa Bogom, stavljanje čoveka u kontekst najsavršenije božje kreacije, propagiranje pošto-vanja i tolerancije među svim ljudima, bez obzira na verske razlike. Mevlanine pesme i priče nešto su sadržajnije i jezički bogatije nego pesme Junusa Emrea, jer Mevlana, kao veliki teolog i mistik, teži didaktičnosti i svim pitanjima života pristupa kao učitelj kome je dužnost da svog učenika uputi na stazu božanske ljubavi. S druge strane, Junus Emre je mnogo direktniji i otvoreniji u svom izrazu. On ne poseduje Mevlaninu odmerenost, što je možda i rezultat podneblja na kome su ova dva pesnika rasla i sredine u kojoj su odgajana. To samo govori u prilog činjenici da je sufizam razvijen i raznovrsan i sa koliko stanovišta jedan pesnik i sufija može da pristupi obradi mističke tematike. Mevlanina poezija je nešto suptilnija i krasi je persijska uzvišenost u kazivanju, smirenost u izrazu i bogatstvo jezika, dok je poezija Junusa Emrea nešto jednostavnija, ne tako obogaćena pesničkim simbolima, ne previše kitnjasta, ali vrlo direktna. Neki izvori svedoče da je Junus Emre prebacio svom velikom uzoru na tolikoj opširnosti i rekao da bi on ideju Mesnevije izrazio kroz samo dva stiha: „Ete kemiğe burundum, Yunus gibi göründüm” („Poprimio sam oblik kostiju i mesa i zadobio izgled Junusa”). 3Na to je Mevlana, priznavši, odgovorio da on ne bi napisao tako obimno delo da je uspeo da izrazi tako jezgrovite misli. Razlika između Mevlaninog i Junusovog poetskog diskursa potiče iz različitog
mentalnog sklopa a zasigurno je bila povezana sa činjenicom da potiču sa različitog tla, iako ih vezuje ista islamska kultura i religija. To potvrđuje i da je u samom islamskom civili-zacijskom okviru bilo razlika, ali da su upravo te razlike isticale lepotu islamske kulture i da nije bilo unifikacija iako su se propagirale iste ideje i razvijala ista estetika. Takođe, činjenica je da su oba pesnika preuzela ponešto iz jezika i kulture onog drugog, pa je tako Junus Emre upijao Mevlaninu filozofiju, mističku misao, diveći se persijskim formama, dok je Mevlana crpeo energiju podneblja Anadolije, prikupljao sve one narodne mudrosti i duhovna bogatstva kao i lepotu prizora koje je, živeći na prostoru Anadolije, imao prilike da posmatra. Ta večita pomeranja i mešanja subkultura u okviru velikih kultura najbolje su vidljiva u umetnosti, naročito u književnosti. To na svoj način pokazuju i Mevlana i Junus Emre, dokazujući koliko je islamska kultura bogata, koliki su njeni estetski dometi, ali i kakav je pečat ostavila u ukupnoj svetskoj civilizaciji. Još jedna od bitnih ka-rakteristika poetike Mevlane Dželaludina Rumija je njegova preokupacija svetovnim što ga je i učinilo velikim pesnikom i sufijom a to dokazuje i činjenica da su pripadnici pet veroispovesti bili prisutni na njegovoj sahrani. On nikada nije isticao svoju veru, jer je smatrao da je to nešto lično i unutarnje što godi čovekovoj duši a što nije od presudne važnosti u komunikaciji sa drugim ljudima. On je govorio: „Ja odlazim u džamiju i u jevrejsku sinagogu i u hrišćansku crkvu i svugde vidim jedan oltar”. 4To je bila Mevlanina svetovna univerzalnost, on je poštovao ljude i decu, svakome je posvećivao pažnju i izražavao svoje duboko poštovanje. Mevlana je i bio zaštitnik ugroženih, siromašnih ili onih koje su svi drugi odbacivali. Mevlana je smatrao da su saosećajnost i sapatništvo univerzalne karakte-ristike čoveka i da onaj ko obraća pažnju na versku i nacionalnu pripadnost lišava svoje srce sposobnosti da postupa saosećajno. Mevlana je takav pristup životu i svetu pre svega poneo iz svoje porodice, čineći da kroz naučno usa-vršavanje, prijateljstvo sa Šemsom Tebrizijem i duge meditacije kojima je bio sklon, počne da posmatra život s jedne opšte tačke, pogledom iz Univerzuma. Mevlanina misija bi i danas dobrodošla, jer moderna civilizacija, po tom pitanju nije previše odmakla od vremena kada je on živeo. Upravo zbog toga su njegova dela kao putokaz kako treba shvatati život i na koji način treba posmatrati svet i ljude oko sebe. Ta njegova vrlina, od mnogih koje je posedovao, učinila ga je omiljenim ne samo od strane Turaka i Iranaca, već i od čitavog sveta, kako starog, tako i današnjeg, modernog. I Junusa Emrea je krasila ova vrsta ljudske posvećenosti. On se, po tom pitanju, u velikoj meri i ugledao na Mevlanu. Ta derviška brižnost i sposobnost da se prihvati i ono što je različito, krasilo je mnoge sufije. Oni su kroz mističku spoznaju došli do istine o čoveku i Bogu i samim tim imali razvijenu svest o jednakosti među ljudima. Turci su Junusa Emrea ponajviše zavoleli zbog toga što je utro put modernizmu. On je vrlo svesno i hrabro zakoračio u nešto što će svoj zenit dostići tek u 20. veku. Junus Emre je blago turske nacije, jer je kroz svoja dela veličao ono što je tursko, oslobođeno od upliva arapskog i persijskog, što ističe tursku kulturu, turski folklor, što na najboji način odražava duh turskog naroda i njegovog praiskonskog obličja. I Mevlana i Junus Emre, pisali su razmišljajući o pokolenjima. Njihova dela obiluju mudrim porukama, koje se u nepromenjenom obliku mogu upijati i danas, a da pritom budu potpuno razumljive i uputne za savremenog čoveka. Naposletku, i Mevlana i Junus Emre predstavljaju književno bogatstvo dvaju naroda ali i čitavog sveta, koji sve više traga za novim tumačenjima njihovih dela, prevodeći ih, izvlačeći esenciju ili bit onoga što se krije u njihovoj poetici, ostavljenoj im u nasleđe. To nasleđe, danas poziva na ponovno čitanje i novo traganje a sve u cilju da se pokaže kojim bi jezikom danas pisali i govorili velikani sufijske književnosti Mevlana Dželaludin Rumi i Junus Emre.

1 Prof. Dr. Faruk Timurtaş: Yunus Emre Divanı, Ankara, 1986, str. 166-167.
2 Prevod s turskog – Ana Stjelja.
3 David Shankland: The Alevis in Turkey: The emergence of a secular Islamic
tradition, London- New York, 2003, str. 43.
4 Dželaledin Rumi: Jedino Sve, Beograd, 2007, str. 14.

(Iz knjige Mr Ana Stjelja PESNICI UNIVERZUMA: Mevlana Dželaludin Rumi i Junus Emre, Beograd 2013)

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License