Dusan Mihalek Kako Je Tibor Postao Todor

Dušan Mihalek
Kako je Tibor postao Todor
U zajednici novosadskih Jevreja prezime Loker bilo je izuzetno retko. Prvi je u Novi Sad stigao Vilim, 1909. ili 1910. Bio je optičar, jedan među tada retkima u Vojvodini. Otvorio je radnju u samom centru grada, ulici regenta Aleksandra Karađorđevića. Potiče iz istočne Galicije, iz male i siromašne porodice. Poslali su ga u obližnje Černovice, gde je učio optiku i preciznu mehaniku, dok je majstorsku diplomu stekao u Beču. Kad se situirao, oženio se u Budimpešti Margitom Berger. U Novom Sadu su kupili kuću u Temerinskoj 12, gde im se 1915, tokom Prvog svetskog rata, dok je Vilim bio na frontu, rodio sin Tibor - Cvi. Zbog bolesti, Vilima su vratili kući i do kraja rata obavljao je administrativne dužnosti u novosadskoj kasarni.

“Temerinska ulica, ’na Čeneju’, kako su tad govorili, bila je naseljena pretežno srpskim življem”, priča Cvi Loker. “Jedino je preko puta naše kuće bio dom Gajgerovih, koji su obrađivali svoje imanje.” Igrajući se sa decom na ulici, mali Tibor odlično je naučio srpski jezik, dok su u kući govorili nemački, a docnije i mađarski. Otac Vilim, koji je u rodnom kraju govorio jidiš, tokom služenja vojnog roka u rusinskom puku naučio je rusinski, pa je zatim lako savladao i srpski.
Jevrejska škola, pored Sinagoge, u koju je Tibor krenuo 1921, uklapala se u jedinstveni školski sistem Kraljevine SHS. Nakon nekoliko meseci nastave na mađarskom jeziku, kojim su svi govorili, učenici su dobili novog učitelja, koji je znao samo srpski. Na prvom času upitao je učenike ko zna srpski. Javili su se samo Tibor i jedan drugar. Učitelj je odmah Tibora prekrstio u – Todora. No, ubrzo su i ostala deca naučila srpski. Ta nova generacija, odrasla posle Prvog svetskog rata, prihvatila je srpski jezik, dok su njihovi roditelji uglavnom govorili mađarski. “Umem da govorim mađarski”, priča Cvi Loker, “ali ne umem pravilno da pišem. Docnije, kad sam počeo da se bavim novinarstvom i pišem ozbiljnije tekstove, pisao sam ih na srpskom.
U jednom razredu je bilo tridesetak dece – dečaci i devojčice zajedno. Nastava se odvijala u kompleksu zgrada koje okružuju Sinagogu. Kroz tu školu prošlo je nekoliko generacija mladih Jevreja. Direktor škole bio je Mihajlo Boroš, koji je jedno vreme predavao hebrejski jezik zainteresovanim srednjoškolcima, a docnije, preživevši Drugi svetski rat, izvršio samoubistvo.
Upisao sam se 1925. u novosadsku Veliku srpsku gimnaziju (današnja Zmaj-Jovina), dok je Ženska gimnazija bila u NJegoševoj ulici. Dok sam u prva četiri razreda u školu išao isključivo sa jevrejskom decom, gimnazija je bila nacionalno mešovita. Većinom su u njoj bili dečaci iz srpskih porodica. U razredu je bilo još nekoliko Jevreja, među kojima i Đorđe Blau (docnije lekar, stradao tokom rata u Ukrajini), i jedan Nemac. Mađarska deca su, pak, imala posebne škole.
Međunacionalnih trvenja ili antisemitizma gotovo da nije bilo. Srbi su nas zvali Čivutima, ali to nije bilo zlonamerno, jer je termin bio opšteprihvaćen, pored oficijelnog - Jevreji. Samo mi je jedanom neki dečak, u sedmom razredu gimnazije, rekao nešto pogrdno kao Jevrejinu, pa sam ga ošamario. Kad je u učionicu ušao profesor matematike, ceo razred se solidarisao, pa nastavnik nije mogao da shvati o čemu se radi. Sa tim dečkom sam posle bio odličan prijatelj.
Mađarska omladina nas je zvala ’smrdljivi Židovi’ i gađala kamenčićima kada smo kroz Šafarikovu i Subotićevu ulicu išli u gimnaziju. Za Srbe ne bih mogao reći da su nas voleli, ali su nas prihvatali. Delovali smo im čudno, mentalitet nam je bio različit, ali nije bilo antisemitskih ispada. Družili smo se, čak sam imao i pobratima, Marinkovića. Izmenjali smo krv, kako je tad bilo u modi…
Po državnom zakonu, na jevrejski praznik Jom ha-kipurim nismo išli u školu. Međutim, pošto se taj praznik priprema prethodnog dana, išao sam u delegaciji kod direktora gimnazije da zamolimo da ni tog dana nemamo nastavu. Ako se ne varam, zvao se Balugdžić. Vrlo nas je grubo odbio, promrmljavši: “Prokleta nacija!” No, to je zaista bio izuzetak.
Od gimnazijskih predmeta najviše sam voleo srpsku književnost, istoriju i geografiju, no nisam bio posebno marljiv đak, naročito u višim razredima, jer me je već tad preokupirao rad u omladinskoj cionističkoj organizaciji, pa sam na školu gledao kao na nešto sporedno. No, prošao sam sa vrlo dobrim uspehom.

Više smo se trudili nekoliko meseci pre mature, odlazili u čitaonicu Matice srpske (knjige nam je izdavao i bdio na mirnom ponašanju biliotekar čika Veselinov) i ozbiljnije učili. Odlikaši su bili oslobođeni pisanja maturskog rada, a ja sam sa ostalima oduševljeno pisao na NJegoševu temu “Iz grmena velikoga lavu teško izać nije”. Gimnaziju sam završio na Vidovdan 1933.
Jevreji su u to doba već imali punu građansku slobodu. To se vidi i po tome što se naša kuća nalazila u Temerinskoj ulici, dakle, nije bilo teritorijalnog ograničenja. Moj otac je imao optičarsku radnju i bio jedan od deoničara u izgradnji električne centrale u Inđiji, zajedno sa Srbinom Jojkićem i s Nemcem Dibišom, i deoničar fabrike porcelana, sa drugim Srbima (advokat Adamović) i Jevrejima (Kenigštetler).
Više su se Srbi među sobom gložili i borili, pogotovo omladina. Sa jedne strane su bile pristalice Orjune, organizacije jugoslovenski orijentisane omladine, u plavim uniformama, a sa druge tzv. srnaši (Srpska narodna omladina), u crvenim košuljama. Sećam se dobro jedne njihove tuče u Dunavskom parku, kada je bilo i ranjenih.
Tih prvih godina posle Prvog svetskog rata u trendu je bio francuski jezik. Pored profesora Grujića, doveden je i profesor Kler iz Francuske, koji nije znao ni reči srpski, u nadi da će đake naučiti izvorni francuski. Naravno, to je išlo teško, jer profesor nije baš bio dobar pedagog, a đaci nimalo disciplinovani, niti su shvatili važnost tog poduhvata.
Naučio sam francuski na drugi način. Tata je smatrao da moram dobro da naučim taj jezik i zato je doveo iz Liona privatnu učiteljicu, madmoazel Sotan, koja se docnije u Novom Sadu udala i postala gđa Peraković. Tako sam već sa 12-13 godina tečno govorio francuski, čak sam kasnije diplomirao na francuskom u Jerusalimu, na Hebrejskom univerzitetu.
U gimnaziji sam propao kao muzičar (profesor Svetolik Pašćan je utvrdio da nemam sluha) i kao pesnik. Vođa literarne sekcije, moj dobar drug Stanislav Bajić (docnije profesor istorije pozorišta na Beogradskom univerzitetu), ustanovio je da moje štivo, koje sam predstavio kad mi je bilo 15 godina – nije poezija. No, u okviru cionističkog pokreta pisao sam razne izveštaje, a posle sam se, zahvaljujući, između ostalog, izvrsnim predavanjima dr Ernesta Fridmana, osnivača Pedagoškog instituta, zainteresovao za istoriju i filozofiju i počeo ozbiljnije da pišem.
Po povratku iz Zagreba i sa odsluženja vojnog roka 1937, postao sam profesionalni sekretar Saveta cionista Jugoslavije za Vojvodinu. Obilazio sam zajednice u provinciji (Bačka Palanka, Sombor, Senta, Kula itd.), animirao članstvo i - postao novinar, urednik “Jevrejskih novina - Juedische Zeitunga”.
Telegrafom smo dobijali vesti iz Jevrejske telegrafske agencije, koje sam obrađivao, pisao uvodnike. Neki tekstovi bili su i na srpskom jeziku, ali smo uglavnom pisali na nemačkom, objavljivali vesti iz jevrejskog sveta i događaje u Palestini. Radio sam to od 1937. do 1939. Docnije, kad sam već bio u Palestini, imao sam novinarsku knjižicu novosadskog “Dana” i poslao im nekoliko članaka.
A mislio sam da ću biti zemljoradnik. Posle mature, 1933, otišao sam u Zagreb, na tzv. hahšaru, pripremu za odlazak u Palestinu i upućivanje u kibucki način života. Počeo sam da učim i zanat. Pošto je tata tad bio preduzimač električar, išao sam kao šegrt sa majstorima, nosio kablove i štemovao zidove za elektroinstalacije.
To sam radio i u Zagrebu, ali kad sam izabran u rukovodstvo pokreta, morao sam da odustanem od tog zanata. U hahšari smo živeli vrlo skromno, na ivici gladovanja. Cionistička organizacija nije imala dovoljno novca da nas finansira. Zbog toga sam pola radnog vremena u “Tungsramu” sklapao radio-aparate, pridonoseći hahšari sa svojih 500-600 zarađenih dinara.
Novi Sad je tada bio relativno mali grad, a jevrejska opština prilično uticajna – gotovo svaki deseti stanovnik grada bio je Jevrejin. Jevreji su bili ugledni novosadski lekari, advokati, industrijalci, trgovci.
Zahvaljujući njima, i kulturni život grada bio je napredan. Recimo, Jelena Kon, preduzimljiva supruga imućnog Jevrejina Julija Žila Kona, većnika Dunavske banovine i vlasnika prodavnice “Kod plavog konja”, dovodila je najpoznatije muzičare onog vremena (Bronislav Huberman svirao je 1928, Artur Rubinštajn 1929, Gudački kvartet iz Drezdena 1933, virtuoz Vasa Pšihoda, Paul Hindemit sa svojim orkestrom i mnogi drugi). Osnovala je i dobrotovornu organizaciju “Kora hleba”.
Sećam se iz tog perioda i jedne simultanke koju je ondašnji legendarni svetski šahovski prvak Aleksandar Aljehin igrao protiv 34 Novosađanina. Šampion je dobio 32 partije, jednu remizirao, a pobedio ga je samo novosadski Jevrejin Breder. Aljehin se jako naljutio i poneo nimalo džentlmenski - srušio je sve figure sa table.
U godinama nakon Oktobarske revolucije bila je upečatljiva lokalna ruska kolonija. Nazivali smo ih Belim Rusima, a oni su se većinom predstavljali “ja bil polkovnik” – niko nije spominjao niži čin. Docnije, kada smo izdavali moju bivšu sobicu u našem stanu u ulici Laze Telečkog, kod nas je stanovao Gagarin, koji je tvrdio da je princ, blizak carskoj porodici. Međutim, Gagarin je radio u gradskoj upravi kao običan činovnik.

Mnogi su bili inženjeri, tehničari, a i dobri nastavnici. Bili su vojna elita, rojalistički nastrojeni, svoju decu su vaspitali u militarističkom duhu, imali su svoje škole, nosili poluvojničke uniforme – i u tim krugovima se nisu mogli naći Jevreji. Međutim, igrom slučaja, sa njima je stigla i jevrejska porodica Podkaminer, čija je kćerka Jelisaveta zajedno sa mojom budućom suprugom Rahel, iz Ženske gimnazije, išla kod rabina na veronauku. Posle smo se našli u Izraelu. Jelisaveta je bila ugledan lekar (lečila i Goldu Meir) i naše je prijateljstvo trajalo sve do njene smrti – preko 70 godina.
Politički, a naročito kulturološki, prelaz sa austrougarske vladavine na jugoslovensku Jevrejima nije bio nimalo lak. Oni su uglavnom govorili mađarski, a trebalo je preći na srpski jezik i ćirilično pismo. Cionisti, među kojima su bili Josef Brandajs, dr Sigmund Handler, moj tata i drugi, taj problem su rešili tako što su svoj nedeljni list izdavali na – nemačkom. Mađarski jezik “nije bio zgodan”, a za srpski nisu imali dovoljan broj autora koji su njime vladali. Pošto su svi Jevreji znali nemački, 1921-26. izdavali su “Judisches Volkblatt” (danas vrlo interesantan zbog podataka o životu Jevrejske opštine). Međutim, dosta brzo, u toku moje generacije, prihvaćen je srpski jezik.
Jevrejska zajednica nije želela da se meša u dnevenu politiku. Držali su se po strani. Imali su različito gledište o cionizmu, u to vreme relativno novoj tendenciji. Pravi cionisti, koji su smatrali da je budućnost Jevreja u Palestini, postepeno su preuzeli vođstvo Jevrejske opštine iz ruku tzv. asimilanata, koji su više težili asimilaciji, uglavnom u mađarsku sredinu. No, u opštini se govorilo i nemački, pored mađarskog. Nekoliko porodica smo čak nazivali mađaronima, jer su ostali pod mađarskim kulturnim uticajem. Pisali su u mađarskim listovima i odlazili u mađarski klub “Kasina”. No, to je bila neznatna manjina, a Jevrejski klub, osnovan oko 1920, u dvorištu “Grand hotela Majera”, okupio je više uglednih novosadskih Jevreja.
Mesna cionistička organizacija održavala je od početka 1935. nedeljne sastanke s predavanjima u novosagrađenom Jevrejskom domu u ulici Petra Zrinjskog. Prikupljan je novac za pomaganje Jevrejskog fonda u Palestini, dovedena je učiteljica hebrejskog jezika. Cionizam je u to doba, u čitavoj Evropi, bio ’palestinocentričan’, više idejno nego u realnosti. Pre svega, bilo je vrlo teško nabaviti useljeničku dozvolu (sertifikat) od britanskih vlasti. Britanci nisu vodili procionističku nego izraženo proarapsku politiku i ograničavali su useljavanje Jevreja. Ipak, naročito tokom tredesetih, grupe omladinaca iz Jugoslavije naseljavale su se u Palestini i tamo osnovale, ili popunile, tri kibuca.
Na izborima su Jevreji većinom glasali za provladinu stranku, radikale, u čijem programu se tada nije osećao antisemitizam. Tridesetih godina osnažio se Vojvođanski pokret (predvodio ga je advokat Duda Bošković), izrastao iz nesuglasice između centralne vlade u Beogradu i lokalnog vojvođanskog stanovništva. U taj pokret su se vrlo vešto umešali komunisti, koji su od 1921. bili u ilegali, tako da je omladinska sekcija Vojvođanskog pokreta bila gotovo potpuno u njihovim rukama. Sećam se mitinga na koji je došao ministar, a kasnije predsednik vlade Milan Stojadinović sa pristalicama. Simpatizirali su Sile osovine i Stojadinović je imitirao Musolinija, a kad su njegove pristalice počele da skandiraju: ’Vo-đa, vo-đa!’, omladinci iz Vojvođanskog pokreta su im ’pomogli’ pomerajući akcenat skandiranja u ’đa-vo, đa-vo’.
U gradskom veću su predstavnike imale i mađarske i nemačke (folksdojčerske) stranke. Do dolaska Hitlera na vlast u Nemačkoj, odnosi između nemačke i jevrejske manjine bili su dobri. Bilo je i prijateljstva i poslovnih kontakata. To je potpuno prekinuto kad je zavladao nacizam. U komunističkom pokretu su se isticali medicinar, novosadski maturant Pavle - Palika Pap, Lilika Bem, Đorđe Mikeš i drugi.
Socijalističkim idejama bio je blizak omladinski cionistički pokret ’Ha-šomer ha-cair’ (Mladi stražar). To je bila jedna vrsta sinteze socijalističko-marksističkog, humanističkog pogleda na svet, uz jačanje jevrejske nacionalne samosvesti i građenja kibuca (kolektivnih naselja) u Palestini. Ideje tog pokreta, veoma privlačnog, naročito za školsku omladinu, širili su po Jugoslaviji pre svega zagrebački omladinci, koji su tada bili u bliskim vezama sa nemačkim i austrijskim cionistima. Raznovrsnim programima i akcijama razbio je jevrejsku malograđansku učmalost. (Cvi Loker je bio među utemeljivačima pokreta, mada je tada imao jedva 16 godina.)
Savez omladinskih jevrejskih udruženja organizovao je svakog leta u Sloveniji kampove. Nakon logorovanja u Gozd Martuljku 1931, upriličena je osnivačke skupština u Slavonskom Brodu. NJoj je prisustvovao šalijah, izaslanik međunarodne organizacije “Ha-šomer ha-cair” Maks Košicki.

Pre toga, novosadska jevrejska omladina okupljala se u “Ivriji”, gde su održavana predavanja i učene hebrejske pesme. Apotekar Rudolf Fridman, po povratku sa studija u inostranstvu, osnovao je skautsku sekciju “Šomer”. Nakon pomenute skupštine, ova sekcija je omasovljena školskom omladinom (iz Muške i Ženske gimazije), mladim zanatlijama i privatnim nameštenicima – nikao je “Ha-šomer ha-cair”.
Dok je ovaj pokret bio levo usmeren, dve-tri godine kasnije u Novom Sadu se organizovala i jevrejska desnica. Doktor Julije Dohanj povezao se sa revizionistima, krajnje nacionalističkim pokretom, i pokrenuo njihovu omladinsku sekciju “Betar”. Među osnivačima bili su i Viktor Štark, docnije biznismen i počasni konzul Jugoslavije u Haifi, te poznati novinar Franja Ofner. Izdavali su nedeljnik “Malhut Izrael” (Kraljevstvo Izraela) i dva omladinska lista – “Tagar” i “Ever Ha-Jarden”, na srpskom jeziku. Iz novosadskog centra, revizionizam se proširio u Zagreb, Sarajevo, Beograd, pa i Makedoniju. Svetski vođa revizionista Zeev Žabotinski dva puta je održavao mitinge u Jugoslaviji – u Zagrebu, Beogradu i Novom Sadu. Na svetski cionistički kongres u Pragu 1933. jugoslovenski cionisti mogli su da pošalju četiri predstavnika, ali revizionistički pokret nije uspeo da osvoji nijedan mandat. Ubrzo je Žabotinski istupio iz Svetske cionističke organizacije, stvorivši “Novu cionističku organizaciju”, koja je uspešno delovala u Novom Sadu do fatalnog aprila 1941.
Zanimljiv događaj zbio se prilikom izbora za gradski parlament 1927. Novosadski Jevreji, kao punopravni i ugledni građani, odlučili su da na izbore izađu sa sopstvenom, samostalnom listom. Sklopljen je savez između cionista i necionista, tako da je na listi prvi bio predsednik Jevrejske opštine, necionista Ferdinand Lustig, na drugom i trećem mestu bili su cionisti dr Matija Satler i moj otac Vilim Loker, četvrti necionista Julije Kon, peti cionista dr Oskar Cipris itd. Za ovu listu glasali su i neki Srbi sa Salajke, pacijenti dr Satlera, koji je mnogim siromašnima pomogao lečeći ih besplatno ili uz minimalnu naknadu. (Kasnije je zverski ubijen u novosadskoj raciji, zajedno sa ženom Katalin i kćerkom Evom, takođe lekarkom, na Trifkovićevom trgu.)
Odlična je bila organizacija pomenutih izbora. U Jevrejskom domu je bila istaknuta lista svih birača Jevreja, aktivisti su obilazili svakog, podstičući ga da izađe na izbore, mladi cionisti su fijakerima dovodili do biračkog mesta stare i iznemogle. Prva petorica sa liste izabrana su u Municipalno veće, a kao predstavnici drugih stranaka još petorica jevrejskih poslanika. Tako su Jevreji, koji su predstavljali 6,2 odsto biračkog tela, činili 11,25 odsto izabranih većnika. Bio je to proizvod kulturne, političke i nacionalne svesti probuđene idejama cionizma.
Po religiji – o čemu svedoči i izgled Sinagoge – novosadski Jevreji pripadali su pokretu tzv. neologa (ogranak reformiranog judaizma, široko prihvaćen u mađarskom jevrejstvu od 1867). Orgulje su nezamislive u ortodoksnim sinagogama, a pored orgulja, u novosadskoj Sinagogi se mogao sa galerije čuti i ženski hor (ženski glasovi su takođe zabranjeni u ortodoksnom judaizmu). Pravih ortodoksnih Jevreja gotovo da i nije bilo. Neki ljudi su u hram dolazili ne iz pobožnosti, nego da bi slušali tu divnu muziku, na veliki praznik Roš hašana i druge. Pogrešno je mišljenje da su orgulje iz novosadske sinagoge posle rata prenete u Zagreb. One su prodate u Osijek pentakostalistima, za njihov hram u Donjem gradu.
Tek oko 1937. doselila se iz provincije jedna grupa (20-30 članova) pripadnika ortodoksnog obreda (najviše ih je bilo u Potisju). Za potrebe bogosluženja dobili su prostor u zgradi iza Sinagoge, gde je bila i ritualna klanica. U tim prostorijama bilo je i sedište cionističke omladine “Ha-šomer ha-cair”. Vrlo malo Jevreja prešlo je u drugu veru, samo nekoliko porodica pripadalo je sekti Jevreji hrišćani. Većina Jevreja nije bila religiozna (inače bi Sinagoga bila premala za bogosluženje), ali su se pridržavali jevrejske tradicije i običaja.
Moj otac Vilim Loker, iz religiozne istočnoevropske porodice, koji je prošao kroz religioznu školu, ješivu, bio je veoma pobožan. U Sinagogi je imao posebnu dužnost prilikom bogosluženja i na velike blagdane nosio je preko odela i kitel, belu haljinu. Kada je došlo vreme za moju bar-micvu (obred prevođenja dečaka od 13 godina u svet odraslih muškaraca), jedno vreme sam i ja bio pobožan. No, to je kratko trajalo, svega mesec-dva. Otac se nije naročito ljutio na mene što nisam prihvatio religiozni način života. No, ljutio se kasnije, kad sam rešio da odem u Palestinu. On je bio odani cionista, ali cionista tadašnjeg doba, koji bi slao u Palestinu mlađe Jevreje, ali ne i sopstvenog sina-jedinca. Nadao se da ću nastaviti posao u njegovoj radnji. No, ja sam bio odlučan i krenuo put Palestine – i tako spasao svoj život.
Danas, kada postoji država Izrael i avioni iz celog sveta sleću na aerodrom u Tel Avivu svakih pet minuta, teško je zamisliti kroz kakve je sve peripetije prošao Cvi Loker da bi 1939. konačno ostvario svoj san i došao u Izrael. A na to se pripremao još dok je bio gimnazijalac u Novom Sadu.

Zato je odmah nakon mature otišao u Zagreb, gde se u hahšari pripremao za život u Palestini. Međutim, do sertifikata britanske vlade za useljenje Jevreja na mandatno područje Palestine gotovo nikako se nije moglo doći. Jedna grupa mladih cionista iz Jugoslavije, članova «”Ha-šomer ha-cair”», uspela je između 1933. i 1935. da dobije sertifikate i učestvuje u podizanju kibuca Šar Ha-amakim.
Tokom 1935-1940. dve manje grupe naselile su se u kibucima Gat i Afikim (potonja iz pokreta «Tehelet Lavan»). Docnije to gotovo nikom nije pošlo za rukom. Omladinci iz zagrebačke hahšare razišli su se svojim putevima, nošeni porodičnim i drugim obavezama, a Loker je, nakon odsluženja vojnog roka, nastavio karijeru profesionalnog sekretara Saveta cionista Jugoslavije za Vojvodinu i novinara novosadskog nedeljnika «”Jevrejske novine - Juedische Zeitung”.
“Odlazak u vojsku jeseni 1935. bio je jedan od koraka ka iseljenju u Palestinu”, objašnjava Loker. “Tako sam mogao dobiti jugoslovenski pasoš, a u vojnoj intendanturi naučio sam stvari koje su mi pomogle tokom Drugog svetskog rata. Posao sekretara cionističke organizacije i novinara jevrejskog lista takođe su me pripremali za odlazak u Izrael.
To nije bilo lako, jer se doticalo srži mentaliteta. Naime, Jevreji u Vojvodini bili su uglavnom «ugarskog porekla», skloni asimilaciji u mađarsku državu, u kojoj su i živeli do kraja Prvog svetskog rata. Smatrali su sebe Mađarima jevrejske vere, a mi smo pokušavali da im objasnimo nacionalnu komponentu i neophodnost čuvanja sopstvene baštine i kulture.
Iseljenja u Palestinu bila su sporadična. Čak i kad su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, Jevreji u Jugoslaviji (kao i Češkoj ili Poljskoj) smatrali su da «do nas to neće doći». Tadašnje jevrejsko rukovodstvo nije pripremilo ljude na vanrednu situaciju i bekstvo. Jer, Jevreji su sasvim dobro živeli u Kraljevini Jugoslaviji.
Bilo je i siromašnih, o kojima se retko govorilo, ali niko nije gladovao - interna socijalna briga je to sprečila. Bilo je strahovanja, pisali smo o tome u jevrejskim novinama, ali bez odjeka. Ortodoksne zajednice iz Potisja (Ada, Mol, Bačko Petrovo Selo, Senta) i Iloka u Sremu bile su zatvorene za cionističke ideje, mada smo mi uspeli da infiltriramo neke svoje ideje i ćelije i u tim sredinama.
Posao sekretara i novinara mi je omogućio i poznanstvo sa suprugom Rahel. Radila je kao daktilografkinja i tehnički sekretar. Nas dvoje smo rešili da se preselimo u Palestinu, ne zbog antisemitizma, niti premudrog predosećanja nadolazeće kataklizme, nego iz cionističkih ubeđenja.
Prvo sam otišao u Palestinu da izvidim teren, turistički, u avgustu 1939. Putovao sam po zemlji i tražio mogućnost zaposlenja. Rešio sam da ne idem u kibuc, nego karijeru započnem u gradu.
Početak Drugog svetskog rata zatekao me je u Tel Avivu. Zbog prekida komunikacija, nije bilo moguće slati sertifikate Jevrejima iz Poljske, na tuđu nesreću, a svoju sreću, uspeo sam da se izborim za studentski sertifikat, a preko Ženske cionističke organizacije i za Rahel.
Pošto su Englezi otežavali mogućnost dobijanja sertifikata, morao sam da platim školarinu za univerzitet za dve godine unapred.
U Izraelu sam već zatekao Udruženje Jevreja iz Jugoslavije, sa došljacima iz Zagreba, Osijeka, Bitolja, Sarajeva, koji su došli u Palestinu ilegalno, kao turisti ili s tzv. kapitalističkim sertifikatom, za koji je trebalo posedovati bar hiljadu funti sterlinga – prilično bogatstvo. U povratku sam čekao u Grčkoj desetak dana odgovor od tate da li mobilišu u Jugoslaviji.
Iscrple su mi se sve zalihe novca, pa sam gladovao, hraneći se hlebom i najjeftinijim sirom. U Atini je pri Jevrejskoj opštini postojao fond za pomoć izbeglicama, uglavnom onima koji su uspeli da pobegnu iz Nemačke. Zamolio sam ih za pozajmicu od 200 drahmi.
Vratio sam se u Novi Sad. Rahel i ja smo se oprostili od roditelja i rođaka, spakovali stvari i 24. decembra 1939. krenuli za Palestinu, vozom ’Orijent ekspres’ od Beograda do Atine. Tamo sam vratio onih 200 drahmi, što je naišlo na opšte zaprepašćenje - bio sam, izgleda, jedini koji je to uradio.
Iz Pireja smo putovali brodom, poslednjim na liniji Konstanca - Pirej - Tel Aviv, jer zbog rata nikad više nije isplovio. Nakon četiri dana stigli smo u Palestinu. Rahel se smestila u Petah-Tikvi, gde je učila Žensku poljoprivrednu školu, a ja sam odjurio u Jerusalim, na univerzitet. Bio je već kraj decembra, trebalo je prikupiti potpise za overu prvog semestra, a ja tek stigao.
Iznajmio sam sobicu i putovao na studije. U Beogradu sam dve godine pohađao prava, međutim, na Hebrejskom univerzitetu nije bilo tih studija. Na večernjim kursevima ’Britiš kaunsila’ se, doduše, izučavalo anglosaksonsko pravo, ali ono se potpuno razlikovalo od onog što sam učio u Jugoslaviji. Uostalom, judaistika i francuska književnost mnogo su me više interesovali.”
“U Jerusalimu je pred početak Drugog svetskog rata boravila Pnina Šenfeld-Jakobi, moja učiteljica hebrejskog iz Novog Sada, i veoma mi mnogo pomogla na početku. Ona je još 1925. otišla u Palestinu, ali smo održavali kontakt. Uz studije, nekoliko meseci sam radio u britanskom Crvenom krstu kao daktilograf i prevodilac poruka, koje su se jedino mogle preko ove organizacije slati u okupiranu Evropu.

U aprilu 1941. Nemačka i Sile osovine napale su Jugoslaviju. Malo vesti stizalo je do nas, uvek kasno, cenzurisanih, ponekad netačnih. S jedne strane, to je bilo dobro, jer da smo sve znali, bilo bi nam mnogo teže da normalno funkcionišemo. Mladi kralj i vlada nakon povlačenja iz Beograda prvo utočište potražili su u Kairu, gde su ostavili vojnu komandu, kojoj sam se kasnije priključio. Kad su stigli u Jerusalim, stanovali su u hotelu ’King Dejvid’, dok se nisu premestili u manastir Tanturu.
Emitovali su i svoj radio-program na Palestine Broadcasting Corporation, na kom sam takođe radio, dok vlada nije kasnije prešla u London. U to vreme jugoslovenskih Jevreja u Palestini je bilo veoma malo, što je meni lično koristilo, jer sam tako dobio posao radio-reportera. Od ostataka kraljevske armije, vojnika i uglavnom oficira, vojnih atašea iz Evrope i s Bliskog Istoka, stvorena je u jesen 1941. Jugoslovenska vojska u izbeglištvu, baš u vreme kad smo se Rahel i ja venčali u u Jerusalimu.
Vladala je u gradu velika nestašica papira, pa sam od poznanika i po parkovima skupljao novine, peglao ih i prodavao špecerajskim radnjama. Jednom je tata preko poznanika uspeo da mi pošalje 200 funti, što je bio veliki novac, s obzirom na to da je moj tadašnji mesečni budžet bio svega pet-šest funti.
U prvim ratnim mesecima nije se moglo ni slutiti kakve će katastrofalne posledice prouzrokovati nacistička ideja o «definitivnom rešenju jevrejskog pitanja». Palestina se nalazila pod britanskim mandatorima, koji su vodili proarapsku politiku. Određeni jevrejski krugovi borili su se protiv Britanaca za nezavisnost, a odjednom se ispostavilo da su nam upravo Britanci saveznici u borbi protiv nacista. Među Jevrejima je postojala i probritanska struja, koja je smatrala kako se treba uklopiti u sistem dominiona, odnosno da i jevrejska zajednica postane deo Britanskog Komonvelta.
Vođe jevrejskih naselja na tlu Palestine imale su saveznike u samoj Engleskoj naročito među laburistima, ali je i kod konzervativaca bilo njihovih pristalica, jer je i sam Čerčil bio procionistički naklonjen. Oružanu borbu protiv Engleza propagirali su revizionistički orijentisani jevrejski krugovi i Grupa “Štern”, ali su bili u manjini. Ipak, s obzirom na brutalnost i neosmišljenost britanske politike, bilo je dosta odjeka u građanstvu nakon njihovih uspešnih napada na britanske vojnike i institucije.
«Jevrejska agencija» (danas poznata kao «Sohnut») imala je komisiju za spasavanje žrtava nacizma, ali sredstva su joj bila ograničena, kao i stvarne mogućnosti efektivne akcije. I dan-danas se raspravlja da li se i kako moglo učiniti bolje. Moji roditelji čudom su preživeli novosadsku raciju januara 1942. Zbog finansijskih problema, tata je pred sam rat prodao kuću u Temerinskoj i iznajmio stan u ulici Laze Telečkog, nadomak same Katoličke porte, gde nije bilo Jevreja, pa su Hortijevi zločinci zaobišli naš stan.
Ali, mama mi je docnije pričala kako je čula pucnjeve i vapaje iz okolnih ulica: Miletićeve, Grčkoškolske i s Trifkovićevog trga. Tatina iznenadna prirodna smrt spasla je mamu, koja je prešla kod sestre u Peštu. Uspela je da preživi (i pored pomoći «grupe “Kastner”» dospela je u logor Bergen-Belzen) i posle rata došla kod nas u Izrael. Gotovo cela Rahelina porodica je stradala, najverovatnije u Pavelićevom logoru Jasenovac.
Godine mojih studija na Har Ha-cofim poklopile su se s ratnim previranjima i teškim životom u jevrejskom naselju Palestine. Pošto je vlast bila u rukama Engleza, trebalo je da dobro naučim engleski, ali i hebrejski. A studirao sam francuski iz ličnog afiniteta. Većina profesora na Hebrejskom univerzitetu bili su «Jekes,» podrugljivo nazvani Jevreji useljeni s nemačkog jezičkog područja. No, profesor francuskog jezika bio je rumunski Jevrejin dr Avraham Halevi Daf i u njegovoj klasi sam bio dve godine.
Istovremeno, studirao sam jevrejsku istoriju, iz koje sam kasnije magistrirao. U doba studija nisam imao vremena za ozbiljnije naučne tekstove, osim redovnih seminarskih u diplomskih radova.I u studentskom pokretu odražavala se politička diferenciranost jevrejske zajednice u Palestini - od krajnje levice do krajnje desnice, a posebno mesto zauzimala je grupa ortodoksnih religioznih studenata. Pravi kuriozitet bili su «hebrejski komunista» koji su (kao i Ha-šomer ha-cair) prihvatili marksizam, ali su ipak totalnom «internacionalizmu» pretpostavljali svoje jevrejske korene. Među njima je bio i moj kasniji profesor istorije Šmuel Etinger. Zanimljivo je da je u španski građanski rat otišla i jedna dobrovoljačka grupa, uglavnom komunista, iz Palestine, koju je sačinjavalo šezdesetak Jevreja, kao i nekoliko Arapa.”
“Kad je obznanjeno stvaranje Komande Jugoslovenska vojska u izbeglištvu i ja sam se prijavio. Pored Haife osnovan je logor «Prvog bataljona kraljevske garde», u koji smo uvrštena i nas osmorica rezervnih oficira, tada već nastanjenih u Palestini. Priključila nam se i jedna grupa iz Egipta, 12 sinova službenika Sueckog kanala, uglavnom Dalmatinaca.

Komandant je bio Milan Prosen, Slovenac, vojni ataše iz Londona. Svi smo se javili dobrovoljno, da bismo učestvovali u borbi protiv Musolinija i Hitlera. Vojsku su sačinjavali uglavnom tršćanski i istarski Slovenci (bivši pripadnici italijanske vojske), koje su Englezi oslobodili iz zarobljeništva i uputili u naš bataljon.
Iz okoline Haife prebacili su nas u logor Agami kraj Aleksandrije, a onda smo napredovali s Montgomerijevom Britanskom VIII armijom kroz Zapadnu pustinju. Naša jedinica bila je pri intendantskoj službi, koja je prenosila municiju i drugi materijal za front. Transportovali smo ga deo puta vozom, a onda pretovarivali u kamione.
Tad sam prvi put doživeo bombardovanje nemačkih ’«meseršmitima’», kada su poginula dva Engleza. Po zvuku smo razlikovali nemačke avione, ’»meseršmite»’ i ’«štuke»’, dok italijanske “«savoja”» nismo uzimali ozbiljno jer su oni, kako se pričalo, bombe izručivali već nad Mediteranom, i time završavali svoj posao u bitkama. Na početku rata u kairskoj savezničkoj centrali, osim Britanaca i Južnoafrikanaca, bili su i Poljaci, Česi, Grci. Mi iz Jugoslavije bili smo uglavnom u pešadiji, ali i manjim jedinicama mornarice i avijacije.
Englezima su bile potrebne dve-tri godine da shvate šta se zapravo dešava na teritoriji Jugoslavije i preduzmu prave poteze. Uvideli su da kraljevska vlada praktično nema uticaja na terenu, pa je početkom 1943. stigla u Kairo delegacija Titovih partizana, s kapetanom Matom Jakšićem na čelu. Došao je u uniformi, a uz njega, mada u civilu, bio je predstavnik «proleterskih brigada».
Poveli su sa sobom i jednu sekretaricu, slučajno Jevrejku iz Sarajeva, koja se kasnije udala za Jakšića, potonjeg diplomatu Jugoslavije. Partizanska delegacija tražila je od Engleza da dobiju pomoć ili bar deo «Jugoslovenske vojske u izbeglištvu». I dobili su je! No, ja sam se tada već bio premešten u bazi u El Aris, na Sinaju.
Stigla je naredba da se glasa: ko hoće za Dražu Mihajlovića, a ko za Tita. Naši «fantje», slovenački vojnici, želeći da se što pre vrate kući, glasali su za Tita. Docnije sam saznao da je njih nekoliko stotina ubačeno u žestoke borbe oko Trsta, gde su mnogi poginuli. Svaka od jedinica poput naše imala je i svog engleskog oficira za vezu.
Ja sam, kao najbolji znalac engleskog jezika, otišao kod kapetana Greja i, govoreći u ime «Palestinaca» i «Egipćana, objasnio kako bismo mi, koji želimo da učestvujemo u borbi na savezničkoj strani, ipak radije ostali u blizini svojih kuća, odnosno Palestine i Egipta. Plebiscit je, dakle, bio tako organizovan da smo mi zapravo «samo sedeli u loži» gledajući tok glasanje. Među oficirima bila je i nekolicina «četnika», ranjenika evakuisanih preko Italije, koji su posle lečenja, poslati, koliko pamtim, u Južnu Afriku. Nas su raspodelili po raznim jedinicama, a one koji su glasali za Tita hitno su, preko Barija i Visa, poslali na jugoslovenski front.
Rahel je za to vreme bila kod dobrih prijatelja u Palestini. U leto 1944. ja sam demobilisan, pa smo Rahel i ja naredne tri godine proveli u Kairu, dobivši zaposlenje u britanskom Ministarstvu za informacije, u odeljenju za Srednji Istok. Tu smo uređivali, bili autori najvećeg broja tekstova, daktilografisali, radili likovno-grafičke poslove u štampariji, i sve drugo što je trebalo za ilustrovani časopis, čije su stranice paralelno štampane na srpskoj i hrvatskoj varijanti jezika (“»Svet”» ćirilicom, a «”Svijet”’ latinicom). Izdavan je povremeno, na 24 ili 32 strane, sadržaj je ispunjavan uglavnom ratnim novostima i preko Italije list je legalno i ilegalno doturan jugoslovenskom narodu širom zemlje.
Tokom te tri godine svaki godišnji odmor, kao pravi patrioti, provodili smo kod kuće u Palestini, pa nismo uspeli da vidimo najvažnije egipatske antičke spomenike… A bio je to neobično interesantan boravak, zbog susreta s egipatskim Arapima i njihovom, nama do tada nepoznatom, kulturom… U centru Kaira stacionirana je međunarodna zajednica sastavljena od Engleza, Francuza, Čeha, te Poljaka, čija je emigrantska vojska bila veća od onih iz ostalih država. Posle rata došlo je do buđenja egipatskog nacionalnog pokreta, pa su stranci otišli ili bili proterani.
Malo smo naučili i arapski jezik od grupe bosanskih mladića, poslatih pre rata na kairski islamski univerzitet Al Azhar, jer je trebalo da nakon diplomiranja u Jugoslaviji predaju po šerijatskim školama. Tokom studija postali su arapski nacionalisti i odbli da se vrate u «Titovu državu. Neki Avdić, postao je kasnije imam carigradski. Jedan od naivčina se vratio u Sarajevo, ali brzo završio u zeničkom zatvoru kao “mladomusliman”’. Kasnije je rehabilitovan i čak sam ga viđao u trgovačkim krugovima.
Rahel i ja 15. maja 1947. vratili smo se u Palestinu, godinu dana pre osnivanja države Izrael.”
“Povratak u Jerusalim maja 1947. omogućio mi je da nastavim studije na Hebrejskom univerzitetu i paralelno radim u Političkom odeljenju Jevrejske agencije - Sohnut. Pomogao mi je jedan rođak iz Milana, poklonivši mi motocikl ’«lambretu’», kojom sam uspevao da stignem i na predavanja i na posao. Arapski terorizam ni u to doba nije mirovao. Pokušali su da dignu u vazduh ceo Sohnut, u čemu su delimično uspeli.

Jedan Arapin, šofer Ambasade SAD u Jerusalimu, dolazio je kolima svakodnevno u Sohnut i donosio poštu. Jednog jutra, ne sećam se tačno da li krajem 1947. ili početkom 1948, ostavio je auto napunjen eksplozivom. Srećom po mene, nije mogao da se parkira pred glavnim ulazom, nego kraj jednog malo udaljenijeg ureda, gde je najviše ljudi stradalo. Mene je samo lakše povredilo od detonacije razbijeno prozorsko staklo na prvom spratu. Policija me je odmah odnela u bolnicu «Bikur holim». Videvši dim i pometnju, Rahel me je satima uzalud tražila, a tad još nije bilo mobilnog telefona.
Istorijsko zasedanje u Ujedinjenim nacijama 29. novembra 1947. napregnuto smo slušali u Sohnutu. Budućnost Izraela visila je na koncu, i nakon okončanog glasanja svi smo izašli na ulice i igrali od radosti. To je bio najdramatičniji momenat, možda dramatičniji i od samog proglašenja države. Većina mojih prijatelja iz pokreta Ha-šomer ha-cair bili su levičari, članovi krajnje marksistički orijentisane stranke Mapam, koja se zalagala za binacionalnu državu. Ja sam dobio zatak od Sohnuta da na zasedanju «Specijalne komisije UN za Palestinu, održane u avgustu i septembru 1947, lobiram čehoslovačku i jugoslovensku delegaciju. Jugoslovensku su predvodili Vladimir Simić iz Beograda i Dr Jože Brilej iz LJubljane.
Pronašao sam jedinog pravog Slovenca u Palestini, koji je oženio Jevrejku i živeo u Kfar-Šemarjahuu. Doveo sam ga u Jerusalim da Brileju na njegovom maternjem jeziku razjasni izraelsku poziciju… Većina, 11 članova Komisije UN, sa Šveđaninom Sangstremom na čelu, bila je za podelu teritorije na jevrejsku i arapsku državu, dok su Indija, Čehoslovačka i Jugoslavija glasale za drugo rešenje.
Tokom studija na Hebrejskom univerzitetu napisao sam kod profesora Bajnarta seminarski rad o dolasku Jevreja na Balkan, koji je nekoliko godina kasnije objavljen na engleskom jeziku u zborniku «”The NJestern Sephardim”. Bio je uglavnom zasnovan na srpsko-hrvatskim izvorima, mada sam hebrejski jezik učio sam još u Novom Sadu i Zagrebu, i već tamo mogao da na njemu čitam novine. Međutim, moj prvi rad – o delatnosti Mozesa-Moše Hesa – napisan na hebrejskom, nije odgovarao standardima savremenog jezika u Izraelu, pa su mi prijatelji pomagali da korigujem tekst s kolokvijalnog na književni jezik. Posle mi je u učenju mnogo pomogao večernji kurs Sindikata privatnih nameštenika, gde sam tri puta nedeljno po dva sata uveče učio kako se pravilno piše. Kod profesora Dinura pisao sam takođe seminarski rad o trgovini, tekstilu i bankarstvu u srednjem veku.
Diplomirao sam prvo francuski jezik i književnost, ali meni bila najvažnija jevrejska istorija. Nažalost, naučnim radom sam mogao da se bavim samo u slobodnom vremenu, a njega gotovo da nije bilo. Plata je bila mala, živeli smo skromno, nekoliko godina uopšte nismo mogli da uzmemo odsustvo… Bila je borba za život, ali lepa i interesantns!
Čim je proglašena država Izrael, izbio je rat s okolnim arapskim zemljama. Ja sam noću išao na stražu, na položaje nedaleko od stacionirane iračke armije. Zasipala nas je i artiljerija Arapske legije pod komandom engleskog generala Glaba (zvali su ga Glab-paša), dok smo mi u opsednutom Jerusalimu imali samo minobacače… Tih dana Rahel je u jednom sektoru kvarta Rehavija nadzirala podelu vode i hrane, koje su svima nedostajale. Mnogo sam omršavio u tom periodu. Od hrane je bilo samo ribe, a ja nju jednostavno ne mogu da jedem…”
U maju 1948, tokom tzv. «drugog prekida vatre» Političko odelenje Jevrejske agencije Sohnut preseljeno je u Tel-Aviv. Kad je proglašena država Izrael, moje odeljenje je preraslo u Ministarstvo za inostrane poslove i smešteno u kvart Kirija, bivše naselje templara. Moše Šaret, prvi ministar, dočekao nas je u gotovo praznom zdanju. Mada je već za vreme britanskog mandata Sohnut zapravo bio «paralelna vlada», i formalno prerastanje njegovih u resorna ministarstva vlade nove države Izrael bilo je pionirski korak. I Cvi Loker je bio jedan od tih pionira, danas, nažalost, jedan od retkih preživelih.
“Stan u Tel-Avivu nismo mogli da nađemo, pa sam svakodnevno putovao na posao iz Holona. (Tu se rodio i naš sin Elad, dok smo ćerku Tamar dobili još pre odlaska za Kairo.) Na početku sam radio u Odeljenje za Ujedinjene nacije i uspostavljao veze sa svim mogućim međunarodnim organizacijama, od Poštanske ili Unije za komunikacije, pa na dalje, što je podrazumevalo ogromne proceduralne poslove. U tim prvim godinama Izrael je, kao mlada država Jevreja, naročito jer je nastala posle Holokausta, bio lepo primljen u međunarodnim krugovima, jer arapski, odnosno naftni, uticaj tada nije bio toliko jak. Problemi su nastali kasnije u UN, gde smo godinama veoma loše prolazili.”
“Jedan od mojih prvih zadataka nakon rata s vojskama okolnih arapskih država 1948. bilo je hitno povezivanje s međunarodnim Crvenim krstom, čiji su predstavnici posredovali u oslobađanju ratnih zarobljenika. U Roš Pini učestvovao sam u razmeni trojice Izraelaca za oko 200 Libanaca, a “razmenjivao” sam naše vojnike i za jednu veću grupe iz Jordana.

Verovatno zbog tada uspostavljenih veza, na Internacionalnoj konferenciji Crvenog krsta u Ženevi 1949. praktično sam predvodio delegaciju Izraela, iako je nominalno šef bio Moric Fišer, naš ambasador u Francuskoj. Puna četiri meseca, od aprila do avgusta, vrlo intenzivno sam radio u Švajcarskoj, gotovo bez ičije pomoći. Noćima sam u hotelu čitao dokumente i izveštaje, danju sedeo na zasedanjima Komisije, a potom išao na ručkove i večere s delegatima koje sam pokušavao pridobiti za našu stvar… Predstavnici međunarodnog Crvenog krsta s presednikom dr Polom Rigerom na čelu, po čisto verskoj liniji, podstaknuti Vatikanom i delegacijom Irske, znatno su uticali da ostale katoličke zemlje ne priznaju naš Magen David Adom - Crvena Davidova Zvezda je izraelski pandan Crvenom krstu.
Po ranijoj konvenciji iz 1929. bila su dozvoljena samo dva izuzetka - Crveni polumesec za arapske zemlje i persijski Crveni lav - ali nisu dopuštani dalji izuzeci, pa ni za naš Magen David Adom. Bio je to preterani formalizam i isključivo zbog tog zaštitnog znaka birokratija Crvenog krsta ogorčeno se borila protiv nas. A tako nam je jako malo nedostajalo pa da budemo i znavnično prihvaćeni. Na glasanju smo izgubili zbog samo jednog glasa: 20 je bilo za nas, 21 protiv, dok se devet državnih delegacija iz raznih razloga nije opredelilo. Nikad više nam se neće pružiti takva prilika, pa Magen David Adom ni danas nije redovni član Crvenog krsta. Na toj međunarodnoj konferenciji donesena je i četvrta Konvencija posvećena zaštiti civilnog stanovništva. Mi smo je prihvatili s rezervom, između ostalog i razočarani što je odbijena naša dobronamerna i nimalo pretenciozna molba.
Kad sam se vratio kući, napisao sam novinarski tekst za list ’Davar ’, zbog čega sam dobio usmeno ukor, jer po nekom pravilu kao službenik Ministarstva nisam smeo da pišem. I šta sam od tada mogao da radim, nego da članke i političke komentare potpisujem pseudonimom. Radio sam potom u konzularnom odeljenju, pa u Odeljenju za Istočnu Afriku, plata mi je bila mala, novinarske tekstove objavljivao sam besplatno. Da bih kako-tako popravio porodičnu ekonomsku situaciju, učestvovao sam na mnogim predavanjima u okolini Tel-Aviva kao politički komentator.
Od decembra 1948. u nekoliko navrata tokom 1949. uselilo se više od 7000 Jevreja u Izrael, pa sam aktivno učestvovao u njihovom prihvatanju. Predsednik Udruženja Jevreja useljenika iz Jugoslavije, osnovanog još 1935, bio je Cvi Rotem (dugogodišnji dopisnik beogradske ’Politike’ iz Izraela), dok sam ja izabran za sekretara. u Tel-Avivu smo imali i jednu malu kancelariju, odakle smo pomagali useljenicima, uz pomoć Sohnuta i Sindikata. Nekoliko puta sam samcijat na leđima iz magacina vuglio madrace za novopridošle. Prevodili smo im i pomagali na svaki način da se snađu u tim prvim danima. Srećom, tadašnja Titova vlada dozvolila je iseljenicima da ponesu kakvu-takvu imovinu, pa su u Izrael dolazili s «kontejnerima prepunim nameštaja, pa su donošeni čak i klaviri. Za razliku od jugoslovenskih, recimo, rumunski Jevreji su smeli da ponesu samo 40 kilograma svoje imovine. Moja mama je stigla još 1945, dok smo supruga i ja bili u Kairu. Iz konclogora Bergen-Belzena prebacili su je na oporavak u Švajcarsku, odakle je došla u Palestinu.
Prvo diplomatsko nameštenje dobio sam 1951. u Bukureštu. Glavni zadatak je bio, nakon pregovora s rumunskom vladom, napraviti sporazum o organizovanom iseljavanju tamošnjih Jevreja u Izrael. Predstavnici lokalnih cionističkih organizacija pomagali su nam prikupivši brda dokumenata pripremljenih za obradu kod rumunske i naše birokratije. Tokom kratkog boravka u Bukurteštu bio sam jedan od retkih, možda i poslednji diplomata koji je imao priliku da upozna Anu Pauker, pre nego što je u surovoj čistki odstranjena iz rumunske politike. Izvrsno je znala francuski, bila oštroumna i inteligentna žena, zapravo druga ličnost rumunske vrhuške, omdah iza Georgiju Deža. Službovanje u Rumuniji bilo je korisno i interesantno iskustvo, jer sam se upoznao s režimom zemlje, pod direktnom sovjetskom dominacijom. Jedno je čitati knjige, a drugo neposredno iskustvo, kao kad npr. ujutro dođeš u kancelariju i saznaš da ti je službenik preko noći uhapšen. A to mi se desilo nekoliko puta.Premešten sam za Beograd 1952. i tu ostao do 1957, kao prvi sekretar Poslanstva Izraela, smeštenog u zgradi koja je vlasništvo Jevrejske opštine. (Danas je tu sedište Soroševog fonda). Smestili smo se, ni manje ni više, nego u kuću generala Dušana Simovića, vođe puča 27. marta 1941. jer nam je njegov sin Bora, zaposlen u jugoslovenskoj diplomatiji, tu izdao stan. Simovićevi su živeli pored nas u nešto manjem stanu.
Između Beograda, gde je Cvi Loker studirao pravo do 1939. i grada u koji je stigao 1952. kao diplomata, razlike su bile ogromne. Samo su narod, jezik i običaji ostali isti. Dok je predratni Beograd bio prestonica Kraljevine Jugoslavije, sada je odavde vladao Titov režim, ali uz velike ekonomske teškoće. Kompletna domaća privreda, okrenuta vezama sa SSSR-om, nakon konflikta Tita i Staljina 1948, našla se u nezgodnom položaju, kao i cela država.

“Pošto sam došao iz Rumunije, bolje sam od drugih razumeo Titovu politiku. On je spasao Jugoslaviju od najrigoroznijeg vida sovjetskog komunizma, pa nije ni čudo što je bio toliko popularan. Međutim, na neki način bilo mi je u Beogradu teško, jer se od mene očekivalo više no što sam mogao da pružim. Kolege iz drugih zemalja molile su me da im objasnim ponešto, jer znam jezik zemlje u koju su i ono bili delegirani. Ali u politici ima uvek podzemnih struja, koje ni ja nisam razumeo.
U obnovi zemlje mnogo su pomogli Amerikanci i UNRA, a po jevrejskoj liniji. Pri ambasadama SAD, Engleske i Kanade postojale su specijalne misije koje su pomagale za razne lokalne projekte. Ekonomska situacija bila je vidljivo bolja nego u Rumuniji. Tamo apsolutno ničeg nije bilo, a u Jugoslaviji je mnogo toga falilo. Mi diplomate putovale smo povremeno u Trst ili u Beč po namirnice koje se nisu mogle naći u domaćim radnjama. Narod je, ipak, živeo bolje nego za vreme nemačke okupacije. Za razliku od sovjetskog režima, ljudi su mogli da izađu iz zemlje i išli su najčešće u Francusku, što je iz Bukurešta bilo nezamislivo.
Sećam se i prve velike političke afere, slučaja Đilas, kada su radio-stanice prvi put prenosile sednicu CK KPJ. Posebno su Aleš Bebler i Moša Pijade žestoko napadali Đilasa, koga pak niko iz establišmenta nije branio. Odvažan je bio zadarski sociolog Mihajlo Mihajlov, koji je čak uspeo da publikuje neke tekstove protiv ondašnje politike. I danas se čudim kako je taj čovek ostao živ… Izraelsko poslanstvo u Beogradu veoma je dobro prihvatao, sve do 1967. i bliskoistočnog rata. No, kad je 1960. Naser došao u jednu od brojnih poseta Titu, šef protokola mi je preko telefona rekao: “«Vi ste, naravno, pozvani na prijem, ali verovatno nećete doći»!” Naravno da nisam otišao! Ali, ipak, sam nekoliko puta sam s izraelskim delegacijama bio kod Broza. Prvi poslanici Izraela bili su sudija dr Ezra Joram, a potom Arije Levavi. On je jednog leta, kao izaslanik Ben Guriona, išao kod Tita, koji se odmarao na Brdu kraj Kranja, da zamoli maršala za intervenciju kod Nasera radi normalilizacije izraelsko-egipatskih odnosa. Tito nije odmah odbio predlog, ali je ipak izbegao posredovanja. Tokom mog prvog boravka u beogradskom poslanstvu dogodio se i Sinajski rat 1956. kada je Jugoslavija tom prilikom bila uzdržana, ali ipak nijansirano proarapski nastrojena. FNRJ je tada poslala i svoj vojni kontingent u okviru međunarodnih snaga, ali u to doba još nije bilo nekih razmimoilaženja u političkim odnosima sa Izraelom. Uostalom, takav unison stav imale su i velesile: paralelno su održavali veze s Tel Avivom, ali i arapskim zemljama.
Izraelsko poslanstvo je s Titovom vladom sklopilo trgovinski ugovor. Glavni izvozni proizvod Jugoslavije bilo je drvo od koga su pravljeni sanduci za pomorandže, dok su iz Haife i naših drugih luka stizali hemijski proizvodi, banane i pomorandže. U Beogradu i drugim gradovima gostovali su naši čuveni umetnici, poput pijanista Pnina Zalcmana i Franka Pelega. Putovao sam i u Novi Sad, na groblje gde su sahranjeni moj otac i rano preminula sestra, kao i da posetim prijatelje. Nažalost, skoro svi moji poznanici Jevreji izginuli su tokom rata. Službeno sam prisustvovao ceremonijama osvećivanja spomeniku podignutih na jevrejskim grobljima u Novom Sadu, Sarajevu i Zagrebu.
U Beogradu sam se družio s gimnazijskim drugom Stanislavom Bajićem, koji je postao profesor istorije pozorišta na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, te Brankom Bekićem iz Zemuna. Sarađivao sam intenzivno i s jugoslovenskim Savezom jevrejskih opština, naročito njenim predsednicima Albijem Vajsom i Lavoslavom Kadelburgom. Kad je osnovan Jevrejski muzej u Beogradu, zdušno sam podržavao njegov rad. Prvo ga je vodila dr Nada Nedomački, pre nego što je prešla u Pariz, a od tada veoma uspešno Milica Mihailović. Među inicijatorima za njegovo otvaranje bio je i moj dobar drug, profesor Zdenko Levental, kulturni referent u savezu naših opština. Kako smo Rahel i ja veoma voleli slikarstvo, sprijateljili smo se s Markom Čelebonovićem (imam i jedno njegovo platno ovde u Jerusalimu), a kasnije Markom Ristićem i Gustavom Vlahovim. Uživali smo u operskim interpretacijama Miroslava Čangalovića, dirigovanju Oskara Danona, bravurama vrsnih glumaca Narodnog i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a prilikom kasnijeg boravka i “Ateljea 212”.
“Na diplomatsku službu u Rumuniju i Jugoslaviju otišao sam neposredno po dolasku velikog talasa od 7.000 useljenika Jevreja iz Jugoslavije, kojima sam pomagao na njihovim počecima u “obećanoj zemlji»”. Vrativši se 1957. u Izrael, zatekao sam ih kao već situirane građane, zaposlene ili vlasnike sopstvenih firmi. Neki su, istina, morali da promene profesiju, a advokati i sudije ponovo uče pravo, ovog puta anglosaksonsko. Svaka emigracija i promena sredine gotovo da podrazumljivo donosi brojne teškoće, ali jugoslovenski Jevreji su ih imali možda najmanje. Deo useljenika je smatrao kako treba da izgradi sasvim novi, izraelski identitet, odbacivši sve iz prošlosti, dok su drugi pravili sintezu prethodnog i novog života. Ja sam bio pristalica ovog drugog stanovišta, jer iako si postao državljanin Izraela, zavičaj, baštinu i jezik koje si doneo sa sobom ne treba izgubiti. U Americi, mada ne postoji nikakav pisan zakon, imigracija gotovo uvek znači zaboraviti sve što je bilo ranije. Ovde se, hvala bogu, to nije radilo, niti je bilo potrebno. Međutim, činjenica je da se mnogi ljudi nisu uključili u rad Udruženja Jevreja iz bivše Jugoslavije, okrenuvši se isključivo svojim poslovima. Udruženje je opstalo zahvaljući već decenijskom entuzijazmu grupe od desetak-dvadeset ljudi.

U to vreme ja sam sakupljao materijal o istoriji jevrejstva, sarađujući s Jakirom Eventovim, čije ime danas nosi naš Arhiv. On je na hebrejskom objavio “Istoriju jugoslovenskih Jevreja do kraja 19. veka”, za koju sam ja pisao odeljak o Vojvodini, a kasnije bio urednik drugog toma, posvećenog jevrejstvu u Hrvatskoj i Bosni tokom 20. veka. Uradio sam i monografiju o omladinskim jevrejskim pokretima u Kraljevini Jugoslaviji. Eventov je osnovao Istorijsko-muzealni pododbor Udruženja, a njegov stan je vremenom postao pravi arhiv dokumenata o jugoslovenskom Jevrejstvu. Ja sam, pak, paralelno izučavao i prošlost Jevreja u Španiji i Portugalu, a kako je moja diplomatska karijera završena na Haitiju, temeljno sam proučio i istoriju doseljavanja Jevreja na Karipska ostrva, da bih nakon dodatnih istraživanja arhiva u Amsterdamu i Londonu, taj obiman materijal sabrao u knjigu objavljenu 1987. U međuvremenu sam se vratio jugoslovenskoj tematici, jer su me iz Udruženja uputili u «Jad vašem, jerusalimski Memorijalni kompleks i Muzej holokausta, da radim na Zborniku o jevrejskim zajednicama. Tokom šest godina, uz pomoć 18 saradnika, objavio sam 1988. leksikon i istorijat jugoslovenskog Jevrejstva do Drugog svetskog rata i istrebljenja. Zbornik je preveo na srpskohrvatski jezik moj pokojni drug, književnik, prevodilac, judaista i glumac Eugen Moše Verber. Možda će jednog dana neko doći do pameti, a što je još važnije para, pa objaviti taj prevod.
Po povratku iz Beograda 1957. a zatim i Rima gde sam službovao 1958, bio sam zaposlen u Ministarstvu inostranih poslova, obavljajući razne, meni na baš previše inspirativne dužnosti. Neko vreme sam se u konzularnom odeljenju bavio Kenijom, Ugandom, Tanzanijom i Rodezijom, specijalizujući se tako u tzv. Afričkoj sekciji. Nakon završetka studija, 1962. postavljen sam za generalnog konzula izraelske ambasade u Parizu, gde sam proveo pet veoma intenzivnih godina i dobro upoznao francusko Jevrejstvo. Naime, kako sam od detinjstva znao francuski jezik, to mi se “«osvetilo”» jer su me uglavnom slali na službu u frankofone zemlje, mada vladam podjednako dobro i drugim jezicima.
Francuzi su tradicionalno gajili proarapsku politiku, odnosi s Izraelom su im bili specifični, ali tokom mog boravka u Parizu, ipak relativno dobri. Ja sam se veoma malo bavio politikom, jer je moj glavni zadatak bio da s javnim beležnicima i advokatima regulišem pravno pitanje nasledstva nekih jevrejskih donacija, koje su francuski Jevreji zaveštali Izraelu. Osim toga, bio sam zadužen i da održavam veze s tamošnjim jevrejskim savezima i opštinama, a kako su Jevreji skloni tome da se udružuju po raznim osnovama, broj njihovih organizacija bio je izuzetno veliki i skoro svako veče sam morao da prisustvujem nekoj priredbi ili prijemu. Konzulat u Marselju pokrivao je južnu Francusku, dok je u moj domen spadala čitava centralna i severna Francuska, uključujući Alzas i Lorenu. Konzularnim poslovima često sam putovao u Strazbur, Mec i Nansi, obilazeći i tamošnje jevrejske opštine. Jedna od najprijatnijih dužnosti bila je da pratim Šmuela Josefa Šaja Agnona, koji je, nakon uručenja Nobelove nagrade za književnost, iz Stokholma doputovao u Francusku. Prvo je posetio jevrejsku zajednicu u Strazburu, a tek docnije Sorbonu.
Francuski Jevreji su silno stradali za vreme rata – uništeno ih je oko 60 odsto. Nakon osnivanja jevrejske države veliki broj preživelih je došao u Izreal, koji, ipak, nije mogao da kunkuriše Francuskoj u prihvatanju Jevreja iz bivših kolonija, a sada nezavisnih država Alžira, Tunisa i Maroka. U ekonomski visokorazvijenoj De Golovoj zemlji oni su dobijali dobro zaposlenje, zajmove i druge vrste pomoći, pa se zato tek deo opredelio za iseljavanje u Izrael.
“Do početka šezdesetih i procesa dekolonizacije, francuski jevrejski korpus (osim nešto malo Sefarda s jugozapada zemlje) uglavnom su predvodili Jevreji iz Alzasa i Lorene. No, talas Jevreja iz severne Afrike postepeno je preuzimalo primat u Savezu jevrejskih opština. Konzervativniji i religiozniji, ljubomornije su čuvali svoje jevrejstvo nego Evropljani skloni i asimilaciji. Afrički Jevreji postali su važan činilac i u celokupnom francuskom društvu.
Sin Elad nije sa mnom i suprugom Rahel došao u Pariz, jer je morao da odsluži vojsku u Izraelu, dok je ćerka Tamar diplomirala na Sorboni francuski jezik i književnost. Pišući magistarski rad o Jevrejima na Iberijskom poluostrvu, u Parizu sam radio u fantastično bogatom arhivu starih rukopisa Alliance israélite universelle, jedne od prvih svetskih jevrejskih organizacija, osnovane još 1860. Tu sam dosta naučio i o francuskom jevrejstvu, nezaobilaznom i za svetsku istoriju Jevreja. Imao sam čast da se upoznam s Reneom Kasenom, predsednikom Alijanse, koja je imala mrežu svojih pedagoških ustanova u celoj Severnoj Africi i na Balkanu. (U Jugoslaviji su pre rata delovali samo u Bitolju). Kasen je dobio Nobelovu nagradu za mir kao jedan od tvoraca Deklaracije o pravima čoveka.

Nekoliko puta sam bio na prijemima kod generala De Gola, a službeno poznavao i šefa konzularne službe De Šambruna, potomka plemićke porodice i vrsnog poznavaoca francuske umetnosti. Pariz je, naravno, i onda bio umetnička prestonica sveta, pa smo uživali u velikim izložbama Pikasa i drugih klasika, pozorištima i muzejima. Beogradski slikar jevrejskog porekla Marko Čelebonović je imao svoj atelje u Parizu, pa smo postali i lični prijatelji. On je stalno putovao između Francuske, gde je bio savetnik u ambasadi SFRJ, i Beograda, jer je predsedavao Udruženjem likovnih umetnika. Zavoleli smo i njegovog brata Aleksu, likovnog kritičara, koji bi postao odličan slikar da se posvetio tome. Nažalost, umro je mlad. Rahel i ja smo posećivali francuske jevrejske umetnike, bili kod Šagala, upoznali se s vajarima Josipom Zadkinom i Hanom Orlov…
Kasnije sam se povezao i s Pjerom Mendes-Fransom, bivšim premijerom Francuske, koji je bio poreklom iz Bordoa, gde je postojala drevna sefardska jevrejska kolonija, iz koje su pojedinci stigli čak do Haitija.
Neposredno po povratku iz Pariza predao sam 1967. akreditive predsedniku Malgaške Republike u prestonici Tananarivi na Madagaskaru. Tamo sam proveo tri godine, a ujedno bio i predstavnik Izraela na Mauricijusu, kad je 1968. stekao nezavisnost. Na ovo izuzetno lepo ostrvo s divnim obalama, plažama i tropskim šumama, engleska mandatna uprava proterala je nakon Prvog svetskog rata oko 1.300 Jevreja iz Haife, pa i danas postoji jevrejsko groblje s oko 120 spomenika. Na Madagaskaru i Mauricijusu uopšte nije bilo Jevreja, ali je na Mauricijusu delovala vrlo aktivna grupa prijatelja Izraela, koji su ih, po liniji tehničke pomoći, neko vreme prihvatili uglavnom kao radnike ili studente.
Šestodnevni rat Izraela protiv Egipta, Sirije i Jordana proarapski nastrojen zvanični Pariz pratio je s euforijom. Slaba mi je uteha što je Madagaskar, čiji je predsednik Siranan, često dolazio u posete Izraelu i održavao dobre međudržavne odnose, bio među poslednjima koji su prekinuli službene odnose s Izraelom, tek pošto je to učinila cela Afrička unija. No, to je već palo u udeo mom «nasledniku» u Tananarivi. Tada je i SFRJ prekinula diplomatske odnose s Tel Avivom. Poslednji ambasador bio je Vojimir Šobajić, koji je kasnije objavio divnu knjigu o Izraelu. Mi jugoslovenski Jevreji» smo patili zbog prekida diplomatskih odnosa, ali su kulturne i ekonomske veze ipak opstale. Titova Jugoslavija je prilično dugo vodila izrazito proarapsku i antiizraelsku politiku, posebno u UN. Naše skromno Udruženje je pokušavalo da deluje kao nekakvo društvo izraelsko-jugoslovenskog prijateljstva.
Još na početku rada u Ministarstvu inostranih poslova upoznao sam se s Mošeom Šaretom. Bio je fin, kulturan čovek i perfekcionista, koji je savršeno govorio engleski i arapski. Interesantna, a donekle i tragična ličnost. U sukobu s Ben-Gurionom, predvodnikom jače, nacionalističke linije, izgubio je zbog svoje umerenosti i nedostatka harizme. Sretao sam se i s Mošeom Dajanom i zamenikom sekretara Goldom Meir. Kad je na vlast došao Menahem Begin, bio sam skrajnut, kao pripadnik opozicione, leve partije, no, u diplomatskoj službi predstavljao sam Izrael u celini.
Od jugoslovenskih Jevreja u Izraelu dvojica su dostigla najviši vojni rang, postavši načelnici Generalštaba. Prvi, Haim Bar-Lev, je odrastao u Zagrebu kao Braslavski, a drugi je Sarajlija David Elazar-Dado. Naše udruženje im se često obraćalo za pomoć, naročito Bar-Levu, kasnije ambasadoru Izraela u SSSR, koji je očuvao veze sa starim zavičajem.
Organizacija jugoslovenskih Jevreja iz SAD izgradila je u spomen na Dadu jednu sportsku dvoranu u Izraelu. Jevreji iz Jugoslavije nisu pokazivali previše političkih ambicija, pa je najeksponiraniji bio Novosađanin Josef Tomi Lapid, predvodeći opozicionu partiju Šinui”.
Jugoslovenskih Jevreja bilo je među profesorima univerziteta u Tel-Avivu i Jerusalimu, kao i u medijima. Cvi Rotem je bio istaknuti novinar i uređivao list «’Davar’, a svetski relevantnu žurnalističku karijeru ostvario je Franja Ofner, takođe Novosađanin. Viktor Štark bio je počasni konzul Jugoslavije u Izraelu, predstavljao «”Jadransku plovidbu»” i bavio se uvozno-izvoznim poslovima. U Novom Sadu je kao mladić bio vođa nacionalističko-revizionističkog jevrejskog omladinskog pokreta «Betar» i uređivao list «’Kraljevstvo Izraela’. General dr Ruven Eldar, koji je rođen u Osijeku, a odrastao u Novom Sadu, bio je šef sanitetske službe izraelske vojske. Danas je, mada penzionisani profesor, svetski priznat stručnjak u raznim međunarodnim misijama. NJegovi roditelji, LJerka i Miroslav Lederer, bili su vodeći novosadski cionistički prvaci.

Po povratku s Madagaskara 1970. imenovan sam za šefa kabineta predsednika Izraela, prvo Zalmana Šazara, a potom i dr Efraima Kacira. Profesor Kacir je bio naučnik, na mesto predsednika zemlje nije došao iz politike, pa je imao seriozan pristup svojim obavezama. Tražio je da mu pred svaki sastanak napišem referat o osobi s kojom će se sresti sutra, a on je dolazio pola sata pred sastanak da bi se temeljno pripremio.
Dužnost šefa kancelarije predsednika je vrlo interesantan i odgovoran posao, ali fizički izuzetno naporan, jer sam pored redovnog radnog vremena, gotovo svake večeri morao da prisustvujem raznim sastancima i prijemima.
Bio je veliki jevrejski praznik Jom-kipur, kada je zabranjen svaki saobraćaj, ali odjednom su se te 1973. u našem jerusalimskom kvartu pojavili autobusi, da na front voze ljudstvo, pa i mog sina Elada, inače rezervnog oficira. Posle se pokazalo da je pred taj rat napravljen niz grešaka koje su mogle da dovedu do gubitka. A Izrael mora da pobedi u svakom ratu kako bi opstao. Načelnik Generalštaba bio je naš bivši zemljak, David Elazar Dado, koji je tad odvažno vodio narod. Haim Hercog, docnije šesti predsednik Izraela, svake večeri je objektivno obaveštavao građane o stanju na bojištu. Predsednik Izraela, mada nema izvršnu funkciju, od premijera i vojnog vrha redovno je obaveštavan o svim događajima. Rat sam s Kacirom proveo u podzemnom skloništu Vrhovne komande, da bismo nakon proboja izraelske armije preko Sueca tamo zajedno odleteli avionom. Jedinica mog sina je doprla čak nadomak Kaira.
Za ambasadora u maloj, zanimljivoj, ali tada jadnoj zemlji Haiti, imenovan sam 1975. Na ostrvu, koje je otkrio Kolumbo i nazvao Hispanjola (Mala Španija), danas su dve oštro podeljene države: frankofonski Haiti i hispanofonska Dominikanska republika. Tu se prepliću tri civilizacije: američka, afrička i evropsko-francuska. Zvanični jezik je francuski, dok je lokalni govorni kreolski, bazični francuski s dodacima afričkih i indijanskih pojmova. Francuzi su, suprotstavljajući se britanskoj kolonizaciji Amerike, iz Sen-Dominga, prestonice Haitija, poslali svoj vojni kontingent u DŽordžiju. SAD su kasnije 12 godina vladale ostrvom. Američki uticaj je i danas veoma jak, zbog geografske blizine, kao i ekonomske snage ove velesile, koja je ovde u više navrata intervenisala politički i vojno, kao i u Dominikanskoj Republici i Nikaragvi.
Tokom pet godina boravka na Haitiju proučavao sam jevrejstvo Kariba, obišavši čitavu oblast, od ostrva Kurasao, nadomak Venecuele, pa do Trinidada na jugu. Već tad sam počeo da pišem o naseljavanju španskih i portugalskih sefardskih Jevreja na Jamajku, Haiti, Barbados… Jedan od mojih prvih seminarskih radova bio je posvećen jugoslovenskim Sefardima, da bih kasnije pratio njihove migracije iz jugozapadne Francuske, Nemačke i Danske. Svaka jevrejska zajednica imala je svoju organizaciju «Cedaka za pomoć siromašnim članovima. Našao sam i jedan dokument hamburškog ogranka, koja je imao veliki broj «klijenata», pa su trojici platili skup prekomorski put do Kariba, da bi ih se oslobodili, ali i omogućili im dostojniji život. Doseljavanje Jevreja je počelo još u drugoj polovini 17. veka, a nakon onih s Iberijskog poluostrva, počeli su stizati Aškenazi, uglavnom iz Holandije i severne Nemačke, doprinoseći razvitku ovih zemalja, naročito u međunarodnoj trgovini.
Mada su pravo na dozvolu za uvoz domorodaca iz Afrike u Ameriku, dobijali isključivo hrišćani, Francuzi, Englezi i Holanđani, bilo je i nekih Jevreja s viškom preduzimljivosti, koji su, osim kafom i čokoladom, trgovali i robovima. Najrazvijenija jevrejska zajednica bila je na malom i lepom ostrvu Kurasao, koje je i danas pod holandskom vlašću. Odatle su svoje trgovačke veze proširili i na ostala ostrva arhipelaga, Jamajku, Barbados, Sant Eustazijus…
Jevreji su na početku pokušali da, kao i ostali «beli kolonisti», postanu vlasnici imanja, ali im je za to bio potreban početni kapital koji nisu imali. Zato je većina oformila srednji stalež, pre svega zanatlija, trgovaca i, retko, sitnih farmera. Na severoistoku Latinske Amerike, kraj reke Surinam, gde je sada istoimena država, portugalske jevrejske porodice Mendes, Karaso, Alfandari i druge, osnovale su farme s hebrejskim nazivima, poput Mahanim ili Moledet. Pamte ih još samo drevne geografske karte.
“U džunglama bivše holandske kolonije Surinam, jedan lokalitet poznat je kao Juden Savana, odnosno Jevrejska livada. Doseljenici su posekli gusto rastinje i stvorili naselje sa sinagogom u centru. Kako u džungli vegetacija sve brzo proguta, teško smo se, uz pomoć mačeta, probili do fantastičnog monumenta jevrejskog prisustva i u neprohodnim prostranstvima Latinske Amerike.

Stariji grobovi imaju natpise na hebrejskom, dok na kasnijima preovladava portugalski i holandski. Ovaj izvanredan civilizacijski poduhvat prvi su opisali nemački Jevreji, imigranti u SAD, kad su stvorili Jevrejsko-američko Istorijsko društvo pri Univerzitetu u Masačusetsu. Osim cele oblasti, istražili su i svu dostupnu literaturu na engleskom jeziku, međutim, nisu poznavali ili im nisu bili dostupni francuski izvori. To sam uradio ja kasnije, čim sam otišao u penziju, obišavši u više navrata, osim Pariza, arhive u Amsterdamu i Londonu. Uspeo sam tada da pronađem i relevantne istorijske podatke o Santo Domingu, sadašnjoj Dominikanskoj Republici, jednoj od najsiromašnijih zemalja na svetu, koja je svojevremeno bila jedna od najbogatijih francuskih kolonija. Kad je kasnije SAD postala ekonomska sila, većina Jevreja s Kariba je tamo prenela svoje trgovačke poslove. Danas su preostale karipske jevrejske zajednice male i oslabljene. Jerusalimska organizacija Misgav Jerušalaim, koja proučava sefardske Jevreje, obezbedila mi je svojevremeno stipendiju kako bih sklopio knjigu dokumenata na portugalskom, španskom, holandskom, francuskom i engleskom jeziku. Hteo sam da nastavim istraživanja po arhivima, ali više nije bilo materijalne podrške.
Nakon penzionisanja u oktobru 1980. sredio sam prikupljenu arhivsku građu, uglavnom u jerusalimskoj Nacionalnoj biblioteci, a od 1982. do 1988. radio sam u Memorijalnom kompleksu Jad vašem na izdanju Zbornika o jevrejskim zajednicama Jugoslaviji. Na osnovu velikoj broja novina, časopisa i knjiga koje su Jevreji objavljivali tokom međuratnog perioda, rekonstruisali smo način njihovog života sve do stradanja u vreme okupacije, a potom i sam Holokaust. Kroz demografske i statističke podatke, istorijski razvoj, razne ustanove i istaknute ličnosti u pojedinim mestima, proučili smo svih 120 jevrejskih opština, obrativši posebnu pažnju na vojvođanske, u Subotici, Novom Sadu, Somboru ili Kuli, ali su obrađene i one male, davno nestale opštine ortodoksnih Jevreja, od potiskih, u Molu ili Bačkom Petrovom Selu, pa sve do juga, u Titelu, Novom Kneževcu, Bečeju…
Mnogo podataka smo dobili od Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu, ali i pojedinaca. Neki od njih, međutim, misle da će večno živeti, pa i kad istorijska dokumenta predaju arhivu čuvaju original, a nama daju prepis, umesto obrnuto… Nakon smrti Etelke i Jakira Eventova, ogromnu dokumentaciju o istoriji jugoslovenskih Jevreja smo iz njihovog stana u Haifi preneli u jerusalimski Centralni Arhiv. Tamo jednom nedeljno moja Rahel i ja dežuramo volonterski, zajedno s našom bibliotekarkom Itom Lador već 25 godina. I tako do smo živi, a šta posle – bog će znati. U planu je i da se kompjuterizujemo, jer još uvek radimo staromodno, s kartotekom, olovkom i papirom… A sabran je zaista impozantan materijal. Uz beogradski Jevrejski muzej i Muzej Holokausta u Jerusalimu, imamo jednu od od najvećih i najznačajnijih zbirki o prošlosti Jevreja iz bivše Jugoslavije na svetu.
Decenijama sam mnogo pisao za naš Bilten, glasilo Jevreja iz bivše Jugoslavije u Izraelu, a sad uglavnom sarađujem sa zagrebačkim «’Novim Omanutom’», koji veoma uspešno vodi Branko Polić. Zanimljivo je da danas, kada su Jevreji desetkovani nakon Holokausta, postoji veliki interes za proučavanje jevrejstva. Pre Drugog svetskog rata, kada su jevrejske zajednice bile pune i moćne, posmatrane su kao pomalo egzotična i periferna društvena komponenta.
Prošlo je već 66 godina otkako sam se iz Novog Sada definitivno preselio u Izrael, ali nikada nisam prekinuo veze sa starim zavičajem. U posleratnu Jugoslaviju sam rado odlazio iz diplomatskih, naučnih ili sasvim privatnih razloga. (Moja svastika, pokojna Vera Radovanović, poživela je 92 godine i naročito često smo nju posećivali). Išao bih i sad, kad bih imao mogućnosti, i pored mojih 90 godina. Jako sam zavoleo Beograd, još kao student Pravnog fakulteta, a zatim tokom gotovo šest godina diplomatske službe. Isto to važi i za lepi Zagreb, predivnu Sloveniju ili gospodstveni Dubrovnik”.
Udruženja doseljenika iz Jugoslavije u Izrael je, povodom 80. rođendana Tibora Cvi Lokera, u znak zahvalnosti po njemu nazvalo spomen-šumu, zasađenu kraj magistralnog puta između Jerusalima i državne prestonice Tel-Aviva.
K

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License