Ivan Ninić
Izraelci razočarani shvatanjem većine Evropljana da je njihova zemlja najveća opasnost za svetski mir
Država Izrael –- neželjeno dete nesložnih roditelja
Izraelski zvanicnici, a javnost jos vise, sa velikim razocarenjem su primili vest da je po shvatanju vecine Evropljana upravo njihova zemlja, Izrael, najveca opasnost za svetski mir. Kako je to moguce, pitaju se Izraelci, kada je dobro poznato da postoje mnoga zarista na svetu, daleko od njihove zemlje, koja agresivno atakuju na letargicnu opustenost Evropljana. Danas je ustaljeno misljenje da je Izrael nastao nakon Drugog svetskog rata, 1948.godine, kao, uslovno receno, rezultat kajanja svetske zajednice sto je dozvolila da se desi takva katastrofa u dvadesetom veku kao sto je Holokaust. Cini se da je Drzava Izrael neka vrsta vestackog deteta u porodici naroda, stvoreno u epruvetama Ujedinjenih Naroda. Nezeljeno dete nesloznih roditelja koji ce se uskoro razici u hladnom ratu i ograditi gvozdenom zavesom.
Joseph Carmi, Izraelac koji poslednjih godina sluzi kao rabin u raznim naseljima u Sjedinjenim Americkim Drzavama, u nedavno objavljenoj knjizi The War of Western Europe Against Israel analizira najnoviji talas antisemitizma u Zapadnoj Evropi iz istorijske vizure.
Slicnu analizu je sacinio i americki diplomata Warren Bass, u Support Any Friend: Kennedy’s Middle East and the Making of the US-Israel Alliance, objasnjavajuci spoljnopoliticki odnos pojedinih americkih predsednika prema Izraelu.
Odmah nakon odluke Generalne skupstine u novembru 1947. godine o podeli mandatorne Palestine na jevrejsku i palestinsku drzavu, britanska vlada je zamrzla sva finansijska sredstva Jevrejske agencije (provizorne jevrejske vlade, danasnji Sohnut) u Britaniji. Po proglasenju Izraela, pod komandom britanskih oficira, Arapska legija Transjordanije, snabdevena najmodernijim oruzjem, upala je u jevrejska naselja Palestine i osvojila jerusalimski jevrejski kvart. Po proglasenju Drzave Izraela, Egipcani su okupirali juznu Palestinu. Medjutim, britanski ambasador u Savetu bezbednosti, ser Alexander Cadogan, uporno je blokirao napore UN da se nesto preduzme, govorici o opasnosti cionistike agresije.
Harry Truman, americki predsednik, vise zbog humanistickog nagona, nego iz prosemitskih osecanja, prvi je prihvatio novostvorenu drzavu na Bliskom istoku. Dwight Eisenhower racionalno je gledao na jevrejsku drzavu, smatrajuci je smetnjom za americke interese kod konzervativnih arapskih monarha. Tek je John Kennedy promenio smer americke politike prema Izraelu.(1) Ali ne zahvaljujuci kucnom vaspitanju, posto je poznato da mu je otac, Joseph Kennedy, bio arhi-antisemita. U stvari, paradoksalno je ali Izrael moze da zahvali Gamal Abd al-Nasseru za nova politicka strujanja u Americi u odnosu prema Bliskom istoku! Pan-arabisticki raspolozen egipatski predsednik vise je verovao Sovjetima nego Amerikancima, koji su se uporno trudili da sacuvaju arapsku naklonost. Medjutim, egipatsko angazovanje u jemenskom gradjanskom ratu definitivno je ubedilo americku administraciju da je jedini njen sigurni partner na Bliskom istoku - Izrael. David ben Gurion je nadigrao Nasera. Kennedy je odobrio Izraelu isporuku raketa Hawk.
Evropa je imala drugu racunicu. Ranih sezdesetih godina u francuskom ministarstvu spoljnih poslova bilo je suvise proarapski raspolozenih diplomata, na celu sa Mauricom Couve de Murvillom. Tada je predsednik Charles de Gaulle jos bio blago naklonjen Izraelu. Naslednik Ben Guriona, Levi Eshkol je obavio uspesnu nabavku aviona tipa Mirage i tada najmodernije helikoptere.
Medjutim, socijalna struktura u bliskoistocnim zemljama se razlicito menjala, i imala je direktan uticaj na politicki razvoj u tim zemljama. U sirem okruzenju Izraela postojale su mahom srednjevekovne, vrlo konzervativne monarhije. U nekima od njih, Egiptu i Iraku, na primer, doslo je, uz pomoc Sovjetske Rusije, do transformacije u neku vrstu nacionalnog socijalizma sa jako izrazenim panislamizmom. Dok su u tradicionalistickim zajednicama centri moci bili u rukama plemenskih vodja, revolucionarne vlade su uzletele na krilima vojnih hunti, masuci baasistickom socijalistickom doktrinom. U stvari, bio je to prepoznatljivi populizam, rekvizit svih diktatorskih rezima, gde je antisemitizam bio jedan od glavnih aduta. Slaba liberalna struktura u tim zemljama, utopljena u moru neukih seljaka, postala je lak plen novih vlasti.
S druge strane, Izrael, sa mnogim elementima socijalizma u doba svog nastanka, zbog ociglednog neprijateljskog okruzenja, koje je rezultiralo sluzenjem vojnog roka od tri godine, bio je najefikasnija vezba za mlade useljenike, koji su, nakon sto su naucili jezik, na kursevima sticali najsavremenija tehnicka i tehnoloska znanja, pa su nakon takve vojne obuke krenuli u zivot sa jednim sasvim drugim osnovom nego njihovi vrsnjaci u susednim zemljama. Raspon izmedju sela i grada u Izraelu, po svim kriterijumima, daleko je manji nego u arapskim zemljama.
Ovakav razvoj drustva bliskoistocnih drzava direktno je uticao na rezultate ratovanja u tim zemljama. Sve savrsenija moderna obucenost izraelskih vojnika omogucila je sofistikovanije vodjenja ratova.
Vremenom, uspesi na vojnom polju postali su Pirova pobeda u psiholoskom pogledu. Svetska zajednica voli zrtve, a ne pobednike. Prihvatila je Izrael, jer su ga osnovali oni koji su cudom izbegli pakao Holokausta. Ona ne prihvata Izrael koji ne pristaje da ikada vise bude zrtva! Istoricar dr Debora Lipstadt smatra da srz najnovijeg antisemitizma nije usmeren ka Jevrejima iz geta, vec Rambo-Jevrejima. Ovaj ugledni istoricar, koji je 1996. godine dobila sudski spor protiv Davida Irvinga, engleskog istoricara koji negira Holokaust, zapaza da jezgro danasnjeg antisemitizma nije u nizoj srednjoj klasi drustva, vec se siri iz privilegovane elite, akademskih krugova, viseg svestenstva i, posebno, medija. Ti krugovi su opsednuti klevetanjem Izraela, koriste nacisticku koreografiju za opis Izraela i njenu politiku i naglasavaju izraelsko oglusavanje ljudskih prava u sukobu sa Palestincima, zanemarujuci totalno ignorisanje ljudskih prava u arapskom svetu. Ovi napadi na Izrael se stalno ponavljaju i nemaju samo formu kritike, vec, vrlo cesto, postavljaju pitanje - da li uopste Izrael treba da postoji. Drzava Izrael mora protiv rastuceg antisemitizma da se bori mnogo rafiniranijim metodima od onih koje danas primenjuje. Ne bi trebalo ratom pretiti Siriji zbog toga sto se tamo, i sirom arapskog sveta, nedeljama prikazuje igrana TV serija Protokoli sionskih mudraca. Antisemitizam ne oformljuje jevrejski identitet, smatra dr Lipstadt. Svaka generacija treba da nadje nacin da se to drustveno zlo savlada. Treba imati u vidu da se antisemitizam nece definitivno unistiti. On treba da se savlada ukazivanjem, ne samo na njegovu iracionalnost, vec i na pateticnost, kojom je cesto pracen. Jer, - kaze ovaj ugledni istoricar, - prvi put sam zabrinuta da pomalo gubimo bitku u dokazivanju ko smo i sta smo. Ipak, dodaje: Da je istorija Jevreja racionalna, ona bi se zavrsila 72.godine nove ere. A eto, postojimo i danas.
DANAS, VIKEND, subota-nedelja, 6-7. decembar 2003.