Druga Misija Dr Davida Albale U Sjedinjenim Americkim Drzava

Milan Koljanin

Druga misija dr Davida Albale
u Sjedinjenim Američkim Državama 1939-1942. godine (1)

Februara 1939. knez namesnik Pavle na mesto pred-sednika vlade, umesto Milana Stojadinovića, postavio je politički skoro beznačajnog Dragišu Cvetkovića, a zatim je stavio pod svoju neposrednu kontrolu kako spoljnu, tako i unutrašnju politiku zemlje. To se videlo već prilikom stvaranja Banovine Hrvatske krajem avgusta iste godine. Postavljanje diplomate od karijere Alek-sandra Cincar-Markovića za ministra inostranih poslova1 jasno je ukazivalo da knez namesnik neće ni u spoljnoj politici trpeti nikakva osporavanja svoje autokratske vlasti. U spoljnopolitičkim akcijama knez Pavle se, i pored toga, rado koristio uslugama posebnih emisara bez konsultacija sa vladom i resornim ministrom što je izazivalo njegovo nezadovoljstvo.2
Među glavnim problemima sa kojim se suočavala Jugoslavija bili su zastarelo naoružanje i nedovoljna opremljenost vojske što je njen međunarodni položaj činilo još ranjivijim. Nestankom Čehoslovačke, marta 1939, Jugoslavija je izgubila svog tradicionalnog ispo-ručioca vojnog materijala, a nove nabavke su bile ili nemoguće, ili jasno politički uslovljene. Jedan od puteva za prevazilaženje ovakvog stanja bio je pokušaj vlade da nabavi moderno naoružanje u Sjedinjenim Američkim Državama.
Vašington dugo nije smatran naročito značajnim za jugoslovensku spoljnu politiku. Politika neutralnosti i izolacionalizma SAD tek posle izbijanja rata u Evropi početkom septembra 1939. počela je postepeno da se menja. Pojačano interesovanje SAD za Jugoslaviju i njen nezavidni položaj uočljivije je tek od kraja 1940. godine u sklopu pružanja podrške britanskim nastojanjima da se na Balkanu oformi antiosovinski blok.
Pokušaj jačanja odnosa sa SAD, a od proleća 1940. i uspostavljanje privrednih i diplomatskih veza sa Sovjet-skim Savezom, govorili su o sve težem spoljnopo-litičkom položaju Jugoslavije i njenim naporima da se izvuče iz diplomatske i vojne izolacije. Veze sa SAD trebalo je da ojača i misija specijalnog delegata pri Jugoslovenskom kraljevskom poslanstvu u Vašingtonu dr Davida Albale.

Knez Pavle nije slučajno izabrao dr Davida Albalu za misiju koja je tokom tri meseca ostala u punoj diskreciji čak i za njegove najbliže saradnike i prijatelje. David Albala bio je jedan od najistaknutijih jevrejskih javnih delatnika u Srbiji, a zatim i u jugoslovenskoj državi. Rođen je u Beogradu 1886. godine u siromašnoj sefard-skoj porodici. Odlazak na studije medicine u Beču označio je prekretnicu u njegovom životu: postao je vatreni sledbenik osnivača jevrejskog nacionalno-poli-tičkog pokreta Teodora Hercla (Theodor Herzl). Njegova cionistička aktivnost skladno se dopunjavala sa patrio-tizmom Srbina Mojsijeve vere koji je svoje rodoljublje i veliku ličnu hrabrost dokazao u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U njima je učestvovao i kao lekar sa svojom poljskom bolnicom, i kao borac u prvim redovima. Pri tome je preživeo tešku kontuziju, pegavi tifus i koleru. U javnoj delatnosti Albali je od velike pomoći bio njegov izvanredan govornički dar; mogao je da govori dugo i bio je veoma ubedljiv u iznošenju argumenata. Već u novembru 1913. godine dr David Albala imao je prvu “zvaničnu” misiju; na poziv srpske vlade, zajedno sa dr Isakom Alkalajem, vrhovnim rabinom Srbije, držao je govore Jevrejima novooslo-bođenih krajeva i propagirao srpsko rodoljublje preko koga će oni uzdići svoj nacionalni ponos.
Posle tegobnog povlačenja preko Albanije u jesen i zimu 1915/1916, D. Albala je na Krfu predložio pred-sedniku srpske vlade Nikoli Pašiću da ga uputi u misiju u SAD. Izložio mu je svoju nameru da upozna američku javnost sa ratnim ciljevima Srbije i da zatraži pomoć za njihovo ostvarenje što je Pašić rado prihvatio. U svojstvu člana srpske vojne misije u SAD 26. novembra 1917. D. Albala stigao je u Njujork, a zatim u Vašington. Nešto više od godinu dana ranije, 14. oktobra 1916, u američkoj prestonici bilo je otvoreno srpsko poslanstvo a prvi poslanik bio je Ljubomir Mihajlović. Kapetan dr David Albala odmah je započeo intenzivnu delatnost na tri polja: za okupiranu otadžbinu, za pobedu saveznika i za cionističku ideju.
Neposredno pre dolaska D. Albale u SAD, 2. novem-bra 1917, britanski ministar inostranih poslova lord Artur Balfur (Balfour) uputio je lordu Lajonelu V. Rotšildu (Rothschild) zvanično pismo. U njemu je citirana dekla-racija vlade Njegovog veličanstva kojom se priznaje pravo jevrejskom narodu na “narodni dom” (“national home”) u Palestini. Za vatrenog cionistu D. Albalu ovo je bila velika radost, ali i prilika da deluje: sugerisao je srpskom opunomoćenom ministru Milenku Vesniću da u ime srpske vlade javno podrži Balfurovu deklaraciju što je on ubrzo i učinio. U ime Srpske vojne misije u SAD Vesnić je 27. decembra 1917. godine uputio Srpskom poslanstvu za kapetana Albalu pismo sa izrazima simpatija srpske vlade i naroda njegovoj jevrejskoj braći “za pravedno nastojanje na uskrsnuću njihove voljene zemlje u Palestini” (“beloved country in Palestine”). Tako je vlada malene, okupirane Srbije bila prva koja je posle britanske vlade podržala obnavljanje jevrejske države u Palestini. To je učinjeno sasvim eksplicitno, za razliku od same Balfurove deklaracije, koja je izazivala brojne kontroverze i nedoumice.
Vesnićevo pismo nije slučajno napisano na engleskom jeziku. Ono je zahvaljujući D. Albali ubrzo objavljeno u svim važnijim američkim novinama iznoseći Srbiju na glas tolerantne, širokogrude, i demokratske zemlje, naro-čito u uticajnim jevrejskim krugovima. Sam Albala smatrao je ovo pismo krajnjim dometom svog političkog rada, i srpskog i jevrejskog, jer je postigao trojaki uspeh: pridobio je američko javno mnenje za Srbiju, od Srbije je dobio izraze blagonaklonosti prema Jevrejima, među ostalim i srpskim Jevrejima, a dobio je podršku i za cionističku ideju.
Tokom boravka u SAD D. Albala je uspostavio veze i saradnju sa istaknutim jevrejskim javnim ličnostima: rabinom Stivenom Uajzom (Stephen Wise) , Sajrusom Adlerom (Cyrus Adler) i drugima. Među njima najuti-cajniji bio je član Vrhovnog suda Luis Brandajs (Louis Brandeis) sa kojim se i sprijateljio. Albala je na razne načine pomagao svojoj zemlji: u brojnim javnim istu-panjima pred auditorijumom od preko hiljadu ljudi prikazivao je američkoj javnosti žrtve srpskog naroda, stav Srbije i njene zahteve. Njemu su od velike koristi bile novouspostavljene veze koje su umele da se pokažu delotvornijim od zvaničnih kanala. Srpskom poslaniku LJ. Mihailoviću nije polazilo za rukom da dobije zajam u SAD, ali D. Albala je uspeo preko L. Brandajsa da predsednik Vudro Vilson odobri Srbiji zajam od jednog miliona dolara. Istovremeno, on je smatrao svojom dužnošću da pomogne i Jevrejima u okupiranoj Srbiji. Na osnovu njegovog memoranduma američka vlada je preko jevrejske potporne organizacije Združeni distri-butivni komitet (Joint Distribution Committee of the American Funds for the Jew War Sufferers) i Srpskog jevrejskog potpornog komiteta u Lozani uputila Jevrejima u okupiranom Beogradu pomoć od 3.000 dolara.
U isto vreme kada i D. Albala, 1917/1918. godine, na propagandnom zadatku u SAD je bio i veliki rabin Srbije dr Isak Alkalaj. Ne zna se kakav je bio njihov međusobni odnos, ali verovatno su sarađivali na istom zadatku kao i 1913. u Južnoj Srbiji (Makedoniji). Veliki rabin Alkalaj je tada stvorio veze sa pojedinim osobama i organizacijama sa kojima je ostao u vezi i kasnije što mu je, kao i samom Albali, bilo od velike pomoći tokom njegove druge misije u SAD u vreme Drugog svetskog rata.
Radi ostvarivanja glavnog cilja jevrejskog nacio-nalizma, nezavisne države u Palestini, D. Albala se u SAD angažovao i na stvaranju dobrovoljačkih jedinica od američkih Jevreja. Verovao je da će zahvaljujući njihovoj borbi protiv Turske, koja je tada vladala Bliskim istokom i bila saveznica Centralnih sila, Antanta dozvoliti stvaranje jevrejske države. Albalina upornost dala je rezultate: njujorškom Petom avenijom marta 1918. u svečanom defileu prošla je prva jevrejska brigada koja je krenula da se bori u Palestini. Predvodili su je srpski kapetan dr David Albala i američki major Vajt (White). Međutim, umesto nezavisne jevrejske države, Palestina je postala britanska mandatna teritorija, a do stvaranja Izraela trebalo je da prođu još tri decenije. U vreme druge misije D. Albale u SAD, krajem 1941. godine, u promenjenim okolnostima, obnovljeni su napori za stvaranje jevrejske vojske pri čemu njegove zasluge nisu bile zaboravljene.
Posle završetka Velikog rata vlada je imenovala D. Albalu za eksperta za jevrejska pitanja na mirovnoj konferenciji u Parizu. Kada se konačno vratio u Beograd u jesen 1919. godine, on je postao jedna od centralnih figura jevrejskog javnog života u jugoslovenskoj državi. Osnovao je cionističko Jevrejsko nacionalno društvo u Beogradu, bio je član Izvršnog odbora Saveza cionista Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (Jugoslavije) od njegovog osnivanja i član Izvršnog odbora Saveza jevrejskih veroispovednih opština Jugoslavije, jedno vreme i njegov potpredsednik. Bio je predsednik Jevrejskog nacionalnog fonda, a 1938. Izabran je za predsednika beogradske Sefardske opštine. Dolazak Davida Albale na njeno čelo označio je pobedu cio-nističke ideje i među beogradskim Sefardima. David Albala bio je neumoran i na drugim poljima delovanja: pokrenuo je i uređivao tri jevrejska lista, organizovao je brojne akcije, među njima i one koje su jačale veze između jugoslovenskog Jevrejstva i zametka buduće jevrejske države u Palestini. Organizovao je prikupljanje novca za otkup zemljišta za Jevrejski univerzitet u Jerusalimu, za jugoslovensko naselje u Palestini, posle atentata u Marseju inicirao je i organizovao sakupljanje priloga za Šumu kralja Aleksandra u Palestini. U znak počasti prema D. Albali, prvo drvo u ovoj spomen- šumi 1935. godine zasadio je upravo on. U Palestini je već od 1928. postojala spomen-šuma posvećena jednom srp-skom, odnosno jugoslovenskom vladaru, kralju Petru Prvom Oslobodiocu.
Cilj D. Albale bio je da približi i okupi Jevreje nove države koji su do tada živeli u raznim (pa i međusobno neprijateljskim i zaraćenim) državama, imali različita shvatanja i mentalitet, govorili različitim jezicima. Sma-trao je da Jevreji sada treba da izgrađuju tu novu mladu državu, ali da budu i borci za obnovu države u Palestini. Drugim rečima, smatrao je da Jevreji treba da izgrade jugoslovenski nacionalni identitet i, uporedo, jevrejsku nacionalnu svest. I njegov brak sa Paulinom Lebl simbo-lički je uklanjao jaz između sefardske i aškenaske jevrejske zajednice. Bez većih potresa i relativno brzo Jevreji su se snašli u novoj državi koja je bila prema njima blagonaklona, a pružala je podršku i cionističkim težnjama. Međutim, za jevrejsku zajednicu time se pojavila nova opasnost od asimilacije u obliku jugo-slovenskog nacionalizma, koji je zamenio ranije kulturne identifikacije.
David Albala, osim svoje glavne aktivnosti vezane za život jevrejske zajednice, angažovao se i van nje: od 1919. godine bio je član Radikalne stranke, kao rezervni sanitetski potpukovnik bio je član Centralne uprave Udruženja rezervnih oficira i ratnika, kao i Nosilaca Albanske spomenice. Zbog brojnih radova objavljivanih u stručnim časopisima bio je uvažavan i u naučnim krugovima. Njegov veliki rad “Tuberkuloza pluća” nagrađen je od Srpske kraljevske akademije, a zatim i objavljen. On je predlagao istaknute Jevreje za državna odlikovanja i bio je blizak Dvoru. Prilikom audijencije početkom maja 1938, knez Pavle je potpredsedniku Saveza jevrejskih veroispovednih opština D. Albali “izrazio iskrene simpatije za jevrejsku zajednicu u Jugoslaviji, a nije propustio da izrazi i svoje simpatije za stvaranje jevrejske države i jevrejski narod uopšte.” Albala je bio ne samo protivnik nemačkog imperijalizma i nacionalsocijalizma (veoma negativno mišljenje imao je i o celom nemačkom narodu), nego i boljševizma. Delio je veliko kneževo nepoverenje prema sovjetskoj politici na Balkanu, naročito posle sovjetsko-nemačkog sporazuma 23. avgusta 1939. Obzirom na celokupnu aktivnost D. Albale, ne iznenađuje da je knez namesnik smatrao da je član srpske vojne misije u SAD u vreme Prvog svetskog rata prava ličnost za novu misiju u Vašingtonu u vreme kada su oblaci novog rata počeli da prekrivaju horizont.

Iz prvog zapisa u dnevniku dr Davida Albale vidi se da mu je tokom proleća 1939. godine knez namesnik poverio jednu unutrašnjepolitičku misiju. O njoj nije naveo nikakve pojedinosti, ali može da se zaključi da mu nije bila naročito prijatna. Kada je 16. novembra 1939. godine pozvan od ministra Dvora Milana Antića u audijenciju kod kneza Pavla, D. Albala je u razgovoru sa suprugom Paulinom pretpostavio da se radi o novoj, ali ovog puta “spoljnoj” misiji. “Mora da Knez ima neku muku, neke neprijatnosti. On rado sluša moje mišljenje po mnogim pitanjima. To mi je često rekao.” Iako je ranije već tri puta odlazio knezu Pavlu, ovaj put imao je naročiti osećaj odgovornosti.
Na početku audijencije u Belom dvoru, D. Albala je čestitao knezu na sporazumu sa Hrvatima. Knez mu se požalio da ga je zaključenje sporazuma koštalo velikih muka i da je to njegovo delo, a da ga ipak neki kritikuju. U razgovoru o spoljnopolitičkoj situaciji, nasuprot Albalinom zalaganju da se ide sa Italijom kao sa manjim zlom, knez je izneo mišljenje da je celo današnje zlo u Evropi “delo Musolinija, a ne Hitlera.” Knez namesnik izložio je dr Albali tešku situaciju u pogledu naoružanja jugoslovenske vojske. Engleska i francuska proizvodnja oružja nedovoljna je i za njih same. Iz SAD nije se ništa moglo dobiti ni za 20 meseci, o čemu je poslanik Fotić poslao iscrpan izveštaj. Nema ni strane valute za plaćanje, a u Americi se ne mogu dobiti zajmovi jer zamlja nije plaćala svoje ratne dugove ni otplate Blerovog zajma. D. Albala je uveravao kneza da ne treba gubiti nadu i da treba ponovo pokušati.
Zamolivši D. Albalu za saradnju i punu diskreciju, knez Pavle prešao je zatim na glavnu temu razgovora. Ispostavilo se da je knez namesnik nezavidan spoljnopolitički položaj Jugoslavije nameravao korenito da izmeni oživljavanjem jedne stare ideje zasnovane na slovenskoj, posebno južnoslovenskoj solidarnosti. Plan kneza Pavla, kako ga je zabeležio D. Albala, sastojao se u sledećem:
“Vidite, doktore, da sve male države sada brzo stradaju. U koliko je koja država jača, sigurnija je. Sad saveznici rade na tome da posle rata obrazuju jednu državu, spajajući Čehoslovačku sa Poljskom, kako bi obruč oko Nemačke bio jači. Moja je ideja da se mi spojimo sa Bugarskom, tako da to bude jedna jedina snažna država, Jugoslavija. Kako Vi mislite o tome?” Albala je svesrdno podržao tu ideju jer je i sam delio takve poglede. Iz daljeg razgovora videlo se da je knez nameravao da ukloni nepopravljivog germanofila kralja Borisa, verovatno i vladu Kjoseivanova, da je već izdao potrebne naloge za izvođenje državnog udara i da je dobio prethodnu saglasnost velikih sila, razume se zapadnih. Albala je na to primetio da bi ostvarenje ovog plana bilo veliki udar nemačkoj osvajačkoj politici na Balkanu sa čim se složio i knez: “Mi bismo postali najmoćnija država na Balkanu i sa mnogo više izgleda mogli bismo pružiti otpor osvajačkim prohtevima, ma s koje strane oni dolazili.” Očigledno, knez Pavle je, kao i Britanci, bio zabrinut da je i na Balkanu došlo do podele interesnih sfera između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Time ne bi bile ugrožene samo balkanske zemlje, nego i britanski imperijalni interesi u istočnom Sredozemlju i na Bliskom istoku.
Knez je zatim izložio D. Albali svoja očekivanja od njega: “Želeo bih da pođete u Ameriku i da tamo postupno pripremite najuticajnije ljude, bez obzira što bi to bio maleni broj, na taj događaj, i uopšte da vršite propagandu za našu zemlju. Ne javno, zborovima, konferecijama i preko štampe, no od jednog uticajnog čoveka do drugog, u četiri oka.” Albala se zahvalio knezu na poverenju i obećao je da će učiniti sve što može u najvišem interesu zemlje. Pri tome se pozvao na svoje iskustvo stečeno prilikom misije u SAD u Prvom svetskom ratu, što je bilo poznato i samom knezu. Zbog različitog položaja u kojima su se dve zemlje našle, Albala je predviđao da će njegova nova misija biti teža nego ranije, ali je obećao da će učiniti koliko može. Nije prihvatio knežev predlog da sa istim zadatkom otputije u London i Pariz smatrajući da može mnogo više da učini u Americi, sa čim se knez složio. Zatim su se dogovorili oko nekih detalja i rastali se posle sat i po razgovora. Pre odlaska u misiju u SAD Albala je bio još dva puta kod kneza Pavla, 21. novembra i 8. decembra 1939, ali je o tome ostavio samo kratke beleške u dnevniku.
Iako je knez Pavle potvrdio D. Albali da ima “prethodni pristanak” velikih sila za svoju akciju prema Bugarskoj, to ne bi moglo da se zaključi prema britan-skim diplomatskim izveštajima iz Jugoslavije. Knez namesnik vršio je diplomatske pripreme za akciju u Bugarskoj preko specijalnih delegata u najmanje dve prestonice: u Vašingtonu preko dr Davida Albale i u Londonu preko dr Milana Ćurčina. Njegov prijem u Londonu početkom februara 1940. pokazao je da Velika Britanija ne daje podršku kneževim planovima. Sa sve manje nade u uspeh činjeni su pokušaji da se Bugarska uvuče u Balkansku antantu, a 15. februara 1940. nova vlada u Bugarskoj na čelu sa Bogdanom Filovim još više se orijentisala prema Nemačkoj.
Pokušaj kneza Pavla da ujedinjenjem sa Bugarskom zaustavi nepovoljan razvoj događaja bio je neuspešan. Nisu poznati nikakvi detalji o sprovođenju njegovog plana i samo jedan zapis u dnevniku D. Albale od 13. januara 1940. može da se dovede sa njim u vezu. Izostanak podrške velikih sila, pre svega Velike Brita-nije, verovatno je bio glavni razlog da knez Pavle odustane od svog plana. U mnogo nepovoljnijim uslovima nego u vreme Prvog svetskog rata, druga misija dr Davida Albale u SAD nije mogla mnogo da utiče na tok događaja u vezi sa ovim planom. Njegov glavni zadatak, povezan sa planiranim prevratom u Bugarskoj, ubrzo po dolasku u SAD postao je bespredmetan. Tim više na značaju su dobili drugi zadaci njegove misije.

U subotu, 23. decembra 1939. dr David Albala, spe-cijalni delegat pri Jugoslovenskom kraljevskom poslan-stvu u Vašingtonu, iskrcao se u njujorškoj luci. Dočekao ga je njegov prijatelj jugoslovenski konzul u Njujorku Oskar Gavrilović. Pokazalo se da je veliki uticaj na Albalu ostavio kontrast između prilika u Evropi i života sa kojim se sreo u SAD: “Njujork je življi no pre 20 godina. I iskreno se zabavlja. Njega rat nije kosnuo. Za njega je rat senzacija. Ali on i dalje živi svojim tempom. Radi i noću se ludo zabavlja; blago njima.” Sa velikim razočarenjem 27. decembra 1939. zabeležio je u dnev-niku: “Niko ne želi da Amerika bude uvučena u evropski rat.” Na više mesta u svom dnevniku D. Albala će izražavati svoje nezadovoljstvo, pa i gnev, zbog činjenice da SAD, zbog svoje neutralnosti, ali i interesa, mirno posmatraju širenje ratnog požara i tragediju tolikih država i naroda.
Dva dana po dolasku u SAD, David Albala se sastao sa jugoslovenskim poslanikom u Vašingtonu Konstan-tinom Fotićem. Poslanik je odmah zatražio od Albale da mu objasni cilj svog, kako se izrazio, “misterioznog dolaska. Ja sam samo izvešten da ćete doći. Ništa više.” Albala mu je objasnio cilj svoje misije i opisao mu prilike u zemlji. Pri tome, najverovatnije, nije ništa rekao o planu kneza Pavla i glavnom zadatku svoje misije. K. Fotić ga je upoznao sa svojim saradnicima u poslanstvu: savetnikom dr Vladimirom Ribaržem, prvim sekretarom i pesnikom Rastkom Petrovićem, dr Božidarom Sarićem i Dušanom Sekulićem. D. Albala je zabeležio svoj utisak da ga je poslanik primio dobro. Istog dana po podne ponovo je razgovarao sa poslanikom o zadacima svoje misije, ali ga je on prethodno, po Albali bezrazložno, pustio da čeka u foajeu na prijem pola sata.
U svom prvom izveštaju ministru inostranih poslova A. Cincar-Markoviću, 1. februara 1940, Albala je izves-tio da se odmah sporazumeo sa poslanikom Fotićem u pogledu načina svoga rada i da je u “stalnoj vezi i u punoj saglasnosti s njime, a uz to potpomognut njegovim savetima/…/” Odnosi između specijalnog delegata dr Davida Albale i poslanika Konstantina Fotića, ubrzo se pokazalo, nisu bili tako skladni. Sudeći prema prvom susretu, njega je povredila tajnovitost kojom je bila obavijena Albalina misija. Poslanik je, čak, smatrao da ova misija čini skoro izlišnim njegovo bavljenje u Vašingtonu. Sam Albala nije imao visoko mišljenje o metodama diplomatije; nije vodio uvek računa o koordinaciji rada sa poslanikom i o protokolu i umeo je da ga dovede u nezgodan položaj. Sa svoje strane, Fotić je odbio da ga stavi na diplomatsku listu pod izgovorom da on nije diplomata od karijere, a nije obaveštavao Albalu ni o stavovima vlade o važnim pitanjima. Sve ovo nije moglo da ostane bez traga po njihove među-sobne odnose i po samu Albalinu misiju.
Nepovoljni utisci koje je Albala poneo sa prvog susreta sa poslanikom, ubrzo su se izmenili. To je bio rezultat njegovog rada na obnavljanju starih i stvaranju brojnih novih veza među američkim zvaničnicima i uticajnim ljudima. “Osetio sam da je naš poslanik počeo da ceni moj rad, iako to rečima ne pominje. Ali, očigledno je, da je sad daleko ljubazniji prema meni, no kad sam došao.” Međutim, već mesec dana po dolasku, Albala se prvi put sukobio sa poslanikom jer mu nije najavio svoju posetu predsedniku “Eksport-Import ban-ke” Vorenu Pirsonu (Warren Peerson). Fotić je zahtevao od Albale da mu ubuduće najavljuje svoje korake primetivši uvređeno: “Vi treba da radite na zajmu, Vi treba da radite na naoružanju, pa šta ću ja tu-šta ja treba da radim?” Albalin komentar u dnevniku bio je: “Ljubomora i zavist.” Nesporazum je izglađen, a D. Albala je otada nastojao da o svojim aktivnostima obaveštava poslanika. Međutim, on se nije toga strogo pridržavao i to će postati razlog za ozbiljne nesuglasice.
Tokom svog boravka u SAD od 1. februara 1940. do 8. februara naredne godine D. Albala je uputio ministru inostranih poslova A. Cincar-Markoviću ukupno dva-naest izveštaja, od toga osam do 10. maja 1940. Svoje izveštaje Albala je preko poslanika upućivao ministru inostranih poslova, moleći da izveštaji budu dostavljeni i knezu Pavlu. U svom dnevniku kneza naziva “moj zaštitnik”, što je on nesumnjivo i bio. Iako D. Albala o tome nije ništa zabeležio, po svemu sudeći, samo je kneževa intervencija mogla kasnije da izmeni dve odluke ministra A. Cincar-Markovića o prekidanju njegove misije i povratku u zemlju.
Odmah po dolasku u Vašington i posle dogovora sa poslanikom K. Fotićem, D. Albala je počeo da obnavlja stare veze iz vremena svoje prve misije u SAD. Prvo je obnovio vezu sa nekadašnjim članom Vrhovnog suda L. Brandajsom, koji mu je dao preporuke za dalje kontakte. Uspostavio je vezu sa predsedavajućim u komitetu spoljnih poslova Predstavničkog doma Kogresa Solom Blumom (Sol Bloom), sudijom Vrhovnog suda Feliksom Frankfurterom i drugima.
Početkom februara 1940. za svoj najveći dotadašnji uspeh smatrao je razgovor sa ministrom finansija (Secretary of the Treasury Department) Henrijem Morgentauom (Henry Morgenthau). U dužem razgo-voru Albala mu je ukazao na značaj koji SAD i Ruzvelt imaju za male evropske narode, kao i na potrebu naoružavanja Jugoslavije i dobijanja kredita za to. Morgentau je obećao da će se Jugoslaviji pomoći koliko je to moguće i da će o sadržaju razgovora obavestiti predsednika Ruzvelta. Neposredno pre prijema kod Morgentaua Albala je razgovarao sa visokim činov-nikom u ministarstvu inostranih poslova Herbertom Fejsom (Feis). Na Fejsovo pitanje sa kim će ići Jugoslavija, Albala je odgovorio: “Svakako protiv Nemačke i boljševičke Rusije /…/ Mi se nalazimo između klješta: jedan krak je Nemačka, a drugi Italija, da ne govorimo o manjim zupcima: Madžarska i Bugarska.” I od njega je dobio obećanje da će učiniti sve što mogu za njegovu zemlju. Albala se najviše uzdao u obećanja da će njegove reči stići do predsednika Ruzvelta u koga je polagao velike nade. Zadovoljan rezultatima koje je postigao tog dana, zabeležio je u dnevniku: “Ja sam zadovoljan, što mi se dala prilika da nešto stvarno i korisno postignem za svoju zemlju, a zatim da iznesem pravu sliku evropskih neprilika pred ljude koji će sutra imati takođe da kažu jednu reč pri rešavanju svih tih zamršenih problema.” O svojim razgovorima odmah je referisao poslaniku Fotiću.
Albala je nešto kasnije uspostavio veze i sa predstavnicima velikih i uticajnih američkih listova (“The New York Times”, “The New York Herald Tribune”, “Foreign Affairs”). Na ručku u Klubu štampe u Njujorku 5. aprila 1940, Albala nije mogao otvoreno da se zalaže da SAD uđu u rat, ali je apelovao na američku javnost da se pomogne onima koji se bore protiv Hitlera ili su ugroženi od njega. Za njega nije bilo dileme o tome da rat koji se vodi nije kao dotadašnji ratovi i da neće nikoga mimoići. On se skupu obratio i sledećim rečima: “Obaveštavajte široke narodne mase da se rat danas u Evropi ne vodi za ovu ili onu pokrajinu, no za održanje načela pravde i slobode protiv zloupotrebe sile od strane jačih, za održanje morala i reda u celom svetu, za nezavisnost mnogih država, čak i onih koje pogrešno sude da su bezbedne/…/”
Istovremeno, D. Albala je obnovio svoje stare veze i stvorio nove sa istaknutim jevrejskim ličnostima i organizacijama. Jedan od prvih susreta imao je sa S. Adlerom, članom Odbora trojice, imenovanog od pred-sednika Ruzvelta za uspostavljanje svetskog mira. Od ovog svog starog prijatelja, koji nije bio cionista, saznao je da i u Americi antisemitizam dobija maha podstaknut nemačkom propagandom. Adler mu je dao preporuke za istaknute Jevreje u Vašingtonu i Njujorku, a Albala se nadao da će i on preneti njegove reči predsedniku Ruzveltu.
Preko rabina Breslaua D. Albala je ubrzo ušao u uže cionističke krugove u Vašingtonu. Na njegovu veliku žalost, vašingtonski cionisti su delili opšte mišljenje američke javnosti: “Dobar narod, ali nesvestan svoje sreće i evropske nesreće”. To je bio početak njegove cionističke aktivnosti u SAD koja će uporedo sa nesrećnim razvojem prilika u Evropi i svetu, a naročito sa tragedijom jevrejskog naroda, vremenom dobijati sve veći značaj.
Susret sa prvim čovekom Svetske Cionističke organizacije dr Haimom Vajcmanom (Chaim Weiz-mann) početkom februara 1940. bio je za Albalu posebno značajan. Od njega je čuo mišljenje da britanska vlada neće praviti teškoće tokom rata i da će pobeda saveznika u ratu biti od velike koristi za cionističku stvar. U razgovoru je pomenuto i pitanje jugoslovensko-palestinskih odnosa. “Znate li, Vaša zemlja i balkanske zemlje stoje sa nama u Pal./estini/, Egiptom i Sirijom u istoj liniji. Imamo istu politiku.” Albala je predložio Vajcmanu da poseti Jugoslaviju i da se vidi sa knezom Pavlom, što je on rado prihvatio. “Pozdravite ga s moje strane i kažite Mu da Pal./estina/ i Jugosl./avija/ imaju mnoge zajedničke dodirne tačke i da će posle rata ti odnosi nesumnjivo postati prisniji.” Albala se ponudio Vajcmanu da bude od koristi cionističkoj stvari “bilo u jevr./ejskim/, bilo u nejevr./ejskim/, krugovima” dok je u Americi. Prvoj sednici Američkog Jevrejskog Kongresa (American Jewish Congress) 10. februara 1940. prisustvovao je i David Albala. To je bila prilika i za susret sa Nahumom Goldmanom (Goldmann). Objavljivanje “Bele knjige” britanske vlade sa ogra-ničenjima kupovine zemlje za Jevreje u Palestini nije pokolebalo Albalinu veru u cionistički pokret i jevrejski narod. Beležio je i proteste američkih Jevreja protiv “Bele knjige” uz komentar: “sve muke sveta sručile su se na glavu jevr./ejskog/ naroda/…/
Pomno prateći događaje u svetu i u Jugoslaviji, Albala je polagao velike nade u spoljnopolitiču delatnost kneza namesnika. Ipak, zaključci Beogradske konfe-rencije Balkanske antante 4. februara 1940. nisu bili naročito ohrabrujući. Na osnovu vesti iz američke štampe u svom dnevniku beležio je vesti o nemačkim zverstvima u okupiranoj Poljskoj, nad katolicima i Jevrejima. Osuđivao je i one koji to samo posmatraju: “Zverovi! I još ima ‘neutralnih’, koji samo posmatraju divljaštva ‘modernih’ i ‘civilizovanih’ dželata!” Isto-vremeno, divio se borbi Finaca protiv daleko nadmoć-nijeg Sovjetskog Saveza, osuđujući zapadne sile što ne pomažu Finskoj.
Napori za dobijanje kredita i modernog naoružanja pokazali su se bezuspešnim. Poslanik je 9. februara 1940. obavestio Albalu da je dobio odgovor iz “Eksport-Import banke” da nema ništa od kredita za nas, a i da se Kongres tome protivi. Albala je u svom dnevniku, ipak, primetio da se SAD ne drže principa neutralnosti, jer istovremeno prodaju savremeno oružje Švedskoj. Velika prepreku za dobijanje zajma, čega se pribojavao i knez Pavle, bila je činjenica da Jugoslavija nije otpla-ćivala svoje ratne dugove SAD ni Blerov zajam.
Na zauzimanje H. Vajcmana, Albala se 16. februara 1940. sreo sa savetnikom britanske ambasade u Vašing-tonu Batlerom (Butler). Na njegovo pitanje, kakav će biti stav Jugoslavije u slučaju da je Nemačka i Rusija napadnu preko Rumunije, Albala je odovorio da će se braniti. Albali je bilo očigledno da se Britanija pribo-javala da je između Nemačke i Sovjetskog Saveza došlo do podele sfera interesa na Balkanu, što je odmah iskoristio u svom zahtevu za isporuke modernog naoružanja: “Kad bismo to oružje mogli dobiti, onda bi situacija u slučaju napada bila mnogo povoljnija po nas, a sletstveno i po vas Engl./eze/ i Franc./uze/, jer bismo Nemc./ima/ i Rus./ima/ sprečili put ka Sredozemnom moru.” Ovaj nezvanični razgovor završio se bez ikakvih rezultata, i pored sve Albaline upornosti i uverljivosti.
Sve ovo nije obeshrabrilo specijalnog delegata pri jugoslovenskom Kraljevskom poslanstvu u Vašingtonu; Adlerova preporuka pomogla je D. Albali da ga 28. februara 1940. primi Luis Strous (Lewis Strauss) iz bankarske kuće “Kun, Leb i ko.” (“Kuhn, Loeb and Co.”). Albala mu je prvo predložio da se izvrši finan-sijski pritisak na Rumuniju i Mađarsku da bi se popravio politički status Jevreja u tim zemljama. “Najzad pitam ga, da li bi zajam uspeo na ‘Barter’ (‘Razmena dobara’) osnovi. On mi odmah reče: da, i to jedno vrlo odlučno da. On je bio taj koji je na istoj osnovi stvorio ovde Fincima prvi zajam od 10 mil./iona/ dolara. Zatim mi priča šta je on sa Hooverom još za Fince učinio./…/ Samo neka naša vlada bude elastična i brza u svojim odlukama.”
Ubrzo po dolasku u SAD Albala se upoznao i sa poznatim Amerikancima jugoslovenskog porekla, nasto-jeći da i preko njih ostvari ciljeve svoje misije. Profesor Pavle Radosavljević iz Njujorka, u potpunosti posvećen naučnom radu, nije mogao da mu bude ni od kakve pomoći. Međutim, poznati violinista Zlatko Baloković, “odličan Jugosloven i veliki obožavalac Kneza”, čovek sa razgranatim vezama i uticajnim prijateljima, obećao je Albali svu moguću pomoć za njegov projekat o zajmu. Uz Balokovićevo posredovanje Albala se sastao sa vaoma uticajnim predsednikom korporacije “IBM”, (“International Business Machines”) Tomasom Votso-nom (Thomas Watson), koji mu je obećao pomoć. Prilikom razgovora sa Albalom 3. marta 1940. Votson je ocenio da su Britanci napravili veliku grešku, jer su dopustili naoružavanje Hitlera, a sami se nisu naoružali. Balkanske zemlje treba da se što bolje naoružaju i održe svoju neutralnost. Svojevrsni komentar ovakvih ocena bila je Albalina beleška u dnevniku da Votsonova kompanija ima mnoge fabrike, od toga dve velike u Nemačkoj. Posle dva dana šetanja od jednog do drugog činovnika po Votsonovim preporukama, Albala je zaključio: “Dakle, ceo moj trud preko Watson-a: luk i voda.” Ipak je nastavio da radi na ostvarenju svog plana o zajmu u čemu, kako je zabeležio u dnevniku, nije imao podršku poslanika.
Bez mnogo iluzija o velikim silama, Albala je u razgovorima sa njihovim predstavnicima uvek isticao da, pomažući Jugoslaviji ili drugim manjim zemljama, one pomažu prvenstveno sebi. Pojačano interesovanje velikih sila za Jugoslaviju od početka 1940, što se ogledalo u otvaranju naučnih instituta, kulturnih centara, brojnim predavanjima, nije po Albali obećavalo ništa dobro za zemlju: “Svi se otimaju o njenu ljubav./…/ Teško našoj koži!”
Albalina cionistička aktivnost odvijala se kako na humanitarnom, tako i na širem političkom planu u skladu sa njegovim sagledavanjem međunarodne političke situacije. Bio je uveren da bez velike i hitne pomoći SAD evropskim narodima-protivnicima Osovine, oni neće moći da se odupru nadmoćnoj sili, a da će to značiti i propast za jevrejski narod. Stoga se zalagao ne samo za pomoć progonjenom jevrejskom narodu i veće anga-žovanje njegovih predstavnika, nego i za svestranu po-moć SAD Velikoj Britaniji i Francuskoj, kao i drugim zemljama koje su na Hitlerom putu, pre svega, razume se, Jugoslaviji. Njegova osnovna ocena dugo je bila pesimistička: SAD neće ući u rat sve dok ne budu neposredno ugroženi njeni životni interesi. Tok događaja je pokazao da je bio u pravu. Osuđivao je držanje SAD kao “u punom smislu nekorektno, ako ne i nemoralno”. Blokada Nemačke izigravana je veoma uvećanim američkim izvozom preko nemačkih suseda, neutralnih zemalja ili preko Sovjetskog Saveza. “Tako saveznici neće dobiti rat. Sramota!” Za godinu dana američki izvoz porastao je preko 30%, tako da su odlični poslovi “sa zaraćenim zemljama takođe jedan od razloga što S.A.D. ne žele da stupe u rat.”
Po dolasku u SAD, D. Albala je započeo prepisku sa svojom suprugom Paulinom, koja ga je obaveštavala o novostima u porodici i u jevrejskoj zajednici u Beogradu. Od nje je saznao da su u Savezu ljuti na njega, jer su u velikom poslu zbog izbeglica, koji kod Prahova provode “čemerne dane na zaleđenom brodu.” Prilikom susreta sa predstavnikom Džointa (Joint Distribution Committee) Bernardom Kanom (Bernhard Kahn) krajem februara 1940. Albala se zauzeo za pomoć jevrejskim izbeglicama u Jugoslaviji. Tom prilikom saznao je da će Džoint iz Pariza da uplati 11.000 dolara za izbeglice kod Kladova. I kasnije u nekoliko navrata Albala je beležio u dnevniku šta se događa sa ovom grupom jevrejskih izbeglica. Prema njegovim pouzdanim obaveštenjima za poboljšanje položaja izbeglica kraj Kladova maja 1940. zaslužan je bio knez Pavle.
Albala je nastojao da humanitarni rad na pomoći progonjenim Jevrejima bude ujedno od koristi i njegovoj zemlji. To je bilo i mišljenje njegovog prijatelja, jugoslovenskog konzula u Njujorku dr Oskara Gavri-lovića. On je 5. marta 1940. telefonirao Albali da proba sa slanjem paketa Jevrejima u Nemačkoj, a da američke jevrejske organizacije taj iznos plate u dolarima jugoslovenskim predstavnicima u SAD. U skladu sa tim predlogom posle tri dana Albala je pisao Bernardu Kanu iz Džointa “o novom predlogu da Jugosl./avija/ šalje hranu Jevrejima u Nem./ačkoj/ i Poljskoj u paketima, a Com./mittee/ da nam protivvrednost isplati ovde u dolarima. To je ideja dr. Oskara Gavrilovića, našeg konzula u Nj./ujorku/. Radoznao sam šta će odgo-voriti.” Ovo je, verovatno, trebalo da bude i put da Jugoslavija u SAD obezbedi gotovinu radi eventualnog zaključenja kredita.
Do aranžmana sa slanjem hrane u paketima iz Jugoslavije poljskim Jevrejima zaista je i došlo, ali detalji nisu poznati niti je Albala nešto o tome zabeležio. Prema izveštaju o ciljevima i aktivnostima Svetskog jevrejskog kongresa iz 1941. godine, najveći napori Kon-gresa bili su usmereni na pomoć poljskom Jevrejstvu pod nemačkom okupacijom. Poljskim Jevrejima je upućeno na hiljade paketa sa hranom, a ta hrana “kupljena je u Jugoslaviji i Portugaliji i prebače-na preko štaba Svetskog jevrejskog kongresa u Ženevi.”
Iz zemlje Albala je sa većim zakašnjenjem, dobijao i štampu, pa je tako pročitao članak klerikalca i antisemite monsinjora Antona Korošca u “Politici” od 31. decembra 1939/1. januara 1940. U ovom članku jugoslovenski ministar prosvete se “obara oštro protiv jevrejskih i svih drugih slobodnih zidara i, uopšte, protiv stranaca. Moj prijatelj Korošec!” Unoseći ovo u svoj dnevnik, Albala je sigurno bio zabrinut razvojem događaja u zemlji i položajem Jevreja. Krajem leta i početkom jeseni iste godine pokazalo se da je bilo mesta toj zabrinutosti.
Iako prilikom razgovora 16. novembra 1939. Albala nije prihvatio predlog kneza Pavla da u SAD otputuje i njegova porodica, ubrzo po dolasku promenio je mišljenje i pozvao suprugu Paulinu da mu se sa kćerkom Jelenom pridruži. Na Albalinu molbu, poslanik Fotić je 14. januara 1940. poslao telegram Ministarstvu inostranih poslova sa molbom da se gospođi Albali i ćerci olakša putovanje u Ameriku. Kada su njegova supruga i ćerka konačno stigle u SAD 29. februara 1940, D. Albala je u svom dnevniku zabeležio da je za povoljne uslove njihovog dolaska najzaslužniji bio knez Pavle.
Prošlo je više od dva meseca od njegovog dolaska u SAD kada je ministarstvo inostranih poslova poverilo Albali prvi zvaničan zadatak. Povod za to bila je misija nadvojvode Ota Habsburškog. Pretendent na nasleđe Dvojne monarhije odmah po dolasku u SAD 6. marta 1940. je izjavio da bi posle rata federativno uređenje moglo da se primeni i u Dunavskom basenu. “Pominje da bi i deo Jugosl./avije/ ušao u tu državu. Opet neka nova intriga”, zabeležio je Albala u dnevnik. Dva dana po dolasku, nadvojvodu Ota primio je predsednik Ruzvelt, a doživeo je i počast u američkom Senatu.
Sve ovo veoma je uznemirilo jugoslovensku vladu i obnovilo staru bojazan od obnove države Habsburga. Zbog toga je hitno traženo angažovanje jugoslovenskih predstavnika u SAD, pri čemu se računalo i na D. Albalu i njegove razgranate veze. Ministar A. Cincar-Marković uputio je poslaniku K. Fotiću 9. marta 1940. telegram: “Molim nastojte kako Vi i ostali tamošnji konsuli i organizacije, tako i preko Albale, da se akcija Otona pretstavi kao skroz neozbiljna i apsurdna.” Poslanik je o tome sutradan obavestio Albalu i zamolio ga da “u svome krugu i među svojim ljudima” tu akciju spreči. On je u svom dnevniku primetio da se radi o ozbiljnoj političkoj stvari: “Po tonu depeše vidim da su u Min./istarstvu/ sp./oljnih/ posl./ova/ zbog toga jako iritirani.” Albala je obećao da će učiniti sve što može i da je već preduzeo neke korake kod svojih prijatelja u štampi u tom smislu. Istovremeno, obradovao se ovom zadatku, jer ga je doživeo kao priznanje svome radu. Bolji odnosi D. Albale sa poslanikom K. Fotićem ogledali su se i u tome što ga je on, neuobičajeno, 15. aprila 1940. obavestio da je vlada odlučila da u SAD hitno nabavi 1.000 velikih kamiona.
D. Albala je sistematski pratio američke javne medije, pre svega njihovo pisanje o Jugoslaviji. Veliko iznenađenje u američkoj javnosti izazvalo je približa-vanje Jugoslavije Sovjetskom Savezu; ona se 20 godina borila protiv boljševizma, dok sada traži njihovu poli-tičku, možda i vojnu potporu. U američkoj štampi “ružan odjek” izazvalo je hapšenje bivšeg predsednika vlade Milana Stojadinovića.
Sa sve većom zabrinutošću Albala je pratio početak velike nemačke ofanzive na zapadnu Evropu u proleće 1940. Nemačke pobede nad Danskom i Norveškom još više su pojačale Albalinu bojazan od novih nemačkih osvajanja u kojima će stradati i njegova otadžbina i, posebno, Jevreji. Pri tome imao je jako osećanje griže savesti, što se ne nalazi u svojoj zemlji “da sa svojim sugrađanima, Jugoslovenima, a naročito sa našim Srbi-jancima, sa kojima sam se kroz tolike desetine godina zajedničkog života srodio, da sa njima zajednički popijem ‘čašu žuči’ boreći se za slobodu svoje zemlje.”
Stav Jugoslavije i svoje viđenje međunarodne situacije D. Albala je više puta pokušavao da predstavi i samom predsedniku Ruzveltu. Zlatko Baloković je preko svojih privatnih veza uredio da Albalu 8. maja 1940. u Beloj kući primi Stiven Erli (Stephen Early), šef političke kancelarije predsednika Ruzvelta. Kada ga je primio, Albala mu je predočio da su Nemci najveći svetski zavojevači, koji su uspeli da se naoružaju zbog grešaka Britanije i Francuske i da će uskoro biti ugrožene i same SAD i da treba odmah da uđu u rat i svim sredstvima pomognu saveznike, među njima i one na Balkanu. Erli mu je odgovorio da i on i Predsednik dele to mišljenje, ali da imaju jaku opoziciju u Kongresu. Obećao je Albali da će njegove reči preneti Ruzveltu i uputio ga kome da se obrati za audijenciju kod predsednika. Istog dana Albala se video i sa članom Vrhovnog suda F. Frankfurterom, pa je i njega zamolio da upozori Ruz-velta na akutnu opasnost od Hitlera. I od njega je dobio obećanje da će preneti Ruzveltu ovo upozorenje. Albalin komentar u dnevniku bio je: “Nemoralni egoisti! Evropa za njih krvari, a oni ne haju!”
Priliku da iznese svoje stavove u Beloj kući Albala je dobio i 16. maja 1940, ali ne pred predsednikom, nego pred njegovom suprugom, gospođom Eleonorom Ruzvelt. Izneo joj je “karakteristiku nem./ačkog/ naro-da, njegova svakojaka nasilja nad Jevr./ejima/ i svima do sada porobljenim narodima.” Saveznici, Britanci i Francuzi, su slabi i neće moći da se odupru bez velike pomoći. Time će u Evropi pasti i demokratsko uređenje, “današnja civilizacija, sloboda svih evr./opskih/ naroda. Evropa, Afrika i vel./iki/ deo Azije postaju novo nem./ačko/ carstvo. Nastaje nov preokret u istor./iji/ sveta i najcrnja reakcija.” Zatim će na red doći i obe Amerike. Molio je da predsednik Ruzvelt utiče da Italija ne uđe u rat, da se saveznicima pošalju svi raspoloživi avioni, a svim narodima koji ih traže, da se daju krediti i zajmovi. Bilo bi najbolje da SAD odmah stupe u rat. Albala je sve ovo iznosio veoma emotivno: “Dok sam govorio, u jednom času toliko sam se bio uzbudio da desetak sekundi nisam mogao da govorim. Suze su mi bile u očima. Gđa. R./oosevelt/ se takođe uzbudila, naročito kad sam govorio o nem./ačkim/ zverstvima i o opasnosti za SAD.” Gospođa Ruzvelt je povlađivala u svemu Albali obećavajući mu da će njegove reči preneti predsedniku. “Još sam joj rekao kako je za celu Evropu ona - majka, a Prets./ednik/-mesija, pred čijom slikom se kleči i moli. To ju je silno uzbudilo. Na kraju mi se gđa R./oosevelt/ zahvalila na izveštaju, a ja njoj na časti/…/ Govorili smo ravno pola sata. Duboko verujem da sam nešto dobro uradio za nas i za sav./eznike/.”
Sav radostan, D. Albala je supruzi Paulini opisao svoj razgovor u Beloj kući, a zatim se najavio u engleskoj ambasadi, gde je obradovao Batlera vestima o verovatnim brzim isporukama američkih aviona. Zatim je požurio u poslanstvo i podneo Fotiću detaljan izveštaj o svojoj poseti. Umesto očekivane pohvale, poslanik “odmah osu žestoke reči prekora na mene, izgovorene sa srdžbom i prezirom za moj rad. ‘To niste smeli da učinite. Vi ste tražili sastanak i sa Rooseveltom. Je li to istina?’ ‘Jeste.’ Ispostavilo se da je Albala tražio audi-jenciju kod Ruzvelta bez znanja poslanstva, što je poslanika dovelo u nezgodan položaj pred američkim ministarstvom spoljnih poslova (Stejt dipartment). Pre-bacio je Albali da mu radi iza leđa, zahtevajući ponovo da ne opšti sa zvaničnim licima, jer je to dužnost i odgovornost poslanika. Albala se branio da je možda formalno pogrešio, ali ne i stvarno, smatrajući da treba da iskoristi svaku priliku da utiče “na najmerodavnije i najuticajnije faktore u ovoj zemlji, da hitno pomognu nas i saveznike”. Fotić mu je prebacio da to radi amaterski i da diplomatija ima svoja pravila. Sledila je oštra prepirka u kojoj je Albala prebacio poslaniku da ga ne obaveštava o prilikama u zemlji i da je prinuđen da se bez njegove podrške bori za svoju zemlju. Na kraju je rekao Fotiću da, ako smatra da nanosi štetu zemlji, može da traži od ministarstva da ga smeni i pošalje u zemlju. Fotić mu je rekao da ubuduće radi sa novinarima, a zatim su se hladno rastali.
Iste večeri poslanik je lično ministru inostranih poslova poslao šifrovano pismo u kojem mu je objasnio slučaj sa Albalinim traženjem audijencije kod pred-sednika Ruzvelta ne obaveštavajući o tome poslanstvo. Na kraju je predložio sledeće: “Smatram da rezultati njegove dosadašnje aktivnosti ne pokazuju potrebu nje-govog daljeg ostajanja ovde pošto me je i ranije izlagao neprijatnostima svojim izjavama i razgovorima o našoj politici u kojima najblaže rečeno nedostaje odme-renosti.”
Mada o ovom svom koraku poslanik nije ništa rekao Albali, on je osećao da je njegov dalji boravak u SAD doveden u pitanje. Bio je svestan svoje odgovornosti za izdržavanje porodice i raspitivao se o mogućnosti za vršenje lekarske prakse. Ispostavilo se da je za to potrebno polaganje državnog ispita, čije bi pripremanje odnelo najmanje godinu dana napornog rada, što je bilo teško u njegovim godinama. Istovremeno, sa velikom zabrinutošću pratio je nemačke pobede u Francuskoj. Pad Francuske i potpisivanje primirja 22. juna 1940. posebno ga je pogodilo: “Jedan od glavnih stubova demokratije koja se borila protiv sistema sile, srušio se. Tragedija je bez malo potpuna, i kontinentalna Evropa pala je u sramno ropstvo modernih varvara. Ostala je još samo Engleska da se bori protiv totalitarnih država. Na žalost sama, u tragičnoj ‘splendid isolation’.”
Sredinom jula 1940. vesti iz zemlje nisu slutile ništa dobro. Zaobilaznim putem stigle su vesti o “očaju naših milih, pa i cele zemlje”./…/ “Svi znaci govore da se naša zemlja sve više i sve brže orijentiše ka Nemačkoj i ka Italiji. To ne sluti na dobro ni za nju kao naciju, a još manje za nas Jevreje. Još pre desetak dana javili su iz naše zemlje, da će vlada izvesti “ekonomsku reorganizaciju” zemlje. Šta to treba da znači, videćemo, ali da će pri tome po svoj prilici Jevreji stradati više no drugi, to je nesumnjivo. Ne bih se začudio, ako bi me i iz službe izbacili, možda uskoro. Naročito ako vlada zavede totalitarni režim, ili nešto tome slično.” Albalina supruga i kćerka želele su da se vrate u zemlju, ali on je bio protiv toga: “Zar da padnu sutra Hitlerovcima u šake u sred Beograda? Na šta da se vratim? Da se sam naturim dželatu?” Albalina aktivnost i društveni kontakti skoro su zamrli, pa su se on i njegova porodica osećali izolovano: “Niko za nas ne haje. Niko nas ne poziva. Niko za zdravlje da nas upita. Teško je pod takvim prilikama živeti daleko od svoje zemlje u tuđini.”
Sve ovo osetilo se i u Albalinom dnevniku: dok je ranije svaki dan unosio beleške, sada je prolazilo i više dana da ništa ne unese u dnevnik, a najčešće je samo ulagao isečke iz novina. Ipak, u drugoj polovini jula 1940. došlo je do promene na bolje: popravili su se odnosi Albale i poslanika Fotića, a stigle su i zaostale plate. “Mnogo sam mirniji kad znam da još nisam izbačen na ulicu od strane mojih pretpostavljenih.” Svoj deveti izveštaj za ministra i kneza Pavla predao je 5. avgusta, a sutradan u poslanstvu savetnik dr Ribarž ga je dočekao sa depešom ministra da treba da se vrati u Beograd. Ovome je sledilo nekoliko telegrama poslanika ministarstvu u vezi sa putnim troškovima za Albalin povratak u zemlju.
Iako se pribojavao da može biti vraćen u zemlju, ova vest sigurno je pogodila Albalu. U svoj dnevnik, osim novinskih isečaka, do 11. septembra nije ništa ubeležio, a i posle toga neko vreme samo povremeno je unosio nešto duže beleške. Iz “Njujork tajmsa” 21. septembra 1940. uneo je isečak u kojem je preneta vest iz Beograda da je donet prvi u nizu propisa kojim se ograničava učešće Jevreja u ekonomskom životu zemlje. Ovim propisom jevrejskim firmama zabranjeno je trgovanje prehrambenim proizvodima, pri čemu su izuzeti oni koji su bili građani zemlje pre 3. decembra 1918, odnosno pre jugoslovenskog ujedinjenja. Preneti su i napadi na Jevreje iz uvodnika vodećeg lista “Vreme” gde su oni optuženi za povišenje cena, nestašice namirnica, kao i da velika emigracija Jevreja iz susednih zemalja pro-uzrokuje ozbiljne probleme.
U porodičnom krugu 2. oktobra 1940. D. Albala proslavio je Roš Ašana, jevrejsku Novu godinu. U dnevnik je uneo i ove reči svoje supruge Pauline, a takve misli verovatno su i njega samog morile: “Da li ćemo se mi još ikad vratiti u svoju Otadžbinu i da li ćemo se mi još ikada ponovo sastati sa našim milima i dragima? Često mi izgleda da mi to nećemo više doživeti i onda mi dođe teško i mislim da ću da presvisnem od tuge. Već sada živimo kao izbeglice, a to nam možda za ceo život pretstoji.”
Da bi ostao u SAD Albala je, najverovatnije, tražio intervenciju kneza Pavla. Ona je sigurno usledila možda i pre 10. oktobra 1940. kada je poslao svoj deseti izveštaj. U svakom slučaju, najdalje početkom novembra 1940. ministar Cincar-Marković odustao je od svoje odluke o vraćanju Albale u zemlju. Očigledno neza-dovoljan time, poslanik Fotić je u svom pismu ministru 8. novembra 1940, “ne ulazeći u razloge da li treba da ostane stalno”, izneo mišljenje da bi trebalo smanjiti Albalina primanja sa 1.000 na 400 dolara mesečno. Pošto je zaključio da će Albalina misija biti stalna, Fotić je tražio smanjenje njegovih primanja da se ne bi izazvalo nezadovoljstvo osoblja poslanstva, jer savetnik prima dva puta manje od njega.
Albalina misija u SAD posle prvog zahteva poslanika za njegovim vraćanjem u zemlju sredinom maja 1940, a naročito posle ministrove odluke početkom avgusta iste godine, praktično je prekinuta. Verovatno tokom oktobra 1940. ministar A. Cincar-Marković promenio je tu odluku, a Albalina misija umesto privremene postala je stalna. Izveštaji ministru i knezu Pavlu od 10. oktobra (broj 10) i od 11. decembra (broj 11) 1940. godine, kao i raniji izveštaji, bili su iscrpni i pronicljivi, ali Albalini izvori informacija ipak su suženi na američku štampu i manji broj društvenih veza. Njegov osnovni zaključak i dalje je bio da SAD neće uskoro ući u rat, i pored sve veće pomoći Britaniji. Do početka februara 1941. Albala je prekinuo da vodi svoj dnevnik u kome nalazimo samo isečke iz novina, tako da odatle ne mogu da se dobiju bliže informacije o njegovom delovanju u tom periodu. Tome je sigurno doprinela i nova velika briga vezana za nastavak njegove misije i ostanak u SAD.
Krajem 1940. godine Albala je ponovo doživeo neprijatno iznenađenje: 26. decembra ministar Cincar-Marković uputio je poslanstvu u Vašingtonu sledeći telegram: “Saglasni smo da se doktor Albala odmah vra-ti, inače od prvog januara biće reducirana njegova primanja. Izvestite koliko je najmanje potrebno za povratak”. Novi predlog da se Albala vrati u zemlju, po svemu sudeći kao i prvi, potekao je od poslanika Fotića. Čim je telegram stigao, poslanik je pozvao Albalu i saopštio mu njegov sadržaj. Posle četiri dana, 31. decembra 1940. Albala je preko poslanika uputio ministru molbu da ostane na svojoj dužnosti, makar i sa smanjenom platom. Ako to nije moguće, zamolio je da mu se za povratak sa porodicom u zemlju stavi na raspolaganje dovoljna suma novca, ali da se povratak odloži do proleća zbog nemirnog mora i rizičnog puta avionom. Albala je, očigledno, nastojao da dobije na vremenu i da novom intervencijom otkloni opasnost od povratka u zemlju.

Ovaj rad dr Milana Koljanina objavljen je u Zborniku JIM broj 8, 2003. godine

1 Konstantin Fotić, Rat koji smo izgubili. Tragedija Jugo-slavije i pogreška Zapada. Memoari, Beograd 1995, str. 17-18.
2Ministar Cincar-Marković požalio se prilikom posete patrijarhu Gavrilu januara 1941. da “takvi delegati imaju više snage da ovo rade, nego ja kao ministar. Ne znam kako onda može da bude dobra naša spoljna politika pod ovakvim uslovima”; Memoari Patrijarha srpskog Gavrila, Beograd 1990, str. 199-201. Jacob Hoptner, Jugoslavija u krizi 1934-1941, Rijeka 1972, str. 196-197, 214-217.
3 Vojislav G. Pavlović, Od monarhije do republike. SAD i Jugoslavija (1941-1945), Beograd-Banja Luka 1998, str. 9.
4Od dobijanja uputstava za svoju misiju od kneza Pavla 16. novembra 1939. do 18. septembra 1941. D. Albala je vodio dnevnik koji je pohranjen u Jevrejskom istorijskom muzeju u Beogradu (dalje: JIM), Zaostavština dr Davida Albale (dalje: ZDA). Zaostavština se sastoji iz fascikle sa ličnim dokumentima i sedam svezaka (jednoobraznih, proizve-denih u SAD, gde ih je Albala sigurno i kupio) dnevnika naslovljenog sa: “Moj dnevnik Dr David Albala c/o Yugoslav Legation 1520-16th Str. N.W. Washington, D.C.” Pisan je ćirilicom, a priloženi su i brojni isečci iz američkih novina, koji još više uvećavaju izvornu vrednost dnevnika. Sveske 5, 6 i 7 su oštećene odsecanjem donjih ivica većine stranica, a u 7. svesci pri kraju, izgleda, nedostaje bar jedan list.
5 JIM, ZDA, pismo dr Davida Albale Davidu A. Alkalaju, Vašington 29. marta 1940. Ovde je Albala objasnio razloge svog iznenadnog odlaska i zamolio za kratak izveštaj o radu Opštine. Vrhovni rabin dr Isak Alkalaj mesec dana ranije, 29. februara 1940, javio se pismom D. Albali; JIM, ZDA.
6JIM, ZDA, Uverenje pukovnika u penziji Dimitrija Pavlovića rezervnom sanitetskom potpukovniku dr Davidu Albali o učešću u ratu protiv Austro-Ugarske 1914. godine, Beograd, 28. novembra 1939. godine; isto, “Bilten Jugo-slovenskog informacionog centra, Nju Jork, april 1942, Čitulja: Dr. David Albala. Pisac čitulje verovatno je Albalin prijatelj jugoslovenski konzul u Njujorku dr Oskar Gavrilović. Dragocen izvor za delovanje D. Albale je i biografija koju je napisala njegova supruga Paulina Lebl Albala, Vidov život. Biografija dr Davida Albale, Beograd 2008, str. 83. U nešto skraćenom obliku (izostavljene su oštre Albaline kritike cionističkog rukovodstva, pre svega Vajcmana, ali i Goldmana) već je objavljen deo ove biografije: Paulina Albala, Dr David Albala kao jevrejski nacionalni radnik, Jevrejski almanah 1957-1958, str. 94-108. Vidi i: Nebojša Popović, Jevreji u Srbiji 1918-1941, Beograd 1997, str. 191-192. Harriet Pass Freidenreich, The Jews of Yugoslavia. A Quest for Community, Philadelphia 5740/1979, str. 145-146.; Mihailo B. Milošević, Jevreji za slobodu Srbije 1912-1918, Beograd 1995.
7Pinkas jevrejskih opština Jugoslavije, urednik Cvi Loker, Jerusalim 5748/1988 (prevod sa hebrejskog Eugen Verber, rukopis u JIM), str. 204-205, 300-302, 926.
8Albala je upućen kao član srpske vojne misije u SAD pri poslanstvu u Vašingtonu i u tom svojstvu je dobio pismo od Milenka Vesnića, srpskog poslanika u Parizu. To potvrđuje i sam D. Albala u svom dnevniku (sv. 1, str. 11).
9 Zoran Pejašinović, Cionistički pokret od Bazelske do Balfurove deklaracije, Beograd 1997, str. 100-107.
10 JIM, ZDA, kopija Vesnićevog pisma; H. P. Freidenreich, The Jews of Yugoslavia, str. 179-180; Z. Pejašinović, n. d, str. 101-107.
11 P. Lebl Albala, Vidov život, str. 84-86. Prilikom posete Palestini 1935. godine D. Albala je predao ovo pismo Jevrejskom univerzitetu u Jerusalimu.
12 Wise, Stephen Samuel, u: Encyclopedia of the Holocaust, ed. Israel Gutman, New York, London, 1990, knj. 4, str. 1655-1656 (Henry L. Feingold).
13JIM, ZDA, “Bilten Jugoslovenskog informacionog cen-tra”, Nju Jork, april 1942, Čitulja: Dr David Albala.
14 JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 10, Petak, 1. decem-bar (1939). Ovo je Albala pomenuo knezu Pavlu prilikom njihovog razgovora tog dana.
15Ubavka Ostojić-Fejić, Sjedinjene Američke Države i Srbija 1914-1918, Beograd 1994, str. 109-110.
16 Đorđe Đ. Stanković, Nikola Pašić, saveznici i stvaranje Jugoslavije, Beograd 1984, str. 189-192; Arhiv Jugoslavije, Beograd (Dalje: AJ), fond Emigrantska vlada Kraljevine Jugoslavije (oznaka fonda:103), 93-359, telegram Kraljev-skog poslanstva iz Ankare, poslanik Šumenković, vladi u London, Ankara, 26. juna 1941; isto, prvi izveštaj vrhovnog rabina dr Isaka Alkalaja ministru pravde dr Milanu Gavriloviću o svome radu u SAD, New York, 19 avgusta 1942. Vidi i: Milan Ristović, U potrazi za utočištem. Jugoslovenski Jevreji u bekstvu od holokausta1941-1945, Beograd 1998, str. 293-295.
17 P. Lebl Albala, Vidov život, str. 86-92; American Weekly Jewish News, March, 29, 1918, objavio je na naslovnoj strani prizor sa defilea sa kapetanom Albalom i majorom Vajtom u prvom planu; JIM, ZDA. Posle smrti D. Albale njegova supruga Paulina je umnožila ovu sliku, a jugoslovenski konzul u Njujorku dr Oskar Gavrilović ju je uneo u svoju brošuru koju je objavio u leto 1942. godine u Njujorku; P. Lebl Albala, isto.
18 H. Pass Freidenreich, n. d, str. 139-170, poglavlje 8: Crysis of identity. O delatnosti profesorke Pauline Lebl-Albala vidi: M. B. Milošević, Jevreji za slobodu Srbije 1912-1918, str. 122-125.
19Pinkas jevrejskih opština Jugoslavije, str. 60-64.
20 Kao napomena 14.
21 N. Popović, n. d, str. 192.
22 M. Ristović, U potrazi za utočištem, str. 28.
34JIM, ZDA, Moj dnevnik, sveska 1, str. 4, Petak. 1. decembar (1939). Sadržaj razgovora sa knezom Pavlom od 16. novembra Albala je zapisao najverovatnije odmah posle razgovora da bi ga po dolasku u SAD prepisao u dnevnik pod datumom 1. decembar (1939).
24 K. Fotić, Rat koji smo izgubili. Memoari, str. 21-23.
25 Šire u: Milan Koljanin, Jedan pokušaj ujedinjenja Jugo-slavije i Bugarske (1939-1940), Istorija 20. veka, br. 1, 2001, str. 55-63.
26 JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 5-11, Petak, 1. decembar (1939).
27Isto, str. 2, Utorak, 21. novembar (1939); isto, str. 3, Petak, 8. decembar (1939).
28Živko Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, knjiga treća (1939-1941), Beograd 1996, str. 377-378, Službena beleška P. N/ichols/a sačinjena u Foreign Officeu o razgovoru sa Milanom Ćurčinom, London, 8. februar 1940.
29Živko Avramovski, Balkanska antanta (1934-1940), Beograd 1986, str. 340-353.
30 JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 40, Subota 13. januar (1940): “Senzacionalno je odjeknula vest da je naš poslanik u Sofiji, Jurišić, smenjen, a tako isto i šef našeg general-štaba Simović na čije je mesto postavljen Kostić, a sve to u vezi sa događajima u Bugarskoj. Ja znam u čemu je stvar.”
31Isto, str. 19, Subota, 23. decembar (1939). Konzul dr Oskar Gavrilović poticao je iz ugledne jevrejske porodice Fišer. Kao službenik ministarstva inostranih poslova Oskar je 14. decembra 1936. promenio porodično prezime Fišer u Gavrilović. Od kraja aprila 1938. bio je na dužnosti konzula u Kraljevskom generalnom konzulatu u Njujorku; AJ, fond Ministarstva inostranih poslova (oznaka fonda: 334), Personalna arhiva, Oskar Gavrilović. Više o Oskarovom bratu, Otu Gavriloviću-Fišeru, ekonomisti i političaru, vidi u: M. B. Milošević, Jevreji za slobodu Srbije 1912-1918, str. 126-132.
32Isto, str. 23, Sreda, 27. decembar (1939).
33 O diplomatskoj delatnosti velikog pesnika vidi: Rastko Petrović, Diplomatski spisi, Priredio, predgovor i komen-tare napisao Miladin Milošević, Beograd 1994.
34 JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 21, Ponedeljak, 25. decembar (1939).
35 Arhiv Jugoslavije, Beograd (AJ), fond Poslanstvo (Ambasada) Kraljevine Jugoslavije u Vašingtonu (oznaka fonda: 371), fascikla 190, dosije dr Davida Albale. K. Fotić u svojim memoarima nigde ne pominje ni D. Albalu ni njegovu misiju. Nedavno su objavljeni Albalini diplomatski izveštaji iz Vašingtona: Dr David Albala, specijalni delegat pri Jugoslovenskom kraljevskom poslanstvu u Vašingtonu 1939-1942, priredio dr Đorđe Lopičić, Beograd 2010.
36JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 40, Subota, 13. januar (1940).
37Isto, str 51, Sreda, 24. januar (1940).
38 Morgenthau, Henry jr., u: Encyclopedia of the Holocaust, knj. 3, str. 989-991 (Henry L. Feingold). Kao sekretar Trezora, odnosno ministar finansija, Morgentau je, posle državnog sekretara Hola, bio drugi po rangu predsednikov saradnik i najviše rangirani Jevrejin u Ruzveltovoj vladi.
39 JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 52-53, Četvrtak, 25. januar (1940).
40 Isto, str. 123, Petak, 5. april (1940); AJ, 371-190, Dr David Albala, specijalni delegat, Aleksandru Cincar-Mar-koviću, Ministru inostranih poslova, Vašington, 12. april 1940, Izveštaj broj 6.
41 JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 33, Subota, 6. januar (1940); isto, str. 42, Ponedeljak, 15. januar (1940); isto, str. 44, Sreda, 17. januar (1940).
42Isto, str. 62, Nedelja, 4. februar (1940).
43Weizmann, Chaim, u: Encyclopedia of the Holocaust, knj. 4, str. 1641-1643 (Jehuda Reinharz).
44Isto, str. 64-65, Utorak, 6. februar (1940); AJ, 371-190, Dr David Albala, specijalni delegat, Aleksandru Cincar-Markoviću, Ministru inostranih poslova, Vašington, 7. februar 1940, Izveštaj broj 2.
45JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 68, Subota, 10. februar (1940); Goldmann, Nahum, u: Encyclopedia of the Holo-caust, knj. 2, str. 594-596 (Elizabeth E. Eppler). Goldman je bio na čelu Svetskog jevrejskog kongresa (World Jewish Congress) u čijem sastavu je bio i Američki jevrejski kongres, a predstavljao je i Jevrejsku agenciju (Jewish Agency) u SAD.
46JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 87-88, Četvrtak, 29. februar (1940); str. 89-90, Subota, 2. mart (1940).
47 Isto, str. 56, Ponedeljak, 29. januar (1940); isto, str. 62, Nedelja, 4. februar (1940); str. 95, Petak, 8. Mart (1940). U četvrtak, 14. marta, str. 101, zabeležio je: “Papa je branio Jevreje pred Ribentropom. Moralan čovek.”
48 Isto, str. 68.
49 Isto, str. 74-76, Petak, 16. februar (1940).
50 Isto, str. 86-87, Sreda, 28. februar (1940).
51Isto, str. 88, 1. mart (1940); str. 90, 3. mart (1940). Ugovor sa IBM, na čijem čelu je bio njen osnivač Tomas Votson, omogućio je nacističkoj Nemačkoj snabdevanje moćnim mašinama sa kartonima za identifikaciju što je veoma olakšalo organizaciju ubijanja miliona Jevreja; Edwin Black, IBM and the Holocaust. The Strategic Alliance Between Nazy Germany and the America’s most Powerfull Corporation, New York 2001.
52JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 92, Utorak, 5. mart (1940).
53 Isto, str. 105, Ponedeljak, 18. mart (1940); AJ, 371-190, Dr David Albala, specijalni delegat, Aleksandru Cincar-Markoviću, Ministru inostranih poslova, Vašington, 15. mart 1940, Izveštaj broj 4; isto, Vašington, 29. mart 1940, Izveštaj broj 5.
54JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 82, Subota, 24. februar (1940). O kulturnoj borbi velikih sila u proleće 1940. u Jugoslaviji ( u štampi nazvanoj ”Vagner protiv Molijera”) vidi: Vuk Vinaver, Jugoslavija i Francuska između dva svetska rata (Da li je Jugoslavija bila francuski “satelit”), Beograd 1985, str. 427.
55Isto, str. 119, Ponedeljak, 1. april (1940); str. 134, Utorak, 16. april (1940).
56 Isto, str. 46, Petak, 19. januar (1940). Radi se o poznatom Kladovskom transportu jevrejskih izbeglica iz srednje Evrope. Albala je prilikom posete Adleru saznao da je jedna jevrejska delegacija iz Jugoslavije sredinom januara došla u Pariz da moli za pomoć za 1.000 Jevreja zarobljenih na zaleđenom Dunavu. O izbeglicama kod Kladova Albalu je obavestio vrhovni rabin Alkalaj pismom od 29. februara 1940; JIM, ZDA. Vidi i: Dalia Ofer, Escaping the Holo-caust. Illegal Emigration to the Land of Israel 1939-1944, New York-Oxford 1990, str. 42-68; Gabriele Anderl, Walter Manoschek, Gescheiterte Flucht. Der juedische ‘Kladovo-Transport’ auf dem Weg nach Palaestina 1939-42, Wien 1993. Sudbina ove grupe izbeglica bila je tema međunarodnog naučnog skupa održanog 2002. u Beo-gradu: Kladovo transport/The Kladovo transport, Zbornik radova sa okruglog stola, Beograd oktobar 2002, Beograd 2006.
57 JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 119, Ponedeljak, 1. april (1940). Albala je predložio predstavnici organizacije “Hadasa” (Hadassah) da velike jevrejske organizacije iz SAD pošalju u Beograd svog predstavnika radi organi-zovanja transporta jevrejskih izbeglica na njihovom putu iz Nemačke i Čehoslovačke ka Crnom moru i Palestini. O Kladovskom transportu zabeležio je 24. maja (1940) sledeće: “Kladovske izbeglice najzad su oslobođene apsa na brodovima i nastanili su se u Kladovu i u okolini, na intervenciju Vrhovnog rabina kod Kneza. Knez je krasan kao čovek. Sažalio se na te bednike.” Isto, str. 172. O poseti vrhovnog rabina I. Alkalaja knezu Pavlu 25. aprila 1940. kada je bilo reči i o izbeglicama kod Kladova, vidi: M. Ristović, U potrazi za utočištem, str. 52.
58Konzul Oskar Gavrilović bio je, inače, član beneberitske lože “Srbija”; Andrija Radenić, Bene Berit u Srbiji i Jugoslaviji 1911-1940, Zbornik 7, Jevrejski istorijski muzej, Beograd 1997, str. 62.
59JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 92, Utorak, 5. mart (1940); isto, str. 95, Petak, 8. mart (1940).
60AJ, 103-139-490, The World Jewish Congress, Aims and Activities, By Dr. Maurice Laserson, Sidney, N.S.W. 1941, str. 17.
61Isto, str. 47, Subota, 20. januar (1940).
62 Isto, str. 40, Subota, 13. januar (1940); AJ, 371-192, K-17.
63 Isto, str. 87, Četvrtak, 29. februar (1940).
64 Isto, str. 93, Sreda, 6. mart (1940); isto, str. 96, Subota, 9. mart (1940); isto, str. 97, Nedelja, 10. mart (1940); AJ, 371-190. Albala je i kasnije pratio aktivnosti Otona Habs-burškog i njegovog mlađeg brata Feliksa. U vašingtonskom hotelu “Shoreham” 28. februara 1941. Albala je prisus-tvovao predavanju nadvojvode Feliksa Hasburškog na temu “Jesu li moguće Sjedinjene Države Evrope posle rata?”; JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 5, str. 28, Petak, 28. februar (1941). U dnevniku je 4. maja 1941. zabeležio da nad-vojvoda Oto Habsburški očekuje da se za neki dan proglase Sjedinjene države Evrope; isto, sv. 6, str. 43, Sreda, 4. juni (1941).
65JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 133, Ponedeljak, 15. april (1940); o pregovorima poslanika Fotića sa Dženeral motorsom (General motors) o nabavci 1.000 kamiona nosivosti 3 tone vidi: AJ, 371-190.
66JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 136, Četvrtak, 18. april (1940); isto, str. 140, Ponedeljak, 22. april (1940); isto, str. 137, Petak, 19. april (1940).
67Isto, str. 148, Utorak, 30. april (1940).
68Isto, str. 156, Sreda, 8. maj (1940).
69Isto, str. 164, Četvrtak, 16. maj (1940).
70 Isto, str. 165.
71AJ, 371-190.
72JIM, ZDA, Moj dnevnik, sv. 1, str. 172, Petak, 24. maj (1940).
73 Isto, sv. 2, str. 8, Subota, 15. juni (1940); isto, str. 15, Subota, 22. juni (1940).
74Isto, str. 36, Subota, 13. juli (1940); isto, str. 37, Nedelja, 14. juli (1940).
75Isto, str. 39, Utorak 16. juli (1940); isto, str. 41, Četvrtak, 18. juli (1940); isto, str. 59, Ponedeljak, 5. avgust (1940), isto, str. 60, Utorak, 6. avgust (1940). AJ, 371-190, dosije dr Davida Albale, Ministar inostranih poslova A. Cincar-Marković, Kraljevskom jugoslovenskom poslanstvu Va-šington, Beograd, 3. avgusta 1940, telegram Str. pov. br. 2461.
76JIM, ZDA, sv. 3, str. 21, Subota, 21. septembar (1940). Vidi: “Vreme”, 20. septembar 1940, “Kraljevska vlada odlučno suzbija jevrejsku spekulaciju u zemlji”, u: N. Popović, Jevreji u Srbiji 1918-1941, str. 227-228.
77 Isto, str. 32, Sreda, 2. oktobar (1940). Naredna, četvrta, sveska dnevnika sastoji se samo iz unetih novinskih isečaka po pojedinim datumima u periodu od 16. novembra 1940. do 31. januara 1941. godine.
78AJ, 371-190, dosije dr D. Albale, Poslanik K. Fotić, Ministru Al. Cincar-Markoviću, Vašington, 8. novembra 1940.
79Isto, Ministar A. Cincar-Marković, lično za poslanika u Vašingtonu, Beograd, 26. decembra 1940, telegram, Str. pov. br. 3828.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License