Drohobic U Jerusalimu

Vlođimjež Pažnjevski

DROHOBIČ U JERUSALIMU

U Jerusalim sam doputovao sredinom leta. Sunčano jutro me je kroz Irodovu kapiju dovelo u Stari grad. Imao sam utisak da sam ranije video to mesto, u kome igra dopunjava složenu dušu grada koji podseća na pozorište. U biti on je velika predstava, zbog čega sve deluje nekako preterano: belina kamenja, prozračnost vazduha i zelenilo borovih šuma.

- O Jerusalimu se ne može pisati - kaže A. - jer pisanje o njemu znači posezanje za Biblijom. To nikom ne polazi za rukom. Tišina je najbolji način da se Jerusalimu ukaže poštovanje.

Moj prijatelj A. koristi hebrejske reči, da bi me upoznao s melodijom jezika, čije reči mi same uleću u uho: ain - izvor, bait - kuća, dereh - put, gešer - most, har - gora, planina, kfar - selo, kikar- trg, rehov - ulica, sderot - bulevar, aleja.

Tako je sve nekadašnje sada u nama. Sa A. sam išao u licej. Družili smo se, mada je među nama postojalo tiho rivalstvo, osobito u sportu. Bio je dobar u trčanju na 100 metara, iako sam ja povremeno bio bolji. Kada smo se u maturskom razredu obojica bacili na devojku iz desetog razreda, stvar je dobila opasan obrt. Zbog nje smo se potukli u biološkom kabinetu. Sutradan ona je hodala kao paunica a mi smo bili u modricama. Posle je A. s roditeljima otputovao, kako se tada govorilo "zauvek". Specifičan humor A. uopšte se nije promenio. Pozdravljajući me u Jerusalimu rekao je:

- Iako se nismo videli trideset godina, oprosti što neće biti ljubljenja a la aerodrom Šeremetjevo.- Nedaleko odavde, u Getsimaniji, dvojica su razmenila poljupce i to se rđavo završilo.

Žena A., koju je doveo iz Njujorka, kaže da kada sluša naš razgovor na poljskom, čini joj se kao da čuvar Central parka čisti jesenje lišće.

Sveto pismo greši da je na početku bila reč. Na početku je bila boja. Međutim, ako bih npr. pisao o zelenilu masline to bi bilo i istina i laž. Nijedno maslinovo drvo nije zelene već sivozelene boje, s prevagom sive. Ponekad na nekoj strmini lišće masline je čelične boje. Zavisi od ugla padanja zraka. Sličan problem postoji s belinom jerusalimskog kamenja, od koga je sagrađen sveti grad na brežuljcima. Beli jerusalimski kamen poseduje mnogobrojne nijanse. Jednom je boje dima, skoro pepeljaste, drugi put obiluje ružičastim žilicama.

Arhitektonski detalji Jerusalima su izuzetno lepi. Među dekorativnim motivima prevažu grožđe, narovi i palmove grančice, jednorozi s repovima morskih čudovišta i lavovi koji se spremaju za skok. U arkadama koje su produžetak Zapadnog zida, mole se grupice muškaraca u ritualnoj odeći. Čuju se reči: Sma Jisrael, Adonaj Elohenu, Adonaj Ehad (Čuj Izraele, Bože naš, Gospode naš Jedini). Ne sećam se gde sam i u kojim okolnostima to čuo. Rečenicu jednostavno prepisujem iz notesa: " Svaka reč jevrejske molitve kao da je pozajmljena iz kreditne banke, koja propisuje visoku kamatu". A mudrac kaže istinu: "Otkad je srušen Hram, zatvorena su vrata za molitvu, ali ne i za suze". Jevreji ne dramatizuju pojam otadžbina, kao što mi to činimo, mada nikada ne zaboravljaju svoju duhovnu adresu, iz koje crpe nadu: "Rabin Huna kaže u ime Rabina Josije: U svakom slučaju Bog ide na ruku progonjenima. Obrati pažnju - pravednik progoni pravednika, ali Bog ide na ruku progonjenom: zločinac progoni pravednika, ali Bog ide na ruku progonjenom, zločinac progoni zločinca, ali Bog ide na ruku progonjenom". Dva aksioma: proganjanje i nada da će Bog uvek biti na strani slabijeg.

Kada stanovnik današnjeg Jerusalima govori o Zidu plača, uopšte ne mora da znači da pominje Zapadni zid nekadašnjeg Solomonovog hrama, ispod koga se, klanjajući se u svako doba, pobožni Jevreji iz celog sveta mole. U svakodnevnom jeziku jerusalimske ulice "zid plača" je Ministarstvo finansija ili najbliža Poreska uprava.

Maslinovo drveće, smokve i čokoti vinove loze igraju značajnu ulogu u biblijskoj simbolici, jer se jevrejska kultura čvrsto drži zemlje, iako voli metaforu. U Aleji pravednika Jad Vašem, gde stalno pristižu drvca s imenima ljudi koji su pomagali Jevrejima u vreme Holokausta, raste samo jedna vrsta: rogač, s karakterističnim okruglim lišćem. To nije slučajno, jer rogač asocira dobrotu. Jevrejima rođenim u Izraelu bliska je reč sabra. Tako se zove opuncija koja rađa divne plodove, spolja bodljikave, iznutra slatke. Slična je karakteru ljudi. Suština poređenja je sudar različitih svojstava. Ne zaboravimo da je to kultura koja misli u simbolima i ne može bez kontrasta. Hilel kaže: "Ne otuđuj se od društva; i ne veruj sebi do smrti; i ne osuđuj bližnjega, dok se ne nađeš u njegovom položaju; i ništa ne govori, što se odmah ne može razumeti; i ne govori: studiraću (Toru), kada se oslobodim (obaveza) - jer se može dogoditi da se nikada ne oslobodiš".

Neobično je ovo putovanje u kome ne osećaš ništa strano. Nazive poput Vitlejem, Nazaret znamo od detinjstva. Ostaje samo da predstave upoređujemo s konkretnim. Jer, religija i kod kulture čine da se pridošlica ovde oseća kao kod kuće. U tome je sadržana i sigurnost da svaki deseti prolaznik na ulici zna da je Žeromski ime pisca, a ne američke marke za votku. Starac koga smo sreli u Jafi priča kako je u Palestinu došao tridesetih godina, kao dečak. Zahvaljujući tome "izbegao je sve ono". "Sve ono" znači Drugi svetski rat.

- Srednju školu sam završio u Krakovu - priča on.- I danas pamtim "Odu mladosti" onog slavnog pisca, kako se ono zvaše, Micka Adamoviča.

Nisam ispravljao grešku, čak naprotiv, učinila mi se šarmantnom i na mestu.

Ovim pitanjem započinjali su razgovori:

- Da li ste jeli ribu svetog Petra? Niste? Kada budete na Genezaretskom jezeru, probajte je.

Zahvaljujući takvim pitanjima moje putovanje se prelomilo na pola; na deo pre degustacije ribe svetog Petra i na deo kada sam upoznao njen ukus.

Riba svetog Petra živi u Genezaretskom jezeru već hiljadama godina. Po svoj prilici trebalo je da je ulovi najstariji među apostolima. Naručio sam je u restoranu na reci Jarmuk, pritoci Jordana. Podseća na šarana. Ima belo meso i ne miriše na mulj. Riba svetog Petra se prži na maslinovom ulju, servira s pomfrijem, preliva sa dosta limunovog soka; jede se sa salatom od raznih vrsta povrća.

Pohvalu ovoj zemlji učinio je Mojsije: "I suho nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva mora; i vidje Bog da je dobro./ Opet reče Bog: neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi sjeme, i drvo rodno, koje rada rod po svojim vrstama, u kojem će biti sjeme njegovo na zemlji. I bi tako" (Postanje, l, 10-11).

Veoma je teško osporiti uverenje da je "jevrejska egzistencija poseban slučaj u istoriji", ako se uzme u obzir kategorija izlaska i izgnanstva. Obe su učinile da bitne vrednosti jevrejske kulture nastanu van Obećane zemlje. Na primer, antička jevrejska filozofija nastala je u Aleksandriji i odnegovala ju je helenistička tradicija.

Pisac kaže: "Kada čitamo Bibliju nikada ne saznajemo šta je čovek mislio. Uvek je reč o onom što je uradio. Uzmimo na primer Knjigu Postanja (prva knjiga Mojsijeva) ili Knjigu Jezdrinu, Knjigu Samuilovu ili Knjigu o carevima. Te David je uradio ovo, Saul ono, a Jonatan nešto treće". Pre hiljadu godina jevrejski mislilac Isak Izrael je dao definiciju istine koju valja tretirati kao "izjednačenje stvarnosti i razuma". U sjajnoj knjizi O suštini duše našli su se opisi raja. Ne znamo njenog autora, ni godinu, ni mesto nastanka. Pogrešno je pripisivana misliocu Bahu ibn Pakudi. U njoj postoji i pohvala intelekta. Prema tom autoru u nebeski raj odlaze "samo ljudi koji su na zemlji postigli moralno i intelektualno savršenstvo". A šta je sa promućurnim dobričinama? "Oni koji su činili dobra dela, ali im je nedostajalo znanje. Oni najpre dospevaju u zemaljski raj, da bi tamo stekli znanje koje je duša izgubila za vreme svog boravka na zemlji". Raj druge kategorije nalazio bi se na nedostupnom mestu. Po svoj prilici iza Jerusalima, u planinama Libanona.

Postoji li bolji podsticaj za intelektualni napor? Prema Talmudu postoje četiri vrste studenata. Prvi: Brzo shvata i brzo zaboravlja - veća šteta nego korist. Drugi: Lagano shvata i lagano zaboravlja - veća šteta nego dobit. Treći: Brzo shvata, a polako zaboravlja - dobra osobina. Četvrti: Lagano shvata, a brzo zaboravlja - rđava osobina.

Ah, ti susreti na putovanju. U Aku na Sredozemnom Moru neko na lošem poljskom pita:

- Recite mi, molim vas, kako kod vas stoji stvar s jeseni?

Možda je hteo nešto da sazna o vremenu, ali su mu nedostajale reči. Iz toga je proisteklo veoma poetično pitanje, veoma udaljeno od trgovine bananama, jafa pomoranžama, avokadom, koje čim vidimo navode nas na naučnu raspravu:

- Kako glasi blagoslov voća?

Drveću voćaka se kaže: Ti koji si stvorio voće. Međutim, to se ne odnosi na vino, jer se za vino kaže: Ti koji si stvorio plod vinove loze. Za plodove zemlje se kaže: Ti koji si stvorio plod zemlje.

To se ne odnosi na hleb, jer se za hleb kaže: Ti koji izvlačiš hleb iz zemlje.

Za povrće se kaže: Ti koji si stvorio plod zemlje, dok Rabin Jehuda kaže: Ti koji si stvorio razne vrste zeleni. A ako neko o svemu pomenutom kaže: Sve nastade prema volji Njegovoj - taj je ispunio Božije zapovesti.

Afula, grad u biblijskoj dolini Ezdrelon, nastao je na "varšavskom štosu" ili prevari u trgovini nekretaninama. Pre rata nekoliko varšavskih prevaranata osnovalo je firmu, koja se bavila prodajom građevinskih placeva u galilejskom gradu Afula. Dokumenti koje su kupci dobili bili su autentični. Da bi naveli Jevreje na ulaganje novca, raširili su glasine da se placevi nalaze na sto metara od opere. Štos je uspeo i više desetina vlasnika placeva odlučilo je da se preseli u Palestinu. Istovremeno grupa prevaranata uzevši novac, zbrisala je u Ameriku. Kada su vlasnici placeva stigli na lice mesta, ispostavilo se da niko nije čuo za mesto Afula. Opisi i mape odgovarali su močvarnim terenima u dolini Ezdrelon.- A gde je opera? - raspitivali su se očajnici. Oni koji nisu imali za šta da se vrate, zasukali su rukave i u užasnim uslovima, desetkovani malarijom, bacili su se na isušivanje močvara. Vremenom su osnovali farme. Nastao je grad. Danas ima trideset hiljada stanovnika, ali niko i ne pomišlja na izgradnju opere.

Materija i esencija. Prizemno i metafizika. Na bazaru u Jerihonu tezga s voćem je pored stočića, za kojim sedi bradati muškarac mefistofelskog pogleda, neodređenih godina i prodaje kseroks kopije na arapskom, hebrejskom i engleskom. Na nalepnici piše da je to "Spisak demona koji su jutarnjim autobusom stigli iz Hebrona u Jerihon". Danas se upozorava na: Demona straha i demona strasti. (Singer kaže: "Slažem se sa Spinozom da sve može postati strast"). Kako na kartici stoji, demon može poprimiti izgled čoveka, životinje, mrtve stvari, najčešće kamena.

Lični opis kao sa poternice. Veoma mnogo metafora. Ne zaboravimo da je to kultura pripovedanja. Na drugom kraju bazara stariji čovek koji liči na beduina u mirovini, proriče budućnost. Ulazi se u mali šator od jedrenine. Na stolici metalni lavor s vodom iz Jordana. Gatar meša vodu rukom i nalaže zainteresovanom da se zagleda u njenu površinu. - Slike koje budeš video - kaže na lošem engleskom - potiču iz budućnosti.

Jerihon se odmara u istoriji, u hladovini balzamovog drveća koje je donosilo veliku zaradu. Marko Antonije poklonio je grad Kleopatri, a ova ga je prodala Irodu Velikom, ne uzevši u obzir upozorenja astrologa, da se pokloni ne poklanjaju, jer to donosi nesreću.

Kada sam se vratio iz Galileje obasipali su me pitanjima:

- Da li si plovio lađom po Genezaretskom jezeru?

- Jesam.

- A da li si bio na Gori Tabor?

Savršeno se sećam vožnje lađom. Isplovili smo iz malog pristaništa u Tiberiji i krenuli na sever. Dan je bio vetrovit i na jezeru su se pojavili talasi. Cilj je bila Magdala, mesto na kome se nekad nalazio grad, iz koga je poticala Marija Magdalena. Odatle je autom trebalo da dospemo do ruševina Kapernauma. U blizini iskopina čudom je sačuvan miljski stub koji već dve hiljade godina informiše da su tuda prolazili roba, ljudi i ideje. Via Maris započinjao je u primorskoj Cezareji i svrativši usput u Kapernaum vodio je duž brežuljaka u Damask. (sveti Marko piše: Stigao je u Kapernaum. Za sabat je ušao u sinagogu i učio. Njegovo učenje ih je iznenadilo, jer ih je učio neko ko poseduje znanje, ali ne kao učenjačko u Svetom pismu).

- Kada si već tu, poslušaj savet - kaže mi A. - Prvo: ostavi Bibliju na miru. Drugo: Ne zaluđuj se Jevanđeljem. Upijaj boje, dodiruj kamenje, udiši vazduh, beleži mirise, vonj, izduvne gasove. Ostavi citate na miru. Za njih ćeš imati vremena kod kuće. Ne zaboravi da je cela zemlja aluzija na Bibliju, iako zaslužuje da je tretiraš normalno.

Trudio sam se da budem lojalan prema ovim uputstvima, jedino sam se kolebao u oazi En Gedi, gde sam razgovarao s mladićem u pustinjskim cipelama, farmerkama i majici. Bilo je u njemu nekakve posebne tuge. U svakom slučaju nešto što mu nije davalo mira. Sin operske pevačice osećao je odbojnost prema instituciji javnog života i za sobom je imao odlazak? bekstvo od kuće? odbačene časove sviranja na klaviru? U kibucu kraj Mrtvog mora tražio je predah od napetosti.

(En Gedi, grad za Judinu generaciju, u koji se sklonio kralj David, bio je okružni administrativni centar, toparhija. Josif Flavije pominje ga u Jevrejskim starinama, a naravno i Biblija: Dragi mi je moj grozd kiprov iz vinograda Engadskih (Pjesma nad pjesmama 1, 14); Nebsan, i grad Seli, i Engadi, šest gradova i njihova sela (Josif Flavije XV, 62); I ribari će stajati kraj njega od Engada do En-glaima i razapinjati mreže; i biće riba svakojakih vrlo mnogo kao u velikom moru (Knjiga proroka Jezekilja 47, l0); A David otišavši odande stade na tvrdijem mestima Engadskim (Prva knjiga Samuilova 24, 1).

Uzeti malčice od Pšemisla, ili još bolje od Zasanja ili okoline Tatarske Gore, dodati malčice od Ljublina, pomešati s većom dozom krakovskog Kazimježa, dodati trg iz Lubartova ili ulicu Gora Kalvarija i dobićemo najstariju četvrt Tel Aviva koja počinje odmah iza penjuće-spuštajućih uličica Jafe. Arhitektonski to je poljski gradić prenet na Sredozemno More, s njegovim haotičnim situacionim planom i odsustvom proporcija. Kuće pokrivene crvenim crepom su arhitektonski promašaj, ali živopisne, sa puno balkona, erkera i tremova. Taj mali prostor ima malo zajedničkog sa ostalim četvrima velike metropole, u kojoj bulevar Dizengof uspešno oponaša Jelisejska polja ili bečku Kertnerštrase. Ali u Dizengofu vlada kosmopolitskija atmosfera, iako ulični svirači koji izvode delove iz Violiniste na krovu neprestano podsećaju na adresu.

U ulici Alenbi u Tel Avivu čuo sam razgovor dvojice poljskih Jevreja. Jedan od njih se tako gorko žalio, kao da je juče doputovao iz Varšave. Čak je na "dobar dan" odgovarao razdraženo:

- Zbog čega dobar? Zašto preterivati sa tim dobar, kada je daleko od dobrog.

Smesta je potekla lavina reči, izgovaranih na lavovski način, o tome da su porezi visoki, a dohodak, nažalost, takav da čovek ništa drugo ne radi nego juri cene.

- Kod tebe je samo jedna roba prvoklasna. Zove se žaljenje. Tu robu ili žaljenje guraš svima na kredit, jer si se navikao toliko na loše, da ti je gore kada ti je bolje -reče njegov poznanik i ne oprostivši se s pesimistom ode dalje.

Zaboravi na Jevanđelja - upozoravao me je A. Lako je to reći, ali kako to učiniti, našavši se u Kani Galilejskoj rano popodne.

- Svaki hrišćanin - reče trgovac s vinom - trebalo bi da se napije u Kani.

Na vinskoj karti nalazi se odgovarajući citat: Rabi Meir kaže: Ne gledaj u bokal već u ono što je u njemu: bokal može da bude nov a pun starog vina ili star, a da u njemu ne bude mladog vina.

Prema tome, ponizno priznajem da sam se u Kani Galilejskoj mučio sa tri vrste svadbenog vina: crnim, roze i belim. Najbolje je bilo roze. Finog bukea i blagog ukusa. Ni kiselo ni trpko, taman kako treba.

Još od mladosti A. je ispoljavao sklonost ka knjigama, ženama i alkoholu. Iz onih davnih vremena pamtim njegov dubok vagnerovski glas. Bio je sjajan recitator na školskim priredbama organizovanim povodom ili u čast nečega.

- Znaš - kaže mi A. - ponekad sanjam naš licej u T. Razgovetno čujem kako domar Pilarski pita: Pa, kako smo momče? Ulazim u razred na prvom spratu, a naš matematičar Krokodil naređuje nam da pobacamo ceduljice, počinje da proverava tačnost zadataka, a ja ni za šta na svetu ne mogu da se setim potrebnog obrasca. Ti pokušavaš da mi daš rešenje, ali Krokodil je brži. Tada se budim obliven znojem.

- Jednom je - u razgovor se ubacuje žena A. - u snu izmenjao latinsku imenicu ancilla (služavka, robinja/

Primetio sam da ne voli da se u sećanju vraća na Šestodnevni rat iz 1967. Najpre se borio na jordanskom frontu, odakle je prebačen na Golansku visoravan, gde su napade zaustavili sirijski bunkeri, što je dovelo do velikih gubitaka. Jedna scena ga je duboko potresla. Dogodila se onda kada je odred A. opkolio sirijsko sklonište. - Predajte se! - povikao je neko od napadača.

- Dobro! Predajemo se! - odgovorili su Sirijci.

- Dignite ruke i izađite!

- To ne možemo da uradimo!

Nakon nekoliko minuta od razgovora posumnjali su u podvalu. Vođa je naredio da se unutra ubace granate. Kada su ušli tamo gde su ležala izmasakrirana tela, ispos-tavilo se da su Sirijci govorili istinu. Svi vojnici bili su prikovani za zid za koren šake, mogli su da pucaju, ali nisu mogli da izađu niti da pobegnu.

Silazimo s Maslinove Gore. Nisam znao da se tako strmo spušta u dolinu Kedron. Na fotografijama deluje blaže. U malom arapskom selu u blizini vrha nekakvo muvanje. Čitave porodice sakupljaju maslinke. Na neve-rovatno iskrivljeno drveće stavljene su merdevine. To podseća na branje šljiva mađarki u poljskim voćnjacima.

Možda je po tom kamenju hodao jevrejski mislilac Saadija ben Josif, koji je, iako rođen u gornjem Egiptu, život proveo u Palestini, Siriji i Vavilonu, prepuštajući se iskušenjima putovanja. Njegovo delo čine četiri dokaza stvaranja sveta. Svet je prostorno konačan, ali u konačnom telu može postojati samo konačna snaga, a ona može održavati telo samo na način ograničen u vremenu. Zbog toga svet mora imati početak i kraj. Drugi dokaz: Sve što je složeno, moralo je biti složeno u određenom trenutku, prema tome proizvod je stvaranja, kada je tvorac od delova sazdao celinu. Prema Saadiju sva tela imaju svojstva koja stalno nastaju i nestaju. Kako tela mogu postojati bez tih svojstava nastalih u vremenu, ista su morala nastati i u vremenu. Četvrti dokaz je spisak spekulacija: Ako bi svet postojao večno, u svakom momentu vreme bi moralo da teče beskonačno. To je besmisleno, jer beskonačno vreme nikada ne bi moglo da protiče, sve do danas, zbog toga znajući da sadašnjica postoji, vreme ne može biti beskonačno. Iz toga proističe da svet ima početak.

A. mi kaže:

- Jevrejska kultura omalovažava nesreće. Zbog toga se zbližila s patnjom. S obzirom da ne može da je preokrene, u najmanju ruku trudi se da je potapša po ramenu. Kada je moj otac doveden na kliniku, nekoliko dana uoči njegove smrti dobio sam pismo koje počinje rečenicom: "Dragi sine, osim što umirem, kod mene nema ničeg novog". Na osnovu tog ironičnog stila shvatio sam da je ozbiljno bolestan. Ne čekajući vesti od sestre seo sam na prvi avion i vratio se kući. Umro je sledećeg dana.

Toj kulturi ne odgovara patos, zbog toga je patetika kod Jevreja ispunjena lakrdijom, zahvaljujući čemu je podnošljiva. Kultura koja ne vodi sporove oko drugorazrednih stvari stvorila je metafiziku povratka. Na banalno pitanje: - Zbog čega putuješ? - u Jerusalimu odgovaraju: - Ako ne otputujem, kako bih se ikada vratio?

Kratak razgovor s pobožnim čovekom na jerusa-limskoj ulici predstavlja ozbiljno iskustvo sa tog putovanja. Govorio je posebnim rečenicama, koje su delovale istrgnuto, kao da ih je izvlačio iz neke druge filozofske rasprave. Zapisao sam ih odmah nakon susreta na marginama The Jerusalem Post-a:

- Jevrejsko osećanje nevezanosti za mesto samo je privid.

Sećanje je veće od nas. Usamljenost je vrsta smrti.

Bog zna šta čini, navodeći ljude da sumnjaju u njegovo postojanje. Neki od nas blago ga kore u molitvi ili mu malčice zameraju zbog nesavršene brige o svetu.

Najviše poštuj čoveka koji u razgovoru kaže "da", a odmah posle toga dodaje "ali". To je znak da si stekao njegovo poštovanje i zbog toga ti se ne ulaguje. Ako bi svako to pamtio, bilo bi manje onih koji su primorani da traže spas, da beže brzim automobilima bezbrojnim aut-oputevima.

Ne nerviraj se što ti Svevišnji ne pomaže. Možda te samo danas zanemaruje, a sutra će stvar ispraviti. Često zahvaljujem Bogu za sve svoje neuspehe Sreo sam ga iza Sijonske kapije koja se zove i Davidova kapija, vraćajući se iz Večernika. Stajao je na malom parkingu. Ne sećam se ko je prvi započeo priču, on ili ja. On je istovremeno vozač i vodič. S obzirom da je vlasnik luksuznog mercedesa iznajmljuju ga bogati turisti, uglavnom Amerikanci. Tog popodneva pravi pauzu u biznisu, tako da odlazimo u jedan kafić u jevrejskoj četvrti Starog grada.

- Može li jerusalimska kafa?

- U redu, neka bude jerusalimska.

Kelner donosi šoljice, a u njima prava pravcata "sekira". U odnosu na jerusalimsku turska kafa je buć-kuriš. U jednom trenutku novi poznanik počinje da recituje: "Jula meseca moj otac je odlazio u banju, a mene, majku i starijeg brata ostavljao je na milost i nemilost letnjim danima, ošamućujućim i pobelelim od jare. Onemoćali od svetlosti listali smo veliku ferijsku knjigu, čije su stranice gorele od sjaja, a na dnu su sadržale blaženu slatkoću zlatnih krušaka.

- Prepoznajete li to? - pita me.

- Da to nije Bruno Šulc?

- Tačno je. Moj omiljeni pisac. A kad je u pitanju Šulc onda je to Drohobič. A to je ozbiljnije pitanje nego što nam se čini, jer svako od nas, dragi moj gospodine, nosi u sebi vlastiti Drohobič. On može, naravno, nositi različita imena. Na primer, moj Drohobič se zove Sambor.

Na trenutak zavlada tišina.

- Znači, prepoznajete?: "Bilo je to u kasnom i užasnom periodu potpune opuštenosti, u periodu konačne likvidacije naših poslova. Naziv firme je odavno već bio skinut iznad vrata naše radnje. Iza poluspuštenih žaluzina majka je krišom trgovala preostalom robom".

- Sigurno ste primetili da mi, Jevreji iz Poljske, ovde vodimo okazionu prodaju sećanja? To mora da pada u oči? Ranije je trebalo posećivati ljude koje smo voleli i mesta koja smo poznavali.

Kasno popodne. Kafana u centru Jerusalima i razgovor o Šulcu. Čist nadrealizam. Kada smo izašli iz kafane dvojica mladih hasida u kapama opervaženim lisičjim krznom igrali su horu. Taj kadar kao da je bio pozajmljen iz Drohobiča, Strija ili Borislava i predstavljao je dobar završetak razgovora. Bio je kao tačka na kraju rečenice.

"Jednoga dana, kada je popodne prešlo u jerusalimski suton…" - zapisao sam uveče u notesu.

"Sigurni dani" postoje samo u pričama" - upozorava Isak Baševis Singer u jednom intervjuu.

- U životu nema "sigurnih dana", postoje samo nesigurni i još manje sigurne noći.

Granica Maslinove gore

Kada razmišljam o Jerusalimu, vidim grad u rano jutro, kada sunce iza Gore Skopus osvetljava odozgo zupčasta kruništa Damaske kapije, poput upravljenih reflektora, stvarajući dekor kao na sceni. Jutarnje magle se dižu; odnosno, to nisu magle već nešto veoma fino poput gaze ili tila. Kroz nekoliko minuta zlato sa kupole Omarove džamije na Hramovskom brdu osvetliće u pozadini zidine i dalje, prostor iza Kedronskog klanca. Maslinova Gora već hrli ka gradu, iako nikada neće stići do njega. Talmud slaveći Jerusalim veli:

Našim praocima u Hramu se dogodilo deset čuda: nijedna žena nije izgubila plod od mirisa žrtvenog mesa, žrtveno meso nikada nije zasmrdelo, niti se jedna muva našla u kasapnici, na Dan pomirenja svešteniku se nije dogodila nijedna polucija, kiša nije ugasila ugljevlje na oltaru, vetar nije raspršio stub dima, u zrnu ječma nije se dogodila falinka, niti u dve vekne hleba ili u pri-česnom hlebu. Ljudi su stajali zbijeni u gomili, a kada su se poklonili postalo im je lakše. Nikom ko prebiva u Jerusalimu nisu zasmetali zmija ili škorpion, niti je jedan drugom rekao: Imam problema, nemam gde da spavam u Jerusalimu.

Maršal Makluan je tvrdio da "novac govori", jer su grafički znaci i simboli na platežnim sredstvima sažetak opsesije i kolektivnih iskustava. Na novčanici od deset šekela, boje pustinje vidi se gomila emigranata ucrtana u krug, kao da ih neko posmatra kroz vojnički dogled. Isti motiv kruga pojavljuje se i na novčanici od pedeset šekela. Unutra se nalaze naherene kuće neke srednjeevropske varošice, po svojoj haotičnosti veoma poljske, dok se na rubu, kao na horizontu, kočoperi Jerusalim sa Zlatnom kapijom i kamenim zidom sa desne strane. Eto, to je lojalan pristup jevrejskom kontrasnom mišljenju koje održava intelektualnu napetost.

Sve je počelo onog jesenjeg popodneva, kada sam krenuo na Maslinovu goru naspram uzvišenja, na kome su se šćućurile zgrade univerziiteta. Išao sam kroz omanje arapsko selo sve do mesta gde je počelo spuštanje u dolinu Kedrona koja putnika namernika nagrađuje panoramom starog Jerusalima. U gajevima sakupljali su masline. Na zemlji su ležale brojne otkinute grančice. Jednu sam uzeo za uspomenu.

Mala crkvica Dominus Elevit (Gospod je zaplakao) nalazi se na mestu gde je Hristos, posmatrajući grad s druge strane doline, trebalo da oplakuje njegovu propast. Unaokolo nenegovan vrt, u kome raste trnje. Domaćinstvom se bavi stari monah. Izneo je stolicu, greje se na suncu ili hrani velikog, belog petla. Taj petao ga prati u stopu kao pas, zaviruje u unutrašnjost crkve, a kada se neko suviše približi njegovom gospodaru kostreši perje na šiji. Dole, u Getsimaniji, fantastična, počupana stabla starih maslina podsećaju na prolaznost. Masline su poznate po svojoj dugovečnosti. Botaničari Hebrejskog univerziteta su izračunali da je jedno tamošnje drvo staro dve hiljade godina. S uzbuđenjem ga posmatram, jer to znači da je raslo u blizini mesta gde se odigrala scena s Judinim poljupcem. Iz starog stabla niču iznenađujuće žive grane, a na njima je toliko roda, da je celo drvo mrke boje.

Na trgu ispred Zapadnog zida stari čovek pita drugog starog čoveka:

- Čime se bavite?

- Pregovaram s Bogom - odgovara onaj i obojica utonuše u tišinu.

Ćutnja u Jerusalimu može biti i molitva, jer je božansko svuda. (Molitva je jedino oružje Jevreja, koje su nasledili od predaka, oružje koje su isprobali u hiljadugodišnjim ratovima). Kultura koja nema gotove odgovore na pitanja koja postavlja, ne može zastareti, kad pri ruci ima nekakvu ludačku nameru, iako je istovremeno - mučena nesigurnošću i katastrofističkim vizijama - veoma osetljiva na procedure laži. Uz to i ona bezgranična vera u inteligenciju Svevišnjeg. Arnold Tojnbi je upozoravao nadmeni vek da su kulture odsečene od življih religioznih predstava jednom nogom već u grobu. Treba biti veran istinama, iako nisu aktuelne. Jevrejska kultura ne može bez zapovesti na vernost. Ostavljajući na miru sve božansko, sav svoj skepticizam i sarkazam poklonila je svetu ljude, pri čemu se nikada nije bojala suprotnosti, jer suprotnosti otvaraju nove mogućnosti. Intelektualne spekulacije postale su specijalnost jevrejskog intelekta, koji ne priznaje nikakva ograničenja osim božijih zapovesti. Kontroverznosti su se pokazale životvorne: Takmičenje pisaca pojačava mudrost. Kultura, pogodna za iznenadne i neočekivane promene, sačuvala je čari lavirinta. Osim toga nema ničeg od romantičarske šašavosti.

Iako su pesak i senka istorije mnogo šta pokrili, prošlost se ogleda u kulturnom sadržaju Jerusalima, kao u ogledalu iza leđa. Kapiju svetog Stefana čuvaju opruženi lavovi. Iza nje se penje uska uličica Via Dolorosa. Neko je prolazio tuda vukući krst. Sećanje na to traje gotovo dve hiljade godina.

Riba svetog Petra

Iz Kordove je krenuo u Efes, iz Efesa je doplovio u Aku, iz Ake se preselio u Stari Kairo, iz Starog Kaira prispeo je u Tiberiju na Genizaretskom jezeru, gde je i danas njegov grob. Mladji brat Moše ben Majmona, poginuo je u pomorskoj katastrofi na putu za Indiju. Od tada mnogobrojnu porodicu izdržavao je Moše Majmo-nid, poznati filozof, koji je radio kao lekar. Središnji problem njegove misli je traganje za Bogom. U jesen 1992. u blizini njegovog groba četvorica američkih turista igrala su partiju pokera. Ulog je iznosio jedan dolar.

U Tiberiji u suton se seda na brod i isplovljava na sredinu Genizaretskog jezera, gde se baca mreža, a kasnije mukotrpno izvlači ulov. Tada prostor između bokova brodova postaje presijavajući i pokretan.

- Šta ste ulovili? - pitam ribara.

- To su ribe svetoga Petra.

Na Genizaretskom jezeru veoma je teško zaboraviti na Jevanđelje.

S prozora sobe, u kojoj sam boravio u Tiberiji, jezero mi se nalazilo kao na dlanu, sve do mrkih brežuljaka na drugoj obali. Ponekad sam imao utisak da Majmonidov duh hita u sinagogu, poprimivši trenutno izgled starog Jevrejina u crnom kaputu i crnom šeširu na glavi, koji se svakom prolazniku obraća sa šalom. Grad je poput filozofskih rasprava ili komentara Svetog pisma. Posle rušenja Hrama nastao je mali Jerusalim. Iz te talmu-dističke škole proizišla je Gemara ili komentar Mišne. Talmudisti tiberijske škole polako su cizelirali rečenice. Ponešto iz te zamišljene usredsređenosti sam pronašao na licima ljudi koji rade u radionici na brušenju dijamanata koja se zove Caprice i nalazi se u Tiberiji. Abrazivni materijal su dijamntski opiljci pomešani sa svežim maslinovim uljem. Svojevremeno u Amsterdamu Baruh Spinoza se bavio obradom dragog kamenja i od tog vremena taj zanat je postao dostojan filozofije.

- Zar mukotrpno izvlačenje sjaja iz komada dijamanta ne podseća na težnju za istinom i lepim? - pita devojka koja mi pokazuje radionicu za brušenje brilijanata. Ima kestenjastu, kovrđžavu kosu i uzbudljivu lepotu. Tako sam uvek zamišljao Salomu koja pleše pred Irodom…

Tu je nastala Tiberijska punktacija ili način signiranja samoglasnika u hebrejskom suglasničkom alfabetu. Grad u kome je živeo Rabi Jehuda Ha-Nasi (Knez), koga su takođe zvali Rebenu Ha-Kadoš (Naš Sveti učitelj) danas ima lakomislenost Napulja i eleganciju francuskih kupališta na Rivijeri.

Pristanište u Tiberiji nameće neumitno misao o putovanju lađom ili putničkim brodom do mesta, gde se nekad nalazila Magdala. Na kraju svaki putnik dolazi u Kapernaum, gde iz bašti s avokadom izranjaju polomljeni stubovi sinagoge i ruine Petrove kuće. Tako da putovanje postaje Knjiga.

Jerusalimski kamen

Ovoga puta Knjiga se pretvorila u herbarijum. U njemu su se nalazili vinogradi koji se penju na brežuljke i silaze s brežuljaka, gajevi maslina, uspravni kiparisi, nalik na vojnike na straži, šumice pinija, žbunje smokava, sodomske jabuke, narevi, drveta rogača, urmi, bagrema, duda, badema, vrtovi pomorandži, eukaliptusa koji čuvaju ostatke rimskog akvadukta, opuncije iznad starih cisterni i ševar na obali Jordana.

Moram istaći da je - ispravlja me pamćenje - zelenilo badema svetlo, dok u slučaju maslina dominiraju sve nijanse sive.

Lepota tako opisanog herbarijuma proističe iz kontrasta. Na strani antiteze imamo kamenje i pesak, jer se bujnost sudara sa deprimirajućom jalovošću. Kada sam doputovao u Jerusalim zaključio sam da je to najkamenitiji grad od svih kamenitih gradova koje sam video u životu. Kao da je moćni Demijurg razbacao stenje po brežuljcima, a kasnije, uplašen zbog vlastitog kaprica, iznenada poželeo da povrati red i da je odmah, pod njegovom budnom pažnjom, započelo stvaranje krhkog reda. Mada je grad i dalje ostao enciklopedija ispisana u kamenu. Katkad se stiče utisak da je jeru-salimski kamen nešto živo, pogotovu kada ti u vrela podneva u obližnjem sokaku podari hladovinu, mada se najčešće prži na suncu. U proleće i jesen, kada sa istoka duva vreo pustinjski vetar šarkijeh, poznatiji kao široko, ili kada ga zameni jugoistočni vetar hamsin, ljudi u Jerusalimu žive napetih nerava. Čini se čak da je i kamenje iznervirano.

Tvrdnju da je jerusalimski kamen beo valja obaviti mnogim sumnjama, poput talmudističke diskusije koja se još nije završila, a njen rezultat još nije pouzdan. Jerusalimski kamen nije beo. Samo je povremeno beo. To možda zavisi od ugla padanja sunčevih zraka. U severnim četvrima Jerusalima je više pepeljast, boje dima; dok u okolini Gore Sion, gde se nalaze Večernik i Davidov grob, ima ružičaste žilice i podseća na ljudsko telo. U zapadnim četvrtima je boje peska.

Izrazito bele boje je jerusalimski kamen na Maslinovoj gori, tamo gde se s brežuljka silazi prema Getsimaniji i dolini Kedrona. Međutim, to nije jedina vrsta beline. Ima dosta mutacija i podboja. Belina Maslinove gore pridaje joj nerealni karakter. Stiče se utisak da to nije kamena tvorevina već oblak koji će se za trenutak odvojiti od zemlje i poleteti prema Judejskoj pustinji, noseći sa sobom maslinove gajeve, kamena svetilišta i hiljade grobova sa velikih jevrejskih grobalja koja se nalaze na kosinama (prema verovanjima, oni koji su sahranjeni na Maslinovoj gori, prvi će vaskrsnuti).

Na početku opisani herbarijum i jerusalimski kamen su kvintesencija suprotnosti u prirodi. Iako su stari izvori odavno zatrpani peskom, iz prirode možda potiče dominantna crta jevrejske kulture čija esencija izrasta iz opozicije i kontrasta. U okviru nje dolazi do negovanja sporova i povlađivanja logici paradoksa. Tome treba dodati uvek prisutan motiv vernosti i povratka, za koje se danas kaže da je povratak isto što i obuvanje starih cipela.

Kultura maslina

Kultura maslina je karakteristična za zemlje u bazenu Sredozemnog mora kao što je to kultura kukuruza za jug Sjedinjenih Američkih Država. Postoji metafizika maslinovog drveta. U to sam se uverio u blizini starog Jerusalima, gde retke masline stražare nad arapskim nadgrobnim spomenicima izbledelim na suncu. Na taj način odvajaju svet mrtvih od buke grada koji kroz Kapiju svetog Stefana zvanu Lavlja kapija, nestaje u dolini Kedrona, da bi se za trenutak popeo na padine Maslinove gore.

Po svoj prilici maslinovo drvo je vremenska hronika, što proističe iz njegove neverovatne životnosti. Uguravajući s naporom korenje u stenje, uspeva da živi po hiljadu i više godina, donekle van vremena, demaskirajući prolaznost svega što nije ono samo. Ljudi se rađaju i umiru, a masline koje rastu ispred njihove kuće deluju isto, iako je prošlo sedamsto ili osamsto godina. Prema tome nije ništa čudno što su maslinovi gajevi svedoci istorije. Scena koju pamtimo skoro dve hiljade godina, odigrala se u Getsimanskom vrtu. Vrste tih maslina rastu do dana današnjeg. Takav detalj pobuđuje maštu. Maslina - mistično drvo ispunjava gusto Jevanđelja. Deluje neugledno. Pogotovu u poređenju sa divnim siluetama kiparisa i pinija. Dežmekasta, najčešće krivog stabla i ispreplitanih grana, u sebi nema ničeg od uzvišenosti. Čak ni njeno zelenilo nije intenzivno. Duguljasto maslinovo lišće je sivo, kao da je posuto prašinom, mada su grančice toga drveta stari simbol mira i plodnosti. Atinske mlade nosile su vence od maslinovih grančica.

Na jugu Italije i u okolini Jerusalima posmatrao sam sakupljanje maslina. Sa sličnim ritualom kidaju se grozdovi s čokota. Presovanje i ceđenje maslinki je magična radnja, kao i njihovo čuvanje u specijalno predodređenim mestima. Jedan stari Arapin mi je objašnjavao da u blizini podruma, u kome se čuvaju maslinke ne treba vikati niti dizati glas, jer proizvod može užegnuti. Jako bolesna maslina služi jedino za prema-zivanje kože. Upotrebljena u lampi cvrči i nemilosrdno se dimi.

Kada se maslinovo drvo seče, ljudi se izvinjavaju zbog pričinjenog bola. Maslinovo drvo je svetlomrke boje. Teško je otkriti u njemu godove, jer je veoma čvrste strukture. U malim radionicama od njega se prave suveniri; pretežno figurice kamila i ovaca. Po tim proizvodima poznat je Vitlejem, u kome sam video nekoliko takvih radionica, u kojima se o maslinovom drvetu govorilo polušapatom, kao da se radi o živom biću.

Na kraju ovog teksta valjalo bi se setiti Diogena iz Sinope, grčkog filozofa kiničara. Dok je usred bela dana šetao ulicama Korinta s upaljenim fenjerom, kada su ga pitali šta traži, odgovarao je: Tražim čoveka. Uz svetlost lampi na maslinovo ulje ljudi su se voleli, vodili filozofske diskusije i pisali pesme, jer je kultura maslina istovremeno bila i kultura hrane i kultura svetlosti.

Drvo rogača

Kšištof Gruščinjski u pesmi "Povratak" piše: Među ljudima koji su se odmah posle rata vraćali iz logora nalazio se i rabin Jehuda Ben Elazar. Na nekoj stanici iznenada ga je ugledao Jevrejin iz njegovog kraja koji je takođe nedavno oslobođen iz logora.

Živ si, rabine! - uzviknuo je. - Živ si…!

- Dobro je što mi to kažeš - reče na to rabin Jehuda. -Jer nisam bio siguran …I dodade:

- Danas je mnogo takvih koji su živi, a misle da su već umrli. I mnogo je takvih koji su umrli, a misle da su živi.

- A ja, rabine? -upita Jevrejin. - A ja…?

- Ne znam - odgovori rabin Jehuda.

Odmah posle toga sedoše u voz i krenuše dalje, susrećući usput žive i umrle, koji se nisu međusobno razlikovali.

Setio sam se ovih reči u Jad Vašemu u Jerusalimu, gradu koji se odmara na brežuljcima, neprestano nešto iščekujući. U Jerusalimu su najlepši rana jutra i kasna popodneva. Ima se utisak da boje u beloj tišini naprosto teku. Linije se ukrštaju, čineći lavirint, u kome forma nalazi utočište. Ostaje umetnost čistog ritma i znaka. Njeno mesto je odredila geografija. Na starim mapama sveti grad Jerusalim uvek se nalazi u središtu sveta. Tu svako mora postaviti sebi pitanje: - Ko sam? I odmah naći odgovor: - Neko ko samo ovuda prolazi.

U Jad Vašemu, muzeju posvećenom Holokaustu Jevreja za vreme II svetskog rata, sve je na strani života. Aleju Pravednika čine drveta rogača. Pogrešna je engleska izreka, da je spomenike bolje gledati izdaleka, jer su okruženi ulagivanjem i odvojeni od realija života. To je suviše pojednostavljeno. U jednom paviljonu Jad Vašema čini se da je trogodišnji dečak Uziel poginuo samo zato da bi posle rata njegovi roditelji mogli podići teatar za milion i po jevrejske dece. Iz oštre jerusalimske svetlosti izlazi se u crni tunel, iako i tu život dominira nad smrću. Sjaj četiri sveće odražava se u hiljadama ogledala. Putnika namernika okružuju stotine svetiljki, te se oseća kao usred Mlečnog puta. Za to vreme nečiji glas čita imena dece i nazive mesta iz kojih potiču. Sećanje je predstava koju uobličuje svetlost.

Na omanjem trgu, pred ulazom devojka, koja kao da je upravo pobegla iz stiha Aleksandra Rozenfelda, ide alejom limunova. Upamtio sam pogled njenih kestenjastih očiju. Tek u Jerusalimu, gde je svaki kamen svemir možeš spoznati vrednost ćutnje. To zna svako ko stiže u taj grad, jer utisci preobrću njegov dotadašnji svet, ne ostavljajući nikakav izbor. Nemački pisac Stefan Hajm ovako završava "Raport o kralju Davidu": A kada su prešli potok Kedron i popeli se na brežuljak s druge strane, zastao sam, da bih bacio poslednji pogled na Davidov grad. I ugledah ga rasprostrtog na brežuljcima i htedoh da ga prokunem; ali ne mogadoh to da učinim, jer je veliki Gospodov sjaj počivao na Jerusalimu u jutarnjoj svetlosti.

Dizengof

Bulevar Dizengof u Tel Avivu pozajmio je nešto od Krokodilske ulice Bruna Šulca. U svakom slučaju neobična je mešavina Singera i Kafke. Isto tako dobro odgovaralo bi mu ime Opsesija ili Ulica skrivenih uputstava. Podseća na udarac učinjen gigantskim bodežom koji preseca grad na dva dela; zatim beži pred policijom ka pristaništu, a možda i žuri na susret u sumnjivom lopovskom gnezdu, gde će ga uz pivo Makabi prošlost i tako stići. Međutim, brzo dolazi otrežnjenje. Pod uticajem trenutnog kaprica Bulevar Dizengof naglo skreće na sever i njegova duboki klanac preseca grad debelom crtom, paralelnom s morem. Na taj način učinivši poslednji izbor, dolazi do reke Jarkon, tel-avivskog Rubikona, noseći sa sobom najsjajniji miris grada: miris cigara, duvana za lulu i sveže ispržene kafe.

Dizengof su banke, hoteli, restorani, supermarketi, pozorišta, kafane, juvelirske radnje, kozmetički saloni, menjačnice, saloni mode, advokatske kancelarije, lekar-ske ordinacije, uredi, frizerski saloni, putne agencije i osiguravajuća društva, gde možeš čuti: "Čovekov život, dragi moj gospodine, je veoma rizičan posao". Odnosno, ne smemo izgubiti iz vida da se nalazimo u srcu kulture razmene. Dizengof je poput Jelisejskih polja u Parizu, Unter den Linden u Berlinu, Nevskog prospekta u Sankt Peterburgu ili bečke Kertnerštrase. Mada, Jelisejska polja poseduju više arogancije, Unter den Linden je suviše opterećena erotikom, a Nevski prospekt podseća na čoveka na klimavim nogama, koji bazdi na votku, dok je Kertnerštrase nekako preslađena. U tom pogledu Dizengof nudi onoliko energije i opsesije koliko je potrebno.

Taj bulevar gomila sve ili se stiče takav utisak, jer je u njemu od svega po malo: On je vojnik koji ima pet sati slobodnog vremena, pero koje potpisuje menicu i crveni jezičak šminke, kojim devojka idući na randevu diskretno popravlja usta, ogledajući se u nekom izlogu. U Dizengofu dišeš mešavinom kiseonika, azota i mrvicom damskog parfema, što čini da erotska napetost te ulice nikada ne splašnjava. Ispod hladne površine kipte emocije. U Dizengofu oseća se vitalnost putnika namernika, koji nikako sebi ne mogu dopustiti gubitke. Ako je grad izgrađen od čežnje onda je Dizengof dete iz sna.

Čak se trudi da dozira opsesije. U tom pogledu podseća na trgovca koji hvali robu po umerenoj ceni, međutim ne može mu se zameriti da vara na vagi ili ljudima uvaljuje bofl. Možda je Dizengof nastavak nekadašnje trgovine svilom, tekstilom i kolonijalnom robom, samo u boljem izdanju; iako ne izigrava svetskog čoveka koga je degradirala istorija. Ostaje trgovac koji zbog štednje boravi u jeftinoj hotelskoj sobi, iako pre svakog poslovnog susreta oblači smoking, bacajući na okolinu blago superiorne poglede.

Na svakih nekoliko koraka sviraju ulični orkestri: tipični jevrejski bendovi - violina i klarinet. Dominira živa narodna muzika, koja je ovde dospela sa nekakve Gore Kalvarije ili krakovskog Kazimježa. Na jednom mestu svirač napušta tradiciju i umesto jevrejskim pošalicama prolaznike časti Mocartom. "Ako hoćeš da stigneš u geto, moraš pratiti muziku" - govorilo se pre Drugog svetskog rata. Neki od mojih prijatelja primećuju da savremeni izraelski pisci za svoja dela rado uzimaju pozadinu kuće, biroe i prodavnice duž bulevara Dizengof. Tome se ni najmanje ne čudim, jer književnom sadržaju te ulice raste cena kao dobro uloženim vrednosnim papirima.

U Dizengofu niko ne stari, čini se čak da svakoga dana svi imaju rođendan. Taj bulevar troši energiju s predumišljajem. Nervozna gužva ulice podseća ljude na stanične perone ili na čekanje putnika na prtljag na velikim terminalima aerodroma, međutim to je samo privid. Dizengof je čitav jevrejski svet najbolje vrste, okupljen na jednom mestu. Instinktivno se oseća da je to ulica u kojoj nešto počinje. Bulevar Dizengof uverava da postoje neograničene mogućnosti i da se u svakom trenutku sve može početi ispočetka.

Ruže pustinje

Slova peska slažu se u naziv Judejske pustinje, urmine palme u naziv Jerihona, slankasto-gorak ukus vode Mrtvog mora, koje se u antičko doba zvalo Asfaltno more, republika su škorpiona, zmija i guštera - odnosno, sve se složilo u putovanje od Jerusalima preko pećine Kumran, oaze En Gedi i ruina Masade do mesta, gde se nalazila biblijska Sodoma. Putovanje po pustinji je duhovno iskustvo, jer čoveku pruža onoliko samoće koliko mu je potrebno. Neko pored kaže da kada duva hamsin, da se pesak čoveku uvlači u mozak. Ako si upoznao pustinju više nikada nećeš biti ono što si ranije bio. Pored ruina karavanseraja šatori Beduina. Na padinama stado koza i ovaca. U bivaku samo žene, starci i deca. Muškarci rade na građevinama u Jerusalimu.

Svakodnevno putuju na posao. Ostaci karavanseraja zovu se Krčma kod dobrog Samarićanina. Upravo tu su se odigrali događaji opisani u Jevanđeljima.

Jedan putnik se hvalio da je jeo skakavce ili pustinjski specijalitet.

- Da li su ukusni? - raspitivali su se ostali putnici.

- Podsećaju na pržene kikirikije.

Pišući o vrlinama pustinjskih ljudi Lorens od Arabije među njima ističe čast, hrabrost i uzdržanost. Pustinja ima poseban udeo u formiranju arapskog i jevrejskog mentaliteta. Postoji i metafizika pustinje. Povezana je s mitom napornog putovanja, kada pri kraju, kao u svakoj arapskoj povesti, putnici slučajno nailaze na stari bunar dobro snabdeven vodom. U okviru pustinje svet se raspada na dva dela: na pesak i vodu. Sve što nije pesak i voda je malo važno. Ostaje i pitanje boja. Pustinja je retko boje peska, uglavnom preovlađuju mrka (ponekad podsećajući na dragi kamen: pustinjski pesak) i prljava bež. Postoje takođe i pustinjski cvetovi.

Pustinjske ruže su konglomerati peska savršenih oblika, koje kao da je isčarao umetnik. Postoje i dve vrste sitnog pustinjskog rastinja, zvanog jerihonske ruže. U periodu suše ta biljka se svija u kuglu koju vetar otkida iz osnova i kotrlja po pustinji. Tek u kišnom periodu širi se i njeni plodovi prosipaju seme. I druga varijanta, koju su mi pokazali u okolini Jerihona, slično se ponaša. Za vreme suše latice cveća obmotavaju plodove, u kišnom periodu oni se otvaraju i voda spira seme. Drugi naziv jerihonske ruže je Anastatica hierochuntica, što precizno ocrtava karakter te neobične biljke.

Srednjeevropska čežnja ima svoju trajnu adresu. Jednom je to Alenbijeva ulica u Tel Avivu, drugi put okolina Biblijskog zoološkog vrta u Jerusalimu, gde žive životinje koje se pominju u Starom zavetu. A šta reći za ulicu Stella Maris u Haifi koja arhitektonski podseća na Marsej ili Napulj?

- U redu je, ni to nije loša adresa.

Jedne večeri krenuo sam ka centralnoj sinagogi u Tel Avivu, da bih video jevrejsku svadbu. Venčanje je već bilo završeno. Mladini i mladoženjini rođaci upravo su pretvarali hram u restoran. Nameštali su stolove i stolice, devojke su kružile po ogromnoj sali, raznoseći escajg i ritualno pecivo - pletenice. Tako je godinama. Kada roditelji mladog para nemaju para za iznajmljivanje lokala, obraćaju se rabinu i ovaj im ustupa molitveni dom. Opis čuda u Kani Galilejskoj ukazuje da se i ta svadba održavala u sinagogi. I tada mladoženjini roditelji nisu bili bogati, zbog čega je ranije ponestalo vina. Dalji razvoj događaja dobro nam je poznat.

Te večeri krenuo sam u sinagogu u Tel Avivu, da bih čuo klezmere. Muzika klezmera ili jevrejskih muzi-kanata koji sviraju na dansinzima i svadbama često je bivala genijalna, iako je klezmer najčešće samouk, a događalo se i da notni zapis za njega bude abrakadabra, te je svirao po sluhu, ali s takvom virtuoznošću, kao da je upravo završio solo partiju u filharmoniji. Te muzikante nije dugo držalo mesto te su na biciklima ili vagonima treće klase putovali od jednog gradića do drugog. Tako da su predstavljali deo poljskog pejzaža. Najskromniji klezmerski sastav činili su klarinet i violina, koji su nadoknađivali čitav orkestar. Pre rata bili su slavni sastavi iz Lavova, a pre svega iz Kolomije. Svojevremeno nekoliko galicijskih klezmera šokiralo je Beč, stigavši tamo s talasom izbeglica u vreme Prvog svetskog rata, posle ofanzive Brusilova u Galiciji. Jevrejski muzičari bi u filharmoniji odslušali Mocartov koncert a onda su na ulici, bez nota, ponavljali sva njegova dela. Priča se da su svirali bolje od profesionalnih simfoničara.

Na svadbi koju sam gledao 1992. nastupali su klarinet i violina. Bila je to najbednija verzija muziciranja. Obojica svirača bili su stariji ljudi. Violinista je bio iz Broda. Naučio je da svira od oca koji je takođe bio klezmer. Za razliku od klarinetiste znao je note, iako je, kako je govorio, svirao isključivo "iz glave", pretežno na svadbama, iako je danas sve manje svadbi, jer "mladi, dragi moj gospodine, ne žure u bračno zanimanje". Note je naučio u vojsci. Služio je u 14 puku Jazlovjeckih ulana u Lavovu. Svirao je na Helikonu u pukovskom orkestru.

Započeli su s brzim hasidskim stvarima, zatim su usledile sporije, obavezno, naravno, "Gradić Belz", kao i predratni poljski tango koji su svirali u originalnom klezmerskom stilu, tako da je povremeno bilo teško pratiti melodiju. Na taj način fluidi krakovskog Kazi-mježa, Gore Kalvarija ili varšavske Krohmalne ulice izlazili su kroz otvorene prozore na telavivsku ulicu i zavirivali u kafane i radnje. I tako je je klezmerska muzika postajala besmrtna. Za vreme rata izvođena u zatvorenim četvrtima, deportovana u stočnim vagonima, čudom je sačuvala život. U Jafu je stigla švercujući se i od tog vremena vodila je svoj neurotičan život ilegalne emigrantkinje. S obzirom da i dalje nema stalnu adresu, pisma joj treba slati na poste restante. 1995.

Iz: Antologia polskiego eseju literackiego.-Katowice, Wydawnictwo „Ksi^žnica", 1998, str. 214-243.

Vlođimjež Pažnjevski (Kazimierz Pažniewski) rođen je 1942. u Bobrovnjikama. Studirao je polonistiku na Kopernikovom univerzitetu u Torunju. Između ostalog slušao je predavanja iz filozofije čuvenog profesora Henrika Elzenberga, svojevremeno i Herbertovog učitelja. Sada je profesor teorije književnosti na univerzitetu u Katovicama. 1973. debitovao je kao pesnik. Objavio je dve pesničke zbirke: Uposlednjem trenutku i Stihovi za bespovratno izgubljene. Zatim je pisao prozu, objavivši zbirku priča Čisto ludilo i roman Kratki dani, stilski s brojnim obeležjima proze Bruna Šulca. Međutim, u najboljem svetlu se pokazao kao esejista u knjigama: Spor u vezi s poezijom, Život i druga zanimanja, Gramatika disperzije, Deportacija vrta, Brushalter Merilin Monro, Svetlost prolaznosti i dr. U njima do izraza dolazi njegova izuzetna i originalna erudicija, sklonost ka filozofiranju i stvaranju specijalne atmosfere teksta, što se poslednjih decenija naziva srednje-evropskom književnošću, koju uglavnom stvaraju pisci poreklom iz nekadašnje Galicije, odnosno s prostora nekadašnje Austrougarske.

Sa poljskog prevela Biserka Rajčić

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License