Dragan Stavljanin Resetovanje Odnosa Sad Rusija

Dragan Štavljanin

Resetovanje odnosa SAD - RUSIJA

„Učinićemo vam nešto grozno, lišićemo vas neprijatelja", Georgij Arbatov, jedan od vodećih sovjetskih poznavalaca SAD, tokom susreta sedamdesetih godina sa američkim sagovornicima.

Na odnose Rusije i Zapada mogu uticati i dva nova momenta.

Prvi je svetska ekonomska kriza, najdublja od Velike depresije krajem dvadesetih. S obzirom da je jedna od posledica krize oštar pad cena energenata (koje su se, doduše, u poslednje vreme delimično oporavile), glavnog izvoznog artikla Rusije, ona je drastično pogođena. Dmitrij Medvedev je optužio SAD, istakavši da je njihov „ekonomski egoizam" doprineo ekonomskoj krizi.1 Ekonomske teškoće mogu ne samo da potkrešu međunarodne ambicije Rusije, već i da izazovu ozbiljne unutrašnje probleme s obzirom da su mnogi građani do juče lojalni Putinu, sve nezadovoljniji zbog raznih državnih davanja, što potvrđuju i učestali štrajkovi. Istovremeno, ako propaganda Kremlja uspe da ih ubedi da je za njihove nevolje kriv Zapad, obični ruski građani mogu postati još veći nacionalisti.

Takođe, s obzirom da su odnosi između Moskve i Vašingtona u vreme administracije Džordža Buša pali na najniži nivo od završetka Hladnog rata, postoji umerena nada da će izborom Baraka Obame za novog pred-sednika SAD makar delimično biti normalizovani.

Medvedev je povodom pobede Obame naglasio: „Mi nemamo problem sa američkim narodom i nadamo se daće naši partneri u novoj administraciji SAD napraviti takav izbor koji će ići u prilog (poboljšanja) sveobuhvatnih odnosa s Rusijom".2

Samo dan pošto je Obama pobedio, Medvedev ga prilikom obraćanja naciji nije pomenuo niti mu čestitao. To je protumačeno kao testiranje novog šefa Bele kuće i nagoveštavalo da će oštar ton, karakterističan za rusko-američke odnose proteklih godina - biti nastavljen.

U međuvremenu, Obama je u sklopu svoje nove spoljne politike najavio „resetovanje" odnosa s Rusi3jom, što je u Moskvi dočekano sa određenim optimizmom.3

Tokom prvog susreta s Medvedevom 1. aprila 2009. u Londonu, Obama je ocenio da postoji „odlična mogućnost da resetujemo odnose između SAD i Rusije o mnogim pitanjima, od nuklearnog oružja i proliferacije, situacije u Avganistanu i Pakistanu, kako da pristupimo Iranu, Bliskom istoku, zatim komercijalne veze između dve zemlje, kako da rešavamo finansijsku krizu koja je veliko opterećenje za ekonomije svih zemalja širom sveta".4

SAD i Rusija imaju slične pozicije o nekoliko pitanja, uključujući smanjenje nuklearnog oružja ubeđivanje Irana i Severne Koreje da odustanu od nuklearnih ambicija.

Ostale su razlike o Gruziji, tačnije Obama i Medvedev su priznali da se ne slažu o uzrocima i odgovornosti za rat u avgustu 2008, zatim da li SAD treba da instaliraju antiraketni štit u centralnoj Evropi, da li zemlje koje su nekad bile u sovjetskoj zoni uticaja mogu da postanu članice NATO-a.

S obzirom da su obojica pravnici i sličnih godina -prema mnogim ocenama, Obama i Medvedev dele „zajednički jezik". Istina, tokom ovog susreta Obama je pitao za slučaj premlaćivanja aktiviste za ljudska prava u Moskvi dan ranije, što je iznenadilo ruskog predsednika, s obzirom da je i Džordž Buš odavno prestao da postavlja ta pitanja.5
Dejvid Sater (David Satter), autor knjige „Darkness at Dawn: The Rise of the Russian Criminal State", smatra da je kontraproduktivno pokušavati da se odnosi između Rusije i SAD poboljšaju personalizacijom odnosa lidera dve zemlje. On je u tekstu u magazinu „Forbs" upozorio Obamu da ne bi bio dobar potez da bilo kog ruskog lidera tretira „kao prijatelja".6
Ruski i američki lideri odavno promovišu lične veze. Ričard Nikson je povlađivao strasti Leonida Brežnjeva za automobilima pa mu je poklonio „linkoln kon-tinental". Bil Klinton i Boris Jeljicin javno su se oslovljavali ličnim imenom. Klinton je grlio Jeljcina, a Buš je svojevremeno izjavio da je „pronikao u dušu" Putina, ali na kraju njihovog mandata odnosi dve zemlje postajali su sve zategnutiji a vrhunac je bila ruska intervencija u Gruziji. Obama želi da „resetuje" odnose s Rusijom. Medvedev je pohvalio američkog predsednika, nazvavši ga svojim „novim drugom". Ali, analitičari naglašavaju da Moskva i dalje vidi Vašington kao protivnika (i obrnuto) i da obe strane imaju dijametralno različite interese u mnogim pitanjima.7
Uprkos znacima otopoljavanja odnosa, ostale su razlike, pa i nepoverenje. Više je napetosti nego zajedničkog u odnosima Rusije i SAD. Jevgenij Volk iz Heritidž fondacije u Moskvi smatra da ne zavisi sve od Obame i Medvedeva, već i elita u dve zemlje. 8

Nikolas Gvozdev ukazuje na dijametralno različite poglede Rusije i SAD na prostor Evroazije. „Jedna strana mora ići na kompromis po bilo kom pitanju. Ne možete se samo pomiriti tako što ćete se slikati zajedno. Moramo priznati da postoji temeljno neslaganje, a ne samo nesporazum, o nekim ključnim pitanjima".9

Direktor programa za Rusiju i Evroaziju u Centru za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu Endrju Kučins (Andrew Kuchins) smatra da Obamin izbor i ekonomska kriza mogu da uslove promene u pristupu Moskve. „Stiče se utisak da je u poslednjih nekoliko godina Rusija precenjivala svoju moć i slabosti SAD. Ne znamo koliko će dugo da traje ova ekonomska kriza, ali ona će primorati (Rusiju) da se okrene strukturalnim ekonomskim refomama i da ublaži najratobornije delove svoje spoljne politike. Stoga smatram da je to šansa za novu (Obaminu) administraciju".10

Pregovori o smanjenju naoružanja

Odmah po izboru Baraka Obame za predsednika SAD početkom novembra 2008, Moskva je zapretila da će razmestiti rakete u svojoj enklavi u Kalinjingradu. Medvedev je u obraćanju naciji 5. novembra poručio da će Rusija „razmestiti 'Iskander' rakete u oblast Kalinjingrada da bismo neutralisali američki raketni odbrambeni sistem".11 Moskva je kasnije izrazila spremnost da preispita odnose sa SAD radi prevazilaženja nesuglasica.

Portparol NATO-a Robert Pščel (Pszczel) poručio je da će, ako Rusija sprovede taj plan, to ozbiljno dovesti u pitanje „postojeće aranžmane o kontroli naoružanja koji su važni za evropsku bezbednost".12

Posthladnoratovski okvir za kontrolu naoružanja prilično je pogoršan povlačenjem SAD iz Ugovora o antibalističkim raketama (ABM) 2001. Kao odgovor, Rusija se povukla iz START II, tako da i dalje primenjuje prethodni sporazum START I, koji ističe krajem 2009.

Moskva je 2007. suspendovala primenu Ugovora o konvencionalnim snagama u Evropi koji ograničava konvencionalno naoružanje i snage između Atlantika i Urala. Iste godine, ruski oficiri javno su doveli u pitanje Ugovor o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INFT).

Na vrhuncu Hladnog rata 1986, SAD i Sovjetski Savez imali su 70.000 komada nuklearnog oružja, sada 26.000.

Rusija je od 1990. smanjila 70 odsto broj nuklearnih glava na interkontinentalnim balističkim raketama, koje su činile okosnicu njenog nuklearnog arsenala. Takođe, SAD su prepolovile strateške nuklearne snage raspoređene na podmornicama.13 Još dramatičnije je smanjeno konvencionalno naoružanje. Broj američkih tenkova u Evropi smanjen je sa 5.000 na 130, Nemačka je sama eliminisala 5.000 tenkova, Rusija više od 4.000, Češka, Mađarska, Poljska i Ukrajina - ukupno više od 8.000 tenkova. Stiven Sestanovič ističe da je „na krajutog procesa, vojni balans između Rusije i SAD bio naj mirniji ugao njihovih odnosa".14

Obama i Medvedev dogovorili su se tokom prvog susreta da do kraja godine bude napravljen novi sporazum o strateškoj kontroli naoružanja. Zapravo, osim ovog dokumenta, koji je u interesu obeju strana, nejasno je o kojim pitanjima se Moskva i Vašington mogu saglasiti.15

Rusija i SAD sada imaju po 5.000 nuklearnih glava. U skladu sa sporazumom START, nuklearni arsenal je smanjen za po 10.000. Obama predlaže da prema novom ugovoru, pošto postojeći ističe krajem ove godine, svaka strana ima samo po hiljadu nuklearnih glava.16

Obama se tokom samita EU-SAD u Pragu u aprilu založio za svet bez nuklearnog oružja.17

U pregovorima SAD i Rusije, koji su u međuvremenu počeli, ključno pitanje je hoće li Bela kuća odustati od razmeštanja protivraketnog štita u Poljskoj i Češkoj. Ukoliko se Vašington i Moskva o tome saglase, neće biti veliki problem dogovor o broju nuklearnih glava. I SAD i Rusija zainteresovane su za smanjenje broja atomskih glava, jer je njihovo održavanje skupo. Istovremeno, Rusija želi da se, smanjenjem broja atomskih glava, trka u naoružanju ne premesti u oblast razvoja visokopreciznog oružja, koje neće imati nuklearne glave, ali je veoma opasno. Moskva posebno insistira da se do potpisivanja novog sporazuma utvrdi i način provere dogovorenog. Do sada su Rusi uništavali svoje bojeve glave, dok su ih Amerikanci skidali i skladištili.

Koristan neprijatelj ili potencijalni partner

Ključni problem u odnosima Rusije i SAD je „vrednosni jaz". Tako bivši ambasador SAD u Moskvi Aleksander Veršbau (Alexander Vershbow) smatra da dve strane sarađuju efikasno u rešavanju praktičnih problema, ali se razlikuju u pitanjima kao što su vladavina prava i jačanje demokratskih institucija.18

Osim vrednosnog jaza koji izaziva sukobe, politički konflikt sam po sebi je važan kao sredstvo za ostvarivanje drugih ciljeva. Istorija je prepuna takvih primera. Tako ruski ekspert Andrej Pjontkovski smatra da će biti izneverena očekivanja SAD o boljoj saradnji s Rusijom. „Postoji još jedan ozbiljan faktor: ruska domaća politika. Imajući u vidu duboku ekonomsku krizu i rastuće socijalne napetosti - Putinov režim ne može sebi dozvoliti luksuz da se odrekne tako značajnog neprijatelja kao što su Sjedinjene Države".19
Dakle, postojanje spoljašnjeg ili bilo kog „neprijatelja" omogućava mobilizaciju oko određenog političkog projekta i potiskivanje potencijalne opozicije. To je karakteristično za autoritarna društva, ali ni demokratska nisu potpuno imuna. U tom smislu francuski akademik Fransoa Haizburg (Francois Heisbourg), autor knjige „Kraj Zapada", smatra da tradicionalni koncept Zapada koji čine SAD i Evropa, pripada prošlosti. „Postoji snažan element paradoksa. Jedino što može obnoviti Zapad jeste rusko delovanje protiv njega… NATO je izgubio smisao svog postojanja. Rusi su stvorili situaciju koja daje NATO-u ponovo smisao postojanja (raison d'etre): 20 da zaustavi Rusiju".

Istovremeno, Rusija ima suštinske interese koji se podudaraju sa zapadnim. Globalna trgovina, stabilno evropsko tržište za naftu i gas, otpor islamskom terorizmu, izbegavanje oružanih sukoba, investiranje u modernizaciju.

To ističe i premijer Vladimir Putin. „Imamo mnogo zajedničkih problema koje jedino zajedno možemo da rešimo: terorizam, globalno zagrevanje, zarazne bolesti, regionalne krize".21
Ni Rusija ne želi da vidi nuklearno naoružani Iran i Severnu Koreju, ne želi ni da teroristi prigrabe nuklearno oružje, kao ni povratak talibana na vlast u Avganistanu.

Rusija, međutim, nema iste prioritete u delovanju prema Iranu kao SAD. Ona ima dobre odnose sa Islamskom republikom oko 30 godina. Teheran je njen važan trgovinski partner i ne teži podsticanju islamskog ekstremizma u Rusiji.

Treba podsetiti da ni SAD nisu blagonaklono gledale kad je Indija postala nuklearna sila, ali to nije bio odlučujuće za odnos prema ovoj zemlji.22

Obama je tokom februara 2009. u pismu Medvedevu najavio mogućnost da SAD odustanu od instaliranja anti-raketnog štita ukoliko Rusija pomogne u suzbijanju iranskog nuklearnog programa. Zapad pridaje veliki značaj tome da li će Moskva prodati Iranu moćne protiavionske sisteme S-300, čemu se Izrael žestoko protivi.

Direktor moskovskog ureda Karnegijeve fondacije Jevgenij Volk smatra da je angažman Rusije u Iranu koristan za nju i ekonomski i politički i zato je teško očekivati da u potpunosti podrži politiku SAD prema Teheranu. „Nuklearna saradnja sa Iranom veoma je profitabilna za Rusiju i politički i ekonomski. Učešće Rusije u iranskom nuklearnom programu omogućava izdržavanje mnogih u ruskoj nuklearnoj industriji koji su zabrinuti zbog krize. Politički, Rusija je zainteresovana za saradnju sa Iranom kako bi ograničila američki uticaj u centralnoj Aziji".23

Pravi test biće Istočna Evropa. Obama je za sada dobio poverenje Moskve, jer ne žuri s razmeštanjem antiraketnog štita i prijemom Ukrajine i Gruzije u NATO. To nije tako težak ustupak za SAD, jer ih ne košta mnogo.

Antiraketni štit nije tehnički spreman za instaliranje, a Gruzija i Ukrajina su daleko od ispunjavanja uslova za članstvo.

Pitanje je, međutim, da li je to dovoljno Moskvi. Prema rečima direktora Instituta za SAD i Kanadu pri Ruskoj Akademiji nauka Sergeja Rogova, „Obama ne može formalno da odbaci širenje NATO ili (razmeštanje) antiraketnog štita, iako ne potencira ni jedno od tih pitanja. Veoma je važno da li Rusija može da prihvati ovu neizvesnost".24

U međuvremenu, dvadesetak bivših lidera zemalja Centralne i Istočne Evrope zatražilo je od Obame da ne zaboravi njihove interese u nastojanjima da poboljša odnose s Rusijom. Potpisnici pisma, među njima i bivši češki i poljski predsednici, Vaclav Havel i Leh Valensa, upozoravaju na moguću štetu ukoliko SAD ne podignu antiraketni štit u Evropi.25
Potpredsednik SAD Džo Bajden nastojao je tokom posete Ukrajini i Gruziji u julu 2009. da uveri te dve, kao i ostale istočnoevropske zemlje, da namera Vašingtona da poboljša odnose s Rusijom neće biti na njihovu štetu.26

Veoma bitno pitanje je i predlog Rusije o novom ugovoru o evropskoj bezbednosti. Moskva nastoji da time ograniči pravo država da se pridružuju vojnim savezima, što je neprikriven napor da trajno bude spre-čeno širenje NATO-a.

SAD i EU neće priznati pravo Rusije na sferu uticaja na prostoru bivšeg SSSR. Ministar inostranih poslova Sergej Lavrov nastoji da relativizuje prošlogodišnju izjavu Medvedeva o „privilegovanim interesima" Rusije u svom susedstvu. No, ponašanje Moskve ukazuje na njenu težnju da ima dominantnu ulogu u regionu.

Dmitrij Trenin, pak, smatra da je „američko-ruski detant ozbiljan ali plitak".27 Reagujući na mišljenja na Zapadu da je vreme za preispitivanje teze o važnosti saradnje Rusije kad je reč o Iranu, stabilnosti Balkana i borbi protiv terorizma, Edvard Lukas je upozorio da su takvi stavovi „besmisleni i uvredljivi". „Rusija je zemlja koja čini trećinu stanovništva EU i šestinu EU i SAD. Ruski bruto društveni proizvod (BDP) od hiljadu milijardi dolara iznosi svega desetinu tog bogatstva u EU. Potpuna je zabluda da je Rusija u situaciji da kinji EU. Mi samo mislimo da je to tako zato što smo se navikli na sposobnost Moskve da koristi kinjenje i blefiranje u kombinaciji s veštom politikom zavadi pa vladaj - tako da na kraju smatramo da su oni jaki a mi slabi. Oni to nisu. Amerika može da potopi rusku mornaricu za 10 minuta, ako to želi".28

I analitičar iz Moskve Aleksandar Golc smatra da Rusija nije toliko bitna za SAD. U fokusu su Irak (kako da izađu iz njega), Iran (kako da postignu sporazum), Avganistan (kako da pobede talibane).29 Naravno, u središtu je Kina. U tom smislu nije slučajno što je nova državna sekretarka Hilari Klinton po imenovanju najpre posetila Peking. Ona je istakla da se prioriteti SAD u odnosima s drugim zemljama svode na tri D: odbrana (defense) diplomatija (diplomacy) i razvoj (development).30 Nije pomenula četvrto D - demokratiju. To se može tumačiti i kao izvestan ustupak, pa i pobeda Kine i Rusije čija je politika prepoznatljiva po insistiranju na nemešanju u poslove drugih zemalja, zalažući se za „suverenu demokratiju".
I drugi analitičar iz Moskve Fjodor Lukjanov smatra da Rusija stoji nisko na listi američkih prioriteta. „Međutim, Rusija je veoma važna kao instrument za pitanja ko3j1a su veoma visoko na listi (američkih) prioriteta".31

Jedan od problema u odnosima Rusije i SAD su i pogrešne percepcije jedne strane o drugoj. Tako Robert Lengvold ističe da mnogo Amerikanaca pogrešno veruje da su ruski lideri nepovratno antidemokratski opredeljeni i skloni zastrašivanju susednih zemalja, ucenjivanju Evropljana i izazivanju problema u odnosima sa SAD.32 Istovremeno, po njegovom mišljenju, iako Medvedev želi bolje i konstruktivnije odnose s Vašingtonom, Kremlj je nepopustljiv kad su u pitanju njegovi ciljevi. U Rusiji je godinama pothranjivana sumnja da što god SAD čine - sračunato je da je oslabe. „Ruski lideri opravdano traže da budu tretirani ravnopravno, da dobiju realno mesto u razmatranju važnih međunarodnih pitanja, kao i da im se omogući da sami (bez mešanja) definišu svoje nacionalne interese. Međutim, ruski lideri nisu spremni da tretiraju svoje susede kao jednake ili da poštuju njihovu nezavisnu poziciju", smatra Lengvold.33

Mnogi autori smatraju da rusku spoljnu politiku još treba posmatrati kroz prizmu binarnih odnosa Moskve i Vašingtona opterećenih nerazrešivim protivrečnostima. Tačno je da su pogoršani odnosi Rusije i Zapada, naročito tokom drugog Putinovog mandata, pre svega zbog nerešenih pitanja kontrole naoružanja i proširenja NATO-a. Derek Aver, međutim, ističe da bi pažljiva analiza pokazala da je međunarodna situacija mnogo složenija i da odnosi Rusije i Zapada nisu više ključna osovina globalne politike. „Na primer, neizvesnost o budućnosti globalnog političkog i ekonomskog upravljanja, sve dublje rezerve na različitim nivoima prema liderstvu SAD i partnerstvu SAD i Evrope, uključujući sumnju u kapacitet EU da uspostavi zajedničku spoljnu politiku. Javljaju se i novi bezbednosni izazovi koji u kombinaciji s dubokim razlikama kako treba ustrojiti međunarodni sistem čini sadašnje globalno okruženje mnogo složenijim i fluidnijim".34

Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer rekao je svom biografu Alisteru Hornu da je tokom susreta u Moskvi predočio Vladimiru Putinu da glavna pretnja po budućnost Rusije dolazi s nestabilnih granica sa Kinom i od islama i da SAD mogu biti prirodni partner. „Vladar svih Rusa je ustao od svog stola, prišao Kisindžeru i zagrlio ga".
On smatra da na Rusiju mora da se gleda „ne kao (na) stalnu pretnju već (kao na) potencijalnog partnera". „U 1983, kada je sovjetska avijacija oborila južnokorejski putnički avion koji je ušao u sovjetski vazdušni prostor, SAD su odlučno pozvale ostale zemlje da joj se pridruže u žestokoj osudi. Međutim, predsednik Ronald Regan je naredio našoj delegaciji da se vrati za konferencijski sto u Ženevu gde se pregovaralo o ograničenju naoružanja. Snaga i diplomatija su išli korak uz korak".36 Dakle, prema mnogim mišljenjima, Rusiju bi trebalo angažo-vati, uključiti a ne izolovati.

Bivši američki državni sekretar Džejms Bejker naglašava da je „u interesu sveta da ove dve zemlje (SAD i Rusija - D.Š.), koje poseduju 95 odsto nuklearnog oružja na planeti, uspostave najbolje moguće odnose".37

Hart-Hagel komisija, koju predvode bivši demokratski senator Geri Hart i nekadašnji republikanski senator Čak Hagel, ističe u izveštaju da SAD i Rusija treba da se usredsrede na zajedničke interese kao što su iranski nuklearni program, jačanje međunarodnog režima u cilju sprečavanja proliferacije, stabilizaciju Avganistana i smanjenje strateškog i taktičkog nuklearnog oružja. Ona se takođe zalaže za smanjivanje napetosti uvažavanjem činjenice da „ni Ukrajina niti Gruzija nisu spremne za članstvo u NATO" i zauzimanje „drugačijeg stava na razmeštanje antiraketnog štita u Poljskoj i Češkoj Republici".38

Neće, međutim, biti lako ispraviti sve greške Bušove spoljne politike. Tako Farid Zakarija povodom spora o antiraketnom štitu u Češkoj i Poljskoj navodi stav jednog eksperta da je reč o „sistemu koji neće funkcionisati, protiv pretnje koja ne postoji, plaćen novcem koji nemamo".

Prema mišljenju Zakarije, problem američke spoljne politike seže dalje od Džordža Buša. „On uključuje establišment u Vašingtonu koji se oseća komforno u demonstriranju američke hegemonije i tretira kompromis kao izdaju a pregovore kao povlađivanje. Ostale zemlje nemaju sopstvene legitimne interese - ruski zahtevi su po definiciji neprihvatljivi. Jedini način na koji se SAD odnose prema drugim zemljama jeste ispostavljanje serije maksimalističkih zahteva. To nije spoljna politika, već imperijalna i nije verovatno da može funkcionisati u današnjem svetu".40

Zbog toga je neophodno da SAD prvi put posle Hladnog rata preispitaju pristup Rusiji. Dosadašnja formula da Vašington mora da sarađuje s Moskvom kad je moguće i da odlučno reaguje, uzvrati, kad je nužno -više nije zadovoljavajuća. Bivši američki ambasador za prostor Sovjetskog Saveza Stiven Sestanovič ističe da je sada glavni zadatak za kreatore američke politike da pronađu ravnotežu između saradnje i odlučnog reagovanja prema Rusiji - između selektivnog uključivanja i selektivnog ograničavanja.41

Novi Hladni rat?

Bez obzira na Obamine napore da „resetuje" odnose s Rusijom, i dalje postoje strukturalni uslovi za sukobe velikih sila na Kavkazu. Krimski rat u 19. veku izbio je jer Rusija nije mogla da zaštiti verska prava pravoslavne sabraće a da pritom ne bude doživljena kao revizionistička sila.42 Prema Andreju Cigankovu, ravnoteža moći u Evropi i danas je u istoj meri nesigurna. Rusija ne može da zanemari interese oblasti koje je dugo podržavala. Takođe, Kremlj smatra da su njegovi interesi ugroženi širenjem NATO-a i naporima Zapada da koridori energije iz kaspijskog basena zaobiđu ruskuteritoriju. „Na kraju, mnogi na Zapadu dele rusofobski stav britanskog lorda Palmerstona, gledajući na rusku slabost kao ključnu za afirmaciju američkih i evropskih interesa u ovom regionu. Kavkaz je u velikoj meri militarizovan. Gruzija i dalje odbija da potpiše sporazum s Južnom Osetijom i Abhazijom o odricanju od upotrebe sile", ističe Cigankov.43

Uprkos nastojanjima da se „resetuju odnosi", ruski predsednik Medvedev je u proleće 2009. najavio jačanje strateških snaga navodeći kao opravdanje pretnju NATO-a. „Pretnja od lokalnih sukoba i međunarodnog terorizma još postoji. NATO nastavlja s pokušajima da proširi svoju vojnu infrastrukturu blizu granica naše zemlje. Sve to zahteva kvalitativnu modernizac4i4ju naših oružanih snaga, dajući im novi, moderni oblik".44

Medvedev je odmah posle avgustovskog rata s Gruzijom izjavio da se „mi ničega ne bojimo, uključujući mogućnosti novog Hladnog rata. Rusija je država koja mora da osigura sopstvene interese duž cele svoje granice".

Rusija i Zapad treba da utvrde pravila za 21. vek. Šef britanske diplomatije Dejvid Miliband i ostali zapadni političari kritikuju pominjanje povratka na geopolitiku s bečkog Kongresa 1815. posle Napo-leonovih ratova, na kojem je Evropa podeljena na sfere uticaja između imperija i nacija. Kristofer Mejer, međutim, ističe da, „oni možda zaboravljaju da je to što je dogovoreno u Beču držalo na distanci skoro čitav vek Evropu od velikog rata".46

Dakle, da li postoji opasnost novog Hladnog rata, koga je skoro pola veka posle Drugog svetskog rata karakterisala ideološka, blokovska podela sveta, ali je ipak izbegnut novi planetarni sukob? Edvard Lukas kaže da je Zapad izgubio novi Hladni rat a da nije primetio ni da je počeo. „Problem je u tome što velike evropske zemlje zaista ne žele da 'prevrnu čamac' (dovedu u pitanje sadašnju situaciju). Dakle - Italija, Nemačka, Francuska, Španija, Holandija - ne mislim da su spremne da radikalno preispitaju svoje odnose s Rusijom. Postoji velika biznis-zajednica koja ostvaruje veliki profit u poslovima s Rusijom, a snabdevanje energijom je tesno integrisano".47 On zbog toga smatra da je potrebno prestrukturirati NATO u „dve brzine". Pojedinim članicama bi trebalo ponuditi partnerstvo za mir, na primer Italijanima, Grcima, Mađarima i ostalima koji ne žele da se suprostave Rusiji. Istovremeno, okosnicu Severnoatlantske alijanse bi trebalo da čine zemlje koje zaista žele da učine nešto pre svega u zaštiti baltičkih zemalja koje su sada „isturene na prvoj liniji fronta".48

Međutim, prema mnogim pokazateljima ne treba očekivati novi Hladni rat. Rusija nije supersila i ne može da se ravna sa SAD ni vojno niti ekonomski. Rusija, takođe, nema takav savez na koji može da računa kao što je mogao Sovjetski Savez sa Varšavskim paktom.49 Dakle, za eventualni novi Hladni rat nedostaju elementi prethodnog. Rusija je vojno slabija nego Sovjetski Savez i njen domašaj nije globalni. Ona može da proda oružje Siriji ili Iranu, ali ne može da podstakne revoluciju u Africi i Aziji.

Dimitrij Sajms smatra da je Rusija mnogo integrisanija u zapadni sistem nego što je iko mogao i da zamisli u vreme Sovjetskog Saveza. Takođe, Putin i Medvedev su pragmatični političari. Oni žele da obnove rusku veličinu i uticaj, pre svega u susedstvu, ali ne po cenu samoizolacije, ekonomske katastrofe i sveopšte trke u naoružanju sa SAD.50
Istina, postoji neravnoteža koja može izazvati napetost. Sajms ističe da SAD „smatraju da mogu neograničeno da promovišu svoje interese i vrednosti bez obzira na ruske primedbe. Istovremeno, Vašington očekuje da Rusija deluje kao mlađi partner, podržavajući SAD u borbi protv terorizma, proliferacije nuklearnog naoružanja i mnogim drugim pitanjima".51
Dakle, Rusija nije u stanju da napravi štetu kao što je mogao Sovjetski Savez. Međutim, ona je i dalje zemlja sa znatnim uticajem i snagom, i ima mehanizme da ostvarenje ciljeva američke politike učini relativno lakšim ili skupljim.

Nije moguć povratak na Hladni rat u smislu sukoba komunizma i demokratije, ali jeste ako Hladni rat reprezentuje ruski - ne sovjetski - nacionalizam i imperijalizam. Ričard Koen smatra da se Sovjetski Savez raspao ali da nije bio poražen. Pod vođstvom jakog lidera može ponovo da stane na noge. „Putin nije Hitler, ali nije ni Jeljcin".52

Čarls King ističe da će, ako budu produbljene razlike između Zapada i Rusije, posledica biti „novo, delikatnije rivalstvo oko sposobnosti njihovih političkih sistema da objasne sopstvene nekonzistentnosti svojim građanima i širem svetu. U budućnosti, stvarno nadmetanje biće oko toga koja sila je najviše sposobna da govori ubedljivo sve mudrijim građanima sveta koji su skeptični prema mesijanskoj demokratiji SAD kao i nacionalističkom busanju Rusije".53

Oživljavanje Hladnog rata bila bi katastrofa za sve. Prema Alisteru Horneu, glavni izazov u odnosima Rusije i Zapada nije više nuklearno oružje nego energija. „Nijedna strana u tom smilu nema prednost".54
U svakom slučaju, kako kaže predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso: „Nije nam potreban Hladni rat već hladne glave".55 Moglo bi se reći da je, kratkoročno gledano, vreme na ruskoj strani. Dugoročno - ekonomski, demografski, politički i strateški - vreme je na strani Zapada, pogotovo ako se bude pridržavao svojih vrednosti i principa. Zato je veoma važno da umesto nadmetanja Rusije i Zapada sa stanovišta odnosa snaga - bude postignut globalni konsenzus o ključnim principima na kojima bi svet trebalo da funkcioniše u 21. veku. Naravno, veoma je važno i učešće ostalih aktera, pre svih Kine.

1 „Russia Seeks Security Pact", Independent, October 10, 2008, http://www.independent.co.uk/news/world/politics/russia-seeks-security-pact-95 5506.html„Russia Cool On Obama, But Eager To Set New Ground rules In ties With U.S.", Radio Free Europe/Radio Liberty, November5, 2008, http://www.rferl.org/content/Russia_Cool_On_Obama_But_Eager _To_Set_New_Ground_Rules_In_US_Ties/1338692.html
3 Na konferenciji o bezbednosti u Minhenu početkom februara 2009. potpredsednik SAD Džozef Bajden najavio je „resetovanje" odnosa između SAD i Rusije, ali je rekao da se osnovne premise politike Vašingtona neće menjati. Videti u: Ahto Lobjakas, „What Did Biden Really Say In Munich?", Radio Free Europe/Radio Liberty, February 10, 2009,
http://www.rferl.org/content/What_Did_Biden_Really_Say_In_M unich/1490621.html
4 Andrew F. Tully, „Russian Foreign Minister In Washington Looks To 'Reset' Ties", Radio Free Europe/Radio Liberty, May 8, 2009,
http://www.rferl.org/content/Russian_Foreign_Minister_In_Washi ngton_Looks_To_Reset_Ties/1624197.html
5 Stephen Sestanovich, „Cold War Leftovers", New York Times, May 19, 2009,
http://www.nytimes.com/2009/05/20/opinion/20sestanovich.html? _r=1
6 Videti u: Brian Whitmore, „Obama And The Russians Need Each Other To Solve Key Problems", Radio Free Europe/Radio Liberty, January 15, 2009,
http://www.rferl.org/content/Obama_And_The_Russians/1370527.html
7 Brian Whitmore, „After Glow Of Obama's Foreign Trip, Tough Choices Remain", Radio Free Europe/Radio Liberty, April 10, 2009,
http://www.rferl.org/content/After_Glow_Of_Obamas_Foreign_T rip_Tough_Choices_Remain/1606509.html
8 Brian Whitmore, „Medvedev, Obama Accent The Positive In First Meeting", Radio Free Europe/Radio Liberty, April 1, 2009, http://www.rferl.org/content/Moscow_Washington_Try_To_Lead _By_Example_On_Arms_Control/1566069.html
9 Brian Whitmore, „After Glow Of Obama's Foreign Trip, Tough Choices Remain", Radio Free Europe/Radio Liberty, April 10, 2009,
http://www.rferl.org/content/After_Glow_Of_Obamas_Foreign_T rip_Tough_Choices_Remain/1606509.html
10 Diasy Sindelar, „Year In Review: Was 2008 The Year russia
Peaked?", RFE/RL, January 3, 2009, http://www.rferl.org/content/Was_This_The_Year_That_Russia_P eaked/1366027.html
11 Nove ruske rakete „Iskander" imaju domet od oko 500 kilometara. Ugovor INFT koji su SAD i SSSR potpisali 1987. zabranjuje korišćenje zemaljskih krstarećih i balističkih raketa dometa od 500 do 5.500 kilometara. Pretnja raketama srednjeg dometa smatrana je najviše destabilizatorskim aspektom Hladnog rata. Videti u: Ahto Lobjakas, „NATO Says Russian Missle Deployment Threatens Arms-Control Effects", Radio Free Europe/Radio Liberty, November 6, 2008, http://www.rferl.org/content/NATO_Says_Russian_Missile_Depl oyment_Threatens_ArmsControl_Efforts/1339015.html
12 Ibid
13 Stephen Sestanovich, „What Has Moscow Done?: Rebuilding U.S.-Russian Relations", Foreign Affairs, Vol. 87, No. 6, November/December 2008, p. 18,, http://www.foreignaffairs.org/20081001faessay87602/stephen-sestanovich/what-has-moscow-done.html
14 Ibid.
15 Brian Whitmore, „After Glow Of Obama's Foreign Trip, Tough Choices Remain", Radio Free Europe/Radio Liberty, April 10, 2009,
http://www.rferl.org/content/After_Glow_Of_Obamas_Foreign_T rip_Tough_Choices_Remain/1606509.html
16 „Re-engaging Russia", Times, February 4, 2009, http://www.timesonline.co.uk/tol/comment/leading_article/article5654330.ece
17 Kathleen Moore, Brian Whitmore, „Obama, In Prague, Calls For Elimination Of Nuclear Weapons", Radio Free Europe/Radio Liberty, April 5, 2009,
http://www.rferl.org/content/Obama_Calls_For_Elimination_Of_ Nuclear_Weapons_In_Prague_Speech/1602285.html
18 Stephen Sestanovich, „What Has Moscow Done?: Rebuilding U.S.-Russian Relations", Foreign Affairs, Vol. 87, No. 6, November/December 2008, p. 12,
http://www.foreignaffairs.org/20081001faessay87602/stephen-sestanovich/what-has-moscow-done.html
19 Videti u: Robert Coalson, „Senior U.S. Delegations Hope To 'Reset' U.S.-Russia Relations", Radio Free Europe/Radio Liberty, March 20, 2009,
http://www.rferl.org/content/Senior_US_Delegations_Hope_To_R eset_US_Russia_Relations/1514015.html
20 Sebastian Rotella, „Russia Could Help Unite a Drifting West", Los Angeles Times, August 25, 2008.
21 Anatol Lieven, „United Moscow", National interest, September 19, 2008,http://www.nationalinterest.org/Article.aspx?id=19906
22 Gary Hart and Dimitri K. Simes, „The Road to Moscow", National Interest, April 26, 2009, http://www.nationalinterest.org/Article.aspx?id=21308
23 Brian Whitmore, „U.S. Offers To Abandon Missile-Defense Plans", Radio Free Europe/Radio Liberty, March 3, 2009, http://www.rferl.org/content/US_Offers_To_Abandon_Missile_D efense_Plans/1503189.html
24 Videti u: Stefan Wagstyl, „Foreign policy: A pragmatic relationship forged with US", Financial Times, April 14, 2009, http://www.ft.com/cms/s/0/1034fc48-27ce-11de-9b77-00144feabdc0,dwp_uuid=f3d89164-27d1-11de-9b77-00144feabdc0.html
25 Vanessa Gera, „East Europeans Nervous as U.S. Courts Russia", Moscow Times, July 17, 2009, http://www.moscowtimes.ru/article/1010/42/379585.htm
26 Bajden je rekao u Kijevu da „resetovanje" odnosa SAD i Rusije ne samo da neće biti na štetu Ukrajine, već joj može i koristiti. On je dodao da Vašington podržava pravo i ambiciju Ukrajine da se pridruži NATO-u i njenu slobodu da sama izabere saveznike.
„Ako izaberete da budete deo evroatlantskih integracija, u šta ja verujem, snažno ćemo vas podržati. Mi ne priznajemo, želim to da ponovim, nikakve sfere uticaja. Takođe ne priznajemo bilo kome pravo da vama ili bilo kojoj drugoj zemlji diktira kojim ćete savezima pripadati ili kakve ćete bilateralne odnose imati", kazao je Bajden.
Videti u: Brian Whitmore, „U.S. Vice President Biden Says 'Reset' Will Not Come At Ukraine's Expense", Radio Free Europe/Radio Liberty, July 22, 2009,
http://www.rferl.org/content/US_Vice_President_Biden_Kicks_O ff_UkraineGeorgia_Tour/1781823.html
Bajden je predočio vlastima u Gruziji važnost slobode medija i demokratije. On je zatražio od Rusije da povuče trupe iz Južne Osetije i Abhazije, ali upozorio je i zvanični Tbilisi da odustane od bilo kakvog pokušaja da silom povrati te dve separatističke oblasti.
Videti u: Jonathan Beale, „Joe Biden's tough love diplomacy", BBC News, July 24, 2009, http://news.bbc.co.uk2/hi/americas/8168063.stm
27 Stefan Wagstyl, „Foreign policy: A pragmatic relationship forged with US", Financial Times, April 14, 2009, http://www.ft.com/cms/s/0/1034fc48-27ce-11de-9b77-00144feabdc0,dwp_uuid=f3d89164-27d1-11de-9b77-00144feabdc0.html
28 „Is This A New Cold War?", Radio Free Europe/Radio Liberty, August 27, 2008, http://www.rferl.org/content/Interview_New_Cold_War/1194282.html
29 Aleksandr Golts, „Restarting U.S.-Russia Relations Will Take More Than Pushing A Button", Radio Free Europe/Radio Liberty, February 28, 2009, http://www.rferl.org/content/Restarting_US_Russia_Relations_More_Than_Pushing_Button/1500909.html
31 Stefan Wagstyl, „Foreign policy: A pragmatic relationship forged with US", Financial Times, April 14, 2009, http://www.ft.com/cms/s/0/1034fc48-27ce-11de-9b7700144feabdc0,dwp_uuid=f3d89164-27d1-11de-9b77-00144feabdc0.html
32 Robert Legvold, „The Russia File", Foreign Affairs, July/August 2009, http://www.foreignaffairs.com/articles/65154/robert-legvold/the-russia-file
33 Ibid.
34 Derek Averre, „Russian Foreign Policy and the Global Political Environment", Problems of Post-Communism, Vol. 55, No. 5, September/October 2008, p. 29.
35 Kisindžer kaže sa osmehom da je jedini Amerikanac koga je Brežnjev tokom sedamdesetih poljubio u usta. Videti u: Alistair Horne, „We mistake the Mood In Russia At Our Peril", Independent, August 13, 2008, http://www.independent.co.uk/opinion/commentators/alistair-horne-we-mistake-the-mood-in-russia-at-our-peril-892819.html
36 Henry A. Kissinger and George P. Shultz, „Building On Common Ground With Russia", Washington Post, October 8, 2008, A19, http://www.washingtonpost.com/wpdyn/content/article/2008/10/07/AR2008100702439.html
37 Robert Coalson, „Senior U.S. Delegations Hope To 'Reset' U.S.-Russia Relations", Radio Free Europe/Radio Liberty, March 20, 2009, http://www.rferl.org/content/Senior_US_Delegations_Hope_To_R eset_US_Russia_Relations/1514015.html
38 Ibid.
39 Fareed Zakaria, „Why Washington Worries", Newsweek, March 14, 2009, http://www.newsweek.com/id/189240
40 Ibid.
41 Stephen Sestanovich, „What Has Moscow Done?: Rebuilding U.S.-Russian Relations", Foreign Affairs, Vol. 87, No. 6, November/December 2008, p. 13, http://www.foreignaffairs.org/20081001faessay87602/stephen-sestanovich/what-has-moscow-done.html
42 U odgovoru na odluku turskog sultana da dodeli dodatna prava rimokatoličkim podanicima, ruski car Nikolaj je zatražio da budu priznata i prava miliona pravoslavaca u Otomaskom carstvu. Pošto njegova misija u Istanbulu nije uspela, ruski car je podigao ulog okupiravši Moldaviju i Vlašku. Strahujući da je cilj Rusije da rasparča Tursku i ojača svoju ionako snažnu poziciju u Evropi, Francuska i Britanija su insistirale na povlačenju Rusije i ušle u rat (Krimski od 1853. do 1856, u kome je Rusija poražena).
43 Andrei Tsygankov, „Preventing A New Crimean War", Radio Free Europe/Radio Liberty, May 15, 2009, http://www.rferl.org/content/Preventing_A_New_Crimean_War/1 732310.html
44 Robert Coalson, „Senior U.S. Delegations Hope To 'Reset' U.S.-Russia Relations", Radio Free Europe/Radio Liberty, March
20, 2009, http://www.rferl.org/content/Senior_US_Delegations_Hope_To_R eset_US_Russia_Relations/1514015.html
45 Ian Traynor, „Russia: We Are Ready For a New Cold War", Guardian, August 27, 2008, http://www.guardian.co.uk/world/2008/aug/26/russia.georgia2
46 Christopher Meyer, „A Return to 1815 Is the Way Forward For Europe", Times, September 2, 2008, http://www.timesonline.co.uk/tol/comment/columnists/guest_contribu tors/article4656255.ece
47 „Is This A New Cold War?", Radio Free Europe/Radio Liberty, August 27, 2008, http://www.rferl.org/content/Interview_New_Cold_War/1194282.html
48 Ibid.
49 Krajem četrdesetih, Sovjetski Savez je posedovao između 15 i 20 odsto svetskog bruto društvenog proizvoda. Rusija sada - samo dva odsto. Videti u: Fareed Zakaria, „This Is Not a Cold War", Guardian, September 15, 2008, http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2008/sep/15/comment.russia
50 Dimitri K. Simes, „Russian Roulette", National Interest, N. 98, November/December 2008, http://www.nationalinterest.org/Article.aspx?id=20120
51 Ibid.
52 Richard Cohen, „Old Russia Reasserts Its Might", Miami Herald, August 12, 2008.
53 Charles King, „The Five-Day War: Managing Moscow After the Georgia Crisis", Foreign Affairs, Vol. 87, No. 6, November/December 2008, pp. 2-11,
http://www.foreignaffairs.org/20081001faessay87601/charles-king/the-five-day-war.html
54 Alistair Horne, „We mistake the Mood In Russia At Our Peril", Independent, August 13, 2008, http://www.independent.co.uk/opinion/commentators/alistair-horne-we-mistake-the-mood-in-russia-at-our-peril-892819.html
55 Stephen Castle, „Gates and European Officials Criticize Medvedev for His Bellicose Talk", New York Times, November 14,
2008, http://www.nytimes.com/2008/11/14/world/europe/14europe.html?_r=1

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License