Rasni veltanšaung hitlerizma
»Greh protiv krvi i rase je osnovni greh na ovome svetu a on pretstavlja konac onoga dela čovečanstva koji mu se je podao.«
(Adolf Hitler u knjizi »Mein Kampf«.)
Nemačka nacionalsocijal. stranka uzela je danas da upravlja sudbinom jednog velikog i kulturnog zapadnoevropskog naroda. Neprijateljska prema svom krvnom protivniku marksizmu, netolerantna prema sviim drugim građanskim i nacionalističkim grupacijama — po principu »onaj koji je jak najmoćniji je kad je sam« — ona je, pod firmom revolucije, proglasila novi red stvari u Nemačkoj koji, po njenom mišljenju, pretstavlja početak jedne nove ere za celokupno ,'čovečanstvo. Iscrpljenom građanskom organizmu treba dati novog životnog eliksira, da savlada otrovne sile modernog doiba, marksizam i komunizam. Kao jedan od najvažnijih momenata, vođe nacionalsocijalizma naglašuju potrebu novog duhovnog pravca, novog pogleda na svet. Jer, po rečima Adolfa Hitlera, »večno je iskustvo iz istorije sveta da se terorom nošeni pogled na svet (misli se na marksizam) ne može nikada slomiti formalnom državnom silom nego on jedino može da podlegne drugom, novom veltanšaungu koji isto tako smelo i odlučno korača napred.« U borbi između dva osnovna veltanšaunga, građanskog i marksističkog, nacionalni socijalizam ne koleba ni časa. On koncipira svoju »novu« ideologiju iz elemenata građanskog sveta, naglašujući pri tome one momente koji mogu da mu posluže, u većoj meri, u konkretnoj političkoj borbi. Stoga veltanšaung nacionalsocijalizma ne pretstavlja nikakvu novu tekovinu nego sarno kompilaciju starih ideja, povezanih i organizovanih politički, borbeno zaoštrenih i tendenciozno formulisanih. »Novi veltanšaung« u rečniku nacionalsocijalizma ima isti smisao kao i reč »revolucija« u tom rečniku.
Pojam rase je fundamentalan u veltanšaungu hitlerizma, on je stup »felkiškog« shvatanja prirode i istorije, vrhovni princip njene filozofije. Preuzet u svoj maglovitosti i neegzaktnosti, poijam rase postao je najopštija naučna i kulturna pretpostavka hitlerističke akcije.
U prirodi se na svakom koraku očituje nagon za rasnom čistotom. Gde jte čistote na oko nema, postoje neke nesavladive sile koje potiskuju opšte važni princip parenja jednakog s jednakim, ali odmah zatim i protest prirode protiv ovakvog biološki negativnog fakta. Sve rase nisu od prirode jednake. Ne radi se kod toga samo o raznim osobinama nego i o raznim vrednotama. Kako u prirodi postoji tendencija razvoja na više, to je ukrštavanje dve rase nužno protiprirodno, jer ono pretstavlja degradovanje nivoa više rase i stvaranje potomaka koji će nužno propasti — ako ni sa kim drugim, a ono u borbi sa primernom, i neokaljanom rasom.
Celokupni istorijski napredak samo je delo rase, krvi, kao što je i obrnuto, kulturno nazadovanje u istoriji samo plod rasnog mešanja. »Sve su velike kulture prošlosti propale samo zato, jer je prvobitno stvaralačka rasa izumrla od trovanja krvi.«
Protiv neumoljivog prirodnog zakona ne može se boriti nikakvim sredstvima, činjenica rasne pretenzije ne može se potisnuti nikakvim pacifističko-humanim idejama, naročito ako takva sentimentalna ideologija dolazi iz usta nižih, zaostalih rasa. Jer za ovakve rase pacifizam je oruđe u borbi protiv jačega i boljega, dakle nazadan u smislu prirodnog razvoja. Konačno, kao posledica rasne nečistoće, javlja se čovek kao član jednoga stada, bez vrednosti, bez ikakve kulturne mdsije na zemlji. Stoga »postoji samo jedno najsvetlije čovečansko pravo, a to pravo je istovremeno najsvetlija obaveza: starati se da krv ostane čista, da bi se na taj način očuvao najbolji deo ljudi i da se tim bićima omogući plemeniti razvoj.«
Rasni pogled hitlerizma zaustavlja se na arijcu, kao osnivaču Ijudske kulture. Sve čemu se čovek danas čudi — nauka i umetnost, tehnika i izumi — isključivi jje produkt stvaralačkog arijskog duha. To je jedini aktivni istorijski duh. Ostale rase nisu kulturno-stvaralačke, one mogu da budu pasivne, kao nosioci kulture, ili, šta više, da deluju negativno, kao rušioci kulture. Kulturna konstruktivnost arijske rase leži u njezinom visokom idealizmu, u spremnosti pojedinca da nesebično žrtvuje za zajednicu sve svoje sposobnosti. Nagon za samoodržanjem, primeran kod svih rasa, poprimio je kod arijaca najblagorodniji obldk, od pojedinca i njegove familije obuhvatio je celu zajednicu, životinjski egoizam uzdigao se do humanog idealizma. I u tome idealizmu leži upravo veličina i produktivnost arijca, više nego u njegovim intelektualnim sposobnostima. Rasa koja ima samo umne sposobnosti može još uvek da deluje razorno, ali ni u kojem slučaju organizatorski, jer suština svake organizacije leži u tome da se pojedinac odrekne da bude pretstavnik svoga ličnog mišljenja i svojih ličnih interesa te da se žrtvuje za zajednicu preko koje će dobivati svoj deo. Reč »rad« znači za arijskog čoveka delovanje i stvaranje koje se ne protivi interesima celine, a nipošto rad za održavanje svoga života.
Jevrej je puna opreka arijcu. Ponajpre u tome, što je kod Jevreja nagon za samoodržanjem razvijen kao nigde drugde. Argumenat za ovo tvrđenje vrlo je prost: nijedna rasa ne postoji tako dugo i nijedna rasa nije, iz raznih istorijskih peripetija, izašla tako nepromenjena, toliko očuvana u svojim karakternim osobinama kao jevrejska. Pa ipak, pored svog snažnog instinkta za samoodržanje, pored intelektualmih osobina, Jevrejii nisu kulturan narod, jer nemaju — arijskog idealizma. Jevrejima nedostaje smisao za širu zajednicu. Tako zvana jevrejska solidarnost nije ništa drugo nego primitivni instinkt stada, instinkt koga nestaje onoga časa kada nestane zajedničke opasnosti i koji živi samo tako dugo dok opasnost traje. Stoga je jevrejska »država« teritorijalno potpuno neograničena. Za državu se hoće »idealističko raspoloženje državne rase« i pravilno svhatanje pojma rada. A gde nema države, nema ni osnove za kulturu. Jevreji dakle nemaju svoje kulture, oni nisu »kulturno blagoslovena rasa.«
Istorijska uloga Jevreja bila je, u interesu održanja vlastite rase, rasno-razorna za sve narode s kojima su Jevreji živeli. U najnovije vreme, oboreni rasni nivo naroda dozvolio je Jevrejima da napuste demokratsko-liberalistički princip, čiji su nosilac oni do jučer bili, i da ga zamene idejom diktature proletarijata. Tu se susrećemo sa koncepcijom komunizma i njenim ideologom, »Jevrejinom« Karlom Marksom. Jevreji će, uspe li ova ideja, postići svoj konačni istorijski cilj: uništenje nacija i njihovih kultura. Zbog toga je potrebno da se rasna ideja uzida u temelje i organizaciju države. Država nije svrha sama sebi nego sređstvo da se očuva i unapredi rasno čista zajednica. Ona je, istina, »pretpostavka za razvoj više ljudske kulture, ali nije njezin uzrok, jer ovaj leži isključivo u postojanju rase, osposobljene za kulturu.«
»Države koje ne služe ovoj svrsi (da se održi i unapredi zajednica fizički i duševno istovrsnih bića) jesu promašene pojave, šta više nakaze. Činjenica da one postoje ne menja ništa na stvari, baš kao što ni razbojnička orgainizaciia ne može da opravda hajdučiju.«
Izneii smo u krupnijim linijama rasni veltanšaung, kako ga shvata iii formuliše Adolf Hitler. Prirodnonaučni pojam rase izgubio je, u službi hitlerizma, svako razumno značenje, prestao je da bude naučni pojam u onoi meri u kojoj miože da ga postulira biologija i antropologija, i postao naprosto neki politički a priori. Upravo poradi toga nije sada važno da se taj pojam podvrgne naučnoj kritici. Mnogo je bliže samoj stvari ako se postavi pitanje: zašto hitlerizam toliko naglašava pojam rase? Političko je pitanje važno, naučno u ovom slučaju ne postoji.
I tu se pokazuje da pojam rase ima dobru primenu u borbi nemačkog nacionalnog socijalizma protiv komunizma i marksističkog veltanšaunga. A da je to prava zadaća hitlerizma, o tome, posle svega što se u Nemačkoj uradilo, reklo i napisalo, ne može biti sumnje. Misao klasne borbe koja je duboko i široko zahvatila nemačke mase, treba da se ideološki parališe pojmom jedne rase. Nemački je narod verski podvojen pa već stoga uticanje isključivo verskim formama ne bi u pomenutom pravcu imalo punog uspeha. Pojam rase, međutim, ima nimbus naučnog pojma; kao takav on je savremen i može da zameni preživele religijske pretstave. Rasni veltanšaung ima na prvom mestu da uspostavi klasnom borbom raskinuto jedinstvo nemačkog naroda. Jer za konačno opredeljenje i stav čoveka u životu odlučna je, prema rasnoj teoriji, jedino krv koja teče njegovim žilama, a ne neka internacionalna zajednica interesa. Nemački fabrikant i nemački radnik, veleposednik i seoski proleter povezani su pojmom rase u jednu, nerazdvojnu celinu i zajednicu životnih interesa. Rasni veltanšaung služi odlično za to, da se pažnja siromašnih i osiromašelih masa odvrati od ekonomskosocijalnih uzroka bede i da ih uvrsti u homogeni rasnonacionalni front. (»Tebe hoćemo, radniče!« — to je karakteristična parola vođa nemačkog nacionalsocijalizma.
Ali pojam rase ima, pored ovog unutarnjeg značenja, i vrlo važan smisao u borbi današnjih nemačkih vlastodržaca prema vani. Poijmom raznih rasa data je dstovremeno njihova superiornost ili inferiornost. Superiorne rase pobediće u istoriji inferiorne i zavladati njima, »u interesu čovečanstva«. I kad čitamo Hitlerove reči: »Svi mi slutimo da će se u dalekoj budućnosti čovečanstvu nametnuti problemi za čije će rešenje biti pozvana jedna najviša rasa, kao gospodski vladajući, narod« — onda zacelo nije teško pogoditi ko bi imao da bude taj hitlerovski »hernfolk«. Kasni veltanšaung je ideološka podrška imperializma nemačke klase koja vlada.
Ovamo treba uvrstiti i tako zvano jevrejsko pitanje koje je Hitler najbrutalnije lansirao, jer i ono ima da posluži istoj reakcionarnoj politici. Za pojam jevrejstva veže nemački nacionalni socijalizam sve što bi želeo da zbriše sa ovoga sveta, svejedno radilo se o demokratiji ili marksizmu, o nemačkom slomu 1918 ili o Francuskoj. »Jevrej je kriv« postala je reč sa bezbroj značenja, ali uvek sa jednom te istom tendencijom: da se bolest od koje pati Nemačka simbolizuje u jednoj popularnoj, opšte razumljivoj i pristupačnoj izreci. Jevrejsko pitanje je za nemačke vlastodršce preko potrebno. Kad danas ne bi bilo Jevreja u Nemačkoj, trebalo bi ih izmisliti ili veštački stvoriti, jer antisemitizam pomaže da se borba nemačkih masa skrene sa pravoga terena i uputi pravcem koji za nemačke vlastodršce nije riskantan.
Ne treba se zavaravati misaonim koncepcijama što ih danas, nesumnjivo, propoveda na stotine nemačkiih profesora. Kao što i sam otvoreno priznaje, hitlerizam ne ide za objektivnim istinama nego za »militantnim«. Pred očima treba stalno imati istorijsku ulogu koju vrši hitlerizam, i razumeti ga kao istorijsku pojavu. S te strane postaju jasne i maglovite teorije o krvi i lubanji, i antisemifski skandali, i mistične pompe, i dr.
Činjenica da hitlerizam propoveda novi red stvari u Nemačkoj, najbolje odaje njegovu pravu zadaću: spasavanje staroga sveta i borba protiv istorijskih zakona svetskog razvoja.
(Pregled, 1933, juli—avgust)
Dr Marcel Snajder Rasni Veltansaung Hitlerizma