Dr Marcel Snajder Misli O Dordanu Brunu

Misli o Đordanu Brunu
Evolucija filozofske i naučne misli je proces isto toliko mučan i spor kao i ostalo istorijsko događanje. Naučne istine ne rađaju se lako, ne plasiraju se bez otpora, ne sankcionišu, ako ne konveniraju. Ali, u ovom tromom i krivudavom hodu istorijskog koraka đruštvene su snage davale pojedince, odvažne i dalekovidne, mislioce ili fantaste, koji su umeli da obasjaju budućnost, da jednim zamahom obuhvate duge periode što se lagano odmotavaju u istorijskom filmu. Idući ovako mimo dnertne stvarnosti, ovi su Ijudi bili obeleženi kao otpadnici, jeretici i revolucioneri, i s njlma se postupalo ,kao s nesocijalnim. elementima. Crkva i država nalazile su se u toj stvari ćesto na zajedničkom poslu.
I ime Đordana Bruna nalazi se na toj crnoj dijagonali ljudske kulture.
Bruno je živeo u doba kada se je javio novi astronomski sistem, ali i u vreme kada je postojala inkvizicija. Njegova ličnost razapeta je između ova dva pola.
Kao svetionik na ulazu u modernu naučnu misao, stoji lik Đordana Bruna. Kozmički zanos, izražen na Usta ovdg spaljenog dominikanca, iskristalizovao se, kroz tnistogodišnji razvoj egzaktne nauke, u impozantni astronomski pogled na svet.
Alojs Ril nazvao je Bruna filozofom astronomije. To bi bila najtačnija karakteristika kada bi se iz nje razabiralo koliko je Bruno prevazišao astronomiju svoga vremena. Kopernikova heliocentrična koncepcija svemira dala je smrtni udar uskoj i dogmatskoj kozmologiji srednjega veka. Zemlja kao centar sveta, rod ljudski na njoj, bog nad svime — to su glavni potezi kozmičke orijentacije pre novovekog stava prema bogu i prirodi. No objektivna zasluga Kopernikove revolucije postaje subjektivna zasluga Brunove filozofske intuicije. Bruno je profet Kopernikanskog prevrata i, što je najvažnije, preko toga vesnik beskonačnosti vasione. On je jedini čovek filozofski dorastao novoj astronomskoj nauci i on, jedini, u religioznom poletu, ume da iz nje izvede dalekosežne konsekvence. Koliko za njim zaostaje Telezio! — Velika skromnost leži, u suštini, u patetičnim stihovima Brunovim posvećenim Koperniku:
»Ovde te pozdravljamo,
Tebe koji si nadaren prekrasnim smislom,
Čiji uzvišeni duh nikacla neće prekriti
Mračna, bez slave, reka života,
Čiji glas vedro i veselo kliče
Kroz muklo mrmljanje luda,
Visokoblagorodni Koperniče,
Čija je reč kao opomena zakucala
Na vrata moje mladićske duše,
Kada još čulom i razumom drukčije mišljah
Nego što sada pronađoh i rukama hvatam.«
Kolika, opet, samosvest u prigušenim rečima izgovorenim pred mletačkom inkvizicijom: »Ja smatram vasionu beskonačnom, delom beskrajne božanske svemoći, jer bilo bi nedostojno božanske dobrote i svemoći, da stvori konačni svet. Ja sam tvrdio da ima bezbroj svetova, sličnih našoj zemlji, i sva ova nebeska tela ja smatram svetovima, kao i mesec, planete i nebrojene druge zvezde. Sva ova nebeska tela su zvezde i njihovom broju nema kraja. Ona čine beskrajnu vasionu u beskrajnom prostoru.«
Kozmolog Bruno govori u 16 veku, i njega razume dvadeseti vek. A baš ove misli, naročito nauka o beskonačnom broju svetova, stoje na prvom mestu među jeresima radi kojih je tužen i docnije predan lomači.
Tragedija Đordana Bruna istovremeno je tragedija nauke onoga vremena.
Analogija životne sudbine i filozofskog dela Đordana Bruna i Baruha Spinoze mogla bi se povući vrlo daleko. I jedan i drugi bili su predestinirani da služe veri, jedan crkvi, drugi sinagozi. Ekskomunikacija nije ni jednog mimoišla. Crkve su najkivnije na ljude koji, upućeni u njihov sistem, način dokazivanja i borbe, postanu njeni protivnici. Snažna duha i oštra pera, oni su neprijatelji crkve. Spinoza je optuženik pred sinagoškim tribunalom, njega progoni rabin Morteira. Đordano Bruno odgovara pred mletačkom i rimskom inkvizicijom, i paterom 'Gabrielijem. O Spinozi se govorilo kao o »mrtvom psu«, od Brunovog imena bežali su i naučnici, iz straha ili prezira.
Monistička nota čind Bruna i Spteozu dvema konsekutivnim tačkama na istorijskoj liniji filozofije. Divergencije dolaze od nejednakih temperamenata i različitih prostornih i vremenskih okvira. Spinozina monistička matematika i Brunov monistički ditiramb.
»Mi tražimo boga u nepromenjljivim, nepokolebivim zakonima prirode, u osećanju punom strahopoštovanja koje jse upravlja po tim zakonima. Mi ga tražimo u sjaju sunca, u lepoti stvari što proizlaze iz krila ove naše majke zemlje, u pravom otsjaju. njegovog bića, u pogledu na nebrojene zvezde koje svetle na beskrajnom rubu nebeskom, žive, osećaju, misle i pevaju pesmu iednom najvišem«. — Brunova himna bogu-prirodi.
»Bog nije nad stvarima nego potpuno u njima, kao što biće nije ništa izvan ili iznad stvari, priroda ništa van prirodnih stvari, dobrota ništa van dobroga.«
»Vasiona je jedno jedino, beskonačno i nepokretno. Jedno je apsolutna mogućnost, jedno stvarnost, jedno je forma ili duša, jedno materiija ili telo, jedno uzrok, jedno suštiiha, jedno najveće i najbolje, ono se ne može pojmiti, pa stoga ni omeđiti, dakle je beskrajno i neograničeno, i prema tome nepokretno. Ni po odnosu ni po sličnosti, ni po sjedinjenju ni po istovetnosti nećeš mu se približiti, ako budeš čovek a ne crv, ako mesto čoveka budeš zvezda. I zato su ove stvari u beskonačnom nerazlučne.«.
Na mestu gde je Bruno spaljen podignut je, u vremenu liberalnih talijanskih režima, spomenik. Na njegovom postamentu stoje reči: »9 juna 1889, Đordanu Brunu vek što ga je on predvideo, ovde gde jegorila lomača.« U prigodnom govoru rekao je jedan talijanski profesor da »religija duha« traži rad, mesto crkvenih molitava, istraživanje mesto pukog verovanja, raspravljanje umesto potčdnjavanja. Njeni su članci, rekao je dalje, otkrića nauke, njeni konkordati internacionalnd kongresi i svetske izložbe zajedničkog rada.
Od priča liberalnog profesora ostala je jedna vidna činjenica: da je Musolini, konkordat s papom, uklonio spomenik sa Campo di Fiori. Stav fašizma prema spomeniku velikog Bruna oličava njegov odnos prema sliobodnoj nauci. To je gest reakcije prortiv naučne misli koja je revolucionarna. Svoju borbenu oštricu izgubiće ta rnisao onda kada ne bude zapreka da postane opšta svojina klasno razdvojenog čovečanstva. Neznatni incident s Brunovim spomenikom ilustruje borbu koja je u toku, koje postajemo svakim danom svesniji.
(Pregled 1934, maj—juni).

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License