Dopricnjak

Saša Ćirić

DOPRIČNJAK
David Albahari: Male priče
(Čarobna knjiga, 2013)

Teško je danas biti pisac u Srbiji. Ne samo da moraš da napišeš knjigu, već moraš i da je objaviš pre nego što ti propadne izdavačka kuća. U tom slučaju se sa gotovim, tj. urednički aminovanim i prelomljenim rukopisom seliš na stend baj kod drugog izdavača, koji će te, u najboljem slučaju, forvardovati za narednu godinu a u realnom otpočeće s tobom dugotrajne pristupne pregovore o dobijanju datuma u izdavačkom planu u bliskoj budućnosti. To posebice važi za mlade pisce, tj. osobe oba pola relativno nenačete duhovnosti koje uživaju blagodeti prvih godina kredita za stambeno ognjište, sa po kojom kolevkom, po-lovnim četvorotočkašem i udobnim supruž-ničkim papučama, elem za osobe cirka četiri banke, koje uprkos zdravom razumu veruju u smisao slaganja i tiskanja slova.
Jedna od hiketida sa neslavno nasukanog Splava Meduza Stubova kulture, David Albahari, svojom novom knjigom priča udomio se u Čarobnoj knjizi. Ima neki bag u operativnom sistemu srpskih izdavačkih kuća koji ih, kada se svojim nikad stručno recenziranim prevodima, što artificijelne što bestseler treš literature, fino ušanče po rafovima, policama i prodajnim dotcom portalima, nagoni da samopožrtvovano učine plezir domaćem čitalaštvu, endemskoj vrsti u večitom odumiranju, te počnu da se hvastaju izdavanjem neprevedenih (lekturisanih?) pisaca, poglativito proznih, koji se većinski odazivaju na ime dragovoljnih kandidata za nagradu švaj-carskog nedeljnika u permanentnom redizajnu u čijem žiriju i ove sezone stoluje Dok Holidej srpske kritike, nacional pečatorezac s onu stranu pojma konflikta interesa. Zaleti se tako mnogi izdavački hudežestvenik da prinese svoj skromni darak na oltar literature otisnute jezikom roda svog, i prozni put P-70, taj centralni koridor srpskih duhovnih teritorija, bi sa svojih deset prstiju da sagradi, al` što danju dobar naum i vizionarska volja podigne to vila nevidimka obnoć sruši u sibir i viktoriju, što je glavnog arhitektu u golemo očajanje bacilo pa ne mogavši na Frušku Goru zbog popunjenih kapaciteta otide u kleto upravničko izgnanstvo u Univerzitetsku biblioteku. Pritom se zavetova, svojom drumo-gradnom čašću i krvlju hermeneutičkom, andrić-gradskom, da će iduće sezone stati nogom za-vrat palpadiji što se potura za nagradu Narodne biblioteke, konačno obmotane u pokrov zastava i napučene staklenim vitrinama, visokim državnim zvanicama i naoružanim čuvarima studentskih čitaonica. Tako je to sa domaćim piscima, ima neko zloguko prokletstvo, ko sfinga na Konstan-tinovom raskršću, ko zift beleg na tamnoj zastavi u mrkloj noći u pogledu slepca, koje prati sve izdavače koji se iznebuha drznu da od domaćih pisaca čine manekene virtualnog biznisa ili teže da ih za života rukopolože u ćivot kanonskih svetinja.
Vratimo se kanadskom povratniku i zemunskoj lasti nikad više proleća postmodernizma. Mno-gom piscu se u folderu zgode male priče, bataljene i nedopričane, napuštene ali nedilitirane (pisci su stare varalice, i vlastito govno im zlatno), ali neće svako sa malim u javnost. Za šta ga držimo, pobuniće se čaršija, vazda svikla na gabarit, kako će to članovi žirija Andrićeve na-grade u ruke uhvatiti, onomad se opekavši dnevničkom prozom jedne izgubljene duše. Ali, gospodin Albahari se ne dade zbuniti, što na um prsta to na drum teksta, pomalo je često više nego dosta, ko se malim zadovolji i zen bog ga u svece meće. Uistinu, da li su Male priče doista male i jesu li uprkos svemu priče ostale ili su isprva zadrhtale pa se u nešto ino promitarile?
Priča ko stih jedan: „Prvo zadrhte senke; tek posle toga zatreperi plamen sveće.“, a ispod titla „Preko reda“? Au, majku mu, zagonetka, rebus. Zamalo pa apsurd (ko što su u LOM-u nedavno Harmsa izdali pod naslovom Apsurdne priče. Može biti da se priprema Kafka sa Neobičnim pričama ili Bukovski sa Erotskim pričama. Da i slepi progledaju, da se i niskočelnima utuvi). Dakle, prvo drhte senke, potom zatreperi plamen sveće, čista inverzija, jasno, ko što i naslov veli. E sad, u kakvoj su vezi senke i sveća? Reklo bi se roditeljskoj, plamen sveće porodi senku. A kada se red obrne, ostane li očinska kauzalnost među njima, da sad senka učini da zadrhti plamen ili su i sveće plamen i senke pramen paralelni svetovi, svaka žiška obaška, da tako svetlozarno kažemo, tek koincidentno utureni u ram istog preko-rednog prizora? Uh, sve teže i zapetljanije. I još, ako senke drhte, koja li ih tuga mori, vetar uspomena, žaoka krivice ili koji tamni nagon koji kola u prozirnim senovitim žilama? Malo reči, ali puno mozganja – rešenja ni na vidiku, avaj, niti posle njega. U tome li je ključ, da ključa nema, da reči pletu omče misli, da se pitamo ko što u mrklom mraku pipamo se za nos, da čulom dodira, okom jagodice vidimo, jesmo li mi mi, oni isti od malopre, ili je Nos otišao svojim, go-goljevskim poslom… Metafore kao more (bez akcenta, dvosmisleno dakle, kao pučina značenja a pučina je stoka grdna jedna i kao blagodet noćna što nas u snu pohodi, kao verna ljuba smisla što je od tuge za gospodarom Pouzdanosti mlada presvisla). Ah, ali može li nas to, drčno željne i virusom delotvorstva inficirane, iole zadovoljiti ili prinuđeni smo uzaludan (uzaludno nema dno) razgovor vo vjeki voditi – ta ovako je i onako, onako ko i ovako, a i preko redno može, tuci po volji ti, da pogrešiš ne možeš svakako. Male priče, male priče, čitali vas Derida i Niče.
Šalu na stranu, š njome metar, metak obesti i word count softverski. Gosp. D. Albah. spaja: čudno i smešno; smešno, nasilno i neobično; čud-no i nemoguće; neizrecivo se sluti, odsustvo samo ćuti i trnci jeze penju se uz kičmu kao mravci, infantilan humor provejava, infantilne igre vode se i priče koje zakovrnu na nešto tamno-bolno, neodbranjiv horror vacui, priče o priči, pričanju i rečenicama, živim i živahnim, vode se, postojano, ko nekoć, imaginacija priča doživela je invaziju nasilja, neumanjenog trikovima narativnih uslov-nosti i dvosmislica, ko što beše u Ludvigu, priziva se zen i njegov nežni ten, manjak je žena (ta, male su to priče, ne dostižu više, ionako je Ćerka dala svoj puni doprinos, donekle Brat sa svojom crossdres-serskom navadom)… Ah, raznolika tipologija, tako rekuć, kratak kompen-dijum preobilja, baš ko za praznoslovne aka-demske sladokusce.

Omanula je matrica višekratnog čitanja kada u čitanje kreneš sa skepsom a tokom čitanja doživiš radosni preobražaj (Srđan Srdić bi rekao satori). U Malim pričama, skepsa je zatreperila, možda i zadrhtala, za koji tren, da bi se osnažena rezi-gnacijom zbog narativne redukcije vratila prpošna i opora, dokidajući čak i želju da sholastički, ili penzionerski, rešavamo sudoku odnosa senke i plamena sveće. No, uistinu, ova knjiga i nije tako rđava kao što se eventualno može zaključiti iz ove neozbiljne kritike. Ovo je maliciozni jubilarni Cement ispao iz neke tvajlajt zone i pošto ga mrgodni profesor-pecaroš nije pripustio na svečani skup o Davidu Albahariju, održan minule srede u BeGeBeu, a u društvu osvedočenih vremešnih davidologa, prispeo je kradom u ovu jeretičku luku literarno besprizornih.
Za sami kraj čiča-miča citat: Predrag Nikolić, pekar, prilazi rubu bazena, zamoči palac na de-snom stopalu u vodu, kaže „Brrr!“, okrene se i ode. Mlađima ne preporučujemo da to pokušavaju kod kuće; jasno, stoga što nemaju bazen, a ni starijima, koji takođe nemaju bazen, ali njima iz razloga što ih prijateljski savetujemo: morate da umočite barem stopalo u vodu Malih priča. Svejedno koje.
Jer proces čitanja više vredi i od zadovoljstva i od smisla koji se čitanjem poluče. O analizi i da ne govorimo.
BETON

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License