Dnevnik Pod Sumnom

Судбина књиге
Дневник под сумњом
Политика, 17. август 1979.
Поновно оспоравање аутентичнооти »Дневника Ане Франк«. — Над је дело заиста настало?
Познати западнонемачки недељник „Шпигл" донео је недавно у рубрици „Савремена историја" коментар о дугом и драматичном судском процесу поводом поновног оспоравања аутентичности „Дневника Ане Франк". Коментатор у почетку констатује да је „Днезник" дирљиво казивање четрнаестогодишње девојчице која је страдала као жртва нацистичког прогањагва Јевреја, да је преведен на готово све језике света, приказиван у позоришту и на филму, доживео велики успех и на Бродвеју, да су милиони читалаца и гледалаца „пролили над њим реке суза". Стога је, по мишљењу коментатора, сасвим разумљиво што неонацисти данас на све начине покушавају да оспоре ово потресно и опомињуће дело.
Рентијер из Хамбурга Ернст Ремер јавно је тврдио да је „Дневник Ане Франк" обичан фалсификат. Зато се заједно са својим истомишљеницима убрзо нашао пред судом. Оптужбу је подигао Ото Франк, отаи Ане Франк и суиздавач „Дневника". Суђење се на првој истанци завршило према очекивању јавности. Судије су прихватиле мишљење стручњака, које се заснивало на испитивању рукописа и упоређивању стила, чиме је поново потврђена оригиналност рукописа.
Хемијска оловка — доказ!
Међутим, суђење на другој инстанци донело је много узбуђења и, на жалост, подстакло сумњу у аутентичност документа. Наиме, да би потврдио тачан датум настанка дела Ане Франк, хамбуршки покрајински суд обратио се немачком Сазезном криминолошком уреду. Резултат је био изненађујући. Експерти су изјавили да су поједине додатне примедбе у оригиналном рукопису, за које је још одавно утврђено да су писане истим рукописом као и остали део текста, написане хемијском оловком, дакле потичу после 1951. године од када се користи хемијска оловка!
Ако би се прихватио овакав резултат експертизе Савезног криминолошког уреда значило би да је рукопис из периода после 1951. године, дакле, да „Дневник Ане Франк" није аутентичанI
Коментатор даље подсећа да је познати графолог Мина Бекер, још 1960. године, приликом једног ранијег клеветничког процеса против „Дневника Ане Франк", пред либечким покрајинским судом, потврдила јединство целокупне заоставштине. Све оно што је руком написано — сви дневници, белешке, узгредне напомене, исправке, као и допуне на долепљеним комадићима хартије — идентично је са рукописом Ане Франк.
У коментару се даље говори о настанку текста и његовом објављивању. После повратка из Аушвица, 1945, Ото Франк је од суседа у Амстердаму добио сачуване рукописе; своје кћерке: три свеске дневника и по једну свеску кратких прича и цитата, као и белешке на 324 неповезана листа хартије. Ото Франк је све то преписао. Јануара 1946. комплетан рухопис био је спремљен за штампање.
Ото Франк је, наравно, при том изоставио сва она места која по његовом мишљењу нису била занимљива за читаоце а односила су се искључиво на чланове породице Франк! Празнине у дневницима попуњене су појединим Аниним белешкама. Књига је најпре објављена у Холандији, али је претходно прошла кроз руке црквених цензора, па је тај текст у поређењу са каснијим преводима на друге језике — „пуританскији". У немачком преводу, пак, језик младе девојке пренет је на језик одраслих, а делимично и садржајно одступа од оригинала. Преводилац (жена) придржавала се начела: „Из књиге која ће се Једнога дана продавати у Немачкој треба изоставити све погрдне речи против Немаца".
Неофашизам диже главу
Даље се у коментару истиче да мишљење стручњака из Савезног криминолошког уреда подстиче надања оних који упорно поричу документарни карактер „Дневника Ане Франк". Стручњаци Криминолошког завода испитивали су оригинални рукопис стереомикроскопом и ултравиолетном лампом. „Коректуре исписане црном, зеленом и плавом. хемијеком .рловком", доказују, по њима, „да су белешке редиговане 1951, ако не и неку годину касније". Даља истраживања, међутим, нису потврдила сумње у фалсификовање. Али, зато је за хартију на којој је писано „утврђено" да „у то време није могла да се нађе у продаји, док су се хемијеке оловке тада могле да купе".
На основу свега овога стручњаци Криминолошког завода остављају отвореним питање: да ли је приложени материјал „стварно настао у наведено време или је писан у послератном периоду, када су лако могле да се на баве и та врста хартије и те врсте хемијских словки"?
Коментатор, на крају, износи мишљење да циљ неонацистичке пропаганде превазилази оповргавање аутентичности „Дневника Ане Франк" и да њени аутори покушавају да дискредитују све што је написано против нацистичког Рајха. То поткрепљује тврдњом да су се на суђењу Ремеру могле чути изјаве: „Свет треба најзад да упозна праву истину о прогањању Јевреја" и „Доста је тих лажи о гасним коморама".
Овај судски процес само сведочи с појачаној активности неофашистичких снага у Европи, у последње време нарочито на антисемитској основи. Ово није први пут после рата да се кле'веће дело младе Јеврејке, и не само оно.
Милорад СОФРОНИЈЕВИЋ

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License