Gustav Herling-Grudjinjski
DNEVNIK PISAN NOĆU
Napulj, 7. maj
Početkom februara 1942. godine, na putu iz logora kod Arhangelska prema vojsci u Srednjoj Aziji, obreo sam se u u jednom gradiću blizu Vologde. Putovao sam na sreću, s naporom i u etapama, nalazeći mesto u pretrpanim vozovima, a još s većim naporom nešto za jelo. Iskustvo me je naučilo da stojeći ćutke pored reda za hleb ponekad ti neko može gurnuti u ruku odlomljeno parče. Od ranog jutra u ovom gradiću blizu Vologde, na trgu gde je upravo otvorena pekara u crkvici sa letvama zakovanim na prozore, stvorio se upravo dugačak red. Bio je strašan mraz, u mojim logorskim prnjama i opancima mogao sam jedino da računam s prvim kupcima. Ali, nisu obraćali pažnju na mene. Već sam bio odlučio da se vratim u toplu staničnu čekaonicu, kada se na trgu pojavio sa štakama mladi vojnik s amputiranom nogom. Zamolio je da mu dopuste da kupi hleb preko reda. Niko mu nije odgovorio, glave su se okrenule na suprotnu stranu. Tada je kriknuo: Ja sražalsja za rodinu! To su primili k znanju s prezrivim gunđanjem. Posle smo zajedno krenuli na stanicu, ne obraćajući se jedan drugom.
Događaj blizu Vologde prepričavao sam mnogo puta, u sledećim prilikama, kao sitan dokaz krhkosti sovjetske pozadine u pobedničkom stadijumu nemačkog svečanog marša. Ovaj sitan dokaz sačuvao je malecnu vrednost, međutim sada u mom sećanju pada u oči drugi aspekt, po svoj prilici i dalje aktuelan: kako malo znamo šta se krije u Rusiji ispod ljušture, šta je skriveno, kako je u njoj duboko potisnut mračni, slepi i divlji društveni gnev. Amalrik nije preterivao kada je pisao o užasima even-tualne buduće revolucije. To se tiska, gnoji, truje, a katkad eksplodira pokraj flaše votke (s obzirom da ne postoji drugi izlaz). Pijani voz, u dramatičnom tonalitetu, u Maksimovljevom romanu Karantin. Pijani voz, u komičnom tonalitetu, u sjajnoj Jerofejevoj «poemi» Moskva-Petuški. Iz Priručnika iz psihijatrije za disi-dente Glikmena i Bukovskog vidimo kako bi trebalo da izgleda blagonadežnyj sovetskij čelovek: bez boje, bez mirisa, bez ukusa.
26. maj 1971
Aktuelizacija legende o Velikom inkvizitoru koju je sastavio Ivan Karamazov i ispričao Aljoši, zahteva prebacivanje akcenata. Strašni starac iz Sevilje oba-veštava ćutljivog Hrista da je tokom petnaest vekova crkva «ispravljala» Njegovo učenje. «Sve si usmerio prema papi, prema tome sve je sada u vlasti pape, zato je bolje da uopšte ne dolaziš, da ne smetaš, bar do vremena…» Ljudi su uvereni da su slobodni, iako su sami žrtvovali svoju slobodu crkvi, ponizno je položivši pred njene noge. Čovek je rođen kao buntovnik, ali da li buntovnik može biti srećan? Prema tome najmučnija i najneprekidnija briga čoveka je sledeća: imajući slobodu potražiti što pre nekog kome se možeš klanjati, međutim čovek želi da se klanja pred nesumnjivim i zajedno sa svim drugim. I zbog toga traži onog kome bi mogao dati na dar slobodu; jer se s darom slobode rađa, mada ne zna šta s njom da uradi. Hriste, imao si suviše visoko mišljenje o čoveku: on je rob, iako se buni. Kunem Ti se, čovek je slabiji i ništavniji nego što si mislio! Sloboda izražavanja: ima li nečeg primamljivijeg, a istovremeno mučnijeg od toga! «Postoje tri sile, samo tri sile na zemlji koje mogu zauvek da porobe i pridobiju one slabe buntovnike u korist svoje sreće. Te sile – su čudo, tajna i autoritet».
Prebacivanje akcenata sastoji se u sledećem: čudo i tajna idu u dalji plan, dajući prvenstvo autoritetu. To je poslednji odbrambeni šanac institucionalne crkve, jedine koja zanima Velikog inkvizitora. Odbojnost prema liberalizmu, prema demokratiji tout court, objašnjava «mešana osećanja» crkve prema «slobodnom svetu». Čezne za sagovornicima (ili partnerima) koji visoko cene Autoritet, kao što ga on ceni. Izgleda da sanja o povratku narušene ravnoteže Autoriteta u novom «konstan-tinizmu» koji je u stanju da «roba koji se buni» drži u pokornosti. U «konstantinizmu» koji deli s kim?
Šokantna, genijalna crta «poeme» Ivana Karamazova je njena dvoseklost. Tobož govori se o crkvi, a istovremeno u tiradi starca iz Sevilje čuje se glas revo-lucionara Šigaljova, praoca boljševizma, teoretičara «apsolutnog ropstva utemeljenog na pretpostavkama apsolutne slobode».
Neka buduća, doterana verzija legende Dostojevskog mogla bi da izgleda sledeće: On ponovo dolazi na zemlju, da bi mogao da «smeta»; kardinal-naslednik Velikog inkvizitora sam ne kaže da Ga treba baciti u podrume, već se s molbom za intervenciju obraća Vladaru; taj Vladar koji je stražar Autoriteta biće – zbog čega ne? – jedan od Šigaljovljevih učenika.
27. oktobar 1971
Tekst svojeručne beleške Nikolaja I na Čadajevljevom Filozofskom pismu koje je objavljeno 1836. godine u moskovskom «Teleskopu»: «Pročitavši članak zaklju-čujem da je njegov sadržaj mešavina drskih besmislica duševno poremećenog čoveka». Lekari su prihvatili carevu dijagnozu kao verodostojnu i Čadajeva proglasili «ludim».
Na presedan u vezi s Čadajevim 1970. godine pozvao se Solženjicin, stavivši se u odbranu biologa Žoresa Medvedjeva koji je interniran u psihijatrijsko odeljenje bolnice u Kalugi. Na slučaj Filozofskog pisma i njego-vog autora podseća i Žores u knjižici Kto sumašedšij? koja je objavljena na ruskom u Londonu. Žores ju je napisao zajedno sa svojim bratom, istoričarem Rojem. To je primer jasne, precizne i inteligentne hronike, fantastične za čitanje.
Mladom i veoma cenjenom biologu pripisana je «duševna bolest» zbog knjige o Lisenkovoj karijeri i rasprave «Saradnja među naučnicima i granice među narodima»: prvu je kolportirao samizdat, što je rezultiralo prevodima na nekoliko jezika na Zapadu; druga je u rukopisu kružila među sovjetskim naučnicima. Žoresa je devetnaest dana «ispitivala komisija», ali je na intervenciju njegovih sovjetskih i stranih kolega na sovjetsku vlast izvršen pritisak i relativno brzo je oslobođen. Najzanimljiviji u pomenutoj knjižici je buket «dijagnoza»: «slaba adaptiranost na okolinu», «viš-estrana zainteresovanost koja prekoračuje zidove labo-ratorije i ulazi u sferu sociologije i publicistike», «ne-zadrživa potreba za borbom protiv vetrenjača», «slaba orijentacija u stvarnosti i konkretnoj situaciji». Sve zajedno u kategorijama sovjetske državne psihijatrije vodi u «apatičnu šizofreniju s paranoičnim reformskim buncanjem». Paranojal'nyj reformatorskij bred nepre-stano se provlači kroz «istraživanja»: teška i opasna bolest koja bi trebalo da pruži dosta materijala za razmišljanje predstavnicima teze o «mogućnostima reformisanja despotskog socijalizma».
Žores krajnje razumno svoj neprijatan doživljaj redukuje na najjednostavnije termine: javni procesi protiv disidenata, «onih koji drugačije misle», postigli su suprotne rezultate od željenih, doprineli su obelo-danjivanju i propagiranju kramol'nyh idej; dakle, pobedilo je stanovište da «porast broja političkih pro-cesa i političkih zatvorenika loše svedoči o društvu, dok povećanje broja bolničkih kreveta svedoči dobro o napretku društva». Ko bi ovakvom rezonovanju mogao da zameri odsustvo logike?
Štos je u tome što je još uvek ćopajuća «operativnost» ne opravdava. Posle sto trideset pet godina vreme je da se tehnika proizvodnje «ludaka» imperatorskim perom usavrši.
Napulj, 9. februar 1972
Kada su Gombroviča u poslednjem intervjuu pitali koji su pisci najviše uticali na njega, iz ruske književnosti pomenuo je samo jednog, Dostojevskog. U njegovom Dnevniku našao sam diskusiju s mladim argentinskim prijateljima o Zločinu i kazni.
Gombrovič smatra da se u Zločinu i kazni ne odigrava drama savesti u klasičnom, individualističkom smislu te reči. Raskoljnikov ne oseća grižu savesti. Iz epiloga romana jasno proizilazi da sebi jedino prebacuje ono što mu «nije pošlo za rukom». S obzirom na odsustvo griže savesti koja sila ga je naterala da kapitulira pred policijom? «Sistem. Sistem tako reći ogledalskih odra-za». Raskoljnikov nije sam, živi među ljudima. Njegova vlastita savest ćuti, ali se to ne može reći za tuđe savesti. Da su drugi saznali za to optužili bi ga za zločin. Raskoljnjikov je «za samog sebe nebula, a nebuli je sve dopušteno». Međutim, zna da ga drugi vide jasnije, «oštrije, premda površnije», i da bi za njih po svoj prilici bio zločinac. U njemu počinje da se kristališe osećanje krivice, već sada polako počinje da vidi sebe očima drugih i već pomalo kao zločinca, misaono prenosi tu predstavu okolini, a od nje mu se vraćaju pojačan odraz i osuda. Ali, da li je to baš svest Raskoljnjikova? Otkud ponovo ta posebna svest koja nastaje i jača među ljudima, u sistemu odraza. Postepeno, s jačanjem lošeg samoosećanja, Raskoljnjikov pristaje na «ogledalski sud». Za Gombroviča Raskoljnjikovljeva savest se ispo-ljava u jednom: u predavanju «toj veštačkoj, među-ljudskoj, ogledalskoj savesti, kao da je u pitanju njegova autentična savest». Raskoljnjikov izvršava «imperativ začet u opštenju s ljudima», ne pitajući da li je pravedan.
Veoma vešt postupak, svojevrsno munjevito matiranje u nekoliko poteza; zanimljiv zbog toga što je Gombrovič svoje omiljene pisce prilagođavao svojoj «međuljudskoj crkvi». Ali, ako se zagrebe malo dublje pokazaće se da je gombrovičevska rekonstrukcija drastična redukcija Dostojevskog.
Naizgled ne može mu se ništa zameriti, jer nas navodi da je pratimo kao preciznu i delotvornu igru. Zapravo, u epilogu romana Raskoljnjikov je «video zločin jedino u tome što nije izdržao i što je dobrovoljno izneo svoju krivicu». Uveravao je sebe u vlastitu «mirnu savest», ne shvatajući zbog čega se između njega i ljudi otvorila «nepremostiva provalija». Do te tačke sve se slaže, Raskoljnjikov je nebula, okruženje će mu utuviti u glavu: «imperativ je začet u opštenju s ljudima». Dostojevski istovremeno ističe da je njegov junak «na robiji živeo spuštenog pogleda» i «u sebi i u svojim uverenjima osećao je duboku lažnost». Bio je to «imperativ budućeg vaskrsenja, budućeg novog pogleda na život». Nekoliko stranica dalje, pred definitivnom tačkom, tri najvažnije rečenice: «Umesto dijalektike usledio je život i u svesti je moralo da nastane nešto sasvim drugo. Ispod Raskoljnjikovljevog jastuka ležalo je Jevanđelje. Mahinalno ga je uzeo». O kakvoj se tu «dijalektici» radi? Naravno, o onoj koja je, prema intenciji Dostojevskog, Raskoljnjikova učinila «logič-nim» i nepokornim zločincem. I ona koja ga je (prema Gombroviču) primorala da se na kraju sagne pred «ogledalskim sudom», pred «lažnom ljudskom savešću». Da je tako kako Gombrovič misli u praksi, da se ostalo na Raskoljnjikovu koji sebe najpre vidi vlastitim očima, a kasnije očima drugih, Zločin i kazna bio bi samo roman o normama društvenog suživota, istorija prila-gođavanja prestupnika kodeksu ponašanja koji prihvata kolektiv. Naravno da stvar ne stoji tako. Raskoljnjikov, poniženi «natčovek», postepeno sazreva do toga da sebe vidi očima Boga. Tu se čak ne radi o doslovnom preobraćenju koje Dostojevski skicira jedva u tri rečenice već o svesnoj potrebi da svoje «ja» (nad «ponorom») prikači za nešto više. Za šta? Za «među-ljudsku crkvu», rekao bi Gombrovič. Za Boga, rekao bi Dostojevski, ili za apsolutnu i trajnu vrednost.
Na stranici o Zločinu i kazni iz prikrajka je došla do reči Gombrovićeva filozofska dilema. Ako osim «ja» ne postoji ništa, a ono je rezultat ogledalskog pritiska ljudi na ljude, šta garantuje njegovu «autentičnost»? U sistemu ogledala i «ja» je odraz, iluzija koju nameću i uobličuju drugi. Ako je tako, borba s Formom se ne vodi samo zbog sebe već i protiv drugih. Biti ono što si – Gombrovičev san – u međuljudskoj ispreplitanosti po-staje neostvariv san, u najboljem slučaju svodi se na pariranje jednih maski drugima, da sebe ne bi zarobio u jednom zauvek fiksiranom odrazu. Da li možeš ostati ono što si među ljudima? Kod Dostojevskog odgovor dobija dva krajnje različita lica: Raskoljnjikovo koje poseže za Jevanđeljem i Stavroginovo koje poseže za konopcem. Sumnjam da je Gombrovič, pročitavši Zločin i kaznu na svoj način, jednostavno branio vlastitu problematičnu veru u čoveka koja se kroz čoveka «stalno iznova stvara i u njemu raste»; rečju, veru u krhku «dijalektiku» međuljudske samodovoljnosti.
7. septembar 1998
Ove godine navršava se petstota godišnjica od smrti Generalnog inkvizitora Španske kraljevine pod vladavinom «ortodoksno katoličkog para vladara», Izabele Aragonske i Ferdinanda Kastiljanskog. Odavno se Tomas de Torkvemada smatra uzorom i pravim pionirom inkvizitorskog umeća u korist političkih sistema koji teže bezgraničnoj vlasti i kontroli «umova i srca podanika». Crkva (koliko sam saznao, uglavnom na insistiranje Jovana Pavla II) želi zvanično da osudi Inkviziciju. Međutim petstota godišnjica Torkvemadine smrti navodi na razmatranje koliko je bio oponašan u našem totalitarističkom veku. Oponašanje koje pada u oči, i to neizmerno većih razmera, odnosi se na osećanje straha. Straha progonjenih i straha progonitelja. Španski Generalni inkvizitor na vrhuncu svoje karijere zatražio je od Izabele i Ferdinanda oružanu pratnju od dvesta pedeset stražara koji će danju i noću brinuti o njegovoj bezbednosti. U skladu s verovanjima epohe uvek je imao pri ruci nosorogov rog, tobož nepogrešiv instrument za otkrivanje otrova u jelu.
Ti instrumenti su više nego smešni u poređenju sa aparatima zaštite u savremenim policijskim državama. Međutim, tu postoje znatno dublje veze. Torkvemada je verovao u mogućnost izjednačavanja s Bogom u umeću pronicanja u najskrivenije čovekove misli i osećanja; nužnim uslovom potpunog demaskiranja jeretika smatrao je ispovest, «dobrovoljnu» ili iznuđenu mučenjima. U Hitlerovoj policijskoj državi nije prida-vana pažnja tom uslovu; nacisti su odlučivali sami ko je njihov neprijatelj, bez ikakvog ispovedanja i priznavanja krivice uhapšenih (mislim, naravno, na političke neprijatelje, a ne na automatski osuđene na istrebljenje zbog pripadnosti «nižoj rasi»). Pravi Torkvemadini naslednici (i učenici) bili su komunistički inkvizitori. Sovjetsko-komunistička inkvizicija nije se zaustavljala na likvidaciji «neprijatelja naroda» već je insistirala na priznavanju nepočinjene krivice: potpisujući akt optužbe među četiri zida kancelarije istražnog sudije ili potvrđujući ga javno u javno insceniranim procesima. Egzekucijski vod ili pucanj u potiljak predstavljali su ekvivalent inkvizicijskoj lomači.
Mnogi u Torkvemadi vide model Velikog inkvizitora iz «poeme» Ivana Karamazova. Možda je Dostojevski očima mašte bio zagledan u lik koji je bio prilično dobro poznat u prošlom veku iz rekonstrukcije manje ili više istorijskih rekonstrukcija ili pokušaja beletrizacije Užasnog li starca! Međutim, ponovo pročitavši «poemu» Ivana Karamazova povodom proslave petstote godišnjice Torkvemadine smrti primetio sam neuporedivo važniju stvar. Dostojevski je prebacio most između stvarnog petnaestovekovnog Inkvizitora i izmišljenog Inkvizitora budućnosti. Predosećao je njegov dolazak i to u okvirima svoje opsesije Rusijom potkopanom «zlim dusima». U Ivanovoj «poemi» šokira fragment: «Ko to zna, možda taj prokleti starac koji tako uporno i beskrajno voli čovečanstvo, postoji dosad u silesiji takvih staraca. I to ne slučajno rasutih već organizovanih u tajni savez, odavno osnovan radi čuvanja tajne, čuvanja od nesrećnih i slabih ljudi, da bi im ostvario sreću. Sigurno je takav i takav bi trebalo da bude». To zvuči kao nacrt tajnog «revolucionarnog oslobođenja».
Gustav Herling-Gruđinjski (Gustaw Herling-Grudziński) (1919-2000), jedan od najistaknutijih poljskih emigrant-skih pisaca i intelektualaca, autor priča, romana, eseja i višetemnog Dnevnika pisanog noću (1969-2000) posle završetka Drugog svetskog rata nije se vratio u Poljsku. Živeo je i radio u Engleskoj, Nemačkoj, a od početka 50-ih godina u Napulju, oženjen Kročeovom ćerkom. U Poljskoj prećutkivan sve do početka 90-ih. Posle rušenja komunizma počinje da je posećuje, objavljuje knjige tamo, dobija najviša priznanja. Pre toga bio je poznatiji u Evropi gde su prevedene sve njegove knjige, naročito Drugi svet, jedna od prvih posleratnih knjiga o sovjetskim logorima. Njegovo najznačajnije delo Dnevnik pisan noću koje ima oko 2000 stranica pred-stavlja intelektualnu hroniku druge polovine XX veka, stavljajući na prvo mesto totalitarizam kao temu. Pisao je veoma zanimljivo i o svojim omiljenim piscima i slika-rima. Sistematično, u nastavcima objavljivan u emi-grantskom časopisu „Kultura”, nastavljajući čuveni Gombrovičev trotomni Dnevnik.
S poljskog prevela Biserka Rajčić
