Diplomatija 1

DIPLOMATIJA
Izrael je 1967. pribegao samoodbrani!
Ako se ništa dramatično u međuvremenu ne dogodi, trinaestoga juna napuniće se 23 godine otkako Jugoslavija ne održava diplomatske odnose sa Izraelom. Čelni ljudi naše diplomatije uveravaju sada kako nema više dileme da će se obnoviti odnosi sa Izraelom, ali da postoji pitanje kada će i kako doći do normalizacije odnosa sa tom zemljom. Njih je Jugoslavija prekinula posle šestodnevnog rata Izraela i arapskih suseda 1967. godine, sledeći korak koji su u tame smislu tada načinili SSSR i ostale zemlje nekadašnjeg moskovskog bloka.
Pod formulom kako doći do normalizacije, nalazi se, prema svemu sudeći, želja naše diplomatije da pre pune obnove diplomatskih odnosa postignemo sa Izraelom saglasnost o ustanovljenju neke vrste konzularnih misija političkog karaktera. Pod kada sve staviti na svoje mesto nalazi se želja da pre toga Izrael „pređe svoj deo puta" ka tome cilju, odnosno verovatno stupi u pregovore sa Palestincima i nekim susednim Arapima. Ovo dalje uslovljavanje i odlaganje naših saveznih zvaničnika ostavlja našu zemlju u društvu drastično smanjene grupe evropskih zemalja koje sa Izraelom još nemaju diplomatske odnose. Zapadne evropske zemlje te odnose nikad nisu lomile, a većina istočnih obnovila ih je poslednjih meseci. Ostali smo na ovome kontinentu u društvu Albanije, Bugarske i SSSR, pri čemu Bugari najavljuju skoro obnovu, a Sovjeti su u te odnose jednom nogom stupili, jer već imaju konzularne misije i ugovorne trgovinske odnose, što sa nama nije slučaj. Znači, sada smo najsličniji Albancima.
Sigurno je da se niko u našem razuđenom i nesložnom vrhu od onih koji odlučuju o obnovi odnosa sa Izraelom ne može radovati što smo sada u tom pitanju u Evropi najbliži Albancima. Teško je dokučiti zašto je još tako:
jesmo li zarobljenici duboke podrške Palestincima koja je i takve skrivene prirode da bismo je morali prekinuti kada bi se sa Izraelom obnovili međudržavni odnosi, pa ima ustezanja i otpora da se takva podrška Palestincima uskrati, jer bi to njih još više oslabilo posle gubljenja'baza u mnogim zemljama istočne Evrope; ili smo zarobljenici prodavanja na kredit Arapima, pa se bojimo da ćemo potraživanja teže naplatiti ako ih naljutimo;
ili smo zarobljenici prvobitne greške načinjene odlukom o prekidu, jer neki naši ključni diplomati sada smatraju da ćemo „izgubiti obraz" ako odnose normalizujemo, a Izrael se koji smo sve ovo vreme zvanično za sve krivili „ne popravi". Kako neko reče, sada oni koji o tome odlučuju vagaju od čega bi bila veća šteta: od ostajanja bez odnosa sa Izraelom, ili od priznanja da je odluka o prekidu bila greška.
O kakvoj je vrsti greške reč i ko je sve mislio od samog početka da odnose nije trebalo prekidati ili se u jednoj važnoj akciji suviše približavati Rusima, govore izjave nekoliko ličnosti ranije usko povezanih sa resorom spoljnih poslova. Ovaj hroničar sakupio je poslednjih dana i nedelja te izjave i kazivanja i sada ih stavlja na uvid čitaocima NIN-a.

KOČA POPOVIĆ: „ODLUKA JE BILA ISKLjUČIVO TITOVA"
Ratni komandant Prve proleterske Koča Popović bio je u prvim decenijama posle sukoba sa Staljinom prvo šef Generalštaba JNA, a zatim šef naše diplomatije. U godini prekida sa Izraelom bio je član Saveta federacije i lični Titov emisar. U poslednje vreme on je više puta kritikovao prekid odnosa sa Izraelom, što mu nije donela nikakva naknadna pamet, jer kako nam je sada izjavio od prvog dana je bio među onima koji su bili protiv prekida.
U jednom intervjuu koji je 1986. dao „Politici", Koča Popović je izjavio da „nam se dešavalo da donosimo nedovoljno promišljene odluke" i dodao: „Imam u vidu takve postupke kao što je ishitreno priznanje Nemačke Demokratske Republike (Istočna Nemačka) 1957. godine, što nam je bez potrebe nanelo ogromne štete i isto tako ishitren prekid diplomatskih odnosa sa Izraelom 1967. Bilo je to kontraproduktivno, jer je time samo sužen prostor našeg konstruktivnog delovanja." Tu ishitrenost je indirektno pripisao uticaju ideološkog faktora, rekavši: „Smetalo je to što je sovjetska strana duže vreme imala i koristila mogućnost uticaja na našu politiku neredovnim putem, to jest kanalima međupartijskih veza, na štetu ili zanemarivanje naših državnih i nacionalnih interesa, što je ometalo našu nesvrstanu politiku."
Sličnu kritiku uspostavljanja odnosa sa istočnim Nemcima, koji zatim „nisu pokazali zahvalnost", a što je navuklo osvetu zapadnih Nemaca i neslaganje zbog prekida odnosa sa Izraelom, Koča Popović je iskazao i u knjizi svojih razgovora sa novinarom Aleksandrom Nenadovićem prošle godine, dodavši tada da je Tito činio prevelike ustupke Arapima. Upitan sada da li je bio u prilici da bude konsultovan o prekidu diplomatskih odnosa sa Izraelom, K. Popović nam je iz svog dubrovačkog zimskog pribežišta odgovorio:
Kako da ne. Dan pre prekida sakupili su se mnogi sa vrha. Neka vrsta sastanka Politbiroa i onih koji su radili na poslovima spoljne politike. Bili su tu Tito, Gošnjak (tada savezni sekretar za odbranu), Nikezić (tada savezni sekretar za spoljne poslove) i drugi. Svi su bili protiv toga da se tada odluči o prekidanju odnosa, sem Tita, koji je bio za to. Ali, on se dao nagovoriti. Oni koji su bili protiv prekida smatrali su da treba pričekati i videti kako će se razvijati situacija. Zastupao sam mišljenje da se prekidu pribegava samo u krajnjim slučajevima, da za to treba da ggostoji veoma krupan razlog. Međutim, Tito je sutradan naredio prekidanje odnosa ne savetujući se više sa bilo kim od nas.
MIŠA PAVIĆEVIĆ: „POD UTICAJEM EGIPTA…"
Bivši vojnik i diplomata K. Popović slaže se sa tim da js apsurd da 23 godine posle jedne sporne odluke još uvek nemamo diplomatske odnose sa Izraelom. To tumači našim „obavezama prema Arapima" čiji smo „zarobljenici bili" i time da je „teško priznati tako krupnu grešku".
Miša Pavićević je u posleratnoj Jugoslaviji obavljao mnoge visoke funkcije u sindikatima, diplomatiji i SIVu i u svojstvu zamenika saveznog sekretara za spoljne poslove 13. juna 1967. bio je formalni izvršilac odluke o prekidu odnosa sa Izraelom. U dužem razgovoru koji smo održali ovih dana sa njim saznajemo niz okolnosti koje su prethodile tadašnjem ratu na Bliskom istoku i Titovim naporima da spasava svoga prijatelja Nasera, koji je sa njim i indijskim premijerom Nehruom pripadao vodećoj „trojici" među nesvrstanim zemljama.
Rat između Izraela i njegovih suseda Egipta, Jordana i Sirije izbio je 5. juna 1967, posle akutne krize koja je trajala preko dva meseca i koja je započela zategnutošću između Izraela i Sirije, na čiju je stranu Naser spremno stavio Egipat. On je navodio da Egipat mora da spreči napad Izraela na Siriju i zatražio od Ujedinjenih nacija da se sa egipatskoizraelske granice povuku trupe UN koje su imale za dužnost da čuvaju krhko primirje između dva zavađena suseda. Egipat je 18. maja doveo svoje trupe na granicu sa Izraelom i zatim 22. maja zatvorio pomorski put kroz Akabski zaliv za brodove Izraela i brodove drugih zemalja koje Izraelu preko Crvenog mora donose strateške materijale. Izraelski premijer Eškol izjavio je da će ometanja plovidbe smat1 rati aktom agresije. Izrael je 5. juna uzvratio napadom na tri suseda, koje je za šest dana savladao.
Pitamo za NIN Mišu Pavićevića šta je on iz prve ruke tih dana i nedelja saznao i on kaže:
Ja sam sticajem prilika, kao zamenik saveznog sekretara za spoljne poslove, na deset do petnaest dana pre početka rata posetio zemlje Azije i Afrike, pa sam u prolazu nekoliko dana proveo u Kairu, što je za mene bilo interesantno i poučno za kasniju rekonstrukciju uzroka tog rata i sukoba. Imao sam tada u Kairu razgovore sa egipatskim podsekretarom za spoljne poslove Fikijem i sa ministrom spoljnih poslova Mahmudom Rijadom, inače mojim kolegom iz Ujedinjenih nacija. Pokušavao sam da saznam šta će oni uraditi, jer Naser je već uputio zahtev generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija U Tantu da povuče snage UN sa poluostrva Sinaja prema Izraelu. To je moralo da rezultira slanjem egipatskih trupa na teritorije koje su čuvale snage UN, uključujući zaposedanje zaliva Akabe. Pokušavao sam da dobijem odgovor na pitanje šta će Egipćani uraditi. Imao sam razgovor, i to najinteresantniji, i sa Favzijem, zamenikom predsednika Republike, koji je ranije bio ministar spoljnih poslova i, mislimjedan od najmudrijih državnika tadašnjeg Egipta. Međutim, u svim tim pokušajima da nešto direktno saznam, dobijao sam evazivne odgovore. Izbegavali su da mi daju određeni odgovor. Naser me tada nije primio, rečeno mi je da se nalazi u obilasku trupa. Moje lično mišljenje bilo je kasnije sledeće: on je meni kao izaslaniku svoga prijatelja Tita morao da kaže šta namerava da uradi, a to nije hteo da učini, a takođe nije mogao da kaže ni obrnuto od onoga što će učiniti, pa je najbolji način bio da me ne primi.
I, na kraju, odlazeći iz Kaira, upitao sam podsekretara Fikija: „Hajde, kažite mi sada, hoćete li vi zauzeti Šarm El Šeik", stratešku poziciju koja zatvara svaku komunikaciju prema Izraelu, odnosno Izrael dovodi u pomorsku blokadu! A on odgovara: „Ne znam, ne mogu vam reći, odluka nije doneta". Na to sam primetio da bi to bila veoma riskantna odluka. Na to će on meni: „To bi bila istorijska odluka". Ponovio sam: „Bila bi to vrlo rizična odluka". Na tome smo se rastali.
Tako je protekla moja misija u Kairu uoči rata. Posle deset do petnaest dana izbio je rat. Pri tome bih rekao da smo mi pod uticajem Egipta i arapske šire propagande prihvatili tezu o promenjenom odnosu snaga koji se u međuvremenu desio, naime, da su u međuvremenu, po¬sle rata iz 1956. godine, Egipat i arapske zemlje postajujače od Izraela. To se, na žalost, pokazalo pogrešnim, a glavna žrtva te teze bio je sam Egipat.
POGREŠNA ARAPSKA PROCENA
Da li je Egipat bio i žrtva sopstvene propagande?
Žrtva sopstvene propagande, ali i tuđe. Meni je moj bivši egipatski kolega, odnosno ministar, rekao da su oni bili žrtva propagande drugih arapskih zemalja da Izrael treba da bude bačen u more. To mi je rekao Rijad.
Kada vam je to rekao?
Tokom bliskoistočne turneje predsednika Tita avgusta 1967, kada sam ponovo bio u Kairu, o čemu ću još govoriti.
Smatrate li da je ono što su Sirija i Egipat radili uoči junskog rata značilo da su hteli da izazovu sukob misleći da su jači?
Moje je lično mišljenje da je prvobitna greška bila zahtev Egipta sekretaru Ujedinjenih nacija U Tantu o povlačenju trupa UN. I to je onda lbgično izazvalo lančanu reakciju: ti povlačiš trupe UN, dovodiš trupe Egipta, blokiraš Zaliv Akabu kojim Izrael dobija naftu i sve. Mislim da je tu prvobitna greška. Ta odluka je bila posledica uverenosti da Izrael neće reagovati.
To je bilo moje mišljenje i tada i danas. Desilo se, u stvari, da je Izrael reagovao onako kako je reagovao i da je u roku od šest dana rat završen katastrofalnim porazom Egipta i Sirije.
Da li biste revidirali našu raniju zvaničnu ocenu da je bila reč o izraelskoj agresiji? Na primer, bivši novinar „Politike" Jurij Gustinčič, koga svi mi stariji novinari cenimo, napisao je pre neki dan u „Slobodnoj Dalmaciji" da ako je već reč o agresiji, onda bi se moglo kazati da je ono što je Izrael učinio bio kontranapad, kontraagresija.
Sad, ne može se govoriti o agresiji. Ja ovde više govorim o grešci. Zahtev da se povuku trupe UN bio je rezultat pogrešne procene odnosa snaga i pogrešnog predviđanja reakcije Izraela. Ovaj potez je neizbežno doveo do reakcije Izraela koja se završila osvajanjem arapskih teritorija, osvajanjem sirijskog Golana i egipatskog Sinaja putem sile. Suština je da je na kraju došlo do osvajanja teritorija putem sile, protiv čega se u to vreme izjasnila većina članica Ujedinjenih nacija. U svakom slučaju, ovo je drugačije od suecke krize 1956, kada je Izrael, zajedno sa Britanijom i Francuskom, napao Egipat, koji je nacionalizovao Suecki kanal, dotad kontrolisan od strane Engleza. Tada se moglo govoriti o direktnoj agresiji na Egipat. Sukob 1967. bio je, po mom mišljenju, na neki način drugačiji. Izrael je, mislim, pribegao samoodbrani, upotrebio je argument samoodbrane.
■ JAŠA ALMULI
(Nastavak razgovora u idućem broju: Zašto je Tito naredio prekid odnosa sa Izraelom?)
NIN 15. april 1990.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License