Desankin Ausvic Od Putopisnog Svedocanstva Do Pesme O Holoka

DESANKIN AUŠVIC
Od putopisnog svedočanstva do pesme o holokaustu

[Književna istorija, 1999, 107-108]

Poljska uopšte, njene kulturne i istorijske realije kao teme prodiru u stvaralački svet Desanke Maksimović neposredno posle II svetskog rata, tačnije posle prvog boravka srpske pesnikinje u ovoj zemlji. S jeseni 1947. godine Desanka se našla u sastavu delegacije jugoslovenskih kulturnih radnika - pisaca i likovnih umetnika - koja je provela mesec dana u Poljskoj upoznajući se sa novim načinom života njenih stanovnika, nedavnom prošlošću i kulturnom baštinom zemlje.[1] O tome je u svojoj službenoj Autobiografiji iz maja 1948. naša pesnikinja zapisala: „Poslednje jeseni provela sam sa grupom slikara i književnika u Poljskoj mesec dana, i o tome održala dva predavanja, kao i posle puta u Čehoslovačku."[2]
Onovremena štampa pruža nam pregršt podataka - oskudnih, doduše - o jednome od tih predavanja, održanom za članove republičkih umetničkih udruženja u prostorijama Udruženja književnika Srbije. Tu su se našli u prvom redu utisci iz posete teško postradalim poljskim gradovima, nacističkim logorima smrti, ali i industrijskim preduzećima koja su oličavala privredni život posleratne Poljske. Svoj sažeti izveštaj sa ovog predavanja beogradska „Politika“ završava vrlo zanimljivom najavom: „Naši književnici i umetnici koji su boravili u Poljskoj odlučili su da izdadu mali album o Poljskoj sa crtežima Klemenčića, sa pesmama Ko[n]eskog i Desanke Maksimović i sa prozom Kaleba i Samokovlije."[3]
Iako do ostvarenja zamisli o izdavanju spomenutog albuma nikada nije došlo[4], Desanka je veoma brzo ispunila deo dogovora koji se odnosio na njene tekstove. Tako su se odmah počela nizati i Desankina pisana svedočanstva o poseti Poljskoj, rasuta po listovima i časopisima poput „Duge", „Brazde", „Stvaranja", „Republike", „Nove žene“…[5]
Pored dveju proznih reportaža (1947-1948)[6], tokom 1948. godine objavljen je i čitav niz pesama sa poljskim temama i impresijama. To su po redosledu publikovanja u periodici: Varšava[7], Dečja vitica u Ošvjenćimu[8], Jesen u slobodnoj Poljskoj[9], Mickijevićev razoreni spomenik[10], Zapis u Starom gradu u Varšavi[11] i Stari grad u Varšavi[12]. Iako ove pesme nikada nisu objavljene zajedno, reč je o blisko srodnim tekstovima koji čine ciklus, nazovimo ga uslovno »poljski«: u korist njihovog odreрivanja kao zaokruženog poetskog ciklusa govori činjenica da im se kohezioni princip ni izdaleka ne ograničava samo na temu.[13]
Za ovu priliku pozabavićemo se jednom sponom izmeрu Desankinih publicističkih i pesničkih tekstova o Poljskoj: temom konclogora Osvjenćim (Aušvic) u kontekstu šire teme holokausta - koja je plod neposrednog »svedočenja« posetioca ovome logoru-muzeju - kao i načinom na koji se ta tema, preko prepoznatljivih motiva, utkala u Desankino pesničko iskustvo.
*
Izuzev kratkoga spomena, u prvim Desankinim tekstovima o Poljskoj - reportažama iz „Duge“ - nećemo naći mnogo relevantnih podataka o koncentracionim logorima. Za našu temu, meрutim, od posebnog je značaja naknadno uobličeni tekst Poljska se zaceljuje, prireрen za Desankinu zbirku putopisa Praznici putovanja (1972), na koji smo se na početku rada već pozivali. Ovaj tekst »preuzima« gotovo u celini prečišćene tekstove reportaža Od Katovica do Baltika i Iz Poljske, ali pruža i mnoge nove pojedinosti, dopune i preciziranja[14], a uz to i efektan, dotad, po svoj prilici, neobjavljen opis posete koncentracionom logoru Osvjenćim (Aušvic).[15]
Predstavimo ukratko utiske koje je naša pesnikinja ponela iz ovoga logora smrti. Reč je o sadržajno najupečatljivijem, pa i, rekli bismo, »najnametljivijem« delu teksta Poljska se zaceljuje. Nije slučajno Vladeta Vuković, prikazujući knjigu Praznici putovanja, pored obilja drugih zanimljivih tema, iz celoga zapisa o putovanju u Poljsku u prvi plan izvukao upravo temu konclogora. Povodom ovoga teksta Vuković je istakao samo to da u knjizi ima „i istorijskih dimenzija jasno podvučenih u prilogu Poljska se zaceljuje u kome je bez naturalističkih elemenata oživljena stravična prošlost logora i krematorijuma".[16]
Putnicima iz Jugoslavije svu količinu zla učinjenu na ovom milionskom stratištu dočaravao je Poljak-svedok, bivši zatočenik logora, koji je znao i najjezivije njegove tajne. Pokazao im je uredna logorska zdanja koja su proizvoрači smrti koristili kao fasade za strane komisije, ali i sve ono što te komisije nikada nisu videle: betonske krletke u kojima su nevoljnici umirali od gladi stojeći uspravno, „bunker u kome su se ljudi gušili dioksidom roрenih pluća" ili „onaj gde su tri Nemca zlikovca noževima naoružana pobila trideset Poljaka kažnjenika da im oni u bunkeru ne bi trošili vazduh“…[17]
Strahovit utisak na pesnikinju ostavile su nezamislive količine ličnih stvari - jedine ostavštine ljudskih bića koja je neko u ime nečega osudio na eksterminaciju:
Posle malo ušli smo u ogromno stovarište stare obuće - četrnaest miliona pari starih cipela. Obuća ljudi spaljenih u logorskim krematorijumima. U izdvojenom prostoru od nekoliko kubnih metara leži obućica spaljene dece, koju ona nisu stigla da pocepaju. Ima tu iskrivljenih cipela, sandala kroz koje je propao prst, novih crvenih, belih cipelica obuvenih, vidi se, pred sam put.[18]
Tu su zatim gasne komore - tobožnja kupatila, gde su ljudima deljeni lažni sapuni, a umesto vode puštan „Zyklon-B“ - tu su krematorijumi koji su progutali pet miliona ljudskih sudbina, svaku za po dvadesetak minuta, tu su tone ljudske kose kojom je »arijevska rasa« punila sebi madrace i fotelje, tu su nebrojene zablude i nade:
Kako su se […] besmislenim činile nove zubne četkice sabrane i izložene u nekoliko staklenih kubika, koje su polazeći u Nemačku na rad ljudi kupovali po raznim drogerijama Evrope, pa te nove kotarice s nagomilanim dečjim rubljem, te putne torbe sa belom bojom ispisanim imenima i zanimanjima ljudi kojima su pripadale, s nekim nama neshvatljivim ciframa, s tačnim adresama, kao da se mogu iz užarenih peći vratiti kući…[19]
Složićemo se sa ocenom Vladete Vukovića da su strahote i mučeništvo onih čiji je pepeo razvejan po poljima oko gradića Osvjenćima u Desankinom putopisu opisani „bez naturalističkih elemenata", ali uz ogradu: bez namernih, sračunatih naturalističkih elemenata. Svaki »naturalizam« prevazilazi, naime, sama logorska stvarnost, te tako i pesnikinja ovim iskrenim svedočanstvom na svoje čitaoce, kao kakvu zarazu, prenosi sopstvenu skamenjenost.
*
A iz te skamenjenosti pred ovom esencijom zla oteće se Desanki, poput teškog uzdaha, pesma Dečja vitica u Ošvjenćimu, najsnažnija i bez premca najpotresnija pesma iz Desankinog »poljskog ciklusa«, prvi put štampana u dvobroju cetinjskog „Stvaranja“ za januar i februar 1948.[20]
Opisujući jedva verovatne prizore iz osvjenćimskog muzeja, Desanka u putopisu Poljska se zaceljuje kao kulminativnu tačku izdvaja:
… Ušli smo u kasarnski dugu odaju punu nekih čudnih runa - ljudske pomršene kose. […]
Primakla sam se. Plastovi sena, ljudskih vlasi leže tu. Neke su mrtve, pune prašine, ne vidim na čijoj su glavi mogle rasti, ali sa užasom zatim ugledam sede staračke kose i učini mi se [da] vidim i lice toga spaljenog starca. U blizini stoji vitičica devojčice, još čvrsto spletena, s uplitnjakom, živa i tanka, sad će kao gušter nekud odvijugati. Zatim otisneš oči pune užasa do teških zlatnih pletenica devojaka čiji osmeh zabledi pred tobom.[21]
U ovome odlomku sadržan je, zapravo, zametak cele pesme Dečja vitica u Ošvjenćimu, počev od surovih realija kao »materijalne« podloge, pa sve do lirskih junaka, tananih pesničkih slika i smisaonih spojeva.
Pesmu Dečja vitica u Ošvjenćimu smisaono i stilski objedinjuje razgranata sinegdoha: dečja vitica - središnji lirski junak i polazište za induktivno graрenje ukupne semantike - izaziva spletove strahotnih slika iz valjda najvećeg ljudskog stratišta na kugli zemaljskoj, koncentracionog logora u Osvjenćimu. Polazeći od motiva prolaznosti života, čiji tragovi nadživljuju život sam, Desanka, uz pomoćvitice, razvija motiv neprolaznosti zločina koji je nad tim životom učinjen.
Funkciju prologa-ekspozicije u pesmi vrši prva strofa:
Živa još posle pet leta i zima
vitica devojčice, kao gušter tanka,
leži u strašnom muzeju Ošvjenćima
i smeje se na suncu bez prestanka.
Šest preostalih strofa, osnovno tkivo pesme, čine neme vizije, zapravo, domišljanja i »dopričavanja« u službi rekonstrukcije konteksta. U ovom dкlu kao stilska dominanta nameće se ponavljanje „vidi se" / „vide se", a vide se majčine ruke koje u detinju kosu upliću „slutnju crnu", majčine suze i detinji osmeh, čete „krvnika ledenih" koji „režu ljudske vlasi“, „zenice staraca", otvori krematorijuma, „krvnici"koji „prinose […] tela dece", a u samoj završnici pesme, u 7. strofi-epilogu - posle kontrastiranja inja staračke kose i žive vitice - vide se „detinje oči široke, sinje".
*
Pesma Dečja vitica u Ošvjenćimu ima još jednu, znatno kasniju redakciju. Pod naslovom Muzej u Ošvenćimu Desanka ju je objavila u zbirci Zovina svirala (1992).[22] Od 1948. do 1992. pesma, na prvi pogled, nije doživela gotovo nikakve promene: zadržala je identičnu strofiku, pa i leksičku realizaciju rime (izuzeci su 11. stih, gde umesto „vreže“ stoji „vrele“ i 20, gde je „strada“ zamenjeno sa „iznenada“). Kada se, meрutim, tekstovi uporede pažljivije, uočava se pravi preobražaj: od jedne uspele, snažno doživljene pesme Desanka je načinila - antologijsku pesmu o holokaustu.
Pokazaćemo ukratko kako je to postignuto. Uopšte uzev, izmene izmeрu redakcija prate princip uprošćavanja. Različiti su nivoi toga uprošćavanja, ali mogu se svesti na odustajanje od suvišnih epiteta, »glačanje« leksičkih rešenja i zamenu naglašeno poetizovanih sintagmi, po pravilu, jednom »običnijom« rečju.
Tako će, na primer, 3. stih: „leži u strašnom muzeju Ošvjenćima" u konačnoj redakciji glasiti samo: „leži u muzeju Ošvjenćima"[23]; 4. stih: „i smeje se na suncu bez prestanka" - „i svetluca na suncu bez prestanka"; stihovi 13-14: „Krvnika ledenih vide se čete, / režu ljudske vlasi i denu u sena" - „Krvnika se vide čete, / režu vlasi i denu sena“, a odmah zatim st. 15-16: „vidi se kako neko zemljom mete / kovrdže dece i teške kose žena“ - „vidi se kako neko mete / kovrdže s dece i pletenice žena“; st. 21: „I vidi se što se rečju ne da izreći" - „Vidi se što se ne da izreći"; st. 24 „na dlanima crnih krvavihlopata"[24] - „na dlanovima ogorelih lopata"[25] itd.
Najznatniju promenu izmeрu dveju redakcija uočavamo u 5. strofi (st. 17-20):
„Stvaranje" (str. 22):
Na hrpe neko gomila ih i baca
kao runa postrižena sa stada.
Vide se preplašene zenice staraca
i ceo narod kako bukti i strada.
Zovina svirala (str. 88):
Neko ih na hrpe gomila i baca
kao runa postrižena sa stada.
Vide se preplašene zenice staraca,
ču se kako jedan zaplaka iznenada.
Stihovi 18 i 19, vidimo, ostali su nepromenjeni, dok je u 17. stihu načinjen samo prirodniji red reči. Meрutim, korenita izmena 20. stiha daje celoj strofi-slici sasvim drugačiju artikulaciju. U prvoj redakciji „preplašene zenice staraca" samo su (jedva primetan) stupanj u prelazu ka panoramnoj slici celog naroda. Konačna redakcija odustaje od panorame, a usamljeni starački jecaj dobija veoma izraženu funkcijunajave najstrašnijeg: u šestoj strofi, naime, dolazi ono „što se ne da izreći" - čeljusti užarenih osvjenćimskih peći.
Na nivou cele pesme taj iznenadni jecaj postaje prekretna tačka u nizanju vizija. U svetu nemih slika, označenom neprestanim ponavljanjem „vidi se" / „vide se", taj se jecaj uvodi kao jedini zvučni efekat i obeležava jednim jedinim, »unikatnim«: „ču se". Na taj način u drugoj redakciji, pribegavanjem svojevrsnoj kompozicijskoj cezuri, istaknuta je narativna gradacija pesme - od pletenja vitice do krematorijuma.
Drugoj redakciji pesme prethodi i konačno uobličavanje putopisa Poljska se zaceljuje za knjigu Praznici putovanja iz 1972. godine. Očigledno je, čini se, da uvoрenje toga jednog starca umesto celog naroda i njegovoga plača neposredno korespondira sa prizorom „sede staračke kose" koja kod posetiteljke osvjenćimskog muzeja izaziva viziju lica „spaljenog starca".[26] Poslednja redakcija pesme, dakle, kao da se vratila izvornom utisku.
Sve ove tako blagotvorne promene teksta odrazile su se i na metrički lik pesme. Fizička skraćivanja i uprošćavanja pojedinih formulacija izmenila su, prirodno, pre svega silabičke dimenzije redigovanih stihova. Dužina stiha u pesmi Dečja vitica u Ošvjenćimu kreće se izmeрu 11 i 13 slogova (11 jedanaesteraca, 11 dvanaesteraca i 6 trinaesteraca), dok se taj raspon u pesmi Muzej u Ošvenćimu znatno širi - varira izmeрu 8 i 13 (1 osmerac, 4 deveterca, 3 deseterca, 8 jedanaesteraca, 8 dvanaesteraca i 4 trinaesterca). Nije retka ni pojava drugačije segmentacije u okviru istog broja slogova. Navešćemo primer stihova 23-24:
„Stvaranje" (str. 22):
Prinose krvnici tela dece peći
na dlanima crnih krvavih lopata.
Zovina svirala (str. 88):
Primiču krvnici tela dece peći
na dlanovima ogorelih lopata.
U oba slučaja imamo dvanaestosložni stih; u „Stvaranju“ su to simetrični dvanaesterci 6+6, a u Zovinoj svirali na isti način je organizovan samo 23. stih, dok se u 24. granica polustiha useca posle 5. sloga (struktura mu je, dakle, 5+7). Na ovom primeru možemo jasno pratiti gubitak simetrije, što, sa svoje strane, demonstrira ublažavanje svečanog (i klasičnog!) retoričnog tona u opštem zvučanju ovih stihova; to je, meрutim, očigledan dobitak za pesmu u celini.
Nije beznačajna ni razlika u naslovima izmeрu dveju redakcija. Naslov Dečja vitica u Ošvjenćimu, zapravo, u potpunosti preslikava sadržaj pesme i već na početku signalizuje o čemu može biti reči. Naslov Muzej u Ošvenćimu opštiji je, sam po sebi upozorava na tragediju, ali sadržaj pesme mora se ipak otkrivati korak po korak.
Neće, naposletku, biti preterana konstatacija da konačna redakcija pesme, Muzej u Ošvenćimu, bez imalo zazora zauzima ravnopravno mesto meрu Desankinim pesmama poput Krvave bajke, Na grobu streljanih рaka ili Šume u Izraelu.
*
Zaključujući ovo razmatranje, skrenućemo pažnju na to da pesma Dečja vitica u Ošvjenćimu i njena kasnija verzija imaju svojevrstan zametak i u Desankinom prethodnom pesničkom iskustvu: i emotivno, ali i motivski kao da je ponikla iz stihova 25-30 mladalačke pesme Pokošena livada, prvi put štampane u „Misli" još 1920, a potom uvršćene u Cvijanovićevo izdanje Pesama (1924):
Sutra opet u zoru
doći će divovi oni,
i strašne surove vile
zdenuće u sena mnoga
mirisne glave mile.
Ležaće u jednom grobu
toliki milioni.[27]
Emotivna solidarnost sa pokošenom travom i livadskim cvećem, nanovo probuрena u osvjenćimskom muzeju, na istovetan način ispoljava se prema žrtvama čudovišne kosidbe ljudske livade… Pri tome sintagma denuti u sena[28] dobija značenjsku težinu ’hladnokrvnog vršenja zločina’.
S druge strane, punih četrdeset godina posle posete Osvjenćimu naša je pesnikinja publikovala sonet Lisni krematorij (Sajam reči, 1987), gde se melanholična refleksija o životu i njegovom kraju izazvana prizorom jesenjeg lišća, izlaže uz pomoć sličnih sredstava kao i u Pokošenoj livadi i Dečjoj vitici, odnosno Muzeju u Ošvenćimu. Neminovnost jesenje smrti podseća na masovni zločin, liske se grčevito drže tla, „nijedna ne bi htela u krematorij“… Najindikativnija su, meрutim, prva dva stiha: „Skupljaju suho lišće širom parka, / narastaju ga visoki stogovi…"[29] Dakle, ponovo neko, ovoga puta u neodreрenom trećem licu, dene u sena nešto što je nekad bilo ovaploćenje života.
*
Smisao ovog priloga bio je u tome da se istakne onaj suptilni »mehanizam« spajanja genetski zadatog slikovnog doživljavanja sveta sa konkretnim utiscima i njihovog združivanja u kompleksnu pojavu koji bi se mogla nazvati prepoznatljivim elementom »autorskog rukopisa«. Jednostavnije rečeno - da nije bilo Desankine Pokošene livade iz 1920, ni realni doživljaj osvjenćimskog mučilišta ne bi se na istovetan način ovaplotio u pesmu Dečja vitica u Ošvjenćimu, pa ni njen »remake« Muzej u Ošvenćimu, te tako, najzad, ne bi bilo (ili bar ne u istom obliku) onoga lanca pesničkog iskustva na čijem je kraju Desankin pozni sonet Lisni krematorij.

http://pbunjak.narod.ru/koautorski/Osvencim.htm

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License