Na Mojsijevo pitanje, ko je taj koji mu se obraća, nevidljivi glas iz ružinog grma mu je ovako odgovorio: jesam onaj koji jesam. I u nama se ponekad oglasi isti taj glas. Ne menjam svoju kožu i biografiju prema tome da li sam dečak ili vremešni gospodin - kaže Đerđ Konrad
Ovih dana na srpskom jeziku pojavio se autobiografski roman mađarskog pisca Đerđa Konrada: Odlazak od kuće i povratak kući u izdanju Arhipelaga iz Beograda (prevod Arpad Vicko). Jeste ovaj roman autobiografski, ali njegovu vitalnost ne čini izuzetnost piščeve biografije, nego oni mali događaji i slike trenutaka koje autor na čudesan način predočava, sejući seme dobra u tlo najveće nevolje - rata, istrebljenja, i budeći nadu tamo gde je više nema. Rat u ovom romanu nije apsolutni, džinovski monstrum, već ima i svoje smešne, apsurdne strane, pa i trenutke sreće. Konrad, kako je primetio jedan nemački kritičar, „u svakom paklu nalazi i nešto podnošljivo".
A sam pisac to ovako pojašnjava u razgovoru za „Politiku": „Sa ovom knjigom sam hteo pokazati i fleksibilnost dečje duše u jednoj izuzetno nesrećnoj, katastrofalnoj godini, kad po svaku cenu traži, i pronalazi, trenutke sreće. Nalazi kutke utešne intime u kući i u danu, i u najsurovijim okolnostima. Ledenica koja visi s oluka na jednoj krovnoj terasi, lovac bombarder na nebu, ali možeš u okovanim bakandžama s uživanjem da se kližeš na sjajnoj tociljajki. Neka se desi što hoće da se desi. U opasnosti igramo poker sa sudbinom. Fatum i slučajnost: pojmovi koji se međusobno traže i međusobno dopunjavaju."
Već deceniju pišete samo autobiografske romane. „Od svojih prvih uspomena osećam se istim ", zapisali ste. Šta može da bude zajednički imenitelj duše jedanaesto-godišnjeg deteta i sedamdesetpetogodišnjeg muškarca?
Sedeli ste, pretpostavljam, i Vi, kao dete, na ljuljašci. Ko je bio taj mališan na ljuljašci? Zar to niste bili vi? Da li vas još uvek boli neki davno naneseni udarac, davnašnje poniženje? Da li ste u stanju da evocirate nekadašnju ljubav, iako su se vaši putevi u međuvremenu razišli, ili, ako se danas baš i ne bi zaljubio u nju? Mi smo poput nebodera, svaka godina je jedan sprat, i u njemu se kreće dole-gore jedan okrugli, stakleni lift iz kojeg možemo da se osvrćemo u bilo kojem pravcu, možemo po volji da iz njega izađemo i da se ponovo vratimo. Ako vam se tada pogled zaustavi na nekoj kaljevoj peći, ili na nekom biciklu, ili peratonici: svim ovim nekadašnjim predmetima koje, izlazeći iz tog lifta, posećujete, pripada i jedno novo osmatrajuće ja, koje se s njima družilo kao petogodišnjak, i koje ih sa velikim zadovoljstvom pozdravlja i kao sedamdesetpetogodišnjak. Na Mojsijevo pitanje, ko je taj koji mu se obraća, nevidljivi glas iz ružinog grma mu je ovako odgovorio: jesam onaj koji jesam. I u nama se ponekad oglasi isti taj glas. Ne menjam svoju kožu i biografiju prema tome da li sam dečak ili vremešni gospodin, menjajući iz minuta u minut varijante svog identiteta. I juče sam bio onaj koji sam danas. I nadam se da ću to biti i sutra. Manje ili više.
U odnosu na vaše „romanesknije" romane, Odlazak od kuće i povratak kući pisan je novim, hladnim tonom. Kad smo letos, na Balatonu, razgovarali o ratnim zločincima, i uopšte zlotvorima, rekli ste da se više ni na koga ne ljutite. Je li otud ta mirna hladnoća tona?
U poslednjoj godini rata meni je bilo dovoljno neobično ono što nisam morao da izmislim, ono što mi je takozvana istorija donela, ili udelila. Preživljavanje, izbegavanje podmuklo sveprisutne smrtne opasnosti, moguće je shvatiti i kao anegdotu, i ispričati je tako. Mojim školskim drugovima nije uspelo da prežive, meni - slučajno - jeste. Priča je onaj niz događaja koji se sastoji od pustolovina, može da krene u ovom ili onom pravcu, ili ja lovim, ili mene love, toliko je dovoljno za jedan narativ. Hladnoća? Kako starimo, i kad je reč o vinu, i kad je reč o govoru, radije se opredeljujemo za suvlje vino, za suvlji govor. Ako ja govorim potresno, slušalac se udaljava, ako je moja priča obestrašćena, ona u čitaocu budi saosećanje.
Nedavno ste, govoreći o odnosu fikcije i realiteta, formulisali dve polazne teze: po prvoj, u autobiografskom romanu je sve istina, a po drugoj, nije ništa. Jer je svaka naracija puka priča, dakle, fikcija. Kakav je stvarnosni sadržaj spisateljske autobiografije?
Priča ne biva istinita od toga da se zaista sve ono što sam u ovoj knjizi ispričao dogodilo od reči do reči, izuzev onog razgovora sa mrtvim nemačkim vojnikom, što je, posve verovatno, je li, delo uobrazilje. Ali čak je i to istinito, jer bi taj mrtvi nemački vojnik mogao da kaže ono što čitate, i vi biste ovako govorili da ste na njegovom mestu. Istina je to što se pred tobom pojavljuje, i sve ono čega možeš da se sećaš. S obzirom na to da događaj postaje stvarnost tek kad se dogodio, kada već pripada prošlosti, kad je već, dakle, priča. Bez pripovedanja nema stvarnosti, bez istoriografa nema istorije.
Roman nema obavezu da bude izmišljen. Kad se sećamo, mi usput i izmišljamo, bez uobrazilje nama sećanja. Mogu slobodno da se služim puškicama iz vlastitog života. Svi tako rade.
Dodeljeno Vam je zvanje počasnog doktora Univerziteta u Novom Sadu, inostrani ste član SANU. Ušli ste u krvotok srpske književnosti i srpske misli. Koje vas lične spone vezuju za srpsku književnost?
U romanu Odlazak od kuće i povratak kući, evociram 1944. i 1945. godinu, kada sam bio veoma ponosan na mog brata od tetke, koji je prebegao kod jugoslovenskih partizana. Vest da na srpskim teritorijama Jevreji imaju više šanse da ostanu u životu tada mi je ogrejala srce. I kada su nekoliko godina kasnije Tita u ovdašnjim novinama nazivali monstrumom puštenim sa lanca, ja sam njegovo ime urezao u školsku klupu. Nisam imun na viruse takozvane jugonostalgije. Meni se sviđala ta zemlja sa njenim kulturalnim šarenilom, i osećao sam se veoma prijatno - pre nekih četrdesetak godina - sedeći u jednoj novosadskoj kafani za stolom sa prijateljima piscima različitih jezika, u veoma dobrom raspoloženju. Moje knjige su pre 1989. godine bile zabranjene u Mađarskoj, i samo su u obliku samizdata mogle da dopru do nekoliko stotina čitalaca. Jedan od mojih romana, Gubitnik, pojavio se kod beogradske Prosvete. Imao sam prilike da upoznam brojne srpske pisce, Danilo Kiš mi je bio veoma dobar prijatelj, toplo prijateljstvo sam osećao prema Aleksandru Tišmi i Slobodanu Seleniću, i osećam danas prema Predragu Palavestri i Filipu Davidu. A od pisaca koji žive u Subotici i u Novom Sadu, najbliži su mi Laslo Vegel i Oto Tolnai. Od svih njih mnogo sam naučio.
Odlazak od kuće i povratak kući. Gde je dom i gde je domovina?
Gde je domovina? Ovde, gde stojim, negde u nekom sazvežđu, ovde gde sedim držeći se grčevito za jedno pero. Ovde u krevetu, u kojem se obično budim i odakle ću pre ili kasnije naći put do kupatila, i gde izašavši na vrata, pozdravljam one koji mi nailaze u susret. Domovina se nalazi na onih nekoliko kilometara kvadratnih na kojima se zgušnjavaju moji putevi. Domovina je tamo, na berećoujfaluškom jevrejskom groblju koje je već pedeset godina van upotrebe, ispred visokog nadgrobnog spomenika moje bake; pored nje stoji, isto tako visok, moj deda, obučen u crni granit. Moj pradeda, u belom mermeru, ne seže im ni do pojasa. Domovina je u onoj učionici iz koje sam stalno želeo da izađem i kroz čiji prozor sam godinama buljio u natpis, urezan u zid pekare preko puta: „Pečenjara". Moji školski drugovi su poubijani, škola je srušena.
Pitate, gde je domovina? Tamo gde te neće ubiti. Tamo gde mogu biti uveren da su mi deca bezbedna. Tamo gde se poštuje ličnost i reč. Tamo gde se unapred uvažava to što sam onakav kakav jesam, i što mislim ono što mislim. Tamo gde postoji jedan mirni kuhinjski kutak gde su posle večere, uz vino, mogući dobri razgovori. Gde se deca igraju Indijanaca i kauboja i gde grade sebi tajna skloništa. Gde Jutka s nogama podavijenim pod sebe sedi u fotelji i čita. Tamo gde bih, pentrajući se uzbrdo, mogao i tu i tamo da popijem čašu vina, i ako bih se odazivao ljubaznim pozivima, nizbrdo bih mogao da se vraćam i sve poskakujući..Tamo gde stižem.
