David Mladinov Privremeni Pocinak

David Mladinov
Privremeni počinak
Za Maricu Fišer-Čelanović
Pre dva sata Luka je rekao da će se javiti čim mamu smesti u kola. Za svaki slučaj Vesna još jednom proveri baterije mobilnog telefona i pogleda na časovnik koji je ravnomerno pulsirao crnim brojkama sa sitnog ekrana na slušalici. Od kada su razgovarali ostala je da sedi na natkrivenoj, kamenoj terasi pred kućom, jer je tu signal bio najjači, pažljivo položivši telefon na sredinu stola pored novina koje nije ni otvorila. Bilo bi besmisleno da ponovo zove muža i time mu samo stvara dodatni pritisak. On će telefonirati, kao što je obećao, nakon obavljenog posla.
Već duže vremena majka se nije osećala dobro. Sve češće je oslovljavala imenima nestalih ćerki Sare i Marte, čije je likove Vesna znala samo sa nekoliko fotografija. Kada je hiljadu devetsto pedeset druge prerasla petogodišnju Martu, a četiri godine kasnije postala starija i od prvorođene Sare, svoj deveti rođendan Vesna je dočekala s olakšanjem, iako tada nije bila u stanju da to sebi tačno objasni, svesna da je napokon ušla u svoj vlastiti prostor gde je svako dalje poređenje s mrtvim sestrama postalo ne samo besmisleno nego i nemoguće.
Sada, gotovo pola veka kasnije, Vesna bi se nelagodno nasmešila svaki put kada bi joj se majka obratila kao detetu sve ređe pominjanim imenima sestara prema kojima je Vesna još uvek gajila podsvesni otpor zbog neprikosnovenog, njoj nedostižnog savršenstva zauvek sadržanog u kratkim životima nastradalih devojčica.
Povremeno, majka bi se prenula. Kroz njena razlomljena, zamračena sećanja neočekivano bi doprlo Vesnino sredovečno lice sa sitnim borama, tamnim podočnjacima i prosedom kosom, potpuno nespojivim s glatkim, dečijim licima. Iznenada, svesna greške, gledala bi u Vesnu dugo i molećivo poput ukorenog psa, nemo se izvinjavajući što ju je svojom iluzijom povredila.
Vesna pomisli da je možda dobro što je svakim danom majka zaboravljala deo prošlosti, utešno što su se svakodnevno parale veze, postojano nit po nit, između poznatih lica i imena ljudi, da više nije znala gde se nalazi niti u kom vremenu živi i da su sve njene uspomene gubile redosled kao izmešani špil karata. To je izgleda bio jedini način da se bar na kraju oslobodi nepodnošljivog balasta krivice koju je čitavog života, nevešto, ali dosledno, pokušavala da prikrije pred Vesnom.
Pomerajući mobilni telefon sa jednog kraja stola na drugi, Vesna otvori novine i nastavi da odsutno luta prošlošću, kao da prolazi stazom odavno zapuštene bašte obrasle u duboki korov koju su neočekivano razotkrila nestvarna zbivanja iz nekoliko prethodnih sedmica.
Ugleda majku iz vlastitih, retkih ispovesti, kako u grupi starica i dece na drugoj strani poljane nemo traži lica Marte, Sare, a one s jednakom strepnjom gledaju u njenom smeru, strahujući za sudbinu žena koje su vojnici odvojili i ponovo započeli da sate-ruju u vagone. Poslednjeg čega se mama sećala, pre nego što su je Nemci odveli na prisilni rad u Litvaniju, bila su mršava, uplakana lica devojčica sa bakinim rukama zaštitnički prebačenim preko njihovih ramena. Mama je preživela. Godinu i po dana kasnije sama se vratila u Novi Sad.
Vesna pokuša da zamisli koliko će vremena Luki biti potrebno da majku spusti sa sedmog sprata na ulicu. Ona već duže vremena nije izlazila, jer su joj noge stalno oticale zbog starosti i davnih povreda sa zaleđenih baltičkih strništa, a kolena je nisu držala čak ni nekoliko koraka sa hodalicom.
Luka joj je rekao da od prethodne večeri nemaju struje, tako da lift ne radi. S obzirom na sitaciju nije bilo verovatno da će tog dana kvarovi biti otklonjeni. Najvažnije je da se spreme, koliko je to već moguće, i što pre krenu u pravcu mora.
Kada su ranije razgovarali Luka je svu hranu iz frižidera i špaiza već bio preneo u kola. Ako se putem bude pokvarila, jer nije imao leda, baciće je po dolasku u Tivat. Susede će zamoliti da pripaze na prazan stan ukoliko pre polaska uspe da ih nađe. Vesna mu je dala detaljne upute koje od njenih haljina da ponese i šta od maminih stvari da spakuje. Takođe mu je naredila, iako to ranije nije pomagalo, da se ne napreže suviše, da sve radi polako i bez nervoze, da predahne na svakom od-morištu i ne zaboravi da ima problema sa srcem.
Sada u mislima, Vesna je napeto pratila mukotrpno spuštanje, stepenik po stepenik, svesna bespomoćnog klecanja maminih kolena pri svakom novom koraku, sporosti njenog tromog, rano ostarelog tela i slabih ruku kojima neće moći da se osloni o gelender. Srećom, Luka se setio da ponese malu platnenu stolicu na rasklapanje, kako bi je podmetnuo pod majku ako bude započela da gubi ravnotežu. Ipak, postojala je opasnost, ma koliko bio spretan i pokretan, da neće uspeti da je zadrži, da će ga njeno kruto, inertno telo povući, pa će se zajedno, naglavačke, sunovratiti niz strmo i mračno betonsko stepenište.
Od početka bombardovanja majku je bilo nemoguće privoleti da napusti stan. Prvih dana napada porušen je petrovaradinski most Maršala Tita, podignut da zameni most Kraljevića Tomislava miniranog četrdeset prve. Tu su pored ruševina mađarski fašisti za vreme Novosadske racije devetsto četrdeset druge bacali Jevreje pod dunavski led.
Luka nije otišao u sklonište nego je s mamom ostao da gleda glasne eksplozije raketa kroz velike, poluotvorene prozore zamračene dnevne sobe. Tada je Vesni ispričao da su popucala sva stakla prema reci, a ona se nije setila da ga upita da li je i spomen-ploča s imenima žrtava na keju uništena.
Žena koja je pomagala oko staranja majke dolazila je sve neredovnije. Iz dana u dan, raznim smicalicama Vesna je pokušavala da privoli majku da krene s Lukom, međutim sva njena nastojanja da je primami pričama o voćkama u cvatu, pticama, pogledu na more i proleću, jedino su nailazili na staričin ljutiti otpor i nerazumno odbijanje da se pomeri. I pored slabosti i godina bilo je nemoguće prebaciti je do Boke bez njenog pristanka.
U jednom od svakodnevnih izveštaja Luka joj je ispričao da su prethodne večeri mama i on zajedno sa balkona gledali u visoke, jarke plamenove kako sukljaju iz rafinerije nafte, dok su im crni, masni oblaci, zaklanjajući nebo poput crnih perjanica, punili grudi mirisom izgorenog mazuta. Sledećeg dana, prebijene kičme i novi most je ostao da leži zaronjen u Dunav. Stakla na svim prozorima od stana su se polomila, a Luka ih je zakrpio plastikom i kartonom. Sve češće je nestajala struja. U nekoliko navrata Luka je pokušao da majci objasni šta se događa, ali kad god bi seo pored nje, ona je uporno okretala glavu ne želeći da čuje bilo kakva objašnjenja.
- Majko, ne možemo ovde da ostanemo. Moramo da idemo. Opet nas bombarduju Nemci - u očajanju je rekao mami, već gubeći strpljenje njenim tvrdoglavim odbijanjem da ga sasluša.
Pomenom imena "Nemci", Luka je, izgleda, naposletku ipak uspeo da dopre do njene zamršene, neprijemčive svesti. Kao da se najednom probudila, u strahu je raširila oči i dugo ga je ispitivački posmatrala proveravajući verodostojnost njegovih reči, da bi na kraju videći njegovo smrknuto lice nemo klimnula glavom i malaksalo klonula u fotelju dajući mu do znanja da je spremna za polazak.
Kuću na bregu iznad Tivta započeli su da grade pre petnaest godina na zemlji koju je Luka nasledio od dede. Kada su delili preostalu imovinu prepustio je sestrama porodičnu kuću u Kotoru, a zadržao polja, jer nije želeo da se imanje rasparčava ili u bescenje proda, pošto one nisu imale nikakvog interesa za taj zapušten, zabačen prostor, zarastao u mrču, kamenite i neobrađivane preko pola veka.
Kao arhitekta, Vesna je napravila projekat za kuću, ali ponesena Lukinim zanosom, njegovom neizmernom radošću što će na kraju, nakon čitavog života provedenog u Novom Sadu, ipak nešto dozidati na nasleđene temelje, ni on ni ona nisu mnogo razmišljali da li su u stanju da svojim prosečnim platama podignu to zakasnelo zdanje sasvim nesraz-merno s njihovim mogućnostima. Da nije došlo do raspada zemlje i svih sukoba koji su usledeli možda bi gradnju ipak polako priveli kraju, ali s ovim poslednjim bombardovanjem bilo joj je jasno da kuću neće nikada završiti.
Telefon napokon zazvoni. Iako joj je slušalica bila na domak ruke, Vesna sačeka da još dvaput zvoni. Već po boji Lukinog glasa, s olakšanjem zaključi da je sve u redu, što on i potvrdi obavešta-vajući je mirno da se s mamom nalazi u kolima i da se upravo spremaju da krenu. Očekivao je da će glavni putevi biti meta, a nije ni znao da li je moguće zaobići već srušene nadvožnjake i mostove, odlučio je da se do obale pokuša probiti sporednim cestama. Dok bude vozio, objasnio je, slušaće radio, pa će po vestima, ovisno o bombardovanju tog dana, prilagoditi svoju trasu. Javiće se s puta kad god bude mogao. Čula je kako mami govori da Vesna želi da je pozdravi. U slušalicu Vesna s naporom promrmlja nekoliko ohrabrujućih, nežnih reči, međutim mama je ćutala ne pokazujući da li je bilo šta razumela niti da li zna s kim govori. Luka doda, kao da mama odgovara, da joj je udobno na stražnjem sedištu sa mnogo jastuka i da će putem nastojati da odspava tako da će vožnja proći još brže. Na kraju napomene da imaju dovoljno benzina i hrane, da se neće zaustavljati, pogotovo ne na mestima gde staju vojni kamioni.
- Luka, vozi pažljivo i oprezno. Nigde vam se ne žuri. Najvažnije je da bezbedno stignete - čula je sebe kako govori, istovremeno uviđajući besmislenost svog saveta.
- Biće sve dobro. Ne brini, - on doda suvo i prekine vezu.
Luku i mamu Vesna nije videla već više od mesec dana. Prvih dana po napadu, smatrali su da je najbolje da privremeno ostanu gde jesu, ubeđeni da će doći do nekakvog sporazuma, da Zapad ne želi da ih pobije, da će se iznaći prihvatljivo rešenje, bilo kakvo rešenje, koje će zaustaviti dalje bombardovanje, ali kako je vreme prolazilo postalo im je jasno da je njihova nada jednako neosnovana kao i vera u početnim danima raspada Jugoslavije, da će razum prevladati, a zemlja u nekom vidu ipak opstati.
Celog života Vesna je osećala skriveni otpor prema roditeljima, bes prema neshvatljivom slepilu, nerazumnoj, samoubilačkoj inertnosti koja ih je sprečavala da pobegnu iz Novog Sada, čak i posle racije. Tada su poslušno čekajući celu noć u redu da budu streljani, čudotvorno spašeni od strane mađarskog vojnika čija je žena bila pacijent Vesninog oca. Nakon što su se u zoru vratili kući, našli su susede kako iznose fioke prepune stvari iz njihovog stana. Zatečeni neočekivanim povratkom vlasnika, komšije su bez reči fioke odlagali po stepeništu, a njeni roditelji su svaki predmet pažljivo vratili na mesto i nastavili da žive u istoj zgradi.
Vesna je majku i oca volela kao da im je roditelj, a oni invalidna deca, oduvek svesna da treba da ih štiti zbog njihove trajne, nezalečene ranjivosti. Ipak, povremeno je dobijala želju da ih bespoštedno izudara, premda je znala da prošlost ne može da se izmeni, izgubljeni životi povrate, pogrešne odluke opovrgnu. Poput njih samih, smatrala ih je odgovornima za smrt ćerki, a takođe nije mogla da im oprosti što su kao odjek u nju usadili osećanje gubitka od rođenja.
A sada u ironičnoj simetriji, izgleda neizbežnoj u ovom delu sveta, u presudnim trenucima ona se pokazala jednako slepom kao nekada njeni roditelji. Samo tri dana pre početka bombardovanja, sita stalne gložnje na poslu - besmislenih kavgi nemoćnih u zamci zemlje pod sankcijama, potištena zbog iznenadnog odlaska sinova za Ameriku, premorena negom majke čije se stanje jedino moglo pogoršavati, odlučila je da pobegne na more ne bi li na nedelju dana u osami sve zaboravila. Jednako nesvestan situacije, videći kako se lomi, Luka je ohrabrivao da putuje.
Zar je moguće da nije predosetila šta će se dogoditi? Da polazeći na more nije bila svesna da su avioni Atlantskog pakta već razmešteni po pistama okolnih zemalja, spremni za napad, čekajući još jedino na ugovoreni znak; da tokom svih ovih godina nije bila u stanju da nazre sasvim jasno ucrtanu putanju koja vodi prema ovakvom tragičnom ishodu; da se samo dva meseca ranije protivila odlasku sinova za Ameriku preko njoj nerazumljive lutrije, apsurdnog koncepta po kojem su Sjedinjene Države delile zelene karte novim useljenicama iz zemalja osuđenih na propast; da joj se činjenica da odlaze bez završenog fakulteta činila presudnom u tom trenutku. Sada najednom, suočena s vlastitom pogrešnom procenom situacije, s nepopravljivim razdorom preko naoko običnog života, s besmislenim, neostvarivim, dugoročnim planovima i nadom, po prvi put je bila u stanju da istinski shvati i oprosti davnašnje slepilo svojim roditeljima.
Ispod trema pred kućom, na strmom, visokom poluostrvu koje je delilo, sa poluostrvom na suprotnoj strani kod Veriga, duboki zaliv u dva jezera, prema moru su se terasasto spuštali maslinjaci, polja smokava, badema i vinogradi. Sa desne strane, na najbližem brežuljku talasaste padine, nešto uzdignu-tijem od njihovog poseda, stoji crkvica Svete Petke sa tri zvona u tri trolista kamena luka iznad pročelja i zasvođenim ulazom iza ravno dozidanog groblja. Sa leve strane, mnogo niže uz obalu, leži Tivat s kućama i zelenim ostrvcima kao na dlanu, a na zagrađenom horizontu oštri hrbat odvaja Boko-kotorski zaliv od otvorenog mora.
To grubo grotlo osamljenog fjorda izgleda još dublje, zatvorenije, sa svojim protusvetom - jasnim odrazom sivih, surih litica i nebom, zarobljenim kao na dnu bunara, u stakleno-modroj glatkoći mora.
Iako u potpunosti svesna neizmerne, divlje lepo-te koja je okružuje, Vesna je istovremeno osećala da ne pripada tom kraju, barem ne na način na koji je tim strmoglavim vrletima i moru pripadao Luka. To je bilo njegovo carstvo, oblast u kojoj je opet postajao dečak, stalno iznalazeći tajanstvene putokaze prema prošlosti na mestima gde je ona jedino videla zapuštene voćnjake, jednostavne kamene kuće, jedva primetne ostatke zidova ili već odavno napušten, od soli izjeden put. Svaki korak njemu se obraćao jasnim, njoj nevidljivim porukama, kao da su svih tih godina začaurene, strpljivo čekale da Luka ponovo naiđe, dok je ona, bez obzira na vre-me koje je tu provodila i dalje ostajala tuđin.
Po sredini vidljivog dela zaliva, u ravnoj liniji s kućom, ležala je mrtvo ukotvljena, lađa pored lađe, čitava siva flota bivše jugoslavenske ratne mornarice. Kao da ih slaže u stovarište starog željeza, polako gomilajući krstarice i razarače svakim novim povlačenjem sa nekadašnje zajedničke obale, armija je od neupotrebljivog brodovlja povezanog metalnim mostićima i izukrštanog mrežom kablova, tu stvorila plutajuće ostrvo, žalosno stešnjeno u zaštićenom oknu zatona. Povremeno, Vesna je po palubama mogla da nazre osamljene mornare koji su nešto sređivali, čistili ciradom prekrivene topove, raznosili metalne kante, pa opet nestajali u potpalublju.
Gledajući kako se topli vazduh podiže u tala-sima, poput lepljive, sirupaste otopine na mestima gde je jarko prolećno sunce nemilice udaralo po zarobljenom metalu načetom rđom, Vesna se zapita da li će i ova nasukana, beskorisna flota s kojom ne mogu da brane ni tih nekoliko preostalih kilometara obale, takođe doći na red. Ratno stanje, koliko je mogla da oceni, nije podstaklo dodatnu aktivnost na brodovima, niti su ove lađe mogle da predstavljaju bilo kakvu pretnju. Pa ipak nakon četrdeset dana bombardovanja sa sedamsto aviona, snage Atlantskog pakta započele su da gađaju ista mesta po drugi ili treći put, tako da je ovo bila jedna od retkih preostalih meta koju su još uvek mogli da unište.
Kako li će samo izgledati dolazak Luke i majke, pomisli, ako se upravo u trenutku kada budu stigli, bombarderi stanu obrušavati na zaspalu flotu u zalivu.
Luka se ponovo javio. Uspeli su da napuste vojvođansku ravnicu i da se domognu prvih šumovitih brežuljaka, neravnog terena koji je po njegovom mišljenju bio mnogo bezbedniji. Mama je dobro. Doduše ne govori i neće ništa da jede i pije. On nije umoran, tako da će nastojati da se ne zaustavlja dogod bude mogao. Uslovi vožnje su dobri. Na cestama gotovo da nema automobila. Tu i tamo viđa vojna vozila, ali o tome ne želi da naklapa. Nakon toga nastavio je da se javlja iz sata u sat.
Tokom svih ovih presudnih godina Vesna nije mogla bilo šta da izmeni kao što to nije pošlo za rukom ni generaciji pre njene. Tačan uvid u političku situaciju, detaljne analize svakog beznačajnog pregovora i svakodnevne procene, članci i statistika nisu joj davali nikakvu prednost u toj pometnji i osposobljavali da i najmanje utiče na događaje o kojima su im ovisili životi. Postalo joj je jasno da svo to mnoštvo podataka, slika i izveštaja od kojih nije uspevala da se odbrani niti u snu, ne predstavljaju ništa više od potpuno beskorisne ali uspešne iluzije njenog doba. U čemu je onda razlika između ovog vremena i vremena njenih roditelja, ako uopšte ima razlike? Verovatno samo u tome što bi sada mnogobrojni televizijski komentatori digitalnim kamerama visoke rezolucije, iz minuta u minut sledili stočne vozove dupkom pretrpane otpisanima na putu za logore, a njena baka se možda javila mobilnim telefonom pre ulaska u gasnu komoru. I to je sve.
Sto deset kilometara do Boke. Luka i majka još uvek moraju preći mnoštvo planinskih puteva pored strmih jazova jedva vidljivih reka, loše ceste izje-denih branika, istrošenog kolovoza, izrovanih kraterima bombi, sve to treba prevaliti da se stigne do mora. A iz časa u čas zaliv je postajao sve mračniji.
Kada im je preostalo samo trideset kilometara mogla je napokon da se bar malo opusti, ali nije smela da se prerano raduje. Još uvek se plašila neosnovane nade, kao da su ih tokom čitavog opasnog puta jedino štitili njena stalna zebnja i strah. Cinilo joj se da bi čak i sada najmanje klonuće ili vera u srećan ishod, mogli da poremete ravnotežu koju je stvorila i dovedu do presudnog udesa na samom domaku cilja.
Za nešto više od pola sata biće ovde. Gladne, preplašene i umorne moraće ih tetošiti kao decu. Da li je moguće da je svega jedan dan prošao od prvog jutarnjeg razgovora do ove poslednje potvrde da su u blizini kuće, a da za sve to vreme ona nije ni napustila trem? Tek tada se priseti da je nameravala ispeći buhtle za koje nije preostalo vremena. Za mamu još uvek može da pripremi već skuvanu pileću supu, treba samo da je podgreje i ubaci testeninu, macesa za knedle nije imala, a Luki će ispržiti ribu koju je kupila juče i ostavila da se odledi u frižideru. Ni ona nije ništa jela od kada su krenuli iz Novog Sada. Jedino je popila tri džezve kafe, i sudeći po pepeljari, popušila najmanje dve kutije cigareta.

Bilo je čudno sa koliko su samo lakoće, i pored bombardovanja, sasvim prirodno, opet ušli u svakodnevnu rutinu zajedničkog življenja. Ustajali su rano, sa samim svitanjem, jer su već do deset uveče gasili svetla i odlazili na spavanje. Uz crnu kafu, bez reči, Luka i Vesna bi odslušali najnovije vesti, a odmah zatim, neumiven i neobrijan, Luka bi besomučno krenuo u sređivanje bašte i voćnjaka žestinom koju poljski radovi nisu zahtevali. Ove godine bademi su im izuzetno dobro rodili. U stalnom kockanju s februarskim mrazem rani cvat voćki je pobedio.
Svakog jutra Vesna bi prvo okupala i obukla mamu, posela je u veliku pletenu stolicu okrenutu prema zalivu i nahranila milihbrotom umočenim u belu kafu, kao nekada dok je na isti način hranila decu. Kašastu smesu polako je odlagala majci u usta pazeći da se starica ne zagrcne, a zatim pažljivo hvatala odbegle kapi tekućine sa uglova usana. Decu je bila u stanju da očisti samo jednim brzim potezom kašike, dok je na majčinom licu bela kafa zaostajala u gustoj mreži sitnih bora.
Nakon doručka, polako izgovarajući svaku reč, glasno bi majci čitala članke iz novina, a onda videći kako joj pogled odsutno luta preko zaliva, upitala - Da li da nastavim? Majka bi potvrdno klimnula glavom, a Vesna bi poslušno nastavila da čita, nesigurna da li je starica sluša ili možda čuje neko drugo štivo, a pred očima se bez reda otiskuju nepovezane slike zaostale u svesti, slobodno plutajući niz struju zamagljenih sećanja.
Kako se njihova kuća nalazila dosta visoko iznad zaliva, preko velike antene na krovu, uspevali su da direktno hvataju italijanske televizijske programe. Tih dana nisu im bili zanimljivi. Iako ih je delio samo Jadran, u tom trenutku nisu imali ničeg zajedničkog s preteranom razdraganošću najavljivača sa suprotne obale, stalnim pričanjem i reklamama, starim ljubavnim šlagerima i izveš-tačenim smejanjem poznatih gostiju u studiju. Jedino su se prisiljavali da redovno prate konferencije za štampu vrhovne komande Atlantskog pakta. Jednako nestvarne izveštaje o najnovijim vojnim dejstvima slušali su gotovo nezainteresovano, nesigurni šta da misle, ne uspevajući da iz mnogobrojnih detalja izdvoje bar poluistinu, niti da ocene pravi učinak rušilačke moći te ogromne, na njih uperene, bezlične sile.
Pete sedmice bombardovanja za port-parola Atlantskog pakta postavljen je nemački generalmajor Walter Jertz. Pogrešno je izgovorio imena gradova i sela, reka i planina. Izgledalo je kao da sredovečni, službeni zastupnik NATO-komande bez žara ređa detaljnu mapu čitave zemlje. Vesna i Luka nisu bili sigurni da li je taj glasnogovornik Atlantskog pakta bio odabran slučajno ili namerno. Teško je bilo reći da li se radilo o nemačkom izravnjavanju računa za poraze u ratovima od pre pedeset četiri ili osamdeset i jedne godine, američkim slepilom da primete ironiju novonastale situacije, osvetom, sveopštom neosetljivošću ili željom da nanesena uvreda peče što više.
U predvečerje, ona i Luka seli bi na terasu pored majke i bez reči, uz čašu vina i suve smokve dokono posmatrali avione koji su se nakon bombar-dovanja, napuštajući kopno u dugačkoj liniji, vraćali za Aviano, vojnu bazu negde severno od Venecije. Pošto je za pilote bilo bezbednije da ne sleću s municijom, nepotrošene bombe svakodnevno su izbacivali u otvoreno more pored plaža sa vanjske strane zaliva. Kao da se mreste, iz svojih mehaničkih utroba, avioni su ravnomerno istiskivali preostali teret: sitna, crna zrnca, sa trema ne veća od semenki maka.
Dok bi na dno zaliva već uveliko polegao sivkasti suton, a njihova kuća tek utonula u meku senku okolnih planina, bombarderi koje su pratili pogledom još su dugo plovili, a zatim jedva vidljivi nestajali kao mrki krstovi prema, zaostalom sjaju kasnog, popodnevnog sunca. Biće kiše, neočekivano bi rekla mama prekidajući ćutanje, misleći da su avionski motori potmula grmljavina letnje oluje.
Da li se radilo o novom ratu, vojnoj operaciji, odmazdi ili agresiji Atlantskog pakta, Ujedinjenih nacija, Sjedinjenih Država i Zapadne Evrope ili čitavog sveta protiv krnje Jugoslavije, Srbije, jednog čoveka, socjalističke vojske ili paravojnih, nacionalističkih formacija, za njih kao posmatrače, slučajne svedoke i taoce u krajnjoj liniji nije predstavljalo nikakvu razliku. Oni će nastradati, jer su se slučajno našli na krivom mostu, u krivoj televizijskoj stanici, putničkom vozu na pogrešnoj koti pruge ili na najvišem spratu krive stambene zgrade. A sledećeg dana preko televizije njihova obezbeđena sekunda svetske slave biće bezimeni i šturi izveštaj staloženog port-parola vrhovne komande Atlantskog pakta u besprekorno ispeglanoj uniformi na konferenciji za štampu, s kratkim izvinjenjem zbog neispravnog sistema za navođenje raketa, netačnog proračuna pilota, loše vidljivosti ili jednostavno ljudske greške koja ne zahteva dalje objašnjenje do novog vojnog izveštaja. Kao kola-teralna šteta u zemlji osuđenoj da nestane, s dobro prostudiranom neodređenošću tog izraza, niko neće snositi odgovornost za njihovu slučajnu, nevažnu smrt.
U subotu 15. maja 1999. pedeset trećeg dana bombardovanja Vesna je našla majku ukočenu u stolici kada je otišla da joj odnese ručak. Suzbijajući paniku, Vesna brzo odloži tanjir sa supom i kašiku na obližnji sto, otkopča majci bluzu i šaku stavi na njene još uvek mlake grudi. Zatim podiže staričinu ruku oklembešenu preko naslona stolice pritiskajući palac na ručni zglob pored istetoviranih brojeva, ratnim žigom kojeg je majka s nelagodnošću, čak i leti, prikrivala dugačkim rukavima. Cifre su već bile delimično izbledele u tamno-sivu boju. Vesna bezuspešno nastavi da traži puls iako je po opuštenoj vilici i poluzatvorenim, odsutnim očima bilo očito da je majka mrtva.
Sledećeg dana sahranili su je na susednom brežuljku, groblju ispred crkve Svete Petke, samo u prisustvu Vesne, Luke i njegove rodbine, tiho, bez ikakvih govora ili rituala.
Već se bilo uveliko razdanilo kada se Luka pojavio na terasi. Kao i svakog jutra krene da razlaže detaljne planove šta sve mora da se uradi tog dana. Odlučio je da se nakon doručka spusti u Tivat da vidi da li možda ima sveže ribe.
Svega nekoliko minuta nakon što je Luka zašao iza okuke u svojoj besmislenoj potrazi za ribom, Vesna primeti čoveka u tamno-sivom odelu sa zagasito crvenom kravatom kako se polako penje prilazom prema kući. Nijednom ne pogledavši u njenom smeru, nesvestan da ga Vesna posmatra sa polumračne terase, zastajkivao je pri svakom koraku i sebi nešto glasno govorio, neprirodno gestikulišući rukama, kao da uvežbava recitovanje estradne poeme.
Kada se približio baštenskoj kapiji Vesna prepozna Ratka Tomanovića, suseda iz kuće niz cestu sa leve strane, nekih stotinak metara od njihovog prilaza. Zbog brežuljka pokrivenog borovim šumarkom koji ih je delio, sa njihovog trema jedva se nazirao samo gornji deo krova kuće Tomanovića. Pošto su se u Tivat uvek spuštali kolima retko su ih viđali. Ponekad u samoposluzi ili na plaži, zastali bi da se pozdrave, ali Ratko je uglavnom pričao s Lukom o ljudima koje Vesna nije poznavala.
Gospodin Tomanović je podigao pogled tek kod samih stepenica terase, ali se nije iznenadio što Vesna tu sedi za stolom. Ona se pitala da li je razgovarao s Lukom koji je morao da se s njim mimoiđe na cesti.
- Lijepo vam je ovdje. I crkva se dobro vidi -zaključi, pokazujući prstom u pravcu Svete Petke.
Na reveru sakoa Tomanović je imao ušivenu široku, crnu traku, od veštačke svile ili nekog sličnog, suviše sjajnog materijala.
- Umro mi je otac - reče, primetivši Vesnin pogled.
- Zao mi je.
Odbije kafu i sok što mu je Vesna ponudila pravdajući se kiselinom u stomaku.
- Znate gospođo, za vječeru izijo cijeli pjat ugora, popio čašu vina i legao u postelju. A ujutro se nije probudio. Danas jesmo - sutra nijesmo. Tako vi je to…
- Kada bi čovek mogao izabrati, to je najbolji način da se ode.
- I ja to mislim. Tješi me ipak da je imao lijep vijek. Devedeset i jednu! A nikad nije bio u bolnicu. Na kraju, sve nas to čeka. Tako vi je to.
Vesna poslušno klimnu glavom.
- Sigurno to isto osjećate i u vezi vaše majke. I ona je bila sličnih godina kao moj otac.
- Da. Naravno. Mama je imala navršenih osamdeset osam.
- To je lijepa starost. Ali kud baš sad usred ovog čuda. Ni čestiti se sanduk ne može nać. Smutna vrijemena. Tako vi je to.
- Da - ponovo potvrdi Vesna.
- Moj je otac bio šesan, naočit čovjek, gospođo Vesna. Svidio bi se vašoj majci. Sjećam se ja nje dobro kad bi s vama dolazila preko ljeta, ali nije voljela da se kupa: sjedila bi ispod tamarisa uz more i čitala. Jel' tako?
- Da. Tačno.
- Bila je malo poteža žena. Jel'tako?
- Jeste, jeste. Vidim da se sećate.
- I eto, došla odje iz Novog Sada i pasala bogu na istinu. A kako se ono zvaše majka?
- Julija Rozenberg.
- Kako?
- Julija Rozenberg. Devojačko ime bilo joj je
Vajs.
- A tako, Rozenberg kažete, to po vašem ocu?
- Da.
- Zanimljivo. To stvarno nisam znao. Vidite, gospođo Vesna, mi smo od pamtivijeka u ovim krajevima. Siguran sam da ste čuli za našu porodicu. Moj je otac cijeli svoj život proživio ovdje. Teško se nađe ljepše mjesto na svijetu, pa zašto da se bilo gdje ide. Znate, tata se nije bojao smrti. Nije bio baš neki vjernik, ali uzdao se u nešto. Ušao je u Partiju odmah poslije rata, moralo se. Sjećate se kako je bilo. Nisu ljudi imali izbora. Mi djeca smo s našom babom išli u crkvu, međutim on se nije nikada bunio. A sigurno je znao. Šteta da ga niste upoznali. Još je moj ćukundjeda davao pare za održavanje ove naše Svete Petke. Porodična tradicija. A sad najednom nema više mjesta na groblju. E moja gospođo, šta da vam kažem?
- Zao mi je. Kada je mama umrla Luka je razgovarao s Ocem Aleksandrom. Groblje je odmah tu, u blizini kuće. Rat je. Nije bilo izbora -zastajkujući odgovori Vesna, ljutita na sebe što se pravda.
- S Ocem Aleksandrom, znači. Poznajem ga ja dobro, zlatan čovjek, ali trebao je ipak ljude pitati. Ne mislim ništa loše, ali pogotovo kad je neko druge vjere. Moj je otac uvijek govorio: Neće mi biti teško otići jer znam da ću imati najljepši pogled na Boku koji se može zamisliti. I šta ćemo sad? Nema više mjesta.
- Sigurni ste?
- Ni jedno.
- Možda bi groblje moglo da se na neki način proširi.
- Đe bi moglo da se širi, moja gospođo. Vidjeli ste i sami one međe. To je sve nasuto da se napravi oni mali dolac za groblje. Neće bogumi sad moj otac Đuro Jokov ispod međe u one lomine.
- I šta predlažete?
- Pa mislili smo, kako nema izbora, da se možda naš otac pokopa zajedno s vašom majkom.
Od samog početka razgovora Vesna je očekivala da će njen nepozvani gost izneti baš takav predlog. Ali sada nakon što je Ratko Tomanović sasvim određeno izrekao svoj zahtev ili molbu, krv joj navre u lice, a grlo se stisne tako da nije uspevala da proguta pljuvačku koja joj je lepila jezik za nepce, premda nije bila sigurna da li je ljuti drskost te ideje ili će zbog svega što se poslednjih meseci događalo iznanada nekontrolisano zaridati.
- To nije tako loše rješenje. Zašto bi to smetalo našim roditeljima?
- Gospodine Tomanoviću, nisam kompetenta da kažem šta bi "našim roditeljima" odgovaralo, a šta ne bi.
Vesna je reagovala grublje nego što je name-ravala. Primeti da se gospodin Tomanović preznojava i okleva s odgovorom ne želeći da dalje zaoštri situaciju, svestan da bez njenog pristanka ne može da pokopa svog oca u grob njene majke.
- Moj otac je bio šesan, naočit čovjek, onako pravi junak, sve do kraja. Veliki, sijedi brkovi. Plećat. Usukan. Voljele ga žene i te kako. A i vaša mama je imala lijepo lice, naročito one velike, crne oči - prava dama. On udovac već tolike godine, a ona udovica…
Vesni je, bilo je to očito, da je Tomanović nastoji odobrovoljiti šalom, ali pošto se i sam ose-ćao nelagodno u neuspelom pokušaju da bude duhovit, svoje primedbe je izgovarao bez imalo lakoće, teško i sporo, kao da se iza svake reči nalazi zapeta. Kako mu je postalo jasno da ovim pogrešnim pristupom samo još više umanjuje šanse svog oca, zapetljao se, nesiguran na koji način da se izvuče.
- … pa eto može im biti lijepo zajedno.
Vesnu neočekivano zahvati nekontrolisan smeh zamišljajući kako mrtvački sanduk starog Đure Jo-kova vatreno zaskače, poput podivljalog pastuha, na mrtvački sanduk njene majke. Pokušavajući da smeh što brže suzbije, rukom prekrije usta, pa nastojeći da se iskašlje ispusti poluglasni, hripavi zvuk sličan grcanju.
- Jao, izvinite, gospođo. Nadam se da se niste uvrijedili. Ja se to šalim, onako, od muke. Znam da nije trebalo. Žao mi je.
- Ne brinite, gospodine Ratko. Sve je u najboljem redu. Život je, u stvari, veoma smešan. Zar to niste primetili?
Gospodin Tomanović se zbuni, nesiguran kako da odgovori na njeno nelogično pitanje.
- Znate, od svega mi je najvažnije da ispunim očevu posljednju želju, jer bez toga nema mira ni njemu ni meni. Nemojte se ljutiti, ali treba da znate, mi smo upravo dobili neki novac i dobro bi vam platili za vašu uslugu. Samo recite - "da"- i siguran sam da ćemo se oko svega lako nagoditi.
Od Luke je čula da je gospodin Tomanović za male pare upravo prodao mafiji iz Podgorice kitnjastu, porodičnu palatu s lepim venecijanskim prozorima u srcu starog Kotora. Godinama zapuštena i delimično nacionalizovana pod komunizmom, zgrada je pretvorena u javnu kuću s devojkama iz Ukrajine i Moldavije, zarobljenicama jedva nešto starijim od šesnaest godina. Bio je to unosan posao sa tolikim vojskama mirotvoraca pod zastavom Ujedinjenih nacija u susednoj Bosni i Hercegovini i sve mnogobrojnijim trupama međunarodnih humanitarnih organizacija svih boja i provenijencija.
- Gospođo, ne morate mi za sada ništa odgovoriti. Znam da vas je sve ovo strefilo, onako, kako da kažem, iznenada, kao i mene. Jasno mi je da prvo želite razgovarati s mužem. I o svemu malo razmisliti. Ali eto, u ovakvim situacijama ljudi se moraju međusobno pomagati. Biću slobodan da opet navratim večeras, pa ako možete, moju ponudu prodiskutirajte s Lukom. Znate, ja i on se poznajemo još iz djetinjstva.
- Da, Luka mi je rekao da ste išli skupa u osnovnu školu.
- Jedino, tata je prekjučer otišao. Nema se mnogo vremena. Ali neću vas više zadržavati. Siguran sam da imate posla.
Vesna se spusti s gospodinom Tomanovićem niz stepenice sa terase i isprati ga popločanom kamenom stazom oivičenom žbunovima lavande sve do poluotvorenih baštenskih vrata. Tu se dugo s njim rukovala i još jednom obećala da će razgovarati s Lukom čim se vrati kući, iako je bila potpuno sve-sna da za to nema nikakve potrebe.
Tucanik se ravnomerno krunio pod cipelama gospodina Tomanovića dok je stisnutih ramena i pognute glave, sporim korakom silazio niz strmu kosu. Samo je jednom ili dvaput, pre nego što je nestao iza okuke s nepoverenjem podigao pogled prema nebu gde je kroz niske oblake dopiralo potmulo brujanje dalekih i nevidljivih motora.
Trebalo je da gospodinu Tomanoviću kaže da se samo malo strpi do kraja bombardovanja. Da oca privremeno smesti, čak i ako to nije najzgodnije, na groblje u Tivtu ili Kotoru, ne duže od nekoliko meseci, najviše godinu dana, jer je ta kratka odgoda ionako beznačajna prema večnosti. Onda, kao dobar sin, može još jednom da ga sahrani sa svim počastima, molitvama i cvećem. Starac je to sigurno zaslužio samom činjenicom što je toliko dugo živeo.
Uskoro će jedno mesto na slikovitom visu pored kamene crkvice Svete Petke biti ponovo slobodno. I pored veličansvenog pogleda na modri zaliv usađen među sivim, raspucalim stenjem, i pored tišine, prijatnog mirisa borove smole i soli koji se uvek osećaju na toj padini iznad mora, mama će se vratiti, čim bude mogla, u ravnicu, na jevrejsko groblje u Novom Sadu, gde je očekuju. Trebalo je da to odmah kaže gospodinu Tomanoviću. Tamo će u miru počivati pored tate i prijatelja. Koliko dugo teško je predvideti; sve do sledećeg bombardovanja, do novog rata, do sveže krvi, sve dok neke uvek nanovo probuđene senke noću ne iscrtaju kukaste krstove katranom po spomenicima ili razmrskaju mermerne ploče nad mrtvima. Ne treba suviše očekivati od života niti od smrti, a još manje polagati nadu u nova vremena. Vesnin je propust bio što ranije nije nazirala mutni obris budućnosti kako na horizontu u zasedi strpljivo vreba.

David Mladinov se rodio u Splitu, studirao je u Beogradu gde je diplomirao arheologiju na Filozofskom fakultetu i dramaturgiju na Pozorišnoj akademiji. Magistrirao je iz Savremene judaistike na Brendajs univerzitetu u Bostonu, gde sada živi. Objavio je tri zbirke pripovedaka Prozor, Aheronove ptice i Kineski šah, sa pretežno jevrejskom tematikom.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License