Pol Morton
David Bezmozgis
Glavna ličnost u prvoj knjizi Davida Bezmozgisa, Nataša, zapravo je i naslov njegove zbirke priča, objavljene 2004. godine. Reč je o mladoj Jevrejki, rodjenoj u Letoniji (Latviji), a 1980. prebegloj u Toronto. Bezmozgisova proza plasirana je u ko-medije koje se događaju u dva štetla i čitaju kao da su Malamudova ili Babeljeva štiva, a teme su smišljene kao da su iz rok-end-rol epohe. Neko bi njegovu knjigu mogao da čita kao tekst autora upućenog u to vreme, ali istovremeno on je zadržao stil i suštinu osećajnosti “starog sveta”. Svoj roman Slobodan svet Bezmozgis je počeo da piše nekoliko godina pre ove zbirke. Hteo je da zabeleži malo opširniju priču o nedavnoj i manje zapamćenoj jevrejskoj migraciji. Godine 1978. pripadnici tri generacije porodice Krasanski napustile su Rigu i našle se u Rimu, gde su se osećali kao u nekom toplom pribežištu, nastojeći da svoj život učine pod-nošljivim, tragajući istovremeno za nekim novim prostorom na Zapadu. Njihova nedavna prošlost u Sovjetskom Savezu bila je mučna. Samuil, patrijarh, bio je tvrdokorni komunista i kao takav izbačen iz Partije. Njegov sin Alek bio je seksualno frustriran mladić u vreme Hruščovljeve “liberalizacije”.
Bezmogisova uža porodica napustila je Rigu i odselila se u Toronto kada mu je bilo šest godina. Njemu je sada 38 i još uvek živi u Torontu sa suprugom i dve mlade kćerke. Mi smo se sreli u jednom kafeu u Ajova-sitiju 2. maja, gde je on predstavljao Kanadu na susretu Međunarodnog Pen-kluba. To je bio drugi put da razgovaramo. Godine 2006. intervjuisao sam ga povodom izlaska iz štampe Nataše, kojom prilikom smo se upoznali. Sledi skraćena verzija našeg razgovora.
^asopis Million: ^itajući vaše portrete Rige iz sedamdeserih godina, i istih godina i portrete iz Rima, imao sam utisak da su obojeni istim kolorom. Možda je to stoga što o stvarima uvek zauzimamo vrlo ličan stav. Verovatno smo u Ajova-sitiju slušali vaš glas koji se nije mnogo razlikovao od onog kojim ste opisivali vaš boravak u Rigi, Italiji ili Torontu.
David Bezmozgis: Mislim da je pre reč o prirodi istog glasa. Kada je reč o životu Aleka, ili, na primer, o Karlu (njegovom bratu) i (njegovoj ženi) Polini… kada su mračni ili depresivni (u Rigi). Oni su bili mladi… To je bio najzapadniji deo Sovjetskog Saveza. Odlazili su u kafiće. Mogli su da idu u pozorište. I to je u stvari ono što ću, nadam se opisati u knjizi. I to je izvesna slika koja će pred-staviti do koje mere je život u Sovjetskm Savezu sedamdesetih godina bio bezbojan, siv. Posebno za ljude koji su bili mladi i obrazovani, život nije bio tako tužan. Mislim da su oni i kada su stigli u Rim i dalje ostali da budu isti takvi ljudi.
TM: Samuilova prošlost ne čini mi se manje tmurnom dvadesetih godina pred Drugi svetski rat. Ali tada je postojala izvesna humanost koja vas ipak pokreće. On i njegova porodica bili su u klještama Staljina i Hitlera i stvarno nije bilo mesta kuda su mogli da odu.
DB: To je tačno, ali oni sebe nisu videli uklještenim izmedju Staljina i Hitlera.
TM: Ali, to je zapravo deo terora u tom momentu. Oni nisu bili uključeni u staljinizam, koji je uticao na Samuila da izneveri svog bratanca, jer u tom sistemu nije nalazio ničeg pozitivnog.
DB: Tačno, ali… ali za nekog kao što je Samuil, Staljin predstavlja spas. I bez obzira na izdaju nje-govog rođaka, nije u pitanju Staljin, već komunizam. Staljin ga nije primorao da to učini. To je revolucionarna ideja (koja se vraća) Lenjinu. On je uhvaćen između cara i kapitalizma. ^ak pre Hitlera, pre fašizma, bilo je proleterijata. Postoje i reči kojima se više ne služimo. On smatra da pati zbog sistema, kapitalističkog sistema.
TM: Ali, nije li on prisiljen na neprekidnu racionalnost?
DB: Ja smatram da je racionalnost u pitanju isključivo ukoliko niste vernik. Kada govorite o ljudima koji stvarno veruju u Boga, a sreću ateiste, oni ne misle o Bogu sa aspekta ateista. Oni razmišljaju o Bogu iz svog ugla. Smatram da Samuil nije disident u duhovnom smislu, već je u stalnoj raspravi sa Njim. Njegov mentalitet se razlikuje od drugih i zato je on u konfliktu, ali mislim, kada je o njemu reč, da on nije toliko u nespo-razumima kao što ste vi, ali da bi to mogao postati.
TM: Tako, on neprestano poštuje Gospoda i ne misli da greši kad pretpostavlja da svi oko njega isto misle.
DB: Ne svi, ali mnogi .On još uvek veruje da je to bolja alternativa. On iskreno u to veruje…
On veruje da zaslužuje da bude isteran iz partije. Da je svoju decu bolje vaspitao, da im je bio bolji otac, u ideološkom smislu, oni ga ne bi izneverili. On veruje da je Bog u to umešan.
TM: Dakle, da proširimo metaforu, on je postao hrišćanin koji mora da veruje da će otići u pakao, inače ceo sistem njegovog verovanja propada.
DB: Tačno, to je stav svakog ortodoksnog vernika. Nemojte čačkati i izdvajati stvari iz vaše religije. Shvatite da su to osnovna načela vere. I nemojte prebirati po njoj i izabrati ono što vama odgovara.
TM: Tako on poseduje "karakter Dostojevskog” sem ukoliko se ne suprotstavi fundamentalističkoj koncepciji Gospoda. On je u konfliktu sa funda-mentalističkom koncepcijom komunističke ideologije.
DB: Pretpostavljam da je tako, mada to nisam definisao takvim izrazima. Ja sam razmišljao u okviru običnih reči kojima se koriste ljudi generacije koju poznajem… Našao sam knjigu, uglavnom tran-skript sa suđenja Jevrejskom antifašističkom komi-tetu, Staljinovom sudu, tajnom sudu. Tamo je bio čovek po imenu Solomon Lozovski. On je govorio – To što vi sa mnom radite je ilegalno. Vi ništa niste dokazali. Ja sam dobar komunista. Uprkos onoga što kažete, vi ste ovde kriminalci. Vi ste ti koji su izopačili komunizam, a ja sam taj ko zastupa komunističke ideale. Ukoliko grešim, ubite me. A ako ni-sam grešio, posle toga što me budete ubili, rehabilujte me.
On se brine za svoj legat u političkom smislu. Prihvatio bi smrt kada bi bio prihvaćen kao revolucionar. Način na koji podrazumeva smrt nije problem kada se o jednom čoveku radi, ubite me ako grešim. Ali, ako otkrijete kasnije da ste pogrešili, dužni ste da me rehabilitujete.
TM: Ljudi zaboravljaju da je Aleksandar Solženjicin, u stvari, imao smisla za humor, uneo ga je u Odeljenje za rak. On ga je lansirao i kroz Jedan dan Ivana Denisoviča, gde ličnosti i u toj strašnoj, mračnoj, kanibalističkoj atmosferi pričaju viceve na tu temu. Alekova i Karlova, njegovog bra-ta generacija, podseća me na ličnosti iz Šale Milana Kundere. Ta knjiga je preplavljena uzdržanim humo-rom. Tako, da kada mislite o tradiciji humora kod pisaca komunističkih zemalja, prisetite se toga kada počnete da pišete knjigu. Ja vas to pitam, jer kada smo razgovarali pre pet godina, vi ste govorili o tradiciji jevrejskog humora, što vas je inspirisalo dok ste pisali priče u Nataši. Interesovalo me je da li ste istraživali i druge izvore tradicije dok ste pisali Slobodan svet.
DB: Ja sam, pre svega, mislio da sam pisac. Tako književnici poseduju senzibilitet i tačku viđe-nja. Smatram da sam takav pisac s obzirom odakle potičem. Bio bih iznenađen kada bi se bilo koji od mojih rukopisa naročito razlikovao od Nataše ili nekog drugog teksta. To je pogled na svet. Način kojim se svet posmatra. I ma koliko bio udaljen od tradicije unošenja jevrejskog humora u rukopis, to će biti odraz iskustva naroda koji ja poznajem. I to će biti stoga, jer je takva priroda sovjetskog života, sovjetskog jevrejskog života. Toga se čvrsto držim u knjizi i to je neizbežno.
Mislim da su Solženjicinovi fragmenti duhoviti, jer ih on interpolira na umetnički način. Oni su tamo, jer on nastoji da prenese autentičan život, ona-kav kakav je bio. A ja to isto pokušavam.
Dok Kundera i generacija ljudi kojima pripadaju Alek i Karl, koji potiču iz vremena Hruščovljevog "otapanja'', kada komunizam postaje sam po sebi šala. Vi možete to da posmatrate iz ozbiljnog aspekta, ako niste neka vrsta robota. A ako ne možete, već ste primorani da živite pod tim uslovima, nemate drugog izlaza nego da se podsmevate, da to pred-stavite komičnim. Jer, oni nisu glupi. Prema tome, šta bi mogli da rade? Oni ne mogu da žive. Ne mogu da protestuju. A vi živite. Vi ovde žmurite. Vi ste gurnuti tamo. Vi se tamo šalite. To je bizarno.
Vi znate humor Samuilovih scena (iz prošlosti, u kojima se govori o pogromima, u međuratnom periodu i Drugom svetskom ratu), o odnosu između njega i njegovog brata. To je istina. Jevreji su ko-mični. Jer, oni su bili primorani da budu smešni. Kada nemate snagu i ne možete ništa da promenite, a niste glupi, vi morate da osvetlite tako da bi mog-lo da se razume.
TM: To je, dakle, podudarnost koju ste vi prih-vatili u sličnom tonu koji poseduju i drugi pisci?
DB: Ja smatram da je podudarnost u tome. Nešto se mora učiniti sa ličnim senzibilitetom. Kundera nije takav pisac kao što je Solženjicin. Neki su književnici duhovitiji od drugih. Tako ja moram da učinim nešto sa svojim ličnim senzibilitetom, svojim posebnim humorom, koji se razlikuje od humora drugih pisaca. Vi možete da razmišljate o drugim sovjetskim književnicimma i o onim post-sovjetskim piscima. Gary Štejngart piše drugačije. Dakle, postoji nešto što vi sami treba da procenite. Ali, postoji, takođe, i nešto što treba da učinite za svet o kome pišete.
TM: Mnogi su pisci uznemireni dok pišu o Holokaustu. “Otkuda meni pravo da kažem nešto o Holokaustu?” Ili “Otkuda meni pravo da kažem nešto o staljinizmu?” Intervjuisao sam Cintiu Ozik pre nekoliko godina i pored toga što je autor Šala ona nije prihvatila nikoga ko nije preživeo Holokaust da može da piše o tome u svojoj literaturi. Jer, još uvek ima mnogo toga što je zabeleženo, a mi još uvek nismo pročitali. Ona smatra da bismo morali da pročitamo sva svedočanstva koja o tome postoje. Trebalo bi da svoje vreme tome posvetimo, a ne da pokušavamo da ispletemo priče i dogadjaje van isto-rije Holokausta. To je njeno pravo. Mori li vas neka takva strepnja ili briga kada sednete da pišete Slobodan svet?
DB: Samo do granice kada je u pitanju aktuelno nasilje, ali u knjizi nema mnogo tih tema. U njoj je opisan jedan dogadjaj kada su Samuilov otac i deda ubijeni. Ako niste spremni da brzo kao očevidac pišete, onda se poslužite izveštajem iz prve ruke da pribeležite kako se to dogodilo… Mislim da ću reći da sam posredstvom Cintie Ozik bio obavešten o tom dogadjaju. Zato u toj knjizi nema mnogo nasilja. Ali u njoj je reč o mnogim događajima koji vode do tih trenutaka i slučajeva koji vode do vrhunca tih momenata. Tako (ja predstavljam scenu) kada Samuil i njegov brat žele da ostave svoju majku da bude evakuisana iz Rige. Ali, svakako nisam napisao sce-nu kako oni nisu videli kada su njihovu majku, tetku, strica (i) njihovu decu ubili Nacisti, jer su ih tamo ostavili.
Istina je ono što Cintia Ozik kaže o Holokaustu. Ono što Severno-Amerikanci znaju o tome kako se Holokaust odvijao u Poljskoj i nekim krajevima Zapada. To što znaju veoma je maglovito shvatljivo ukoliko je uopšte jasno šta se događalo istočno od Poljske. Imajući to u vidu, nisam osećao da učestvu-jem u opširnijem informisanju. Ili, pre, tako je delovalo prvo izveštavanje sveta na Zapadu o onome što je bilo poznato u Sovjetskom Savezu i svakako se bolje zna sada, posle raspada Sovjetskog Saveza, jer su se mnoge stvari prilično krile tokom komunističkog perioda.
TM: Vi uglavnom kažete da ste pisali o događajima koji počivaju na činjenicama i da iskus-tvo, memorija, traume pripadaju prošlosti. Ja imam lične traume. Vi imate svoje traume. Svako ih poseduje. Ali, većina nas nema iskustvo Holokausta. Tako, kada nastojite da se unesete u Samuilovu glavu, ulazite u sinopsis koji se odvija između prošlosti i sadašnjosti. Da li vi, kao pisac, uspevate da nakalemite sopstveno iskustvo, slično oslabljenoj me-moriji onog što se zbivalo pre trideset godina, što vas baca u potpuno drugačije vreme i mesto na čudan način?
DB: Svakako. Vi možete da razmišljate, ali sop-stvenim mozgom. Međutim, s obzirom da sam mnogo čitao i istraživao autobiografije, svedočanstva i kratke rukopise ljudi iz te generacije, ja razumem izvesnu razliku kod onih ljudi koji poseduju iskustvo. Tako da je to kombinovanje, mada postoji i nešto što je univerzalno kada je reč o traumama. Ima, naravno, i nečeg što ideološki pripada tekstu. Vi ste na izvestan način sociološki opredeljni, kao što ste to i politički. Vi drugačije razmišljate. Tako je to bilo kombinovanje tih dveju stvari, trebalo bi da čitalac identifikuje šta je Samuil osećao, šta njegovo isku-stvo gubi, pa čak i sreću koju je naslutio. A takođe, istovremeno, mislim da bi bio pogođen mestom na kome se njegov mentalitet razlikuje od onog kako biste vi i ja posmatrali na tipičan ili konvencionalan način razmišljanja i razvoja tih stvari. Tamo je reč o revolucionarnom mentalitetu kakav mi ne posedujemo, jer mnogi ljudi u Severnoj Americi nisu vezani za ideale revolucije. Za njih su bitne njihove porodice ili oni sami sebi.
TM: Da li je kod vas, dok ste pisali ovu knjigu, ljubav prema Letoniji postala snažnija?
DB: Ne mislim da sam zavoleo više Letoniju.
TM: Imate li bilo kakva osećanja prema toj zemlji?
DB: Kod mene je razvijeno duboko osećanje melanholije prema onome što je u istoriji zapisano. Koreni moje porodice generacijama potiču otuda. Mislim da je moje osećanje duboko sažaljenje onog što se u Letoniji dogadjalo. Ja žalim i što je situacija u zemlji sada takva. Krivo mi je što je život jevrej-ske zajednica tako slab tamo. To mi zaista deluje tužno…
Moj deda je govorio jidiš i mi smo živeli u Letoniji tradicionalnim jevrejskim životom. Moji roditelji nisu više govorili jidiš, ali su ga razumeli. Oni su govorili ruski. I njihova kultura bila je sovjetska. A moj jezik je engleski. I moje iskustvo je kapitalističko iskustvo Zapada. Smatram da je to tužno. Mislim da je to neprirodno dok posmatram Amerikance koji ovde žive 150 godina, 200 godina.
Mi smo sada u Ajovi. Kuća moje bake bila je ovde u Ajovi. Ja sam nastavio da živim u toj kući ili negde u susedstvu. Ako hoćete da čitate pisma moje bake, pa dobro, ona su u osnovi na istom jeziku kojim vi sada govorite. Iz aspekta kulture, reči ko-jima se obraćate, iste su. Verujete u istog Boga u koga je ona verovala. Ali, to nije tako kada sam ja u pitanju. Jezik mog dede kojim se izražavao u intim-nom razgovoru, je jezik kojim ja ne govorim. Tako da kada se osvrnete na prethodne generacije uvidjate otuđenje iz generacije u generaciju. Za moje kćeri – imam dve kćeri – njima moji baka i deda deluju kao stranci. To mi je tužno. Njima čak i moji roditelji deluju tudje, što me takodje rastužuje.
NAPOMENA
To je bio jedan zanimljiv intervju, ali ja sam prihvatio suštinu, pre svega, o jednom aktuelnom romanu, nego što je intervjuista čitao i uzeo (pogrešno?) onim čime je bio inspirisan.
Jedna od najinteresantnijih tema koje su bile za mene u romanu svakako su bile iz naslova i iz Slobodnog sveta, koji je, ispostavilo se, bio pod-jednako restriktivan kao SSSR, mada na drugi način. Sloboda je bila onemogućena veštije nego što je to bilo u sistemu vlade i prostora, a odlazak u Rim završen je raznim zabranama na drugi način, mada ne onemogućavanjem ličnosti. Tamo nije bilo sve crno ili belo – preovladavala je siva senka, postojao je stalni nedostatak sigurnosti i slobode, što dokazuju definitivne odluke Pauline i njene sestre.
Da li još neko oseća ovakav razvoj stvari?
David Bezmozgis (1973) kanadski pisac i filmski reditelj. Rođen je u Rigi, u Letoniji. U Kanadu je došao sa porodicom kada mu je bilo šest godina. Diplomirao je (B.A.) englesku književnost na McGill univerzitetu. Titulu M.F.A. stekao je na Univerzitetu Južna Kalifornija – u Školi za film i televiziju. 1999. snimio je svoj prvi 25-minutni dokumentarni film L.A. Mohel, za koji je dobio visoku nagradu za studente-filmske reditelje. Poslednji film Davida Bezmozgisa, Dan pobede prikazan je 2009. sa velikim uspehom na mnogim filmskim festivalima.
Novi roman ovog kanadskog pisca, Izdajnici, bavi se ponovo temom iz sovjetsko-jevrejskog miljea u Kanadi. Poznati ruski disident, nakon pada Berlinskog zida, sreće u Torontu čoveka koji ga je denun-cirao…
Prevela sa engleskog jezika Ana Šomlo
Časopis Million
__