David Albahari Kontrolni Punkt

Damjana Mraović-O'Hare

David Albahari
Kontrolni punkt
Stubovi kulture, Beograd, 2011.

Kalgari očigledno prija Davidu Albahariju. Otkad je 1994, zbog privatnih i političkih razloga otišao da živi u Kanadu, objavio je devetnaest knjiga, uključujući i knjigu za decu. Kontrolni punkt je Albaharijev deseti romaneskni tekst napisan van Srbije, i prvi koji se ne bavi direktno prostorom bivše Jugoslavije i njenom istorijom, niti je vezan sa Albaharijeva dva grada, Zemun i Beograd. Kontrolni punkt je alegorija o ratu, antiratno štivo—kako ga je autor sam opisao—koje skreće pažnju čitalaca na apsurd rata i ulogu medija u njegovim nastajanjima i trajanjima.
Pa ipak, Kontrolnim punktom Albahari se vraća još jednom korpusu ”svojih” tema: ulozi po-jedinca u turbulentnim istorijskim vremenima (Mamac, Snežni čovek), međuljudskim odnosima u savremenom trenutku (Obične priče), smrti (Porodično vreme, Cink, Sudija Dimitrijević), položaju manjina (Pijavice) i Jevreja (Gec i Majer), autopoetici, visokim modernistima poput Beketa (Ludvig, Brat) i, nadasve, konstantnom pre-ispitivanju jezika. Iako su sve te teme tek dotaknute, i rasprava o njima svedena na seriju komentara (npr. «Nisu li tako nacisti, u vreme kad je bilo jasno da gube rat, histerično nastavljali sa likvidacijom Jevreja, kao da je od toga zavisio krajnji ishod vojnog sukoba?”), maestralno su objedinjene bizarnom i grotesknom pričom. Grupa od 37 neprofesionalnih vojnika je poslata da štiti kontrolni punkt. Dovedeni usred noći, vojnici ne samo da ne znaju odakle su došli—i prema tome, kojim putem treba da se vrate—nego ne znaju ni gde se trenutno nalaze i nemaju nikakav kontakt ni sa štabom, niti sa svetom; radio veza ne radi, a mobilni telefoni su nekorisni bez električne struje i punjača. Okruženi šumom i trima neprijateljskim vojskama, na čistini, vojnici pokušavaju dokučiti za koga i zašto treba da žrtvuju svoj život, odbrane punkt koji se ne sme napustiti i, nadasve, kako da prežive rat. Očekivano, njihovi napori su neuspešni i za manje od mesec dana, četa je svedena na jednog preživelog. Vojnici padaju kao muve, pokošeni neprijateljskim mecima iz zasede; nemaju pojma šta ih je snašlo.
Slično kao i u prethodnim kratkim romanima, Ludvig (2007), Brat (2008), i Ćerka (2010), Albaharijev tekst kulminira u destalibilizaciji narativa i pouzdanosti pripovedača: ispričana rad-nja je skoro paranoična verzija događaja. Drugim rečima, Albahari nam daje do znanja, na kraju svojih kratkih romana, da realnost njegovih junaka ne odgovara realnosti u kojoj se junaci nalaze, i da prijateljska i bratska rivalstva, kao ni seksualne avanture, nisu ni tragična ni izuzetna u stepenu u kojem njegovi junaci to sugerišu. Ona se, zapravo, moguće je, nikada nisu ni odigrala. I mada Albahari primenjuje isti kompozicioni i narativni princip u Kontrolnom punktu, modifikuje ga tako da postaje idejna okosnica romana. U Kontrolnom punktu, nema sumnje da su glavni junaci u ratu. Ali, obrt na kraju novele ne dovodi u pitanje poimanje realnosti glavnih junaka, nego razloge do kojih je došlo do rata. U ovom slučaju, realnost čini ljude ubicama i ludacima; psihološki poremećaji junaka ne mogu se pronaći u njihovoj psihi nego u socijalnom kontekstu. Naime, komandant, jedini preživeli, sa bojnog polja dolazi u svoj stan kao u nadrealnom tekstu: “Još jednom je pogledao poluoglodano kuvarovo telo i zatim, sledeći oznake koje je jedino on prepoznavao, sagnuo se da opipa kamen na početku uske staze—ukoliko je bila prava staza, trebalo je da napipa tri udubljenja. Bilo ih je tri… [komandant] zatvori oči i okrenu se oko sebe, a kada ih je ponovo otvorio, zatekao se ispred zatvorenih svetloplavih vrata. Pritisnuo je kvaku i ušao u stan… Sve je bilo onako kako je ostavio…“. Kada upali TV, komandant zapre-pašćen pronađe sebe na ekranu, i ispostavi se da je on tajanstveni gost specijalne emisije o ratu. Razgovor sa voditeljkom neodoljivo podseća na emisije-komentare reality shows u kome se učesnici traže da uporede svoje dojmove, taktike, i uspehe, i ispostavlja se da je rat reality program sličan Velikom bratu ili Kući. Jedino, komandantu nije jasno kako i kada se prijavio za učešće u ratu. I dok je u prethodnim kratkim romanima pore-mećena vizija realnosti ključna za čitanje Alba-harijevih junaka, izopačena realnost Kontrolnog punkta zaziva tradiciju antiutopijskog romana, od Zamjatina do Orvela.
Tragedija i besmisao situacije u kome su se junaci našli je dodatno naglašena perspektivom iz koje je novela pripovedana, prvim licem mno-žine. Mada se kolektivno mi konstantno smanjuje, ono otvara i zatvara tekst, podvlačeći autorovu ideju o ratnoj kolektivnoj žrtvi i prinudnoj prirodi rata (rat ne ostavlja nikoga na miru). Napisan u jednom pasusu—kao i većina Albaharijevih dužih fikcionalnih tekstova—i komponovan od niza anegdota čija je logična kauzalnost često problematična, baš kao i rat u kome su vojnici primorani da učestvuju, Kontrolni punkt je izuzetan tekst. Ali, u Srbiji, prve kritičarske reak-cije ne samo da su bile negativne, nego čitanja novele jedva da su odgovarala njenom narativu. U Kontrolnom punktu, kritičari su, na primer, prepoznali tekst u kome su prvenstveno Srbi, pa onda Evropska unija i NATO «na udaru», 1 dok je Albahari proglašen za «pseudohumanistu» 2 čiji je autorski postupak nepotrebno ukorenjen u teoriji. 3 Ni neizbežna, i već izanđala, negativna poređenja sa Danilom Kišom i Milošem Crnjan-skim nisu izostala. U međuvremenu, promovišući knjigu diljem Srbije, Albahari je insistirao da je tekst fikcionalan i univerzalan, da bi bilo po-grešno povezati ga ili sa domaćim prostorima ili sa nedavnim ratom, i da je inspiraciju za pisanje Kontrolnog punkta pronašao u Dino Bucatijevoj Tatarskoj pustinji. I mada je književna kritika odavno naučila da autorskim iskazima ne treba bezuslovno verovati, ne bi bilo zgorega, u ovom slučaju, da se Albahari posluša.
Kontrolni punkt je, ipak, antiratni, alegorijski tekst. Punkt je i najuspešniji duži tekst koji je Albahari napisao nakon proslavljenih romana kanadskog ciklusa, Snežni čovek (1995) i Mamac (1996), i relevantniji je od autorovih prethodnih kratkih romana. Kontrolni punkt je takođe i verovatno prvi Albaharijev tekst u kome je humor osnovna karakteristika jezika, i čije se stranice užurbano i sa uživanjem okreću ne bi li se pronašao još jedan primer crnog humora. Pošto Albahari ima reputaciju ozbiljnog autora koji se ozbiljnim temama bavi na ozbiljan način, humor Kontrolnog punkta time je uočljiviji, i neobičniji: «Mladen se umiljavao, molio, preklinjao, obe-ćavao razne stvari, ali vojnicima je već bilo dosta rata. 'Neka se igra neko drugi', rekao je jedan od njih.»
Odlaskom u Kanadu, Albaharijevo nepoverenje u jezik i njegovu vitgenštanovsku nekomuni-kativnost pretočilo se u dominantni interes za sa-vremenu istoriju bivše Jugoslavije. Sa Kontrolnim punktom, taj interes je proširen na arhetipne teme i, nadasve, crni humor kojim Albahari, još jed-nom, obogaćuje svoj rukopis.

1 Dunđerin, Aleksandar. David Albahari: “Pseudohumanista”. Pečat. Oktobar 2, 2011. http://www.pecat.co.rs/2011/10/david-albahari-pseudohumanista/
2 Ibid.
3 Vladušić, Slobodan. «Saosećanje sa teorijom». Večernje novosti. Septembar 24, 2011.
http://prozanaputu.com/index.php/prikazujemo/87-saosecanje-sa-teorijom.html

Damjana Mraovic-O'Hare predaje na Case Western Reserve University, USA

Kontrolni punkt u Pančevu

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License