Darko Tanaskovic Neoosmanizam Povratak Turske Na Balkan

Miroslav Svirčević

Darko Tanasković
Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan
JP „Službeni glasnik“, 2010
Uvod
Samo desetak godina nakon smrti Kemala-paše Ataturka (1881–1938) njegovo životno delo u obličju nacionalne i sekularne turske države zapadnoevropskog tipa – bilo je izloženo postupnoj eroziji, uz laganu, ali strpljivu i dobro sračunatu, revalorizaciju doktrinarno-ideoloških dostignuća nekadašnjeg Osmanskog carstva. To je u prvom redu podrazumevalo reislamizaciju turskog društva, a ona se izvlačila ispod ljušture orto-doksnog kemalizma, stvarajući pretpostavke za izgradnju jedne drugačije društvene i političke konjukture u modernoj Turskoj. Tako su, po proceni mnogih istra-živača savremene geopolitike na Bliskom istoku i na Balkanu, udareni temelji neoosmanističke doktrine, koja je vazda bila prisutna u unutrašnjoj i spoljnoj politici posleratne Turske. Ta se doktrina nije uvek mogla lako identifikovati u turskoj politici usled svojih veoma specifičnih, gotovo fluidnih obeležja. Za vreme Hladnog rata neoosmanizam je bio marginalna i gotovo nepre-poznatljiva pojava zato što je bila u senci dominirajuće ideološke dihotomije, koja je obeležila međunarodne odnose u podeljenoj Evropi sredinom XX veka.
Posle pada Berlinskog zida i rasula komunističkog bloka, te raspada Sovjetskog saveza i komunističke Jugoslavije, neoosmanizam je poprimio jasniju ideološku fizionomiju, koja se – opet u zavisnosti od konkretne situacije – različito manifestovala, ali vazda sa istim političkim ciljevima: jačanje političkog, privrednog i vojnog uticaja Turske na zemlje u njenom „širem susedstvu“, koje su nekada pripadale Osmanskom carstvu. Tu se pre svega misli na zemlje Zakavkazja, Centralne Azije, Bliskog istoka i Balkana. Ovakav politički pravac posthladnoratovske Turske jasno se može uočiti kako za vreme predsednikovanja Turguta Ozala (1989–1993) i Sulejmana Demirela (1993– 2000) tako i danas za vreme predsednikovanja Abdulaha Gula (od 2007). Takva ideološko-politička platforma Turske se postupno kristalisala i brusila sadržavajući u sebi i neke prikrivene („ketmenske“) komponente, premda turski državnici uglavnom osporavaju postojanje bilo kakve naznake neoosmanizma. Ipak, činjenice govore sasvim drugačije.
Neoosmanizam je uveliko prisutan u turskoj politici (unutrašnjoj i spoljnoj) što je vidljivo i na Balkanu poslednjih godina. Miroljub Jevtić je među prvima u Srbiji upozorio na ovakav politički pravac Turske već
davne 1995. godine, u koautorskoj knjizi „Islam i geo-
politička logika“. Međutim, prvo svestranije i slojevitije tumačenje doktrine neoosmanizma i turske spoljne politike potiče od prof. dr Darka Tanaskovića. Ovaj eminentni srpski orijentalista i diplomata nedavno je objavio knjigu manjeg opsega, pod simboličnim na-slovom: „Neoosmanizam - Povratak Turske na Balkan". U njoj veoma argumentovano i ubedljivo objašnjava strategiju turske diplomatije u XXI veku, a time i korene njenog aktuelnog političkog dinamizma. Ovo Tanas-kovićevo delo utoliko je vrednije naše pažnje i išči-tavanja zbog toga što je turski upliv na unutrašnju i spoljnu politiku Srbije danas već veoma vidljiv. Stoga je najpre potrebno utvrditi šta se podrazumeva pod pojmom neoosmanizam, zatim šta je njegovo osnovno ideološko-političko izvorište i, na koncu, koji je prostor njegovog dosezanja.
„Strategijska dubina“ Ahmeta Davutoglua – „turskog Kisindžera“
Pod neoosmanizmom Darko Tanasković podrazumeva specifičan ideološki program postupne reislamizacije turskog sekularnog društva i razgradnju temeljenih pretpostavki kemalizma, uz naglašeno jačanje među-narodnog položaja Turske, što se manifestuje na različite načine, zavisno od istorijskog trenutka i političkih okolnosti razdoblja posle Drugog svetskog rata. Tako se kao ključne odrednice neoosmanističke doktrine pojav-ljuju: islamizam (ali i panturkizam), pragmatizam i princip dvostrukih standarda u spoljnopolitičkom nas-tupu Turske. One gotovo neprimetno, ali uporno i sigurno, razgrađuju sekularno ustrojstvo države (po principu „tiha voda breg roni“), ostavljajući samo fasade kemalističkih institucija kao golu formu.
Tanasković naglašava da je reislamizacija turskog društva značajan sastavni element neoosmanizma. Re-islamizacija je proces koji je u Turskoj naišao na plodno tle, pošto u njoj već više decenija funkcioniše veštački laicizam bez snažnog društvenog uporišta i legitimiteta. To se i te kako osetilo i u ovom delu Balkana, a mani-festovalo se i u programu radikalne islamizacije bosan-skih muslimana izloženom u Islamskoj deklaraciji Alije Izetbegovića 1971. godine. U njoj je Izetbegović uzgred oštro kritikovao Kemal-pašin sekularni poredak kao „evropski plagijat“, koji je od Turske načinio drugo-razrednu državu, bez većeg političkog autoriteta u među-narodnim odnosima.
Kemalistički poredak turske države u suštini nije odraz turske političke stvarnosti. Zbog toga oružane snage u njemu imaju posebno naglašen pravno-politički položaj jer imaju ovlašćenja da intervenišu ako procene da civilna vlada krši laički karakter države. Međutim, islam je toliko duboko usađen u narodu da nikada nije ni izgubio status osnovnog polazišta ličnog i kolektivnog identiteta masa i njihovog orijentira u društvenom životu. U svojoj analizi Tanasković ovde prelazi sa pr-vog elementa neoosmanizma na drugi, a zatim i na treći njegov element, čime objašnjava kako ta doktrina sve više postaje kako obrazac za svakodnevni život u Turskoj tako i okosnica turske diplomatije.
Politička praksa u Turskoj (ali i u nekim drugim muslimanskim zemljama) pokazala je da se primenom zapadnih ideja parlamentarne demokratije, pre ili kasnije, dovode na vlast (pro)islamističke političke snage, bez obzira na ustavno laički karakter turske države, visok stepen sekularizacije njenog javnog života, te moćnog položaja vojske, kao jedinog pouzdanog čuvara kemalizma. To znači da su tekovine kemalizma zapravo veoma krte i da se sekularni poredak može održavati samo nekom vrstom diktatature, zaogrnute plaštom parlamentarizma i modernosti. No, i kada razgrađuju sekularizam, turski političari to nikada neće javno priznati niti će se odreći Kemala-paše Ataturka i njegovih dostignuća. Pogotovu to neće pokazati pred zapadnim političarima, u čijim očima Turska (kao članica NATO) i dalje predstavlja najpouzdanijeg partnera među muslimanskim zemljama i najbolji primer da se i u muslimanskoj državi mogu primeniti ideje moderne demokratije zapadnoevropskog tipa. Međutim, što je više Ataturkovih slika u turskim kancelarijama, to je sve manje kemalizma u turskom javnom životu, – sugeriše Tanasković.
Na koncu, neoosmanističku doktrinu u spoljno-političkom nastupu Turske karakteriše i princip dvo-strukih aršina, čija primena zavisi od konkretnih političkih interesa. Na primer, Turska odbija da prizna počinjeni genocid nad Jermenima tokom Prvog svetskog rata, ali je ultimativno zahtevala od Srbije da donese rezoluciju o tzv. genocidu nad bosanskim muslimanima u Srebrenici; ili: Turska je izvršila invaziju na severni deo Kipra, međunarodno priznatu državu, a priznala je samoproglašenu državu Kosovo, i sl.
Tako se postepeno oblikovala neoosmanistička politička doktrina, koju je teorijski utemeljio i koherentno uobličio akutelni šef turske diplomatije i poznati univerzitetski profesor Ahmet Davutoglu 2001. godine u svojoj knjizi Strategija dubine: međunarodni položaj Turske. Ta knjiga praktično služi kao platforma za tursku spoljnu politiku na početku XXI veka. Važno je pri tom naglasiti da je ovaj agilni turski ministar predavao i na poznatom Međunarodnom islamskom univerzitetu u Kuala Lumpuru 1990–1995. godine, na kome su se okupljali muslimanski profesori i studenti iz čitavog sveta. Među njima je bio i reis-ul-ulema Bosne i Hercegovine Mustafa Cerić.
Tanasković ističe da Ahmet Davutoglu uvodi sintagmu "strategijska dubina" kao ključni pojam svoje neoosmanističke teorijske paradigme, po kojoj je i sama knjiga dobila naziv. Ovaj pojam podrazumeva kompo-nente istorijske i geografske dubine. Kao jedina legi-timna naslednica istorije i geografije Osmanskog carstva, Turska poseduje ogroman politički potencijal. Ona se nalazi u centru evroazijskog geopolitičkog prostora, zbog čega je vekovima bila faktor svih najznačajnijih događaja koji su se prelivali sa Bliskog istoka na Balkan i dalje, u katoličko-protestantska područja Evrope. U tom smislu, Davutoglu (i ostali protagonisti neo-osmanističke doktrine) odbija da prihvati onu već izanđalu izreku, naročito popularnu u zapadnoj nauci i
publicistici, da je Turska „most između Evrope i Bliskog istoka“. On ističe da Turska nije „most“ nego „srce Evroazije“, njen prirodni centar koji će imati ključnu ulogu u sređivanju političkih i ekonomskih prilika na širokom prostoru „od Jadranskog mora do Centralne Azije“ (kako je to nekad govorio Sulejman Demirel), zahvaljujući svojoj istorijskoj i geografskoj suštini. Turska poseduje, naglašava dalje Davutoglu, sve potrebne društvne komponente za takvu ulogu u suštinski izmenjenim međunarodnim odnosima: demo-kratski poredak, prosečno mlado i dinamično stanov-ništvo, formirano civilno društvo, stabilnu građansku klasu, tržišnu privredu i veoma respektabilnu naučnu i tehnološku infrastrukturu. Zahvaljujući ovim poten-cijalima, po mišljenju Ahmeta Davutoglua, Turska bi morala da izađe iz okvira dosadašnje pasivne spoljne politike i postane neimar nove političke i ekonomske konjukture, revalorizujući svoje kulturno-istorijsko na-sleđe i prednosti svog geografskog položaja.
Drugim rečima, Davutoglu naglašava da Turska više ne može biti periferna država čija se politička uloga svodi na „most“ između civilizacija, nego da mora pove-sti aktivnu spoljnu politiku i postati centar političkog odlučivanja. A da bi to postigla, mora izgraditi novi identitet, svojstven toj njenoj novoj ambicioznoj ulozi na širokom prostoru Evroazije. Raskidajući sa spoljno-političkom orijentacijom kemalističke Turske, Davu-toglu preporučuje partnerstvo s velikim silama (SAD, Evropska unija, Rusija, Kina) i obnovu sfera svog uticaja, koje bi se teritorijalno poklapale s najvažnijim provincijama nekadašnjeg Osmanskog carstva. U tom konetkstu, domicilno muslimansko stanovništvo poje-dinih regija poslužilo bi kao „građevinski materijal“ za zdanje nove turske regionalne i globalne moći.
Već je naglašeno da su Kavkaz i Centralna Azija, Bliski istok i Balkan one oblasti u kojima savremena Turska želi da obnovi svoj politički i ekonomski, pa i vojni uticaj. Među njima poseban značaj ima Balkan, jer je on oduvek predstavljao, često poricanu bazu „turskog evropejstva“. Analizirajući ovaj aspekt doktrine neo-osmanizma, Tanasković se dodatno osvrnuo na jedan izuzetno važan esej turskog politikologa Mehmeta Ali Kiličbeja, pod nazivom Mi smo zaista Evropljani. U tom eseju posebno se naglašava da rat u Bosni nije pred-stavljao plod hrišćansko-muslimanskog sukoba, niti je to bio rat civilizacija u viđenju Semjuela Hantingtona, nego najozbiljniji pokušaj u modernoj istoriji da se Turska izbaci iz Evrope i pošalje na Istok, kojem nikada nije pripadala i koji je za nju uvek bio beznačajan. Iz ovog eseja se jasno može videti da neoosmanisti izgrađuju novi identitet Turske, pretežno na političkim i kulturnim tragovima nekadašnjeg Osmanskog carstva u balkanskim zemljama. Za njih je Balkan primarna zona uticaja, i najveći deo njihovih aktivnosti biće posvećen rešavanju balkanskih političkih problema, dabome – kako to odgovara interesima savremene Turske. U tom smislu, indikativno je da za zvaničnu Tursku Srbija predstavlja „susednu zemlju“.

Podsećajući na činjenicu da je u postosmanskom periodu došlo do sistematskog uništavanja osmanske kulturne baštine u balkanskim zemljama čemu se tada
slaba Turska nije mogla efikasno suprotstaviti, Davutoglu je istakao da je taj proces najdalje otišao u Grčkoj i Bugarskoj. Upravo zbog toga – nastavlja „turski Kisindžer“ – neophodno je usredsrediti se na dva temeljna i tradicionalna oslonca osmansko-pantur-kističke politike na Balkanu: Bošnjake i Albance. Oni predstavljaju osnovnu ljudsku bazu regenerisane turske političke i ekonomske moći, i zbog toga je potrebno sve učiniti kako bi se zadovoljili njihovi politički apetiti. Jaka Albanija i centralizovana Bosna i Hercegovina, kojima treba pribrojati i nezavisno Kosovo, predstavljaju prvorazredni interes za Tursku, imajući u vidu da se jedino tako može suprotstaviti uticaju drugih sila u regionu: ruskom (preko Srba i eventualno Bugara) i nemačkom (preko Slovenaca i Hrvata). Luk koji se sa zapada proteže od Bihaća, preko centralne i istočne Bosne, zatim Stare Raške (Sandžaka), Kosova, Albanije, Makedonije, Kirdžalije do Trakije – predstavlja za Davutoglua koridor od životne važnosti za Tursku. Davutoglu smatra da je srpska namera tokom rata u Bosni i na Kosovu bila da se ovaj koridor preseče, a ubeđen je da je potrebno učiniti sve kako bi se on obnovio. U suprotnom – zaključuje Davugoglu – bosanski muslimani bi bili prepušteni asimilatorskom uticaju Hrvatske, dok bi sandžački muslimani i kosovski Albanci bili prepušteni uticaju Srbije.
O tome koliko je turski spoljnopolitički nastup prema Balkanu ozbiljno osmišljen i projektovan za duži vremenski period svedoči i onaj segment Davutogluove knjige Strategijska dubina koji govori o postojanju triju koncentričnih geopolitičkih krugova, u kojima bi se manifestovao turski uticaj različite dubine i intenziteta. Prvi je tzv. Unutrašnji krug, koji sačinjavaju Kosovo i Metohija (samim tim i Srbija), Albanija i Makedonija; drugi je tzv. Središnji krug, sačinjen od Grčke, Srbije, Bugarske i Bosne i Hercegovine, dok poslednji tzv. Spoljašnji krug sačinjavaju Hrvatska, Mađarska i Rumunija, i on nije od primarne važnosti za Ankaru.
Za Tursku je najvažnije da Albanija i čitav albanski nacionalni korpus što više ojačaju. Ne sme se dozvoliti da Albanija i dalje bude slaba i siromašna zemlja, jer bi u tom slučaju Italija i Grčka osnažile svoje prisustvo u njoj, suzbijajući turske političke ambicije i regionalne interese. Davutoglu je posebno svestan složenosti i protivrečenosti ukupne problematike albansko-make-donskih odnosa, kao i rizika da njihovo pogoršavanje otvara vrata uplivu grčkog, bugarskog i srpskog uticaja na ovu iznutra politički podeljenu i faktički pocepanu zemlju. Zbog toga – ističe Davutoglu – Turska mora osnažiti albansko-makedonsko državno zajedništvo, i stvoriti sve uslove da Albanci maksimalno koriste svoja ljudska prava u Makedoniji kako bi se očuvao poredak i integritet ove nestabilne države.
U pogledu taktike za drugi geopolitički krug država,
tu je najvažnije da Turska na svaki pokušaj uspo-stavljanja tešnje i ugovorne saradnje među njima blago-
vremeno aktivno odreaguje, i to inicijativom za skla-panje protivugovora kako se ne bi poremetila ravnoteža na štetu Turske i njenih balkanskih štićenika.
Važno je naglasiti da Davutoglu ne dovodi u pitanje osovinu Beograd–Atina. Za njega je to politička činjenica na koju se ne može uticati. Međutim, može se uticati na to da se toj osovini ne priključi i Sofija. On strahuje od te mogućnosti i otvoreno preporučuje što aktivnije preventivno delovanje prema Bugarskoj, kako bi se ova više vezala za Tursku. Koliko je Turska bila uspešna na ovom planu može se videti iz činjenice da su svi nerešeni sporovi između Bugarske i Turske (a ima ih dosta) bili nekako zabašureni i gurnuti na margine, kako bi Bugarska bila primljena u Evropsku uniju 2007. godine. Tome je mnogo doprinela i stranka turske manjine u Bugarskoj, čiji je lider Ahmet Dogan gotovo uvek predstavljao poželjnog političkog partnera za sve bugarske političke stranke. Dalje, Bugarska je priznala nezavisnost Kosova, njen predstavnik pred Međuna-rodnim sudom pravde u Hagu „srčano“ je branio pravo Kosova na nezavisnost, a njeni politički prvaci nepre-kidno ohrabruju albansko-makedonsku saradnju. Name-će se zaključak da Bugarska to čini kako bi i sama izvukla parcijalnu korist iz date geopolitičke situacije na Balkanu, posebno u istočnoj Makedoniji.

Na kraju ovog dela prikaza može se još dodati da velike sile, a na prvom mestu SAD, Velika Britanija, Francuska i Nemačka, nemaju ništa protiv ovakvog spoljnopolitičkog zaokreta Turske. Izgleda da se ni Rusija tome ne protivi, a to pitanje Kina kao da nema uopšte u svom vidokrugu. Često se može čuti mišljenje da je Turska (kao članica NATO) običan regionalni poslušnik SAD i Velike Britanije, koji ne radi ništa drugo nego samo ispunjava njihove političke zahteve, a da zauzvrat dobija pravo da „uspostavlja red i mir u svom dvorištu“. To možda tako izgleda samo na prvi pogled, ali je daleko od prave istine. Tačno je da Turska uvažava političke interese i zahteve anglo-saksonskih zemalja, ali je istovremeno spremna i da im se suprot-stavi ukoliko to zahtevaju njeni sopstveni strateški politički interesi. Turska ih nikada neće žrtvovati da bi ugodila svom pokrovitelju s druge strane Atlantika. U tom kontekstu bi trebalo i tumačiti neke izuzetno zanimljive političke manevre turske vlade, koji su neprijatno iznenadili SAD: povlačenje svog ambasadora iz Vašingtona „na konsultacije“ zbog usvajanja rezolucije u američkom Kongresu kojom je progon Jermena u Turskoj za vreme Prvog svetskog rata ocenjen kao genocid; zatim, zaoštravanje odnosa sa Izraelom povodom ugrožavanja položaja Palestinaca u pojasu Gaze; davanje podrške predsedniku Irana Mahmudu Ahmadinežadu (inače otvorenom američkom nepri-jatelju), te pristupanje gasnom aranžmanu sa Rusijom „Južni tok“. Sve ovo potvrđuje da Turska teži da samostalno vodi svoju spoljnu politiku, te da bi takav njen nastup trebalo očekivati i u bliskoj budućnosti.

Kako bi Srbija trebalo da reaguje na neoosmanističku politiku Turske?
U ovom trenutku to je ključno pitanje za srpsku državnu politiku i diplomatiju. Završavajući analizu Strategijsku dubinu, Darko Tanasković je naglasio da se neoosmanizam u turskoj politici ne sme posmatrati sa moralizatorskog stanovišta: to samo može zamagliti sušinu stvari. Sam po sebi, neoosmanizam nije ni dobar ni loš. Čak bi se moglo priznati da i ima neku vrstu legitimiteta. Ako Nemačka može da štiti interese Slovenaca i Hrvata, a Rusija interese Srba, zašto Turska ne bi mogla da štiti interese Bošnjaka i Albanaca – razmišlja Tanasković. Ovo je u suštini legitimno pitanje. Zbog toga ne bi trebalo unapred osuđivati neo-osmanizam. Srbija bi, pre svega, morala da na neo-osmanizam gleda kao na realan geopolitički faktor, a da se prema njemu postavi tako da za sebe ostvari što veću korist, uz minimalne „utroške“ u odnosima sa prepo-rođenom Turskom. Tanasković smatra da je to svakako moguće i za to daje argumentaciju.
Deleći sa Tanaskovićem suštinske argumente, i mi smatramo da je to izvodljivo. Bez uvijanja, možemo konstatovati da je Srbija u ovom trenutku vrlo slaba država. Karakterišu je: nestabilne i porozne institucije, odsustvo vladavine prava i političke odgovornosti, gotovo razoružana vojska, autoritarni stranački vođi, korumpirana politička elita, iscrpljena i monopolima stegnuta ekonomija, propala srednja klasa (tradicionalni nosilac napretka), izrazito negativna stopa prirodnog priraštaja i neadekvatna naučna i tehnološka infra-struktura. Njena uloga u međunarodnim odnosima je suštinski marginalna. Na osnovu ovakve „rendgenske slike“ naše države jasno se može zaključiti da u ovom trenutku Srbija ne može sama ni izbliza parirati zahuktalom neoosmanizmu. Potrebno je da srpske inte-rese podupre neka respektabilna sila, koja bi garantovala njihovu zaštitu u odnosima Srbije sa Turskom. Jasno je da i u ovom istorijskom trenutku postoje dve grupe velikih sila, duboko umešanih u balkanske poslove: zapadne države (SAD i Evropska unija) i Rusija.
Političko iskustvo u poslednjih dvadeset godina jasno poklazuje da nijedna relevantna zapadna zemlja (SAD, Velika Brtianija, Francuska, Nemačka) neće podržati suštinski nacionalni i državni interes Srbije. Svaki pokušaj da se nešto preduzme, makar i u minimalnu zaštitu srpskih državnih interesa, obavezno se u zapadnoj štampi i diplomatiji žigoše kao „obnovljeni srpski nacionalizam“, „povratak na Miloševićevu politiku“, „tvrdolinijaštvo“ i sl. S druge strane, zapadne zemlje redovno podupiru nacionalne težnje svih drugih balkanskih država i naroda, i to, kako se pokazuje u praksi, redovno na srpsku štetu. To znači da se Srbija ne može uzdati u zapadne zemlje, što bezuslovno čini aktuelna vlast Borisa Tadića. Tražeći podršku tamo gde je ne može naći, srpska vlada se našla na „brisanom prostoru“ u odnosima sa neoosmanističkom Turskom, te je doživela nekoliko teških poraza. To je donelo ogromnu štetu Srbiji, Republici Srpskoj, ali i srpskom narodu na Kosovu i Metohiji. Da pomenemo samo najvažnije: usvajanje rezolucije o Srebrenici, potpi-sivanje Istambulske deklaracije, odlazak predsednika Tadića u Potočare na komemoraciju srebreničkim žrtvama „srpskog genocida“, gde se histerično i bestidno vređaju Srbija i Republika Srpska itd. Očigledno je da
Srbija mora napustiti dosadašnju politiku bezuslovnog „srljanja“ u Evropsku uniju jer je jasno da je Brisel (zapravo Nemačka) ne želi u svom članstvu niti će joj garantovati minimum političke zaštite. Potrebno je da Srbija odustane od politike oličene u onoj, sada već smešnoj i neozbiljnoj političkoj sintagmi: „Evropa nema alternativu“. Privilegovano partnerstvo Srbije sa Evrop-skom unijom u ovom je trenutku optimalan okvir saradnje sa Briselom. Takav politički aranžman bi suzio manevarski prostor Brisela da nastavi seriju neprinci-pijelnih ucena prema Srbiji, dok bi Srbija konačno izašla iz maglovitih i virtuelnih projekata „svetle evropske budućnosti“, neke vrste modernog „Skadra na Bojani“. Tako bi se rasteretila politička energija, preko potrebna za adekvatno postavljanje Srbije prema Turskoj, kako bi se u zahuktalom neoosmanizmu suzbili prema Srbiji nasrtljivi elementi, a iskoristile neke njegove pogodnosti.
U ovom momentu to se može postići samo preko gasnog ugovora „Južni tok“. Nedavno se Turska priključila ovom evro-azijskom gasnom aranžmanu, što je jasan pokazatelj da i Turska želi bliske privredne i političke odnose sa Rusijom. I tu okolnost Srbija bi morala iskoristiti. Ulazeći u tesne političke, privredne i kulturne veze sa Rusijom, što Turska ne bi mogla da osujeti, Srbija bi praktično dobila snažnog zaštitnika svojih privrednih, a time i političkih interesa. Što je najvažnije – i Rusija bi imala konkretne razloge da srpske političke interese prepoznaje kao sopstvene. Tako bi se Srbija, osnažena ruskom potporom, efikasno suočila sa neoosmanizmom, potiskujući političke ambi-cije Turske i koristeći ekonomske prednosti aranžmana „Južni tok“, kao i svih ugovora koje bi Beograd za-ključio sa Ankarom. U vezi s tim, Rusija bi sigurno vodila računa o sadržini i kvalitetu tih ugovora, i ne bi dozvolila da bilo koji od njih ugrozi pravno-politički poredak u Srbiji niti srpsku ekonomsku konjukturu, pošto bi to izvesno štetilo ruskom kapitalu i inves-ticionim interesima u Srbiji. Tako bi se politička oštrica neoosmanizma postepeno tupila u Srbiji, a u praksi bi opstajala samo njegova ekonomska strana. Na taj način bi se stvorila rusko-turska ravnoteža na centralnom (a ne na „zapadnom“, kako je to pogrešno krstila briselska birokratija) Balkanu, što bi znatno poboljšalo među-narodni položaj Srbije. Politički i ekonomski osnažena Srbija obnovila bi svoj uticaj na Kosovu i Metohiji, dok bi položaj albanskih vlasti postajao sve slabiji pošto one više ne bi bile u poziciji da traže podršku od Turske. Pored toga, albanske vlasti na Kosovu i Metohiji ne bi mogle računati ni na znatniju ekonomsku pomoć od Zapada usled galopirajuće ekonomske krize, što bi ih sve više okretalo Beogradu.
Sa druge strane, ovakav razvoj događaja bi pozitivno uticao i na jačanje položaja Republike Srpske u Bosni i
Hercegovini. Uravnoteženi uticaj Turske i Rusije (samim tim i Srbije) na Bosnu i Hercegovinu sigurno bi vodio pacifikovanju odnosa između Srba i Bošnjaka. Ujedno bi se suzbio uticaj iz Hrvatske, koji već više od sto godina remeti odnose između muslimanskog i pravoslavnog stanovništva u Bosni, nastojeći da upravo
iz toga izvuče maksimalnu korist za sebe („Muslimani su cvijeće hrvatskog naroda“). Hrvatska u tom slučaju ne bi mogla da zatraži podršku za svoje interese u Bosni od Nemačke pošto Nemačka sigurno ne bi želela da kvari svoje strateške odnose sa Rusijom zbog Zagreba (aran-žman „Severni tok“, serija ekonomskih ugovora). A i SAD se ne bi otvoreno angažovale jer su problemi u Iraku i Avganistanu, nueklearni program Irana i Severne Koreje, kriza u NATO-u, nerešeni odnosi sa Kinom i ekonomska kriza ipak važniji za Obaminu administraciju nego zaštita hrvatskih interesa u Bosni i Hercegovini.
Podstaknuti Tanaskovićevim prikazom neoosmanis-tičke doktrine Turske, dolazimo do poente naših spoljno-političkih promišljanja: nova diplomatska strategija Tur-ske za XXI vek direktno izvire iz unutrašnjih političkih promena turskog društva, pre svega u vidu reislamizacije i desekularizacije javnog poretka. Ataturkovo političko nasleđe u unutrašnjoj i spoljnoj politici Turske suštinski je gotovo zbrisano, ali se ono još uvek iz taktičkih i propagandnih razloga vešto koristi kao argument u nastupu Turske na međunarodnoj sceni. Na primer, i nedavno otvoreni kulturni centar u Novom Pazaru, koji će nesumnjivo služiti realizaciji doktrine neoosmanizma, dobio je ime po Kemalu Ataturku.
Hoće li Srbija biti uspešna u odnosima sa Turskom ili ne, to zavisi pre svega od njene sposobnosti da prepozna vlastite aktuelne interese i doseg svojih moći. A to podrazumeva ogromnu dozu političkog realizma i pragmatizma u sučeljavanju sa neoosmanizmom. Ako bude uspešna u svemu tome, mogla bi da ima ogromne koristi. Ali ako ne bude uspešna, niko joj neće za to biti kriv jer su odnosi među velikim silama na Balkanu potpuno jasni. Sada je Srbija na potezu. Možemo se samo nadati da će biti uspešna i efikasna. To nas sve obavezuje da se duboko zamislimo nad porukama Tanaskovićeve izvanredno podsticajne knjige.
NSPM

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License