Danilo Kis Izmedu Istorije I Literature

Ana Šomlo

Danilo Kiš između istorije i literature

Prohujale su decenije od dana kada mi je u beogradskoj Krunkoj ulici Danilo Kiš doviknuo: "Hej, Ana Šomlo!" Osvrnula sam se i ugledala čupavog mladića svetlog pogleda. Ko je taj? pomislila sam, ne sluteći da će jednog dana postati pisac.

Predrag Palavestra mi je poslao email u kome mi traži da napišem kako je Danilova literatura primljena ovde, u Izraelu. Pregledala sam fasciklu u kojoj se nalaze prikazi njegovih knjiga, polemiku oko "Grobnice za Borisa Davidoviča", pročitala svoj pogovor u knjizi Lili Halpert Zamir Jedna bolna, mračna odiseja, disertaciji o Kišu. Skinula sam sa police njegov Peščanik, ali ništa nije moglo da mi pruži pravu sliku Danila, kao kada bismo se sreli u raznim prostorima sveta i on mi doviknuo ponovo "Hej, Ana Šomlo!"

Kiš pored slike Ljube Popovića

Posebnost i neobičnost književnog dela Danila Kiša predstavljaju trajno privlačno štivo za čitalačku publiku, a istovremeno provokativnu literaturu za analitičare istoričare književnosti u svetu i podeljeno mišljenje jugoslovenske književne kritike koje ne prestaje ni danas.

Proza Danila Kiša je spomenik srednneevropskom jevrejstvu kakvo više ne postoji, u stvari, ogledalo izobličenog lica istorije 20. veka. Ono što karakteriše razvoj njegovog stvaralaštva jesu doslednost i usredsredjenost subjektivnog posmatranja koje prerasta u opšte i istorijsko vidjenje. Taj razvoj se ogleda u stilu koji primenjuje, u vrelo beskrajnog kružnog kretanja i traganju čoveka za slobodom mišljenja, makar i po cenu života. "Jer priroda života samo je putanja. Nije život ono što nas povređuje" kako interpretira osnovni egzistencijalni stav Kiša, nnegov savremenik, pisac Borislav Pekić. "Bol je možda svest da putana kojom smo išli kroz život nije bila ona prava", napisao je u svom tekstu Daniio, život kao bol.

Kiš je, kao pisac, poddednako obuzet Holokaustom koliko i zločinom staljinističkog režima. On osuđuje svaki poredak u kome se ljudsko biće koristi kao sredstvo ideološke manipulacije. Kroz svaki od ovih represivnih političkih sistema provlači se lik Eduarda Sama, literarnog autorovog oca, čije jevrejsko poreklo donosi nesreću porodici. On ne nosi u sebi samo klicu dela, već povod za sve događaje u njemu. Njegova je pojava dominantna kao izvor koji budi maštu; jezgro u kome Andi (Kiš) otkriva i nalazi divan svet halucinacija i snova.

"Važna činjenica moje sudbine vezana je za poreklo koje nosim i vreme u kome sam se rodio, što je, verovatno i povod moje nemirne prirode", ovako je Danilo Kiš objasnio svoje osećane jevrejskog identiteta izraelskom novinaru Raulu Tajtelbaumu u intervjuu za list Jediot aharonot. "U Subotici sam se slučajno rodio. Međutim, tamo se spajaju dve kulture, za mene veoma značajne, što dokazuje da u sudbini jednog pisca ništa nije slučajno. Ali, moja prva opažanja vezana su za Novi Sad: određeni mirisi, čista posteljina, sapun, mamina šivaća mašina, apoteka, kožni koferi, vidici… Kraj svega ovoga stigao je kada su se pod našim prozorima čuli pucnji. Majka nas je izvukla iz keveta u mraku. Oddednom se sve srušilo. Januara 1942. godine veliki broj Jevreja i Srba našao je smrt u talasima Dunava…"

"Bio je čarobnak pripovedač u vreme vladavine imoralnog sarkazma i očuvao pravo na lirsku patetiku koja se rađa u najtajanstvenijim predelima ljudskog bića i njegove sudbine", zabeležiće Mihajlo Pantić u svojoj knjizi koju je jednostavno nazvao Kiš (2000).

Koliko je on to stvarno bio može se nazreti još u prvom tomu nnegove porodične trilogije Bašta, pepeo gde piše: "Majka otvara rukopis Vodiča za putovanja. Sećanja završava čitanjem i povratkom u život u stvarnost. "Sada moramo da krenemo'" rekla je tada. "Gospode, kako se ovde brzo smrkava". Metafora sumraka kojom se roman završava, a koja se pre toga stalno ponavlja, karakteristična je za Kišovo delo. Čitaoci koji veruju u vidovitost ovog pisca, razumeće da se sumrak ne događa samo predveče.

Kiš je, kako je sam govorio, želeo pre svega da ispriča zanimljivu i uzbudljivu priču. Sve ostale poruke političke, istorijske i filosofske, kao i sve drugo, pripada čitaocima i kritičarima. Sem toga, smatrao je da je važno da se sve zabeleži, "jer je to već prva pobeda nad zaboravom". Dok istorija interprettra prošlost uopšteno, književnost se usredsređuje na pojedinačni motiv. U istoriji nema ni osećajnosti ni zločina, kao ni kajanja. Od kakvog je značaja šest miliona pobijenih Jevreja (!) ukoliko ne vidimo nijednog jedinog čoveka sa posebnim licem, telom, u određenom dobu? Kada kažem "ispraviti istoriju pomoću literature, smatram da treba naći put kako opuštenosti istorije pružiti pravo poimanje i istinitost… Književnost nadoknađuje apstraktnost istorije."

Duboko u sebi osećao je gene svog oca, lutajućeg Jevrejina Eduarda Sama, autora nedovršenog remek-dela Vodiča za putovanja autobusom, željeznicom, morem i vazduhom, kooe je nazivao Biblijskim apokrifima. Njegov izmišljeni otac, obuzet stvaralačkom maštom, božji glupi avgust, sastavio je talmudski red vožnje, napisao je Kiš. Jedan od amaneta faoe mu je ostavio Eduard Sam, bilo je putovanje u Jerusalim, gde će na Univerzitetu upoznati profesora Stefana Mozesa, budućeg mentora Lili Halpert Zamir. Njegov roman Bašta pepeo, tada je već bila prevela na hebrejski jezik Amicija Porat.

"Kišovi predeli vratili su me, u sećannima, na moje detinjstvo, pa i više od toga: do vidika i mirisa o kojima sam slušala u kući svojih roditelja. Slike iz Kišove mašte spojile su se sa onima o kojima mi je pričao otac. Obuzelo me je uzbuđene i ja sam poželela da pročitam sva njegova dela," napisala je u uvodu svog rada Lili Halpert Zamir.

Rođena je 1956. godine u Mađarskoj, došla je u Izrael kada je bilo četiri godine, sa roditeljima faoji su preživeli Holokaust u kome su oboje izgubili svoje prethodne porodice. Pesnik i profesor uporedne knniževnosti, ona je odbranila, pred Senatom Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu 1993. godine, tezu Izmedju istorije i literature: proza Danila Kiša. Sedam godina kasnije beogradska izdavačka kuća Ateneum objavila je ovu disertaciju u mom prevodu, u sažetoj knjizi, pod naslovom Daniio Kiš: Jedna bolna, mračna odiseja.

Istraživački rad Zamirove bavi se analizom književnog dela Danila Kiša i predstavlja prvi pokušaj u Izraelu da se obuhvati njegov celokupni opus. "Predmet mo^je disertacije i njen osnovni cilj jeste da istraži stvaralački proces jednog od najznačajnijih evropskih pisaca", napisala je Lili Halpert Zamir, poznatija izraelskoj čitalačkoj publici kao pesnik, čiji su stihovi često prevođeni i kod nas. Za nju je, kako je napisala, delo Danila Kiša bila ljubav na prvi pogled, zbog čega će pokušati i da nauči srpski jezik, kako bi mogla da ga pročita u originalu. Doputovala je u Beograd da bi ga lično upoznala i razgovarala sa njim o njegovom stvaralaštvu, svega nekoliko meseci pre no šo će Kiš iznenada preminuti.

Bašta, pepeo, prvi roman porodične trilogije Danila Kiša kao i ostala njegova dela, biće izuzetno interesantna za izraelsku čitalačku publiku. Lili HalpertZamir nije prvi literarni analitičar koga je u Izraelu zainteresovalo Kišovo delo. "Urastanje u pojedine književne žanrove i identitet interpoliranja raznovrsnih izvora koje je autor koristio bio je metod analize romana Danila Kiša, u skladu sa principima strukturalne adaptacije, neobičan za mene" predstavila ga je u svojoj knjizi Poetika savremene književnosti Šulamit Ramon Kinen, objavljenoj 1989. na hebrejskom jeziku.

U nastavku svog rada, Zamirova je napisala da je mogla da pročita samo na francuskom Kišove knjige Peščanik i Grobnicu za Borisa Davidoviča. "Bila je prava avantura sakupiti sve negove izvore. Ali, istovremeno, bila mi je čast da lično saradjujem sa piscem, da se savetujem sa njim i služim se njegovim mislima, neposredno meni izrečenim, kao sredstvu u razmatrannu i razumevanju njegovog stvaralašva."

Fragmente iz ovih razgovora, kao i citate iz njegovih dela, interpretiraće u svojoj disertaciji, što će, sa bogatom bibliografijom kasnijih prevodilaca, esejista i sagovornika Danila Kiša u svetu, obuhvatiti više od tri stottne stranica njenog rada. Dva su poglavlja, jedno posvećeno Jugoslaviji u vreme Holokasta, a drugo Kišovoj biografiji, takođe interpolirana u njenu disertaciju. Neki duži književni pasaži ili dobro poznate istorijske činjenice, neophodni da bi pisac bio što bolje predstavljen izraelskoj čitalačkoj publici, u mom su prevodu izostavljeni.

Da bi podrobno upoznala Kišovo delo, Lili Zamir je sem celokupne njegove proze (to su najčešće prevodi Dine Katan Bencion na hebrejski jezik Grobnica za Borisa Davidovića, Enciklopedija mrtvih, Pešćanik, Rani jadi, Marijane Birnbaum na engleski, Paskal Delpeš na francuski i Imrea Borija na mađarski), proučila sve šo je u svetu uspela da pronadje, a to je tokom njenog rada bilo gotovo celokupno negovo stvaralašvo i sve ostalo zabeleženo do 1993. godine, u bilo kakvoj vezi sa našim piscem. U disertaciju su uneti i odlomci iz studija o Kišovim romanima, podaci o njegovim esejima i javnim tribinama u kojima je nastupao, bibliografski podaci iz časopisa i razgovori sa izraelskim novinarima, prilikom Kišovog boravka u Izraelu, "…gde je realizovano njegovo poslednje delo, dokumentarna televizijska serija Goli život, nastala u saradnji sa rediteljem Aleksandrom Mandićem. To je povest naših zloglasnih logora (Goli otok i drugi), obrađena u formi intervjua. Za sagovornike i svedoke Kiš je odabrao Ženi Lebl i Evu Nahir koje, budući da žive u Izraelu, nisu imale razloga da strahuju od posledica svojih ispovesti. Bilo je to u proleće 1989. godine. Kiš nije doživeo da vidi tu seriju, koju je emitovala Sarajevska televizija od 12. do 15. februara 1990, o čemu će pisati Mirjana Moičinović u pogovoru svoje knjige Gorki talog iskustva (BIGZ 1991), posvećene Kišu.

Raditi doktorsku tezu, a nemati uvid u celokupni piščev rad, predstavlja veliki trud, ali i mnogo nepremostivih prepreka. Jer, sve što je Lili Zamir sagledala u delima Danila Kiša ne može se dokučiti, ako se ne znaju njegove jezičke vratolomije, njegov teško prevodiv crni humor i smisao za književni dvoboj. Koliko su samo sjajne njegove, zapravo Kenoove Stilske vežbe koje je bravurozno preveo sa francuskog jezika! Čini se da je Kiš, s obzirom da mu je maternji jezik bio srpski (za neke bi, po novoo filološfao teoriji bio samo maternji ili po najnovijoj četvoroimeni, a da je od oca naučio mađarski, studirao na beogradskom, a predavao na francuskom univerzitetu, svaku jezičku preponu umeo da savlada sa osmehom kao što je znao i svoje literarne neprijatelje nemilosrdno da ismeje.

Ipak, Lili Zamir je detaljnom analizom, proučavajući svaku zabeleženu misao u Kišovom proznom opusu, uspela da sažme i prezentuje negova dela. Sem naučne analize njegove literature, razmatranja istorijske pozadine i geografskog podneblja, Zamirova je izložila celokupno Kišovo stvaralaštvo, tako da je svojim radom mogla da zainteresuje ne samo književne kritičare i istoričare, već i ljubitelje dobre literature, koji će posle čitanja njene disertacije poželeti da pročitaju Kišove knjige. Ona je u svom istraživanju izabrala metod strukturalističke analize kojom objašnjava odnos izmedju istorijske kompleksnosti Evrope prošlog veka i sveta Kišove imaginacije. Uspela je pri tome da prodre u osnovne komponente njegovog literarnog umeća, da odvoji istorijske događaje koje je on vešto isprepletao sa fikcijom, kako bi ih spasao od običnosti, a istovremeno oplemenio univerzalnošću. Ono šo čini osnovnu vrednost ove disertacije jeste sagedavanje suštine autorove literarne preokupacije, kako je to u svojoj knjizi Gorki talog iskustva konstatovala Mirjana Miočinović, najkompetentniji poznavalac Kišovog života i rada: "Njega je trajno zaokupljalo pitanje odnosa između fikcije i fakata, između opisanog i opisivača, i, na kraju, između života i literature, kao dveju konkurentnih pojava u sudbini pisca."

Za Kiša nije postojao autoritet na čiji račun ne bi dozvolio sebi da se našali, bilo da je reč o naučniku, recimo Njutnu i njegovom Zakonu o gravitaciji, ili nekoj uvaženoj ličnosti u savremenom drušvu. Ni politika, niti religija nisu bile tabu teme u njegovim tekstovima, prožetim crnim humorom. Ta smelost koju je i živom rečju izražavao, izazivala je zavist novinara i pisaca koji su svoj put ka uspehu nalazili u poltronskom ponašanju i, ako ne panigirikom, a onda bar prećutkivanjem onog šo se u drušvu zbivalo. Njegov uspeh u svetu, prevodi njegovih knniga, budile su antisemitske žaoke njegovih kolega. Malo je onih koji su mu priznavali uspeh. Doživljavali su ga kao sopstveni literarni fijasko, služeći se primitivnim provincijskim lažima koje su se pretvorile u pravu književničko-novinarsku hajku 1976/77. godine, koja neće zamreti ni posle nnegove smrti.

Bio je erudita, prvi student koji je diplomirao na Katedri za svetsku književnost, osnovanoj šezdesetih godina na Beogradskom univerzitetu. Njegov uspeh u svetu pripisivan je jevrejskim vezama, podvlačen neprestano njegovim poreklom. Danilo Kiš je, međutim, nacionalizam smatrao paranojom, "kolektivnom i pojedinačnom paranojom" kako je izjavio još 1973. godine u intervjuu za časopis Ideje. Kasnije će na svom času anatomije objasniti da je "nacionalizam, kao kolektivna pojava, posledica zavisti i straha, a iznad svega, posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma."

Kada je Kiš objavio svoju briljantnu knjigu Grobnica za Borisa Davidoviča književnička cosa nostra, kako će nazvati jugoslovensku literarnu čaršiju, u kojoj su glavnu reč vodili urednici beogradskog lista Duga i zagebačkog Oka, podigla se takva bura da se sedam meseci nije stišavala, ali njeni talasi dopiru i do današnnih obala i imaju odjeka u izdavačfao kući Narodna knjiga, proglašavajući posthumno Kiša carem, mada lažnim. To je venac koji mu se stavlja na proslavu sedamdesetog rođendana, da ga je doživeo. Ali uspeh se u nekim prostorima ni posthumno ne prašta. Demokratska javnost u literarnim sferama, ona koja ne pati od nacionalističke boljke, dvolično će progovoriti o svojoj težnji ka istini i pravim vrednostima: "Govori srpski da te ceo svet razume", biće njena lozinka, a Danilo Kiš je bio pisac faoi je govorio više jezika. Danas, jun 2005.

(Ana Šomlo: Moj svet knjiga, objaviće beogradski izdavač Pešić M Sinovi)

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License