Danilo Kis Gorki Talog Iskustva

DANILO KIŠ: „GORKI TALOG ISKUSTVA”, BEOGRAD, 1990, 325 strana
(RAZMIŠLJANJA O OVOM DELU)
CVI LOKER
Bilten, Tel Aviv, 5.3.1995
Tek nedavno sam dobio tu knjigu, koja je, čini mi se, jedino nenarativno delo Kiševo. Izašla je u okviru serije Srpske književne zadruge 'Razgovori s piscima'. To je doista zbir raznih interview-a i književnih analiza. Knjiga se čita lako, mada su teme ponekad i zamršene, zahvaljujući poznatoj jasnoći i slikovitosti Kiševog stila.
To je ustvari neka vrsta savremene „Teorije književnosti”, a donekle i autobiografski ama net jednog veoma živog duha, buntovnika i čoveka nezadovoljnog kako sa svojim bliskim (s ocem, naročito), tako i s celom društveno-političkom sredinom u prošlosti, a pogotovu za vreme madžarske okupacije Vojvodine, a isto i docnije, u zrelim piščevim godinama, sa titovskim i posttitovskim režimima.
Kritičan stav prema društvu i književnim kretanjima u istom, dolazi do izraza već u samom naslovu te lepe knjige, koja me podeseća, mutatis mutandis, na dvotomu „Teorija književnosti”, koju sam učio u 7. i 8. razredu novosadske gimnazije, i koju sam tada smatrao izuzetno dobrim udžbenikom.
Ali, da se vratimo Kišu. Evo jednog citata iz 1973 godine: “Stvarnost koja nas je prožela, koju nosimo u sebi, patetično rečeno kao olovni prah u grudima rudara". Stvarnost pesimistički doživIjena, teška je, ona postaje čak banalnom za intelektualca, kao što je tri godine kasnije to izrazio sam Kiš: "Banalnost je neuništiva kao plastična boca". Ta ga banalnost smeta, izgleda, ne samo kao ekološki problem, već mu je i estetski neprihvatljiva. Deceniju kasnije (1986 g.), Kiš govori o "lroničnom lirizmu", a to nije drugo doli kombinacija ružnog i lepog, skupni izražaj dobra i zla, pa je za to trebalo imati umetničkog talenta i maštu. Te osobine je Kiš bez sumnje posedovao, i znao se služiti njima. Godinu dana kasnije (1987), bacio je novu parolu, i to „Trajno osećanje krivice”. Kakve krivice?' Lične, porodične, nacionalne ili opšte-čovečanske? Taj usklik valjda treba shvatiti kao bunt protiv svih nepravdi, grešaka i promašaja; nemoćnosti pod vidom strahota života uopšte, a napose u doba mladosti doživIjene pod okupacijom, stravom i senkom Holocausta, toga jedva shvatljivog fenomena 'golemih' krivica, mnoštvo krivaca i neopisivih krivičnih dela. Ili, još zadnji citat Kiševih poglavlja iz 1989 godine, koji glasi "Ironijom protiv užasa egzistencije". Tu je ironija već stavljena u službu jednog pozitivuma, t.j. borbe i otpora protiv zala i egzistencijaInih poteškoća.
Ovi citati, koji odrazuju linije vodilje Kiševog književnog stvaralaštva, postavljaju posmatrača-čitaoca pred psihološke zagonetke: šta je proizvelo toliku gorčinu i tako snažnu negaciju bliže i šire sredine u kojima se kretao autor? A napokon, simbolično odbacivanje jednog dela sopstvene baštine? Pisac nas je ostavio premlad sa još nedovršenim opusom, jamačno i bez ključnog dela, kvintesencije svoga genija, pa se pitam ima li ta, zagonetka uopšte rešenje. Cvi Loker

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License