DANILO KIŠ: „GORKI TALOG ISKUSTVA”, BEOGRAD, 1990, 325 strana
(RAZMIŠLJANJA O OVOM DELU)
CVI LOKER
Bilten, Tel Aviv, 5.3.1995
Tek nedavno sam dobio tu knjigu, koja je, čini mi se, jedino nenarativno delo Kiševo. Izašla je u okviru serije Srpske književne zadruge 'Razgovori s piscima'. To je doista zbir raznih interview-a i književnih analiza. Knjiga se čita lako, mada su teme ponekad i zamršene, zahvaljujući poznatoj jasnoći i slikovitosti Kiševog stila.
To je ustvari neka vrsta savremene „Teorije književnosti”, a donekle i autobiografski ama net jednog veoma živog duha, buntovnika i čoveka nezadovoljnog kako sa svojim bliskim (s ocem, naročito), tako i s celom društveno-političkom sredinom u prošlosti, a pogotovu za vreme madžarske okupacije Vojvodine, a isto i docnije, u zrelim piščevim godinama, sa titovskim i posttitovskim režimima.
Kritičan stav prema društvu i književnim kretanjima u istom, dolazi do izraza već u samom naslovu te lepe knjige, koja me podeseća, mutatis mutandis, na dvotomu „Teorija književnosti”, koju sam učio u 7. i 8. razredu novosadske gimnazije, i koju sam tada smatrao izuzetno dobrim udžbenikom.
Ali, da se vratimo Kišu. Evo jednog citata iz 1973 godine: “Stvarnost koja nas je prožela, koju nosimo u sebi, patetično rečeno kao olovni prah u grudima rudara". Stvarnost pesimistički doživIjena, teška je, ona postaje čak banalnom za intelektualca, kao što je tri godine kasnije to izrazio sam Kiš: "Banalnost je neuništiva kao plastična boca". Ta ga banalnost smeta, izgleda, ne samo kao ekološki problem, već mu je i estetski neprihvatljiva. Deceniju kasnije (1986 g.), Kiš govori o "lroničnom lirizmu", a to nije drugo doli kombinacija ružnog i lepog, skupni izražaj dobra i zla, pa je za to trebalo imati umetničkog talenta i maštu. Te osobine je Kiš bez sumnje posedovao, i znao se služiti njima. Godinu dana kasnije (1987), bacio je novu parolu, i to „Trajno osećanje krivice”. Kakve krivice?' Lične, porodične, nacionalne ili opšte-čovečanske? Taj usklik valjda treba shvatiti kao bunt protiv svih nepravdi, grešaka i promašaja; nemoćnosti pod vidom strahota života uopšte, a napose u doba mladosti doživIjene pod okupacijom, stravom i senkom Holocausta, toga jedva shvatljivog fenomena 'golemih' krivica, mnoštvo krivaca i neopisivih krivičnih dela. Ili, još zadnji citat Kiševih poglavlja iz 1989 godine, koji glasi "Ironijom protiv užasa egzistencije". Tu je ironija već stavljena u službu jednog pozitivuma, t.j. borbe i otpora protiv zala i egzistencijaInih poteškoća.
Ovi citati, koji odrazuju linije vodilje Kiševog književnog stvaralaštva, postavljaju posmatrača-čitaoca pred psihološke zagonetke: šta je proizvelo toliku gorčinu i tako snažnu negaciju bliže i šire sredine u kojima se kretao autor? A napokon, simbolično odbacivanje jednog dela sopstvene baštine? Pisac nas je ostavio premlad sa još nedovršenim opusom, jamačno i bez ključnog dela, kvintesencije svoga genija, pa se pitam ima li ta, zagonetka uopšte rešenje. Cvi Loker
Danilo Kis Gorki Talog Iskustva