ЕКСКЛУЗИВНО
Данијел Либескинд: Куће имају значење
Градити у контексту не значи да се треба ограничити прошлошћу и бити носталгичан и сентименталан. Треба бити креативан и допринети контексту, проширити га и отворити неки нови хоризонт. Нисам од оних који верују да треба имитирати прошлост. То је најлакши пут, то је лењост Рођен је 1946. у Лођу, у Пољској. Деветнаест година касније Данијел Либескинд је постао амерички држављанин. Данас је један од најпознатијих савремених архитеката. По његовом пројекту градиће се меморијал на месту срушеног Светског трговинског центра у Њујорку.
У врх светске архитектуре улази деведесетих година прошлог века, победом на конкурсу за Јеврејски музеј у Берлину. Тада, са супругом Нином – која није архитекта, оснива сопствени биро. Аутор је још неколико јеврејских музеја и меморијала Јеврејима настрадалим у Другом светском рату, а пројектовао је и шопинг центре, концертне дворане, галерије, музеје… широм света и у родној Пољској. Његови објекти никад не пролазе незапажено. У хрватским медијима се ових дана Либескинд помиње као могући пројектант загребачке синагоге која би била на месту оне срушене у Другом светском рату.
У телефонском разговору, уочи доласка на београдски design week, кaже: „Београд сам одувек желео да посетим, он је део мог хоризонта. Живео сам у Пољској, знам за Србију, знам да има интересантну и тешку историју… То је важно место на свету. Не ради се о малом и великом, реч је о култури.”
Зашто сте се определили за архитектуру, а студирали сте математику и музику?
Архитектура комбинује многа моја интересовања. Она се тиче свега око нас, ослобођења уметности, има везе са поезијом, математиком, музиком… Архитектура се тиче живота… А живот је грађење?
Па… живот је живљење… Да бисте живели, морате имати хоризонт, а да бисте све то могли, морате имати простор, место… Архитектура је извор многих ствари и на много начина је мајка уметности.
Зовете је уметношћу? Неки је не сматрају…
Не, не, она јесте уметност грађења, уметност друштва, али није приватна уметност.
Говорићете и о веома осетљивој теми, заједно са Адамом Тихањијем и Мирком Илићем, о судбини Старог сајмишта које је било концентрациони логор у Другом светском рату, а сада је девастирано. Може ли архитектонска интервенција да буде замајац промене односа друштва према прошлости?
То је очито изузетно важна тачка и мора се бити веома деликатан. Како је развити и како је унети у садашњост и будућност? Није реч само о још једној локацији за пројекат. Мора се бити веома пажљив, да би се могло комуницирати са историјом и њеним значајем. А прошлост није само у прошлости – треба одредити њено значење у будућности. Како за Србију, тако и за свет.
Аутор сте многих објеката који тематизују историју јеврејског народа и Други светски рат… Могу ли овакви објекти да промене нешто у данашњем друштву?
Знате… сећања су врло важна. Важно је запамтити прошлост, да би будућност била боља. Морамо да се носимо са тешким историјама. Не можемо их… није их добро гурнути под тепих, јер ће се кад-тад појавити. Морамо се носити са духовима прошлости, да би свет био бољи и друштво отвореније.
Сад говорите као Европљанин, не као Американац.
Ја сам и једно и друго. Пола живота сам провео у Европи, а пола у Америци… У Њујорку.
На којем језику онда сањате?
(смех) Добро питање… Можда на јидишу, можда на пољском, можда на… италијанском… немам појма.
Одговорност архитекте данас? Ствари се мењају, било је другачије пре неколико деценија, зар не?
Да, архитектура се враћа у наше животе на веома моћан начин. А није било тако у старим традицијама. Током многих година двадесетог века архитекти су били само нека врста техничара, ако тако можемо да кажемо. Од архитекте се данас тражи да промишља свет и да ствара одговарајуће зграде, не само у технолошком, већ и у културолошком смислу. Мислим да живимо у време извесне ренесансе, поновног буђења градова и архитектуре као дела људског живота.
Веома сте познати, рецимо да сте стархитект, али куће које сте изградили најчешће нису баш звездане. Мислим на музеје и зграде за тешке приче. Како објашњавате термин стархитект на сопственом примеру?
Не видим себе као џетсетерског глобтротерског архитекту са наруџбинама широм света. Архитекта сам, заинтересован за места. Мора се унети извесна страст и интензитет у љубав према месту, да би се произвело нешто важно. Не завршава се све са блиставим фасадама и сјајним новим зградама, важније су култура и историја. Најбитније је значење архитектонског осећаја. Куће за мене нису само технички објекти, засноване су на идеји какав би свет требало да буде. Облик прозора, и оно што се види кроз њега, утиче на оно шта ћемо бити. Прихватате непрофитне наруџбине?
Да. Радио сам про боно за жртве цунамија у Шри Ланки. Предложио сам како да граде једноставне куће за достојанствен живот оних који су остали без крова. Радио сам про боно и у Мисисипију, омладинске клубове, онда на локацијама уништеним ураганом Катрин…
Много сте изградили и сваки пут морате бити другачији. Зовете ли то креативношћу?
Да. Можете бити архитеката који производи конзумеристичка добра и третира архитектуру као апстрактни објекат, или се морате унети и урадити нешто што неће остати само на површини, већ ће имати и нешто духовно… Архитектура не треба да буде само декор.
Цртате ли прве скице руком?
Наравно. Увек скицирам руком, правим макете, користим традиционална средства… Не притискам тастатуру компјутера не бих ли креирао празне форме. Архитектура је традиционална, верујем у то.
Било је много праваца у архитектури, много изама, а данас је другачије. Све се убрзало, архитектура се мења – скоро као мода.
Понекад, нажалост, људи разумеју архитектуру као моду. Мислим да зграде морају да се праве на културолошки релевантан начин, оне нису мода. Много су више од материјала за фасаду. Има јефтиних архитеката, али и отпора томе. Зграде морају имати значење.
Говорите о контексту?
Дефинитивно. Не разумем зграде апстрактно. Оне морају бити део контекста, мора се разумети традиција – одакле се долази и куда се иде.
Градити у контексту не значи да се треба ограничити прошлошћу и бити носталгичан и сентименталан. Треба бити креативан и допринети контексту, проширити га и отворити неки нови хоризонт. Нисам од оних који верују да треба имитирати прошлост. То је најлакши пут, то је лењост.
Верујете у бољу будућност?
Не можете бити архитекта ако не верујете у бољу будућност. То је професија за оптимисте.
Једном сте рекли да сте, насупрот уобичајеним шемама, најпре водили контемплативан а тек потом активан живот. Време размишљања заменило је време грађења. Претпостављам да контемплације има и док се гради?
Наравно. Грађење без идеје је као људско биће без душе. Али грађење није само теорија, оно је и рад у стварном свету. Мора се комуницирати и причати сопствена прича. Размишљам дакле, али и о грађењу.
Долазите у Београд. Можда неко предложи да овде нешто изградите. То би било веома близу про боно пројекту. Шта бисте у том случају урадили?
Морате најпре веровати у пројекат, делити нечији ентузијазам… Нисам ушао у архитектуру да бих правио новац…
Ушли сте у архитектуру да бисте…
… да бих направио разлику. Да бих призвао нешто што је помало заборављено, да бих показао шта је све могуће.
Снежана Ристић
Politika, објављено: 03/05/2008.
Daniel Liebeskind Intervju