Aleksandar Lebl
Daleko od očiju javnosti
Tajna jugoslovensko-izraelske saradnje
Cela operacija dobila je kodirano ime Velveta. Šohet i Šajke Dan bili su na aerodromu s kodiranim imenom Alabama (tj. Kapino polje) kada je posle nekoliko dana doleteo veliki transportni avion sa svom traženom opremom, plus hranom i cigaretama. Stigli su i radio operateri i aviomehaničar, dobrovoljac iz Amerike. Komandant je bio Šohet, dok je Šajke bio zadužen za veze s vlastima. Sletelo je još nekoliko transportnih aviona, što je izazvalo raznorazne priče u tom kraju. Javili su se i Albanci, a potom Sovjeti, tvrdeći kako su Amerikanci počeli da snabdevaju Tita oružjem. Kao veliki problem pojavilo se snabdevanje gorivom. U Jugoslaviji nije bilo pogodnog goriva za te avione. Pokušana je nabavka u Rumuniji, ali nije uspelo. Konačno je problem rešen tako što je brod Shiu dopremio burad sa 200 tona prvoklasnog goriva, koja su iz luke prevezena do aerodroma. Za letove je bio zadužen Sem Pomeranc (Sam Pomerantz), američki pilotski as. On je našao tehničko rešenje za dodavanje još jednog rezervoara goriva na spitfajere, kako bi mogli non stop leteti od Alabame do Izraela. U Čehoslovačkoj je nastao problem obeležavanja aviona. Nisu prihvatali jugoslovensku petokraku zvezdu. Jugosloveni su predložili oznaku izraelske avijacije, šestokraki Davidov štit, koji je ličio na nju. Prvih šest spitfajera poletelo je iz Čehoslovačke za Jugoslaviju 24. septembra 1948, čime je započela Velveta I. Pet aviona sletelo je na aerodrom Alabama uz aplauze prisutnih. Šesti nije mogao da izvuče točkove, pa je kružio iznad njega i najzad sletio na "trbuh". Avion je oštećen, ali je pilot prošao samo s ogrebotinama. Kasnije su delovi aviona poslati u Izrael.
Posle tri dana pet spitfajera je po mraku uzletelo put Izraela. Tri su stigla, a dvojica pilota su iz nekih razloga ostala bez goriva i sletela na Rodos. Bili su uhapšeni, isleđivani i na jedvite jade, uz intervencije, pušteni, dok su avioni zaplenjeni.
Velvetu je zadesila nova nevolja. Dva transportna aviona tipa "northland" poletela su iz Čehoslovačke za Alabamu, noseći tehničku opremu za lakše točenje goriva u avione. Jedan od njih se zbog greške u navigaciji prisilno prizemljio u crnogorskim planinama. Posadu su pohvatali jugoslovenski vojnici, misleći da je reč o špijunima. "Prijatelj" ga je pozvao i očitao vakelu kako ga je upozoravao na opasnosti, pre svega da će cela svetska štampa pisati o tome. Nije bilo prijatno, ali se na tome završilo. Piloti aviona koji su dolazili, bili su uglavnom Jevreji, saveznički ratni veterani, većinom američki, kojima su njihove vlasti to zabranjivale i pretile da će im oduzeti državljanstvo, što se, izgleda, nekima i desilo. Kad bi se avioni približili Albaniji, ponekad se na njih i pucalo. Budući da se zima približavala, ali ne samo zbog toga, Stefan je rekao kako se letovi moraju obustaviti, jer u zimskim ulovima Alabama ne može raditi. Šajke se nije pomirio s tim i tražio je aerodrom sa betonskom ili asfaltnom pistom. Konačno je data dozvola da se koristi aerodrom u Titogradu današnjoj Podgorici, pod uslovom da se niko ne pojavljuje u gradu i ne udaljuje s aerodroma. Iz Izraela i Praga dopremljena je kuhinja i specijalni kran za dizanje aviona na kojima su otklanjani kvarovi. Kad je sve bilo spremno, u Prag je javljeno da spitfajeri mogu krenuti. Vreme je bilo loše, ali je Sem Pomeranc odlučio da se ipak ide, pa je poletelo šest aviona, a jednom je on lično pilotirao. Četiri su na vreme sletela u Titograd, dok se za dva nije znalo gde su.
Uskoro je javljeno da se pilot Bil Pomeranc prinudno spustio na zadarsku plažu, jer su mu zbog oluje otkazali sistemi, dok se o njegovom prezimenjaku Semu ni dalje nije čulo ništa. Tek dva dana kasnije saznalo se da se u blizini jednog sela u Bosni srušio neki avion, eksplodirao i zapalio. Tako je završio Sem Pomeranc. Telo mu je preneto u Izrael, a Šajke je tek godinama kasnije uspio da sazna gde je sahranjen.
Operacija Velveta završena je krajem decembra 1948. Tada je poslednjih 11 spitfajera i dva C-46 natovarena opremom i avionskom municijom odletelo u Izrael. U Čehoslovačkoj su ostala dva meseršmita, koja nisu mogla preleteti od Titograda do Izraela. Rastavljeni su i spakovani u sanduke, pa su Dunavom stigli u Jugoslaviju i natovareni na vagone radi prevoza do luke. Ispostavilo se da su sanduci suviše visoki da prođu kroz neke tunele. I tu je "Prijatelj" pomogao, iz Jugoslovenske željeznice doprem-ljene su niske platforme i sanduci pretovareni na njih.
Odlomak iz dužeg feljtona Aleksandra Lebla