“CVEĆE MRAKA”
ROMAN AHARONA APELFELDA
Kako govori i piše izraelski pisac, autor ove knjige
Glas Aharona Apelfelda, 78godišnjeg autora četrdeset knjiga, dok odgovara na pitanja u intervjuu, nešto je glasniji od šapata, a reči su mu odmerene, bez ikakvih pretenzija da ostavi utisak na sagovornika. Tako govori pisac, nekadašnji dečak, rodjen 1932. godine u Černovicu, tada Rumuniji, a sada Ukrajini, koji se probijao sam kroz život od svoje 8. do 13. godine koje ga do danas inspirišu za dela koja stvara.
“Cveće mraka” njegov roman, napisan 2006. godine, preveden na engleski jezik, inspirisao je američkog književnog kritičara Jigala Švarca da napiše knjigu “Vernik bez hrama”, posvećenu Apelfeldu, što je bio povod da novinar David Grin napravi intervju za izraelske novine “Haarec” sa Aharonom Apelfeldom.
DG: Vaše životno iskustvo veoma je slično glavnoj ličnosti, Hugu, u romanu “Cveće mraka”. Stiče se utisak da ste već davno želeli da o tome pišete?
AA: Sve moje knjige su na izvestan način autobiografske, ali ja ih ne pišem hronološkim putem kako se moj život odvijao. Smatram da svi romani sadrže na izvestan način nečeg autobiografskog.
DG: Čini mi se da vi, kada biste to i hteli, ne biste mogli da napišete običnu autobiografiju?
AA: U pravu ste. Razlog je jednostavan. Moje životno iskustvo stečeno je od 1939. do 1945. godine, od moje 7. do 13. godine. Nisam stekao osnovno obrazovanje. Nisam učio istoriju. Ja, naravno pamtim dogadjaje iz tog vremena, ali to su moja osećanja, koja nisu intelektualne prirode.
DG: Kako radite? Da li prvo sastavite koncept romana koji nameravate da napišete ili se knjige stvaraju same od sebe?
AA: Reći da se knjige pišu same bilo bi preterano. Ali nisu ni programirane. Ja moram dugo da slušam svoje uspomene, koje su na izvestan način sačuvane u mom telu, a ne u mom mozgu. Ono što sam hteo da kažem, moja memorija iz tog vremena zadržala se u mom telu – mojim nogama, rukama, mojoj kosi, ušima – i to je moj glavni izvor. Kada pada kiša osećam vlagu koja me podseća na te dane. Kada je zima, misli mi se vraćaju u rat.
DG: Često pišete o svojim snovima. Moj utisak je da su za vas, kao pisca, veze sna i realnosti dvosmislene.
AA: Apsolutno, jer kada govorimo o snovima, mislimo na podsvest. Snovi su mnogo više naša podsvest nego što smo toga svesni.
D.G.: Istovremeno, kada kažem – snovi – ne mislim da vi snovima pridajete natprirodno značenje. U svojim snovima Hugo razgovara sa majkom. I ona ne ustaje iz mrtvih da bi s njim razgovarala. Sve se dogadja u njegovom mozgu, zar ne?
AA: Ne dogadja se u svemu tome ništa mistično. Kod mene nema ničega mističnog, što ne znači da ono što nazivamo “racionalnim”, može imati svakojakih eksperimenata u životu, uključujući i ono što je iracionalno.
DG: Na kraju knjige Hugov posleratni život tek počinje. Interesuje me: da li sa optimizmom sagledavate njegovu budućnost? Da li je ona nalik vašoj?
AA: On je doživeo mnogo toga, katastrofu, a da mnoge srvari nije uopšte razumeo. Osetljiv je, osetljiv za sebe i za Marianu. On je živeo izvesno vreme u javnoj kući i slušao je ono što nije čuo kod kuće. Slušao je molitve i molbe za oproštaj iako se pretpostavlja da je to “kuća greha”.
DG: Vi svakako ne osudjujete vaše ličnosti. U toj ženi ima nečeg svetog.
AA: Ne, ja ne osuđujem ljude. Ali, smatram da bi ovo trebalo da bude rečeno: “Te žene koje se smatraju osobama iz “podzemlja” spasle su Huga.
DG: Tokom priče Hugo najviše vremena provodi u klozetu. Da li klozet ima metaforičko značenje?
AA: Klozet nije metafora, već život. Njegova glad, žeđ za ljubavlju. Mnogo toga što ga okružuje on ne shvata. Ali, on ima snažna osećanja, a ono što ne razume može da nasluti.
DG: Da li ste ikad osetili da ste iscrpeli temu tog perioda – Holokaust – ili, razmišljate li da pišete o nekom drugom razdoblju svog života?
AA: Ja ne pišem memoare. To nije istorija niti psihologija, već kako biti human, sve ono što je dobro i zlo sa čim se čovek sreće u životu. O tome sam pisao u četrdeset knjiga čije se priče odvijaju u Izraelu, a pisao sam i o drugim vremenima, ne samo onom za vreme rata, već i o drugim temama vezanim za istoriju Jevreja. Naravno, u Holokaustu su se događale strašne stvari. Uzmite samo ovaj slušaj kad dečak živi sa prostitutkom. To se ne dogadja svakodnevno, a da nisam živeo sa prostitutkom ne bih umeo da napišem knjigu o tome.
DG: Kada biste mogli da zamenite svoj život nekim drugim, koji nije prošao kroz Holokaust, da
li biste to učinii?
AA: Pored sve tragedije, ne bih promenio svoj život. To je deo mene. Tako sam osećao i u vreme kada sam bio dečak.
DG: Niste pisali o svom ocu, da li je on preživeo rat?
AA: Našao sam ga nakon mnogo godina. On je došao ovde posle rata. Zajedno smo odvedeni u koncentracioni logor, ali su nas razdvojili. On je bio na prinudnom radu, a ja sam pobegao iz logora u šumu. Kada je ruska vojska oslobodila logor on je priključen armiji. Posle rata poslan je u Rusiju, a u Izrael je došao 1950. On mi je pomogao da rekonstruišem svoja sećanja.
DG: Kako ste pobegli iz logora?
AA. Bilo je to 1941. godine, pre “industrijalizacije” smrti. Bilo je ograda sa bodljikavom žicom, ali ja sam uspeo da pobegnem u šumu. Tamo su me ljudi iz podzemlja prihvatili.
DG: Kakvi su to ljudi bili, krijumčari?
AA: Ne samo krijumčari. Među njima je bilo i lopova, ubica. U civilnom životu postoji neka vrsta društvenog poretka, u ovome toga nije bilo. Kada je 1944. došla ruska armija bilo mi je 12 godina. Priključio sam joj se i bio pomoćni momak u kuhinji godinu dana. To je bila važna škola za mene.
DG: Zašto izbegavate političke teme?
AA: Pokušavam da ne budem umešan u politički život. To je jedan način posmatranja stvari. Ako zauzimate opozicionu stranu morate striktno da se držite nje. U Izraelu je to vrlo odredjeno. Ako ste sebe identifikovali kao “sekularnu” ličnost, ne krećete se među religioznim svetom. Ne kažem da su pobožni ljudi savršeni, ali ne treba ih ni demonizirati.
DG: Da li vi sebe smatrate sekularnim Jevrejinom?
AA: Ja sam Jevrejin. Sekularan, ali i religiozan. Moji deda i baba bili su pobožni – ja sam baš kao što su oni bili. Imao sam stričeve komuniste – i ja sam kao što su oni bili. Pisao sam o Jevrejima iz mešanog braka – ja sam baš kao oni.
DG: To zvuči kao da ne ulazite u paniku zbog politike, već da gledate u budućnost. Da li je lakše biti optimista, ili bar, manje pesimista?
AA: Da, ja sam pre optimista. Video sam mnogo toga. Znam šta je to katastrofa i ono šta to nije. Ako Iran izjavljuje da Izrael treba da bude uništen, to “poziva na zvono” po meni. To je jednom već bilo rečeno. Ne kažem da je reč o istoj stvari. Ali, te reči se ponavljaju iz nedelje u nedelju. I ako ih zaboravimo, čujemo ih ponovo.
DG: Smatrate da to potencijalno predstavlja
katastrofu?
AA: Da, rekao bih. Ako bi me pitali da potpišem potrebu da Amerika uvede sankcije protiv Irana, učinio bih to. Mislim da je to suština stvari.
Prevela i obradila Ana Šomlo
