Crni Mozak

Vojćeh Karpinjski

CRNI MOZAK

Le noir cerveau de Piranese
Hugo

Danas tek shvatamo kako je važan datum u evropskoj umetnosti, u istoriji savremenog senzibiliteta predstavljala pojava Piranezijevih Tamnica 1745. godine. Pojavio se umetnik koji je odmah bio iznenađujuće zreo. Samo što je napunio dvadesetu godinu, već je stvorio tako samostalnu viziju koja ga je izjednačila s najvećima. I, tek su naši savremenici njegove cikluse rimskih pejzaža prihvatili s određenim oduševljenjem. Po svoj prilici bili su lakše razumljivi. Erupcija talenta koja se ispoljila u Tamnicama može se uporediti s Remboom, s podjednako šokatno ranom i umetnički majstorskom Sezonom u paklu. S tim što Piranezi nakom mladalačkog bljeska nije prestao da stvara, jer je bio odveć povezan sa svetom, s kulturom, sa pamćenjem zapisanim u rimskom kamenju. 1761. objavio je drugo izdanje Tamnica. Neke gravire tako temeljito je preradio da ih je bilo teško prepoznati. U drugoj verziji istakao je još više igru svetlosti i tame, borbu s tamom. Zgusnuo je crtež, a prostor je stesnio novim salama, galerijama, spravama za mučenje.
Koja je verzija bolja? Većina kritičara se izjašjava za drugu, s izoštrenijim kontrastima, mada neki više vole prvu, s nedorečenostima i s oniričkom prostor-nošću. To je stvar ličnog izbora. Ja smatram da su izvesne gravire poboljšane, a neke da su našle ne-posredniji izraz u mladalačkoj eksploziji fantazije. Najzanimljivije je, ipak, naporedo izlaganje obeju verzija. Pogled prelazi s jednog hvatanja stvari na drugo, sećanje se prebacuje po poznatim salama, svaki put neobično izmenjenim. Potencira se utisak izgubljenosti, usamljenosti, opsesivnosti. Pojedini fragmenti kao u košmarnom buncanju počinju da postoje suvereno u našoj svesti, osvajaju nas. Osećamo ih, iako je to u suprotnosti s opštom ru-tinom, s dnevnom svetlošću, s varkama fantazije. Postoje tvorevine uma, prostori osećajnosti, sfere iskustva, koje pre biraju sferu senke, privlači ih fosforescentnost noći, povremeno pobuđujući fasci-naciju, a povremeno zebnju.

Tamnica

Tako poređane gravire ne pretvaraju samo jedno shvatanje u drugo. U pamćenju stvaraju dalje sisteme, dalje verzije. Piranezijeva umetnost počinje da liči na beskonačne odraze u krivom ogledalu individualne uobrazilje. U odnosu na stvaraoca postaje autonomna, u glavi gledaoca počinje da živi vlastitim životom. I materijalna sličnost samo ne asocira ciklus Tamnice. Dovoljno je određeno stanje osećajnosti i osećam kako Piranezijeva igla počinje da radi u materiji moga mozga. Što je njegov napor precizniji, to bolnije i osećajnije grebe površinu, i fragmentarnije i skladnije vidim slike, koje sve brže proniču jedne u druge, s tim što ih je sve teže obuhvatiti rečima.Ponekad radimo zajedno; u sebi pratim rad njegove mašte. Kada se suviše udubljujem igla nestaje. Tada mi se čini da je Piranezi prikazao beskonačno stvaranje sveta, čistu misao lišenu odnosa, čistu maštu koja se zauvek odvojila od stvarnosti. To gubljenje smisla je izvor osećanja straha koji izazivaju Tamnice. Da li je to Bastilja, koju je Piranezi izmislio? Da li ju je izmislio, da bi je srušio?
I, Piranezi se ponovo pojavljuje u praznoj sali, na stepenicama koje nikud ne vode. Spirala pamćenja dopušta mu da se vrati stvarnosti. Kojoj stvarnosti, na koliko dugo? Kada zatvorim albume vidim nove oblike, novu graviru, iako se stalno menja, analognu, istovetnu prethodnim. Gube se razlike među salama, svodovima, stepeništima, otvorima, lažnim mosto-vima. Obrisi nestaju u polumraku. Piranezi se sada trudi da otvori meandre golog rada mozga. Njegova osećajnost se pročišćava, destliše u isparenjima buncanja. Igrarije forme – forma oživljuje, zgušnjava se, stvara sve složeniju, ogledalsku igru smislova. Smislova lišenih osnova, lišenih jednoznačnosti, ali ne lišenih oblika – mada su to promenljivi oblici, koji se međusobno prožimaju. Njihovo kretanje se ne može zaustaviti, mada se u umetnosti može prikazati.
Zbog toga se po svoj prilci Tamnice čine i slikom stvaralaštva, njegovom analizom i autoanalizom. Prateći granice fantazije tražimo osnove smisla. Kuda vode perspektive tih gravira koje podupiru stubove, gde su se izgubila individualna lica jedva vidljivih dželata i žrtava koji tu lutaju – kako se naziva ta tamnica, kojih se tamnica to stvaralaštvo boji? Granice moje fantazije nisu granice moga sveta – svet je izgubio granice, čovek je izgubio individualnost. Piranezijev crni mozak utire put savremenom sen-zibilitetu. Spiralama vremena prelazili smo od rimskih ruina do današnjih nemira. U praznim salama Tamnica nailazio sam na savremene stvaraoce, iznenađene, fascinirane, užasnute. Na Borhesa koji je pedantno i beskrajno mrsio analogije, izgubljenog u neprestano drugačijim salama Vavilonske biblioteke koje su se neprestano ponavljale. Na Nabokova koji prati zaokrete misli i igre imaginacije, zagledanog u materiju vremena i u preplićuće spirale pamćenja. Na Beketa koji neprestano u tvrdoj materiji jezika kopa dalje podzemne podrume svoje kosmologije. U svojevremeno pročitanoj Kuli Gustava Herlinga-Gruđinjskog ugledao sam novu graviru fiksiranu rečima: stilizacija je omogućila dopiranje do čistog saznanja, mozak i pamćenje i dalje su radili. Ta priča, koja je na trenutak element tamničkog univerzuma, izvučenog iz tame, nameće opsesivni refren, fragment stiha iz XIX veka:
For life is but a dream whose shapes return
Some frequently, some seldom, some by night.

Piranezijeve maštarije imaju veoma opsesivnu realnost. Možda zbog toga često navode na misao halucinacije izazvane upotrebom narkotika. Pira-nezijevi poštovaoci su bili Kolridž de Kvinsi, a u našem veku Oldos Haksli koji nisu krili svoju narkomaniju. U prilično beznačajnim uspomenama Aleksandra Ževuskog nedavno sam pronašao uzgred nabačen uzbudljiv opis iskustva s narkoticima. Osećanje izgubljenosti, praznine tako blisko Piranezijevim vizijama. Ubijeno vreme, smrtna, nemi-losrdna, neopoziva presuda. Parališuće iskustvo ništavila, predukus pakla – u toku utisaka nema ni promena, ni milosrđa. Pa ipak, po mom uverenju, Piranezi izlazi iz kapija (obuhvatajući ih) veštačkih rajeva percepcije. Crni mozak obuhvatan je spiralama pamćenja, dodiruje kamenje, dodiruje život.
Vizionar i zanatlija; njegove fantastične vizije za-divljuju preciznošću arhitektonskih konstrukcija. Piranezijeva umetnost je u priličnoj meri pokušaj povezivanja oba stava koja se međusobno bore, iako su neophodni za postojanje kulture: mag, mistik, cizelator formi i lovac na smislove. Svojevremeno je napisao Karl Fosler u tekstu koji i danas svojom pronicljivošću zadivljuje filologe, u ničeanskom tekstu: Mag i mistik su dva tipa duhovnog postojanja koja se iz sveta ne mogu izbaciti. Vodi se neprestan spor između magije koja jezik koristi kao sredstvo i sve što se da, čak i Boga, pokušava da stavi pod svoju kontrolu, i mistike koja sve forme prelama, lišava vrednosti i odbacuje. Taj sukob je uvek uhvatljiv u opoziciji između verzije klasične i romantičarske, apolonovske i dionizijske, mistične i simbolične umetnosti, između estetičke i gramatičke istorije jezika, između teorije značenja i teorije forme”.
Gde tražiti uzore za Tamnice? U antičkom Rimu Mamertinska tamnica su dve tesne rupe, jedna iznad druge, koje svojim razmerama guše čoveka. Podrumi zamka Svetog Anđela su takođe tesan prostor. Slično je sa venecijanskim piombi i pozzi. Na starim slikama osuđenik je obično uguran u gvozdeni kavez ili sedi zgčen iza rešetaka. Na Rafaelovoj vatikanskoj freski jedva da ima mesta za anđela koji nosi slobodu i osvetljuje je svetlošću krila. Neki traže Piranezijevu inspiraciju u pozorišnom dekoru njegovog vremena, drugi u baroknoj arhitekturi, u Borominijevim fantazijama, gde je svest izgubila prirodno osećanje za centar, rasplinula se u neograničenoj ekspanziji. Tamnice su krajnje originalno delo da bi takva poređenja bila dovoljna. Jezivost tih gravira ne proizilazi iz fizičke slike čovekove sputanosti, već iz atmosfere beznađa, izgubljenosti u građevinama koje zjape prazninom. Ponegde puze ljudi mravići koji jedni druge ne vide. Zidovi neprestano odjekuju: odbacite svaku nadu! Po mišljenju Marija Praca, Piranezi je pored Dantea i Mikelanđela izuzetno ostvarenje tragičnog genija u italijanskoj kulturi. U umetnosti Italije to je takođe neobična intenzifikacija fantazije i metafizičke mašte.
Stoga se nameće poređenje Tamnica s Kafkinim delom, sa svetom neodređene, apsurdne, sveobu-hvatne opasnosti. Zidovi Tamnica pružaju se naširoko i ne postoji šansa za bekstvo, iako je to zatvor bez kapija.. Lociran je u mozgu, građen je od noćnih košmara i dnevnih strahova. Piranezijeva mašta ipak se ne svodi na goli krik metafizike. U jedinstvenosti vizije fantazija se neprestano prepliće s egzisten-cijalnim, umetničkim, civilizacijskim pamćenjem. To je Antejev dodir zemlje, čoveka i njegove istorije. Piranezijev crni mozak izlazi iz čiste igre apstrakcije. Često bolno iskustvo pamćenja pridaje rebusima intelekta blagodatnu konkretnost, a melanholija se povremeno pokazuje životvornom. Inače, Pira-nezijevoj umetnosti pretila bi opasnost da postane dosadna, ravnodušna i duhovno tupa. Pol Valeri je u Večeri s gospodinom Testom prikazao savršeno tamnice čiste misli, klopke sterilne osećajnosti. Iznenada u laboratoriju proizvoljnih intelektualnih igara, formalnih eksperimenata upadaju isparenja crnog mozga. Opasnija su kada dospevaju na nespremno tlo. Dovoljno je zrnce bola, nemira, zabrinutosti, nekontrolisane fantazije – i može doći do lavinske reakcije: u iznenađenom umu otvaraju se amfilade mračnih sala, stepenice se penju prema sve novijim nivoima, galerije vise u praznom.
Stalni posetioci Tamnica takođe poznaju takve momente. Možda su pripremljeniji za njih, jer ih je umetnost pripremila za takve mogućnosti. Piranezijev crni mozak ne tone uvek u melanholiju, ponekad dopušta pamćenju da deluje uspešno, a umu da pronikne u intelektualne tamnice gospodina Testa koji uveče šapuće vlastitom odrazu: „Ima momenata kada u meni kao da se pali svetlost… To je veoma za-nimljivo. Iznenada počinjem da vidim sebe iznutra… razlikujem najskrovitije kutke moga tela; osećam zone bola, obruče, krugove, potiskivanje bola. Možete li da zamislite te žive oblike geometrije moje patnje? Među njima ima i munja koje potpuno liče na misao. Pomažu mi da razumem – odavde, dovde… Pa ipak, iza sebe ostavljaju osećanje n e s i g u r n o s t i. Mada, nesigurnost nije prava reč… Kada t o treba da nastupi, u sebi opažam nešto mutno, ili rasplinuto. Neka mesta u mojoj unutrašnjosti kao da zaklanja magla, dok se druga iznenada pojavljuju. (…) Ja sam onaj koji postoji i ko me vidi; vidi mene koji vidi sebe i tako dalje. (…) Razmislimo o tome izbliza. Tonem u san pri svakoj temi, san postaje produžetak svake misli…”
Ali, Piranezi ne dopušta zatvaranje u tim diva-gacijama, on je njihovo produbljivanje, u izvesnom smislu i pobeđivanje. Bilo je čestih prepirki oko pripadnosti Tamnica određenom umetničkom pokretu: videli su u njima baroknu – ili ako neki više voli – preromantičarsku razbarušenost, a istovremeno neo-klasičnu inspiraciju. Pol Valeri je svojevremeno dao sjajnu definiciju klasicizma kao pravca koji dolazi kasnije, uvodi red u prvobitne romantičarske porive. Naravno, postoji i mogućnost obrnute perspektive, viđenje široko shvaćene romantičarske osećajnosti kao stava koji dolazi kasnije, posle klasicizma, posle tiranije pravila, posle iluzija jasnoće i jednostavnosti. Bila bi to pobuna protiv sužavajućih, pogrešnih, gušećih definicija, koje ubijaju pamćenje, protiv pamćenja koje osećajnost pritiska mrtvim teretom. Postoje i stvaraoci koji pokušavaju da se uzdignu iznad tih međusobno suprotnih stavova. Takvu situaciju – sećanje na gubeće sećanje, sam mozak koji za samog sebe postaje tamnica, osećajnost koja gubi individualno obličje - trudio se da ovekoveči Piranezi. Posmatramo ga dok posmatra vlastitu sliku, loveći je na zidovima Tamnice. Uspeo je da u umetnosti uzbudljivo izrazi taj vrtoglavi položaj. Ovde bi se valjalo zaustaviti i zaćutati. Bilo koje jednoznačno određenje njegovog mesta na spirali pamćenja, bilo koja definicija njegovog uma neće preneti taj splet, samo će izneveriti one nemirne i majstorske linije.

Iz knjige: Wojciech Karpiński: Pamięć Włoch, Kraków, Wydawnictwo Literackie, 1982, str. 163-170.

Vojćeh Karpinjski (Wojciech Karpiński), kultu-rolog, istoričar umetnosti i eseista rođen je 1943. u Varšavi, gde je studirao romanistiku i filozofiju. Od 1981. živi u Americi i Francuskoj. Radi u pariskom Centre National de la Recherche Scientifique. Prevođen je na više jezika. Dobitnik je brojnih nagrada.
Autor sledećih knjiga: Političke siluete XIX veka, Eseji o slobodi, Slovenski spor, U Central parku, Američke senke, Imperatorova maramica, Razboj-ničke knjige, Grb izgnanstva, Pamćenje Italije, Drveće i ljudi, Poljska i Rusija, Van Gogova lula, Od Mohnackog do Pilsudskog, Privatna istorija slobode i dr.

ANTOLOGIJA POLJSKOG ESEJA
Izbor, komentari i prevod s poljskog
SGlasnik
Biserka Rajčić

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License