Crna Ruka

Vasa Kazimirović

CRNA RUKA

Vreme od prevrata 1903. godine pa do Solunskog procesa 1917. koje je obeleženo mnogim krupnim događajima, pored ostalog i žestokim unutrašnjo-političkim sukobima, glavni je predmet kazivanja ove knjige. Ono i ljudi koji su u njemu delovali — pripadnici kraljevskog doma, državnici, političari, crkveni velikodostojnici, oficiri, novinari i drugi.

Izdavač: PROMETEJ, Novi Sad, 2013.

Težište u knjizi stavljeno je na kazivanje o tajnom oficirskom udruženju „Ujedinjenje ili smrt“, naz-vanom Crna ruka, osnovanom od neposrednih izvršilaca ubistva Kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, i koje je od jednih okarakterisano kao patriotska a od drugih kao prevratničko-teroristička organizacija. Posebna pažnja, pri tom, posvećena je nastojanjima prvaka ovog udruženja da postanu odlučujući faktor u zemlji da, pored drugog, zbace s prestola kralja Petra Karađorđevića i njegovu dinastiju.
Osnovu knjige čini arhivska građa iz stranih i domaćih arhiva. Iz domaćih arhiva korišćena je i ona građa, koja je, iz raznih razloga, pa i političkih, svrstana u suspektnu, kao i građa preko koje su istoriografija i publicistika, takođe iz raznih razloga, uglavnom prešle kao da ona i ne postoji. To, pored ostalog, važi za neobjavljene dnevnike i zabeleške ličnosti koje su bile u prilici da saznaju za mnoge tajne, koje za svog života nisu smele ili nisu mogle da obelodane.

Osim arhivske građe, i relevantne domaće i strane literature (i one koja je našoj široj javnosti malo poznata), kao važan izvor informacija autoru su poslužili i zapisnici sa zasedanja Narodne skupštine, koji predstavljaju pravu riznicu podataka o prilikama u Srbiji — i za vreme vladavine Obrenovića i za vreme vladavine Karađorđevića.
Važan izvor obaveštenja autoru je bila i štampa, ona iza koje su stajale političke partije, Crna ruka ili pak dvor, ali i ona koja se nazivala nezavisnom, a u stvari bila u službi protivnika novog stanja u Srbiji nastalog posle prevrata od 29. maja 1903. godine, pa i u službi inostranstva. Mnogi značajan podatak pisac je našao i u takozvanoj tržišnoj štampi, „marjaš-štampi“, koja je zadavala velike glavobolje svim strukturama ondašnjeg društva u Kraljevini Srbiji.

Beograd, 10. maj 1997.
Vasa Kazimirović

P.S. Pisac smatra za prijatnu obavezu da zahvali svima onima koji su mu pomogli pri istraživanju arhivske gpađe i odbiru literature — Nenadu Uriću, saradniku Istorijskog instituta Srpske akademije nauka, Zoranu Živkoviću, saradniku Arhiva SANU supružnicima Marković, Nikoli i Danici, iz Uni-verzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u Beo-gradu, Miši Raliću, načelniku Narodne biblioteke u Beogradu, Ljubi Brankoviću, saradniku Narodne biblioteke u Beogradu, Oliveri Stefanović i Rašku Đonoviću iz Rukopisnog odeljenja Narodne biblio-teke u Beogradu, Veri Filipović iz Arhiva Srbije.

Prevrat u očima savremenika i štampe

Među onima koji su o prevratu izrekli svoje mišljenje takoreći odmah, nalazio se i ugledni naučnik Jovan Cvijić. Već 3. juna 1903. godine (po starom kalendaru) on je uputio jedno opširno pismo Vatroslavu Jagiću, u kojem je rekao, da je uklanjanje poslednjeg Obrenovića sa srpskog prestola izvršeno na - „balkanski način“, ali da je sam prevrat bio — „neizbežna nužnost“. Jer, „siromah mladi kralj je sam tako radio da do najgoreg svršetka dođe. I niko ga na tom putu nije mogao zaustaviti. Šta više, i to je interesantno za psihologiju ovih revolucija, bio je se u poslednje vreme tako izolovao da nije mogao osetiti i saznati ono što su svi osećali a vrlo mnogi grosso modo znali. Kad mu je to i nagoveštavano (a sad znamo da mu je dostavljano do znanja, da se nešto u vojsci sprema) on baš tima koji su mu nagoveštavali nije verovao ili je uzimao stvar olako. S njime u poslednje vreme nije bilo mogućno ništa drugo raditi no takve stvari koje njega vuku u sigurnu propast…“
Kako je Cvijić naglasio da vojska „to sad nije izvršila, izvršila bi masa sa mnogo više žrtava i nebrojeno drugih nesreća. Oficiri su to izveli sa besprekornom hrabrošću, preciznošću i kombina-cionim darom, a osim toga su tako čvrsto odmah red održali, da su sprečili svaki, i najmanji izgred mase. Kad se sve to uzme u obzir, onda se i sa opšteg humanog gledišta ne mogu onako osuđivati, kao što to… u Evropi čine“.
Cvijić je dao izraza svojoj nadi, da će se Srbija posle svega „pravilnije i zdravije razvijati“. Bojao se, međutim, da bi u tome moglo doći do teškoća, s obzirom da će vodeće ličnosti (leitende Persönlich-keiten) ostati uglavnom iste, a „orijentalsko-balkanski moral njihov ne da se odjedanput promeniti. Potreban je težak postepen i pažljiv rad na moralizaciji ove takozvane velike inteligencije, naročito. Novi kralj, koji je, svi kažu, tako pitom i iskusan, to će jamačno uvideti“.
Na drugi način nego Jovan Cvijić, prevrat u Beogradu protumačio je jedan viđeni Slovenac toga doba, Anton Aškerc. Za njega je to bio „sud boginje Nemeze“ (Nemese) božanstva u kojem je oličena pravičnost koja nagrađuje dobro i kažnjava zlo, osobito nepravde i nasilja učinjena iz obesti.26
Među listovima u Beogradu koji su prvi saopštili javnosti da su ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga, nalazio se i „Mali žurnal“.27 U izdanju koje je izišlo u prepodnevnim časovima 29. maja 1903. godine, na celoj prvoj strani, objavljeni članak imao je naslov - „Sin srpskog Nerona“.
„Sin srpskog Nerona pao je“ - glasila je prva rečenica u „Malom žurnalu“. „Ovaj radosan glas odjeknuće veselo širom celoga Srpstva, odjeknuće po celome svetu i svaki, kad ga čuje ako iole ima duše, i srca, moraće se obradovati, jer je za navek uništena jedna paklena porodica, koja je bila poruga za ceo srpski narod, za ceo svet. Ubila ga je srpska ruka, posvetila se da Bog da… Sin srpskog Nerona, blesasti kralj Aleksandar, pao je od ruke srpskih oficira…“
Članak se završavao poklicima i izrazima za-hvalnosti oficirima i vojsci: „U dobri čas, braćo, vi ste se odužili srpskom rodu, vi ste se pokazali kao čuvari morala, pravde i slobode, pokazali ste se kao dobri potomci onih divova srpskih, što su 1804. godine iz temelja zaljuljali celu tursku carevinu i ulili nov život srpskoj duši… Vi ste se dostojno odužili svom rodu, celo Srpstvo biće vam do veka zahvalno. Živeli na ponos Srpstva!“
Ovaj broj „Malog žurnala“ bio je vanredan. I on je dospeo samo do relativno malog broja čitalaca. Jer, po odluci vođstva zavere, upravo ustoličeni ministar unutrašnjih poslova u tek formiranoj vladi, koja je samu sebe nazvala revolucionarnom, radikal Stojan Protić, je taj broj - uzaptio.
U drugom, redovnom, izdanju od istog dana, 29. maja 1903. godine, „Mali žurnal“ je zbog zabrane svog vanrednog broja okvalifikovao akt ministra policije kao — „krajnju neučtivost“, a njega lično nazvao — „neprijateljem slobode'.
U svom redovnom izdanju, u uvodnom stupcu, „Mali žurnal“ je iznitio odu „srpskim vitezovima“, izražavajući im zahvalnost za delo koje su izvršili, a u stupcu do njega — demantovao je samog sebe, svoje tvrđenje u vanrednom izdanju zapravo, da su oficiri lišili života kraljevski par. „Neistinita je pronesena vest da su Aleksandar i Draga tobož ubijeni i da su im oficiri oduzeli život“, stajalo je u toj dodatnoj informaciji „Malog žurnala“ pod naslovom — „Samoubice“. „Nepobitna istina je pak, da su se oni sami ubili pucajući sami na se, samo da ne bi živi pali u ruke oficirima, koji su ih uhvatili tek pri samrti kad su bili“.
Samodemanti „Malog žurnala“, da su kralj Alek-sandar i kraljica Draga poginuli u međusobnom sukobu, odgovarao je u stvari onome što je vođstvo zavere prvobitno saopštilo. Kako u svojim memo-arima iznosi vojvoda Živojin Mišić, njemu je, kao komandantu Drinske divizijske oblasti, jedan od vođa zavere, general Jovan-Joca Atanacković, ministar vojni u novoformiranoj „revolucionarnoj“ vladi, otvorenom depešom saopštio da „zbog lične svađe i sukoba od prošle noći kralj i kraljica nisu više među živima“. U ovoj depeši, general Atanacković je od Mišića tražio (kao i od drugih komandanata divi-zijskih oblasti) da se „postara“ sa okružnim na-čelnicima i ostalim mesnim vlastima da se na teritoriji njegove oblasti „održi potpun mir i poredak“.
Nekih šest sati posle ovog telegrama, general Atanacković je pozvao Mišića telefonom iz Beograda, da bi saznao kakvo je stanje na njegovoj teritoriji, vladaju li red i mir.
Mišić, koji je kao i general Atanacković bio ađutant ubijenog kralja Aleksandra, odgovorio je sledeće:
„Dok god čujete da sam živ budite spokojni!“
Svoje obećanje Mišić je i održao. Na tome mu, međutim, vođstvo zavere neće biti zahvalno. Kao nepouzdan, kao „okoreli obrenovićevac“, on će ubrzo posle prevrata biti odstranjen iz vojske…
Prikrivanje istine o događaju u dvoru (ni u proklamaciji tek obrazovane vlade nije rečeno šta se uistinu zbilo, već samo toliko da su „poginuli kralj Aleksandar i kraljica Draga“) potrajalo je sve dotle dok se vođstvo zavere nije potpuno uverilo da je pogibija kralja i kraljice primljena mirno u narodu. Zato što se plašilo da bi moglo doći do nemira, pa i pobune u vojsci, ako bi se saopštilo da su kralj i kraljica ubijeni, vođstvo zavere je, izvesno, i naredilo Stojanu Protiću da kao ministar policije zabrani vanredno izdanje „Malog žurnala“, iako je taj članak u stvari predstavljao odu zaverenicima i bezgranično veličao njihovo delo.
Suprotno „Malom žurnalu“ koji je zapenušeno hvalio delo oficira - zaverenika, glasilo Srpske patri-jaršije u Sremskim Karlovcima, list „Srpski sion“, pisao je o događaju od 29. maja 1903. godine kao o „srpskoj bruci i sramoti“, kao „novoj ljagi na srpskom obrazu“.
Ističući da su ubice kralja Aleksandra i kraljice Drage oficiri koji su se kralju bili zakleli na vernost i „koji trebaše za njega svoju glavu izgubiti, a ne njega pogubiti“, pisac članka u „Srpskom sionu“ (Dimitrije Ruvarac) rekao je da je trebalo, ako kralj već nije radio kako valja, postupiti onako kako je to urađeno na Svetoandrejskoj skupštini. Trebalo je „doviknuti mu: Kralju ili radi drukčije ili dole, a ne izdajom i mučki kidisati na kralja Aleksandra i onako zverski s njime postupiti“.
„Srpski sion“ nije osudio samo oficire koji su učestvovali u prevratu, nego i Beograđane, „koji po ubistvu okitiše svoje kuće zastavama u znak radosti, a još više beogradsku štampu, posebno list „Beogradske novine“, na čelu sa Stevanom Ćurčićem. Za „Srpski sion“ Ćurčić i njegove novine bili su tipični pred-stavnici „niskih duša udvoričkih“ u beogradskoj žurnalistici. Dok su kralj Aleksandar i kraljica Draga bili živi, oni su ih „u nebesa dizali“, a sada, po nji-hovoj smrti, prvi su pohitali da ih se odreknu i da se na njih bace kamenom…
„Srpski sion“ nije propustio ni da uputi oštre reči ministrima u vladi obrazovanoj 29. maja 1903. godine, u prvom redu ministru pravde, advokatu Ljubi Živkoviću. I to s punim pravom… Kad je pušten sa izdržavanja kazne robije u Zabeli kod Požarevca (po osudi vanrednog suda formiranog posle atentata na kralja Milana na Ivanjdan 1899. godine), on je na beogradskom pristaništu do malaksalosti na sav glas klicao: „Da živi kraljica Draga!“ Po ubistvu kraljev-skog para, u rano jutro, on je kao bez duše jurio s jednog kraja Beograda na drugi, da bi stanovnicima prestonice saopštio jednu golu neistinu - „Noćas po ponoći“, uveravao je on Beograđane željne da saznaju šta se u dvoru zbilo, „kralj Aleksandar je hteo da otera svoju ženu Dragu i pozvao je dva puka vojske, a kad se kraljica odupirati stala naredbi kraljevoj, onda je nastao metež, da je i krv pala. U tom metežu poginuli su i kralj i kraljica, koje uopšte srpski narod nikad nije ni voleo“.
„Srpski sion“ je „uzeo na zub“ i starešinstvo Srpske pravoslavne crkve u Srbiji, mitropolita Inokentija u stvari. Povod da se posebno okomi na mitropolita Inokentija, „Srpskom sionu“ bio je jedan članak objavljen u ruskom bogoslovskom listu „Ruski palomnik“ (broj 25), u kojem je, pored ostalog, rečeno: „Sadašnji srpski mitropolit Inokentije blago-slovio je brak kralja Alekandra sa Dragom Mašin. Oni oboje padoše, masa je burno klicala "živeli" ubicama, a arhijerej ukrasio je svoj dvor zastavama, i ne htede im obaviti ni opela, ukide opštu molitvu za njih u crkvi, a u Sabornoj crkvi pohvali narod, koji je u teškim potresima ovim svojim spokojnim i dostojnim držanjem jedanput za svagda pokazao svoju potpunu zrelost…“
Sa svoje strane, za mitropolita Inokentija, „Srpski sion“ je rekao:
„Ko se seća kakve je prigodne govore držao u svakoj prilici mitropolit Inokentije, gde je trebalo pokazati lojalnost, odanost i privrženost živome Aleksandru, - taj ne može verovati da je taj isti Inokentije, na glas da je taj po njemu toliko veličani i uznošeni Aleksandar mrtav, dao u radosti svoj dvor okititi zastavama, pa šta više i samo groblje i crkve… Duša nam se muti, kad pomislimo, da jedan kralj, kome su se za života svi ulagivali, i pred kim su puzili, umire bez najmanje utehe, koju sveta crkva najmanjem članu svome pruža; da ga sahranjuju bez zvona, bez počasti, dakle i bez one ceremonije, koja se i poslednjem ciganinu odaje! Kraljeva smrt nije zvonima oglašena ni u jednoj crkvi u Srbiji, u kojima su se godinama uznosile molitve i dolgodenstvije za njegov život, dok beše 'blagovjerni gosudar'… Zaista strašno, i mi stojimo pred užasnim faktom da je u srpskoj jerarhiji preko, u celom srpskom sveštenstvu nestalo i trunka svesti o pozivu, o dužnosti sve-šteničkoj, da su oni srpsko ime, ponos srpskog sveštenika obrukali pred celim ostalim pravoslavljem, pred celim obrazovanim svetom. I to radi Inokentije, koji je po milosti kraljevoj od običnog prote Jakova postao mitropolitom, i koji je, da se za tu uslugu blagodarnim pokaže, činio slepo što je god Alek-sandar od njega želeo. Veličao je vladavinu njegovu, kad je narod bio najnezadovoljniji; uznosio je kraljicu Dragu, ma da je znao, da su svi slojevi naroda ogor-čeni što ona radi kao kraljica…“
U svemu rečenom, „Srpski sion“ je video „deka-denciju u moralu srbijanskog sveštenstva“ i novom vladaru, kralju Petru, poručivao je da kao prvo i najhitnije mora „odstraniti sveštenstvo od politike“.
Kritičan prema događajima u Srbiji, „Srpski sion“ je ustao i protiv „hvalospevnih ocena“ značaja kru-nisanja kralja Petra. U broju od 15. septembra 1904. godine (broj 18), oštro je reagovao na tvrdnje (u beogradskoj štampi) da je „krunisanje najveći ideal srpskog naroda od Kosova“ i ocenio ta preterivanja kao „falzifikat dosadašnjih istoričnih događaja, i podjedno i vizantinizam, koji zaslužuje najveću osudu. Srpski narod posle Kosova nije imao većeg ideala od ideala da se oslobodi turskog ropstva. To je narodni ideal bio, s kojim je legao i ustajao, i za koji se u svojim svagdašnjim molitvama Bogu molio da se ostvari“.
Po navodima „Srpskog siona“, čitav niz događaja iz istorije Srbije nadmašivao je po svom značaju kruni-sanje kralja Petra I Karađorđevića. Hatišerif iz 1830. godine, na primer, priznanje Miloša Obrenovića za naslednog srpskog kneza, ustupanje gradova u Srbiji „bez kapi prolivene srpske krvi“, proglašenje neza-visnosti Srbije i njeno proširenje 1878. godine… I samo proglašenje Kneževine Srbije za kraljevinu, a Milana Obrenovića za prvog srpskog kralja posle Kosova 1882. godine, bili su „mnogo i mnogo zna-čajniji događaji od krunisanja kralja srpskog Petra I“.
Još žešće od „Srpskog siona“, starešinu Srpske pravoslavne crkve u Srbiji, mitropolita Inokentija, napao je narodni poslanik Aleksa Ratarac. To je on učinio u jednoj brošuri, objavljenoj 1904. godine u Beogradu (Mitropolit Inokentije pred sudom javnosti i svetoga sabora arhijerejskog).
Nazivajući mitropolita Inokentija (Jakova Pavlo-vića) „neuračunljivim caredvorcem“, Ratarac je izneo, da je mitropolit došao, na svoj visoki položaj uz pomoć kraljice Natalije, a zatim Drage Mašin i da se „sva njegova služba crkvi i zavetnoj misli srpskoj svela na slepo izmećarstvo i robsku službu kralju Aleksandru i kraljici Dragi. On je blagoslovio i taj fatalni brak, uznosio i slavio Irodijidu na Kraljevskom prestolu i sa oltara Božijega veličao i slavio tu profanu ženu i bludnicu nazivajući je Grlicom i Gugutkom“.
Ratarac je mitropolita Inokentija proglasio i za glavnog demoralizatora „crkvenog klera i njegove pastve“. Okrivio ga je za razaranje discipline među sveštenicima, za tuče i razračunavanja među njima čak i u oltaru crkava…
Kao naročito „odvratan i bezbožan“ postupak mitropolita Inokentija, Ratarac je označio njegov govor na prvoj službi i blagodarenju u Sabornoj crkvi posle izbora novog kralja (Petra Karađorđevića), u kojem je on, „pred licem naroda i praviteljstva“, slavio i veličao „hristoljubivo vojinstvo, što je uklonilo tirjanina s lica zemlje. Ništa više protivu Inokentija da ne stoji, samo ta njegova bezbožna reč, izgovorena u hramu Božijem, čini ga nedostojnim službe prvosvešteničke…“
Poslanik Aleksa Ratarac optužio je mitropolita Inokentija i za delo simonije (prodaje svešteničkih zvanja), globljenje opština i crkava, globljenje manastira, samovlasno zauzimanje crkvenih dobara…
___
26Aškerc, Anton (1856-1912), sveštenik, a po skidanju svešteničke odeće arhivar u Ljubljanskom magistratu. Uređivao je list „Ljubljansko zvono“. Baladu „Poslednji Obrenović“ objavio je u listu „Slovan“.
27.„Mali žurnal“ počeo je izlaziti 1894. godine. Pokrenuo ga je Boža Savić (1862-1927), novinar i književnik, veliki protivnik režima kralja Aleksandra Obrenovića.

Hapšenje Apisa i ostalih prvaka Crne ruke

Pod pritiskom regenta Aleksandra, Pašić se stao kolebati. Ali da Aleksandru u svemu popusti, treba da je uticalo to, što je u međuvremenu pronađeno ne-koliko važnih dokumenata koji su se ticali Crne ruke (pri pretresu ličnih stvari Dragutina Dimitrijevića-Apisa, Velimira Vemića, pukovnika Radoja Lazića). U pitanju su bili, pored ostalog, ustav organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ i dva spiska članova. Međutim, kao što je brzo popustio pred regentovim zahtevima, Pašić je isto tako brzo promenio mišljenje i zauzeo rezervisan stav prema izvođenju crnorukaca na sud. Zbog toga je došao u teškoće i sa samim ministrom unutrašnjih poslova, Ljubomirom Jovanovićem-Patkom, koji je rukovodio celokupnom prethodnom istragom protiv crnorukaca, i koji je smatrao da ga je Pašić, promenivši mišljenje, u stvari izigrao. Oče-vidno u strahu da na njega ne padne sva odgovornost za pokretanje postupka protiv crnorukaca, on je telegrafski zatražio od Pašića da ga obavesti da li zaista povlači datu saglasnost za predaju crnorukaca sudu. Ukoliko bi to bio slučaj, on, Jovanović, podneće ostavku na ministarski položaj, „jer nije pravo“ da se posle svega nađe „usamljen i ostavljen…“
Na kraju, ali ne samo zbog Jovanovićevog tele-grama, već pre svega zbog upornog insistiranja regenta Aleksandra da se crnorukcima sudi, Pašić se izjasnio za suđenje, ali sa „garancijom“, i za izvođe-nje na sud samo kolovođa, pošto među članovima Crne ruke ima „mnogo ljudi odanih dinastiji i re-žimu“.
Naređenje za hašenje crnorukaca general Bojović je izdao 14. decembra 1916. godine, na zahtev ministra vojnog Božidara Terzića, a ovaj, opet, na formalno traženje ministra unutrašnjih poslova Ljube Jova-novića-Patka.
U aktu upućenom ministru vojnom („prezidijalu“) , Jovanović je pored ostalog rekao, da je krug oficira oko Apisa sebi stavio u zadatak „da se nasilnim putem obori sadanja vladavina i pravni red sa dinastijom Karađorđevića na čelu, pa da se umesto ustavne parlamentarne monarhije zavede režim u kome bi najvišu vlast u državi imali deset do petnaest oda-branih ljudi…“
To što je rečeno u ovom aktu ministra unutrašnjih poslova, to je, uglavnom sadržala i prva optužnica, podignuta 20. marta 1917. godine. Ona se odnosila na krivično delo bune u vojsci… Druga optužnica, od 27. istog meseca, odnosila se na atentat na regenta Alek-sandra kod sela Ostrova, a kao neposredni okrivljeni naznačen je Apisov saradnik Rade Malobabić.
Vezivanje Malobabića za Crnu ruku bila je glavna tačka Solunskog procesa — po mišljenju Slobodana Jovanovića. „Uzelo se da je Apis taj preko koga se to vezivanje može izvesti…“ Po Jovanoviću, inače, „da li je bilo pravog ili lažnog atentata, ostaće po svoj prilici tajna“.
Apis je uhapšen u selu Voštaranama. Uhapsio ga je pukovnik Milan Dunjić, u svojstvu rukovodioca istrage. Pri pretresu Apisovih ličnih stvari, Dunjić je pronašao statut i pravilnik Crne ruke (sa spiskom članova njene Vrhovne centralne uprave), zatim jedno pismo majora Ljube Vulovića Apisu (od 27. novem-bra 1916. godine) kao i pismo oficira iz Skoplja, koji su 1914. godine odbili da postupe po Apisovom zahtevu da u Makedoniji preuzmu vlast u svoje ruke.
Prag zatvora u Solunu Apis je prekoračio u sumrak 16. decembra 1916. godine.
Odluka da se Apis uhapsi, i pristupi konačnom obračunu sa Crnom rukom kao tajnom organizacijom, treba da je pala kad je ofanziva na srpskom delu Solunskog fronta dala prve rezultate i kad se, usled toga, popravilo raspoloženje savezničkih sila prema Srbiji. Kaže se takođe, da se hapšenju Apisa i ostalih crnorukaca pristupilo tek pošto je skršena snaga Dobrovoljačkog odreda kojim je komandovao Vojin Popović - vojvoda Vuk. On je navodno izazvan da prihvati najteži odsek na bojištu… Poginuo je u borbi s Bugarima, a odred je uništen.
Po mišljenju B. Hrabaka, na odred vojvode Vuka računalo se kao na jedinicu koju Crna ruka može u svako doba upotrebiti po svojoj volji i potrebi.
Hapšenje glavnih ljudi Crne ruke, i Solunski proces zatim, za neke pisce bili su „dokaz o tupom umu, koji je vladao Kraljevinom Srbijom“, i, sem toga, „posle-dica rada samih neodgovornih činilaca… Oni su izazvali Večnu pravdu da ih kazni, što su zlonamerno hteli baciti nesrećni narod u najopasnije trzavice, koje bi proizvele rđave posledice u najširim razmerama. Ona je nad njima izvršila čudo, koje je celom svetu objavilo istinu da onaj ko drugom jamu kopa, sam u nju pada… Nije crnorukcima bilo dovoljno što su imali posredan uticaj na tok državnih poslova, već su hteli da ostvare neposrednu upravu nad zemljom. Hteli su da oni budu pravi njeni gospodari. To se zove prokleta amišnost!“
Ako regenta Aleksandra na Krfu ni u jednom času uistinu nije napuštala misao da mu Apis radi o glavi - što tvrdi Slobodan Jovanović, onda bi sigurno moglo biti da je njemu laknulo kad su crnorukci pohapšeni… Što se tiče samog Apisa, on kao da je jedva mogao i da shvati šta mu se desilo kad se obreo u jednoj od soba nekadašnje javne kuće u Solunu, prepravljene u zatvor po nalogu Vrhovne komande. Sve do tog časa on kao da je bio uveren da se niko, pa ni regent Aleksandar, ne sme usuditi da njemu i njegovim drugovima učini nešto nažao. Kasnije pak, kad mu je presuda izrečena, on je bio ubeđen da ona neće biti izvršena. Mislio je da će biti ostavljen u životu, jer je „politički zatvorenik“. To je u više mahova rekao i nadzorniku zatvora, kapetanu Stojkoviću…

Major Ljuba Vulović, međutim, cenio je stvari sasvim drugačije nego Apis, i sasvim realno. Zbog regenta Aleksandra, u prvom redu, koga je smatrao kadrim da učini svako zlo, pa i da zagazi u krv svojih protivnika.
Mnogi su se pitali, da li je Apisova nerealna pro-cena vlastitog položaja bila rezultat urođenog mu optimizma, nedostatka pravog dara za analizu, ili je to pak bila posledica određenog slepila, česte pojave u ljudi kod kojih je osobito izražena „volja za moći“.
Kod Apisa je, u to nema nikakve sumnje, volja za moći bila veoma jaka.
U celini uzeto, Apis je bio vrlo složena ličnost i u svakom slučaju drukčija nego što ga pojedinci pred-stavljaju.
Stanoje Stanojević je za Apisa rekao 1) da su mu političke koncepcije bile „mutne i nejasne“, 2) da nije imao „jasnu predstavu o državnom životu“, 3) da je, „silno ambiciozan“, voleo tajni rad, ali da je „voleo da se zna da on to radi i da sve drži u svojoj ruci“, 4) da je bio ubeđen da „njegovi nazori i njegov rad imaju monopol patriotizma“.
Miloš Bogićević ocenio je Apisa kao „svojevoljnu, nesalomljivu ličnost“ i video je u njemu izrazito jakog individualca, koji je - upravo zbog toga - vrlo brzo postao u očima Krune i Radikalne stranke „pravo strašilo, pretorijanac najopasnije vrste“.
Po Bogićevićevom mišljenju, upravo u rečenom leži ključ za objašnjenje Apisove „tragične krivice“, „tragedije njegove sudbine“.
Kao naročiti razlog ustajanja Krune i Radikalne stranke na Apisa (mnogo, mnogo pre Solunskog procesa), Bogićević je naveo Apisovu nespremnost da im se podredi, da se odrekne svog sopstvenog nacio-nalnog programa. A kad je samo o dinastiji reč, nje-nom mobilisanju protiv sebe, on je u mnogome do-prineo time što ju je neprestano potcenjivao…
Opisujući Apisovu ličnost, Bogićević je dodirnuo i pitanje nesklada između Apisa - revolucionara i Apisa - oficira, koji je prekršio zakletvu datu svom vrhov-nom komandantu, kralju Aleksandru Obrenoviću. „Kralja ubiti nije bilo teško, ali je bilo teško suzbiti predrasude“. Logično je i prirodno bilo da oficiri -zaverenici napuste vojsku. „Ali dinastija se tada nije mogla odreći njihovih usluga, i tako se ova grupa oficira na čelu sa Apisom morala upustiti u borbu sa legitimistima, koji su tražili da se na legalan način reši zavereničko pitanje. Apis je postao zaštitnik novog režima, ali je to ostao samo dok je bilo potrebno…“
Prema Bogićeviću, Apis „mora da je bio svestan dvojnosti položaja - kao oficir i kao revolucionar“. Pitanja povlačenja zaverenika po uspostavljanju novog režima, postavili su sami oficiri - zaverenici, ali je sve ostalo onako kako je bilo zbog otpora starijih zaverenika, koji su smatrali da se ne sme nikom popuštati i da se mora ostati veran pravilu - jedan za sve, svi za jednog. Ovo je imalo za posledicu, da se na zaverenike u zemlji počelo gledati kao na „neod-govornu osobito privilegovanu vojnu i političku kastu“. Međutim, neki „zaverenički klub“ nije po-stojao, s obzirom da je organizacija posle prevrata i posle predaje državne vlasti u ruke „zakonskih fak-tora“ i kruni izgubila „pravo na postojanje“. Od svega su ostali samo „duhovno jedinstvo“ i „zajedništvo interesa“.
Sve do podele zaverenika u dve grupe (na onu koja se protivila povlačenju zaverenika iz vojske i na onu koja je bila za to da se to učini), Apis je bio samo jedan od zaverenika. A tada je postao apsolutni vođa grupe mladih zaverenika - zagovornika penzionisanja stvarnih vođa prevrata, Aleksandra Mašina, Damnjana Popovića, Petra Mišića i drugih. S njima će on zatim, 1911. godine osnovati Crnu ruku…
Pre nego što je postao prvi čovek Crne ruke, Apis se, kako je već izneseno, angažovao na uklanjanju princa Đorđa Karađorđevića sa položaja naslednika prestola. Založio se za to da prestolonaslednik bude Aleksandar Karađorđević, čiji je zatvorenik postao u decembru 1916. godine i od koga je jedino zavisilo hoće li ga mimoići žandarmski kuršumi. A baš taj Đorđe Karađorđević bio je onaj koji je pokušao da mu spase glavu… Na vest da je Apis osuđen na smrt, on je odmah doputovao u Solun - da od svog brata Alek-sandra izmoli milost za njega. Moleći Aleksandra da „Apisa obaspe svojom milošću“, Đorđe je rekao - bar tako to stoji u njegovim memoarima - da će „krv Apisova i drugih pasti na njega, Aleksandra, na kralja Petra, na dinastiju“.
Ovaj gest Đorđa Karađorđevića ocenjen je uglav-nom kao potvrda za inače rasprostranjeno mišljenje o njemu, da je bio prek i nagao, da je očas i bez stvarnog razloga mogao da padne u jarost, i da bi tada bio u stanju da počini i veliko zlo, ali da je imao retko dobro srce…
Da li je Apis saznao za intervenciju princa Đorđa u njegovu korist - neizvesno je. Verovatno da nije. Ali se zato pouzdano zna, da se on i u zatvoru u Solunu, zapravo pred pogubljenje (13/26. juna 1917. godine) o Đorđu vrlo loše izražavao. Nadzorniku zatvora, kapetanu Stojkoviću, rekao je pored ostalog, da je Đorđe „potpuno bezuman čovek, ludak i neuračunljiv član dinastije“. Govoreći o Aleksandru pak, kazao je, da su on i njegovi drugovi crnorukci polagali velike nade u njega, ali…“ jedno misli kamilar, a drugo kamila“.
U vezi sa Aleksandrom, Apis je rekao i ovo:
„Kraljevi uvek prave grešku, što se boje ljudi od vrednosti i skupljaju oko sebe kurtizane, koji su dobri za lov, ručkove i druge stvari, a ne za jedan temeljan i ozbiljan rad, dok u stvari nemaju se čega plašiti. Istorija njima, kraljevima, piše u svoje strane dobro urađeno“.
General Panta Draškić kaže u svojim memoarima, da je Đorđe Karađorđević bio uveren da Apis neće biti streljan. „Ne smeju“, vikao je pred Draškićem na sav glas, „ne smeju, ne smeju!“. Čak je hteo da se kladi, da Apis neće biti pogubljen…
Zauzimanje Đorđa Karađorđevića za Apisa lako je moglo da ima i neku posebnu pozadinu… Princ je, naime, i u to vreme mislio na povratak na položaj naslednika prestola, a za to su mu bili potrebni re-zolutni saveznici. Možda je pri tom računao sa Apisom i Crnom rukom, ko to zna. Aleksandru je bilo poznato šta Đorđe smera, a i kralju Petru. I oni su se Đorđa bojali, bojali su se da im „ne podvali“, već kako je to u maju 1917. godine princ Pavle rekao Jovanu Jovanoviću-Pižonu, tokom jednog razgovora u Londonu.
Đorđa se plašio i sam princ Pavle. Još od 1911. godine. Prema njegovom kazivanju Jovanu Jova-noviću-Pižonu, te godine se Aleksandar bio razboleo od tifusa, i kad je izgledalo da neće preboleti, Đorđe je našao ljude da Pavla ubiju, kako mu ne bi smetao na putu povratka na presto. Zbog toga je on, Pavle, bio prinuđen da se jedno vreme skriva u stanu izvesnog Radovanovića…
Sem Đorđa, za Alisa i druge crnorukce izvedene na sud u Solunu, treba da je pokušao da se zauzme i Živojin Balugdžić, koji je uživao veliko poverenje regenta Aleksandra. Ali se brzo povukao, kad je konstatovao, kako je rekao generalu Milutinoviću, „kakav jak uticaj na regenta Aleksandra ima pukovnik Petar Živković“. Da se nije povukao, regent bi ga „bacio pod noge“.675 675
Ovaj slučaj sa Balugdžićem bio je za generala Dragutina Milutinovića još jedan dokaz, da je regent Aleksandar nepopravljivo „povodljiv“ i da se teško oslobađao uticaja onih koje je izabrao za svoje ljubimce. Po ovim svojim osobinama, on je potsećao na svog pradedu -Vožda Karađorđa. I na Karađorđa su imale „jak uticaj nesposobne vojvode: Miloje Petrović-Trnavac i predsednik Sovjeta, svemoćni Mladen Milovanović-Botinjac, koji je mogao, prema podacima Milana Milićevića, svako naređenje Voždovo da preinači i omete. Međutim, zna se da su obe vojvode, pored nepodobnosti, bili i veliki intri-ganti, zbog čega je prvi platio i glavom, dok je serdaru Jovanu Mićiću Knez Miloš naredio da drugoga (Mladena) smakne na putu za Crnu Goru, što je ovaj i izvršio“.
Balugdžić nije uopšte grešio kad je rekao generalu Milutinoviću da Petar Živković ima ogroman uticaj na regenta Aleksandra i da je bilo opasno njemu se suprotstaviti. Tako su mislili i crnorukci, i to su svuda isticali - i pre i posle Solunskog procesa…
U svojim usmenim i pismenim sećanjima, crno-rukci su, svi od reda, ukazivali na Petra Živkovića kao na jednog od glavnih krivaca za Apisovu smrt. On je, navodno, i lično izabrao oficire koji su kao apsandžije imali da Apisa i ostale optužene crnorukce stalno drže pod svojom kontrolom, paze na svaku reč koju bi oni rekli, a saopštavali im samo ono što bi moglo da ih zbuni i uopšte dovede u zabludu u pogledu vlastitog položaja. To su bili kapetan Milan Stojković i poručnik Josif Protić. Po izjavi crnorukca Milorada Radovanovića-Koče, Živkozić je u jednoj prilici rekao, da je on ovu dvojicu oficira izabrao zato da bi Apis, „ako zatreba“, mogao da bude otrovan…676 676

Odlomci iz knjige CRNA RUKA Vase Kazimirovića koju je objavila Izdavačka kuća PROMETEJ iz Novog Sada

Dragutin Dimitrijević Apis

__
675675 Memoari generala Milutinovića, Arhiv SANU, br. 11444.
676676 Izjava M. Radovanovića-Koče Milanu Gr. Milovanoviću, 19. 05. 1921, Arhiv SANU, 14434/13 (Zaostavština M. Ž. Živanovića).

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License